Радо иде Србин у војнике - Први Балкански рат

Из књиге "Илустрована историја Балканског рата", коју је приредио и уредио Душан Славић, издате у Београду 1913:Радо иде Србин у војнике


Мајка је рекла сину: буди јунак, јунака олово не бије

,,Ми, по милости Божјој и вољи народној" - тако почиње акт који је потписао "Петар с.р." здесне, и "Р. Путник с.р." с леве стране, акт о стављању војске у мобилно стање,датиран 17. септембра 1912. Тим актом Србија је кренула у Балкански рат. Наређена је мобилизација целокупне војске у року од 24 часа. "Српске новине" написале су да је "близу свечани и величанствени тренутак кад ће Срби из Слободне Краљевине ставити своје мишице и животе, и своју храброст и јуначко срце у службу највећег идеала целокупног Српства: ослобађања наше унижене и потлачене браће у Старој Србији и Маћедонији". Ево како је тих дана изгледао Београд, према извештајима из тадашње штампе



На Теразијама: Тамо где су Милојевић и Шуменковић развили устаничку заставу

Код "Балкана",на истом месту где су 1876. године велике патриоте Милош Милојевић и Коста Шуменковић развили своју устаничку заставу,ври као у кошници. Та,уистини, балканска пивница добила је овога пута још словенскији, још српскији изглед...
Преко пута, код "Москве", још живље и још занимљивије.
До јуче отмени јунаци с корзоа, озбиљни државни чиновници, достојанствени људи, неки већ у пуној униформи, неки још само пола војнички пола грађански одевени пролећу кроз кавану, поздрављају срдачно све столове и журно се губе некуда. Један симпатичан сто у углу, који је до прексиноћ отварао само "Шато лалит" отвара неке кутије с револверима, разгледа метке, дискутује над неким секцијама...
Биоскопи београдски, који су до ономад цветали, од прексиноћ су остали пусти. Код "Париза" могу да играју жмурке, код "Касине" у "Колосеуму", "Гранд Хотелу" и "Модерном Биоскопу" тако исто...

Кафане без послуге: Још једно пиће за господу у униформама

Јуче изјутра све београдске кафане освануле су без келнера, без особља. Изгледа као после вашара, када се све растура и прска на разне стране. Све се то сручило на Тркалиште, да се отуда изгуби у Бог зна којем крају Србије.

--------------------------------------------------------------------------------
"Сине, послушај шта ћу да ти кажем, али нека ти Богом просто било ако ме не послушаш ово што ти кажем. У рату, туђе не узимај. Женску не дирај! И једно и друго упропастиће те ако прекршиш! Послушај ме, једино то те молим и тражим од тебе!"
--------------------------------------------------------------------------------

Кафеџије и хотелијери сами трче око гостију. Неки од њих већ у униформи. Половина ресторација већ нема јеловника; готовило се само онолико колико се морало, да се не остане без ручка...


За време опште мобилизације, на београдском Тркалишту:
Колоне обвезника долазиле су,на челу са трубачима и бубњевима


Мали добровољци: Син индустријалца Гођевца хоће да ратује

Мало после улазе стидлјиво, пошто су дуго снебивљиво стајали у дворишту, два дечка. Старијем једва да је четрнаест година, млађем ни једанаест. Један је син индустријалца Гођевца; други, ђак четвртог разреда основне школе, син доктора Гођевца.
Они обојица хоће у добровољце.
- Ја знам да рукујем пушком. Научио сам код нас у магазину, хвали се старији.
- Ја могу из револвера. Пуцао сам о Божићу, вели самопоуздано млађи.


Група официра при Штабу Врховне команде:"Српска се труба с Косова чује"


Кад им се каже како су они још нејаки, они тврдоглаво остају при томе, да већ могу носити оружје. И кад ожалошћени полазе из редакције иду полако, као да очекују хоћемо ли се ипак сажалити да их позовемо натраг и да их упишемо у добровољце.
Има у Београду стотинама и стотинама такве деце!...

