Ја сам Србски војник!!!

Готово вековна крвава апокалиптичка поука коју је наш народ доживео није нам користила: многи Срби се још увек нису обратили Богу с покајањем и молитвом за опроштај наших грехова и спасење наше Отаџбине. А како видимо, имамо за шта да се кајемо.

Али, авај! Скапаћу, али Ти се нећу покорити, Боже! Каква ограниченост само на те „изме“ (марксизам, материјализам, либерализам, глобализам)?! Какав стоицизам?! Колико смо свега и свачега преживели у ХХ веку - и никако! Никако да скренемо с пута у нигде, тачније, с пута у пакао на „Пут, Истину и Живот“, тј. ка Христу Богу. Колико ћемо више тумарати за опсеном тих „изама“ који нас одводе у виртуелни свет неостваривих жеља, угасивши у нама православни дух, нашкодивши етничкој свести нашег народа, а с њом сасвим истиснувши из Србске свакодневице хришћанску лексику.

Докле ћемо, попут дојенчади, „сисати“ духовне „цуцле“, тј. хранити своје душе истовремено их варајући суманутим идејама и легендама које је „из прста исисала“ болесна уобразиља хипнотизера и окултних говорника разноразних странака и осталих гомила?! Докле се више може веровати митовима и утопијама тих безбожних „старатеља“ који нам већ готово 100 година обећавају живот на бајковитом „острву с благом“?!


„ОВИМ ПОБЕЂУЈ“- било је исписано под Крстом приказаном на јави византијском цару Константину Великом 306. године пред битку са његовим супарником - многобошцем Максентијем, у којој је цар однео блиставу победу. Тим оружјем - Крстом и Молитвом - и наши преци су побеђивали непријатеље наше Отаџбине и Православља. Добивши благослов отаца Цркве и с иконама на грудима, они су смело одлазили у бој.

Извршавајући борбени задатак, морате се молити Богу и Пресветој Богородици да вам пруже вишњу помоћ и по њеном добијању захвалити Богу.

Дакле, драги војници, потомци наших великих предака и славних ратника! Наоружајмо се и ми најстрашнијим оружјем, оружјем победе -ВЕРОМ Србског народа - вером у Господа нашега Исуса Христа и у Свемогућу Свесвету Тројицу.

С тим оружјем, драги војници, и сада ћемо заштитити нашу драгу Отаџбину Србију. Као што су то чинили на бојним пољима велики Мишић,Степа,Бојовић и многи други ратни анђели-чувари наше Отаџбине који су се молили Богу пре војних окршаја да нашој војсци буде дата победа.

Драги Србски војници! Сви смо ми полагали заклетву верности нашој Отаџбини и нашем народу. А Србски је народ Православан, што значи да смо заклетву полагали и његовој Вери - Православљу. А народ и армија су јединствени. А ако је то тако, онда се и ви, Србски војници, морате обраћати Вери наших отаца - Православљу.

Ако је са нама Бог, ко ће на нас?! Дакле, војници, обратимо се Богу - Изворишту духа, воље, одважности, пожртвовања и љубави према Отаџбини и својим ближњима.

Боже, храни (чувај) нашу православну Отаџбину и њено славно Србско војништво!

@copy/Дан Ветерана - Видовдан

Петиција за обележавање Дана Ратних Ветерана сваког Видовдана

АКО ЖЕЛИТЕ ДА ПОТПИШЕТЕ
ПЕТИЦИЈУ КЛИКНИТЕ НА СЛИКУ

Масакр на Божић 7. јануара 1993.

Брутално масовно убиство,- коришћењем тестера, ножева, секира, гвоздених шипки, горионика и експлозива- српских цивила, људи, жена и мале деце у и око града Сребренице и околним селима( Братунац,Скелани, Кравица,Милићи и дрг),као и града Горажде.



Други по реду покољ у Кравици се десио на Божић 7. јануара 1993. у српском селу Кравица надомак Братунца , када су муслиманске снаге тадашње војске БиХ, од око 3000 војника, предвођене Насером Орићем напале село . Током напада снага Насера Орића у борби штитећи одступницу око 1000 избеглица из Кравице, али и становника околних села Шиљковићи, Јежештица, Бањевићи, погинуло је 49 људи (по неким подацима 46), док је неколико села спаљено до темеља .Убијени су били становници села, од којих су неки управо напуштали цркву после божићне службе.

Ратни војни инвалид држави дужан милион динара,прописи важнији од живота

Новембар 2010.године.

Питам државу зашто морам да се пријављујем на тржиште рада, ако сам већ ратни војни инвалид? Зашто ми нису нашли посао? Да ли неко може да утврди колико могу и да ли уопште могу да радим - нервозно шета по соби нижући питања 43-годишњи Милован Чоловић, ратни војни инвалид који је изгубио право, као и његових 20-ак ратних другова, на месечно примање за незапослене ратне војне инвалиде.


Стигао до просјачког штапа: Милован Чоловић са непокретном мајком.


Због тога што су се на 90 дана пријављивали на тржиште рада они су осуђени да врате сав новац који су досад примили, а ову гротескну одлуку донела је држава у чије име су ратовали.

