Бесмртни Хероји неба

Србији су потребни узори да би поново пронашла свој идентитет и треба јој подсећање на прошлост да би знала како да одабере прави пут у будућност.



Бесмртни Херој - Пуковник Миленко Павловић


Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић.


4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра. Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом МиГ-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара. Павловић се упустио се у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху. Остаци његовог авиона пали су у село Петница. Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу.


У родном селу Миленка Павловића, Горњем Црниљеву, направљен је спомен комплекс који обухвата:


1.Спомен чесму са плочама пилоту Павловићу и мајору Александру Стефановићу (погинулом 1991. код Товарника) као и војницима изгинулим у ратовима за ослобођење 1912. - 1918. На спомен чесми се налази крило са авиона МиГ-29 пилота Павловића
2.Ловачки спомен-дом Миленко Павловић Пилот
3.Авион типа Супер Галеб





Бесмртни Херој - Потпуковник Живота Ђурић


''Командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле потпуковник Живота Ђурић погинуо је 25. марта 1999. године после напада на камп за обуку терористичке тзв. ОВК. У тренутку погибије управљао је борбеним авионом типа Ј-22 ''Орао'', евиденцијског броја 25104.


Цитат из књиге С. Смиљанића, о погибији хероја мајора Животе Ђурића.
...
"У нападу на положаје терориста тзв. ОВК на планини Чичавица, у рејону села Ликовац његов авион је погођен и Живота је погинуо.
Пилот Слободан Димовски, Животин "класић" (генерација), који га је тада пратио на задатку, прича:
"Летели смо изнад испресецаног терена, у условима отежане навигације на само педесетак метара релативне висине. Сунце је било на заласку. Планине на граници с Албанијом већ су правиле сенке. Ђурић је већ извршио дејство, био је у маневру на горе када је погођен. Видео сам да је пао на положај терориста, који су имали подршку НАТО авијације из ваздуха."
По оцени и претпоставци пилота из Ђурићеве ескадриле, када није могао да извуче авион, комадант Ђурић није желео жив терористима у руке, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља."
...


Ово је прича о још једном пилоту који није рекао: ''Нећу''.
Није се уплашио.
Одговорио је на позив у помоћ неким другим херојима на земљи.
Морао је да им олакша ситуацију, барем на кратко.
Положио је живот, пар тренутака након тог десетина живота вредног ватреног дејства...





Бесмртни Херој - Пуковник Слободан Перић


Дана 26. марта 1999. године добровољно се јавио да полети на борбени задатак да би се супротставио НАТО авионима који су бомбардовали Србију. После 12 минута ваздушне борбе и маневара над Западном Србијом, Перићев МиГ-29 је погођен а он се катапултирао на територији Републике Српске. Преживео је пад са висине од 7.000 метара. Тог истог дана, неколико километара даље, на истом задатку погинуо је његов пријатељ и колега мајор Зоран Радосављевић. Перић је уз помоћ локалног становништва пребачен после неколико сати на територију Србије. По пензионисању 2004. године посветио се производњи ракије на свом родном имању а био је и власник аутоперионице. У знак сећања на каријеру пилота, најбољој ракији из свог програма дао је име „стари витез“.
Погибија
Пензионисани пилот пуковник Слободан Перић настрадао је 29. маја 2010. године у саобраћајној несрећи која се догодила на аутопуту Осечина — Горње Црниљево у близини Ваљева. Несрећа се догодила када је џип „форд кампањола“ којим је управљао Слободан Перић слетео са пута, ударио у бедем и преврнуо се.



Бесмртни Херој - Генерал Љубиша Величковић


За време НАТО агресије на СРЈ обављао је дужност помоћник начелника Штаба Врховне команде Војске Југославије за РВ и ПВО.


Дана 1. јуна 1999, за време обиласка положаја ракетних батерија ПВО-е у, околини града Панчева, након дејства НАТО авијације на овај град и положаје РВ и ПВО Југославије, једним од пројектила, смртно је погођен и генерал Љубиша Величковић.


Сахрана посмртних остатака Љубиша Величковић обављена је 3. јуна 1999. на гробљу у његовом родном селу.



Бесмртни Херој - Мајор Зоран Радосављевић


НАТО бомбардовање почело је 24. марта 1999. године. Зоран је те вечери био у свом стану на Новом Београду где је живео заједно са својом девојком. Следећег дана одлази на војни аеродром „Батајница“ и придружује се својим друговима из 127. ловачке ескадриле „Витезови“.
Наредног дана одлази код своје мајке и сестре. Његова мајка Радојка тада га је замолила:
— Сине мој немој да летиш.
— Шта је човек ако изгуби домовину? Ми пилоти морамо да полетимо и преузмемо први и најјачи удар агресора како би спасили бар једно дете у овој земљи, рекао је Зоран својој мајци.
Следећег дана, 26. марта 1999. године добровољно се јавио да оде на борбени задатак. Зоранов МиГ-29 оборен је у рејону Мајевице, на територији Републике Српске. Сахрањен је два дана касније на гробљу у Београду.



Бесмртни Херој - Пуковник Иљо Аризанов

Иљо Аризанов је био једини пилот Војске Југославије у ратном сумраку 24. марта 1999. над Косметом. Оборен је у ваздушној борби са НАТО агресорским авионима. Катапултрирао се из оштећеног авиона изнад реона Дренице, јаког шиптарског упоришта. Тек трећег дана провлачећи се територијом поседнутој од шиптарских терористичких банди ОВК, стигао је до приштинског војног аеродрома Слатина.

Нарушеног здравља са тешким срчаним проблемима, као последице рата и обарање, пензионисан је у чину пуковника.

У својој 52 години пензионисани пилот-ловац пуковник Војске Југолсавије Иљо Аризанов преминуо је 04.09.2011. у Београду од последица срчаног удара.

Одликован је Орденом за храброст, а Радио-телевизија Србије је о херојском подвигу Аризанова и његових колега снимила документарни филм Нико није рекао нећу.

Нова власт у Србији није га удостојила испраћаја који приличи хероју,изостао је прелет авиона МиГ-29 из ескадриле којој је и сам припадао.

Срамота за државу Србију и њену војску.

Иљо Аризанов је летео у рату, борио се и био оборен,држава Србија за њега није могла да лети ни у миру на последњем испраћају у вечност хероја српског неба

Не заборавимо наше Хероје.