Срце у Шумадији - Др Елизабет Рос

Шкотланђанка је дошла у Србију да би неговала рањенике у Првом светском рату


Дуга поворка аутомобила прошла је 14.фебруара 2010.године,кроз главну улицу у Крагујевцу, према градском гробљу.На капији су се скупили посетиоци - међу њима су били амбасадори Велике Британије, Канаде и Аустралије, те представници Међународног комитета Црвеног крста. Сви они су одали почаст др Елизабет Рос, из градића Таин на северу Шкотске, која је умрла 14.фебруара 1915.од тифуса у војној болници у Крагујевцу, где је неговала српске војнике повређене у Првом светском рату.
Единбуршки дневни лист “Скотсмен”, најтиражнији и најугледнији дневник у Шкотској, у великој репортажи под насловом “Шкотска светица од Србије”, подсећа на живот др Рос, али и на сећања која у земљи за коју је она дала живот - не бледе.
Гроб докторке Рос и две енглеске колегинице, на крагујевачком гробљу, разликују се од осталих јер су неке речи на - енглеском. На камену пише “Овде лежи др Елизабет Рос”. Испод тога, ћирилицом: “Она је дала своје срце српском народу”.
- Она је заиста дала живот за Србију - каже Луиз Милер, књижевница која је истраживала судбину Елизабет Рос. - Срби знају да је таква жртва вредна сећања.
Росова је рођена у Таину 1878. године. Дипломирала је медицину 1901. године, као једна од првих жена у држави.
Пошто је стекла диплому, Росова је кратко радила као докторка у свом Таину, да би потом постала медицински радник на острву Колонзи. Али, авантуристички дух њене породице очигледно је текао и њеним венама. Била је прва жена бродски хирург у Британији, на великом броду који је пловио до Индије и Јапана. А онда је отишла у Персију: живела је скоро две године у иранским планинама и лечила моћно племе Бактијара. Били су толико одушевљени њоме да су је поставили за поглавицу, а део њеног посла, како наводи “Скотсмен”, био је да буде докторка у - харему. Ту ју је затекао почетак Првог светског рата. Др Рос чула је за страховити мањак доктора и медицинских сестара у Србији, и одлучила да помогне.
Када је стигла, крајем јануара 1915, одмах је добровољно отишла у болницу за тифусаре у Крагујевцу.
- Знала је да није имала превише шансе да преживи, јер је тифус владао, а нико тада није знао шта га изазива - прича за “Скотсмен” њена братаница Едит Рос (86). - Неке од њених колегиница из женске болнице дошле су да је посете, и рекле јој: “Докторко Рос, не знамо како можете да издржите да овде радите”. Она је одговорила “Па, неко то мора”. Издржала је, ипак, само три недеље...
Крагујевчани сваке године полажу цвеће и венце у знак сећања и захвалности. Гроб редовно, са посебном пажњом, одржавају радници предузећа “Градска гробља”. Живо сећање на др Елизабет Рос негује и теренска јединица Црвеног крста, која је по њој добила име. И улица у спомен-парку у Шумарицама, која води поред ПМФ и Машинског факултета, носи њено име.