Сви на хиподром: Колона сељака са добошарем на челу

Преко Теразија се такође целога дана виђају групе обвезника, који су јурили да посвршавају најнужније послове, па да трче на војно збориште.
Кад су Теразије биле најпуније, око 3 часа, разлеже се ударање у добош. Значар, сељак из оближњег села, иде пред четом сељана из своје општине и савесно удара у добош, водећи их по такту на зборно место Тркалиште. Маса света са свих страна прикупља се на Теразијама, посматра пролазеће и поздравља их бурним узвицима: "Живели!" На Тркалишту ври као у кошници. Једни долазе, други се распоређују по четама, а трећи после добијене објаве за пут, журе на железничку станицу, одакле ће у своје пукове у унутрашњости, који се већ формирају и спремају за полазак...

А Тркалиште је, у сумрак, изгледало као да је тамо велика народнапрослава

Чим је јуче поподне кроз Београд пролетео глас да је објављена мобилизација, за тренутак су се групе обвезника почеле згртати ка Тркалишту. Што је више падало вече, тамо су се виделе све гушће масе, тако да је у сумрак изгледало као да је тамо, на Тркалишту, какав велики народни празник.
Поред чиновника тискали су се, ту, радници, поред занатлија надничари. Зидари су били побацали своје мистрије, каналски радници гурали су се у своме оделу још влажном од каљаве и мокре земље. Печалбари са цигљана, из фабрика, са стругара, са канализације и са Теразија дотрчали су као без даха; они су, као прости војници, знали само једно: да се јаве одмах чим их држава позове.
Ту су се упознавали они који се нису никада видели. Ту су се најинтимније договарали они који никада једни за друге нису знали.
- Ужице! викао је општински позивар.
- Ја!
- Ја!
- Ево ме!
- И ја! чули су се из мрака гласови.
И одмах затим пред столом, за којим је заседавала општинска комисија, јављала се група: то су они који имају да приме заједно једну упутницу по којој ће добити подвозну карту до Ужица. Од тога тренутка почињало је њихово интимно прија-тељство: они су се одмах догова-рали кад ће поћи, шта ће понети, правили су малу заверу, да друг друга нигде не остави...
- Зајечар! чуло се мало после, кроз брујање светине.
- Ја!
- Ево ме!
- Ту сам! и опет се згртала маса пред општински сто.
- Краљево!...
- Пирот!...
- Пожаревац!... и тако се ређало место за местом. Прелетало се с краја на крај Србије, а маса је бивала све гушћа, брујање све веће...
... Ту, на Тркалишту, једна општинска комисија у којој су и председник и кметови, примала је војне обвезнике, издавала им упутнице за команду, давала им упутства за кретање.
И дубоко у ноћ трајао је тај посао. Обвезници, један за другим, чим би свршили ту, хитали су журно: једни одмах на железничку станицу, други кућама да се још последнји пут опросте са својима.

Како су обвезници ухватили зеца

Данас после подне у највећој журби врши се прозивка војних обвезника на Тркалишту, које је препуно војске.
Уједанпут наста гунгула и жив покрет, да око шта - него ни око - шта.
Однекле је искочио један зец и ударио право преко зборишта.
Сељаци се згледаше.
Није им било право.
Веле, то на добро не слути, ако га жива не ухватимо.
Мало било дуго не трајало и обвезници ухватише жива зеца, што је изазвало буру од радости, јер су они из народа протумачили то као предсказивање да ће Турци проћи као и овај зец.
Утом неко рече: "У дисциплинованој војсци пљен није својина оног кога запљени."
"Па коме да га предам" рећи ће онај у чијем је рукама зец био.
"Председнику општине Давидовићу" рече неко, јер он прозивима овде руководи. "Према томе, је он главни фактор, а он ће га сигурно предати у музеј."
Што су рекли, то су учинили.