Е сад је време да уместо бубрега или сна држави Србији дају и врећу пара. Чудно је само што се држава бирократских прописа држи као пијан плота само кад је у питању сиротиња, ваљда велике зверке имају велике адвокате који увек пронађу велику рупу у закону. За незапослене ратне инвалиде такве рупе није било.

Ветерани у Божијој милости

ГДЕ СУ НАША ЉУДСКА ПРАВА?

После свих ових несрећних ратова,у Србији има око 600 000 ветерана који су и даље на разним маргинама друштва и данашњице у нашој држави,који и сами доживљавају раздељеност кроз разне организације,удружења,покрете,партије и странке.
Ветеранима не требају титуле,похвале,одликовања и захвалнице,већ да не буду заборављени и одбачени.
(Како заборавити и одбацити око 600 000 људи)

Поштовање,нема га уопште.Никаква је држава која не поштује своје ратнике. Никаква и јадна,и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду.Не поштујући ветеране,Србске ратнике,држава не поштује ни свој народ,а самим тим ништа и никога.



На овим просторима стално се воде неки ратови. Нема генерације у Србији која се може похвалити да није била ни у једном рату. Због тога су и последице ратова видљиве на сваком кораку. Срушене зграде из рата 1999. налазе се у непосредној близини зграда на којима се виде трагови Другог светског рата, око којих се налазе споменици изгинулима из Првог светског рата, који су подигнути на темељима споменика ратницима из претходних ратова. Генерације Срба су одрасле уз приче о ратницима који су жртвовали себе на Косову бранећи своју земљу. Учили су их да се на овим просторима увек борило за слободу и да се слобода и земља крвљу добијала и бранила. Никада нико није објаснио шта је било после ратова, због чега су у свим српским крајевима којима је прохујао рат остало пуно жена у црнини, пуно људи са штакама, пуно пијанаца и несрећних. Нико се никада није бавио последицама већ су сви питали за узроке. Јурили су се злочинци и награђивали победници. Ратни ветерани су остајали на маргинама друштва и живота, сами са својим проблемима.

Због свега наведеног, ратни ветерани су по завршетку рата остајали са бројним проблемима како социјалним (стамбени, материјални, незапосленост, брачни и породични) тако и медицинским (здравствени (соматски) - инвалидност, као и психички (ПТСП, алкохолизам, депресија, психосоматска обољења)).

Херојска битка за опстанак Републике Србске

Извор - Глас Српске 18.09.2011

КОЗАРСКА ДУБИЦА - Служењем парастоса погинулим цивилима и војницима и освештањем новопостављеног спомен-крста на обали ријеке Уне у Козарској Дубици је јуче обиљежена годишњица одбране западнокрајишких општина Републике Српске од хрватске агресије у септембру 1995. године.



Комеморативном скупу у Козарској Дубици присуствовало је више стотина становника те и општина Костајница, Нови Град и Градишка, породице, родбина и пријатељи настрадалих, бивши припадници Војске РС, локални и републички званичници.

- Срећни смо што смо тог дана остали живи. Из кућних склоништа гледали смо маскиране хрватске војнике из јединица "Црне мамбе", "Тигрови" и друге како обављају ликвидације на путу недалеко од тадашње фабрике "Кнежопољка". Такве бруталности нисмо могли ни да замислимо - решетали су цивиле који су се покушали извући из фабрике, клали, давили жицом, а неки су и живи спаљени. Убијали су све на шта су наишли - присјећа се Мирослава из Дубице злочина из септембра 1995. године.

ХЕРОЈИ ПРАВОСЛАВЉА - БОГ ДА ИМ ДУШУ ПРОСТИ И ПОМИЛУЈЕ

Добровољци, погинули у Отаџбинским ратовима Србског народа (1992-1999)

Извор - Русија.рс



1. Адријан Дима
Рођен у Румунији 1970. године. Служио у специјалним јединицама Румуније. Од 1993. г. ратовао у Српској Крајини (између осталог у центру “капетана Драгана”). У Републици Српској од краја 1994. г. ратовао у саставу извиђачког одреда “Бели вукови” (ПалеЈахорина) СарајевскоРоманијског корпуса. Погинуо у борби на планинском масиву Трескавица 03.05.1995. г. Сахрањен на гробљу Пала.


2. Анисимов Валериј
Рођен 1956. г. у Санкт-Петербургу. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци допремљени у Русију.

3. Александров Александар
Рођен 1961 г. у Санкт-Петербургу. Артиљеријски официр, ветеран Придњестровља и Абхазије. У Републици Српској од краја 1992. г. Командир руског ударног одреда (Одред Александрова) који је деловао код Скелана и у Сарајеву (Хреша). Погинуо 21.05.1993. г. у рејону Борија од експлозије мине током извиђачке акције. Сахрањен на гробљу с. Хреша (Српско Сарајево).

4. Астапенков Анатолиј Сергејевич
Рођен у граду Перм 17. новембра 1968. г. У Совјетској Армији служио у морнаричкој пешадији. Ожењен, има сина. У Републици Српској од зиме 1993. г. Ратовао у саставу ударног одреда код Власенице (Источна Босна), у Одреду Александрова (Хреша-Српско Сарајево), 2. Руског Добровољачког Одреда (Прача-Пале) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо на положају Златиште (на северу Српског Сарајева) 20. јануара 1994. г. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).