-------------------------------------------------------------------------------------

Објава рата

А ТРУБА САМО ПИШТИ КРОЗ ПРАСКОЗОРЈЕ,УЗБУНА!

Написао: Ј. Адамовић

Поноћ је давно превалила. Широким сребрнастим сводом небеским плови месец над пољем покривеним шаторима, под којима се одмара војска. Ватра пред шаторима погасила се и само по која жеравица што засветли под поветарцем, који брише преко поља и означава скори долазак зоре. Под шаторима леже, један до другог, војници, покривени разнобојним ћебадима. Ноћна зима их прибила једног до другог и тако, грејући се међусобно, спавају и сањају о кућама, о деци коју су оставили и пословима, који очекују руке њихове! Само стражарев корак покатшто одјекне по ноћној тишини, те казује да овде има живих душа.
Наједаред се зачу из далека коњски топот. Све ближе и јасније, док се у праскозорју не појави коњаник. Неколико речи измењаних са стражарем, сјахивање и одлазак под шатор командантов - посао је од неколико тренутака. И онда опет настаје мртва тишина, али не за-дуго. Таман је онај, кога је коњски топот тргао иза сна, поново наместио главу да заспи, а ноћну тишину проломи глас трубе.
Узбуна!
Под шаторима наста живост, грозничави живот војника, који се, наврат нанос облаче, и спремају, а труба само пишти кроз праскозорје и, као да жури, и саму зору да што пре заруди. После неколико минута, војска је била постројена. Војници, још помало буновни, нису у стању да сконцентришу мисли, али инстинктивно осећају, да је ту оно што се чекало. Из даљине се указа командант на коњу. Иде уз уврстане редове, па поздравља и прима отпоздраве. Команде "поздрав на лево!" нижу се једна за другом, док се командант не врати према средишту војске и не грмну гласом полупромуклим и узбуђеним.
Мирно!
Настаде тајац, а одмах буде прекинут командантовим гласом:
Војници!
Синоћ је наш командант, Његово Величанство Краљ, објавио рат Турској. Нама је указана част, да први пређемо границу и потражимо непријатеља!
Војници!
Одсудни је час дошао. Ја се надам, да се нећемо осрамотити пред Краљем и Отаџбином и да ћемо сви до једнога знати да вршимо своју дужност. Помолимо се дакле Богу, кликнимо "Живео Краљ!" "Живела Отаџбина!", па напред у име Бога!!!
И опет један тајац, тренутни тајац и онда се небо проломи од узвика;
- "Живео Краљ! Живела Отаџбина!" Један- пут, двапут па и трећи пут и онда опет тајац. Све упрло очи у команданта. А он оћута један тренутак и онда, као да се трже из мисли, из неке даљине, исправи се и поче командовати:
Мирно!
Нож на пушку!
Капе скини!
На молитву!
И очита се оченаш. Очита се онако, како га читају само они, који су пред највећом опасно-шћу како га читају на смрт осуђени.
И опет команда "мирно!" и остале команде, које је свако извршавао, а нико није ухом слушао, док се не заврши све, оним тако простим а тако страшним, тако судбоносним:

"Напред, марш!"

-------------------------------------------------------------------------------------


Возови препуни, људи начичкани на крововима, платформама, степеницама

Док су на једном крају стајали војници ђачке чете који су распоређени по пуковима у унутрашњости, дотле се на другој страни тискала маса обвезника, која је прекрилила цео простор. Једни су се тискали да ухвате место на возу док је воз био још у кретању а други су се љубили и поздрављали са својима. Још се воз није ни зауставио на перону, а већ је био препун обвезника. Било их је толико, да су се начичкали по крову, платформама и степеницама вагона. Тада се одједном разлегне песма, која не престаје ни онда када воз отпутује. И то тако иде једнако.


На полеђини ове фотографије дечака у војничком оделу пише само: "Вој. Николић, узданица српска": Такозвани Савез трезвене младежи окупљао је децу - добровољце. На разносачким пословима "Прес бироа" у Београду, на пример, радила су деца од 12 до 14 година старости


Возови одлазе и долазе свакога тренутка. Композиције од по 25 вагона губе се с времена на време са београдске станице, да се зауставе негде у унутрашњости.

Око 8 часова синоћ дошли су на станицу и добровољци и Старосрбијанци. На челу њиховом лепршала се тробојна застава са натписом: "За слободу рода свог". Чим су се појавили на пе-рону, заорило се: "Хеј трубачу", "У бој", "Боже правде" и громогласни узвици: "Живели" Настало је опште комешање на пе-рону и огромна маса се само таласала, не могући да се крене са свога места.
Кад је дошао брзи воз, био је пун пре него што су путници успели да сиђу са својих вагона. Обвезници су за тренутак испунили све вагоне, вагон за спавање, кујну и сва одељења. Сањиви путници, Енглези и Французи, који су још од Беча почели слушати како се нешто комеша на Балкану, морали су бити и сувише изененађени, ма како да је њихова уобразиља давала слику на што ће наићи кад кроче на Балкан...

"Шумадија" и "Делиград", два српска пароброда, окићени заставама

Рано јутрос, док се још није добро ни расвануло, празан простор пред паробродском станицом почео се попуњавати војним обвезницима. Два српска брода, "Шумадија" и Делиград", искићени заставама и цвећем, чекали су да приме српске војнике и одвезу их у њихове команде. У шест и по часова војници почеше ула-зити у лађе. Настаде опраштање са породицама. Деца која су дошла да испрате свога родитеља радосно му машу рукама. Жене стегле срца, не пуштају ни једну сузу. Људи озбиљно и хладно наређују женама шта има да раде, опраштају се с њима и љубе децу. Али, чим ступе на лађу, расположење се мења. Уместо озбиљности, настаје веселост. Музика на лађи већ увелико свира. Познаници се радосно поздрављају и распитују где је ко одређен.
У осам часова "Шумадија" се крете низ Дунав; "Делиград" пође уз Саву. Музике обе засвираше народну химну. У најбољем расположењу обвезници кретоше у своје команде.

А ко ће код Куманова мојим синовима свеће да запали

Јуче поподне улази у наше уредништво једна стара, сиро-тињски одевена жена. Сва смежурана и испијена, али ипак бодра, прилази она једноме од нас и отресито каже:
- Господине, имала сам два сина, обојица су као комите погинули. Више никога немам, ја сама не могу. Али могу једно: нађите ми кога да га ја опремим и да га ја као мајка у борбу испратим. Одужиће ми се ако мојим синовима запали свеће тамо доле испод Куманова.
Сва срећна, кад смо обећали да ћемо јој испунити молбу, честита старица је похитала да уреди опрему своме новом сину.

Једна Немица која је хтела да иде у болничарке

Један угледни Београђанин, резервни официр, оженио се ту скоро једном симпатичном Немицом из Баварске. Кад су пре три вечери затрештале трубе, он је похитао одмах кући да се опреми и да се договори са женом где ће њу.
- У Београду нема опасности. Нико ми неће рећи да те склањам из страха. Зато иди својој родбини и чекај тамо док се вратим, рекао јој је он. Млада жена, која је тако скоро у Србију дошла да је тек почела учити српски, бризнула је у плач.
- Ја нећу да напуштам земљу у којој си ти и која је сад и моја. И ја ћу ићи за тобом...
- Али куда за мном! Тамо иду само људи, са пушком у руци.
- Онда ћу ја у болничарке! одговорила је одлучно млада Немица.
И никако је није могао наго-ворити да одустане од тога. Ако не зна српске речи да утеши српске рањенике, има срце да им се нађе и да учини све што може!

Обвезници у препуним кафанама, полегали по тротоарима, чекају свитање

Целе прошле ноћи Београдом се разлегала песма и свирка. Певало се улицама, у полузатвореним кафанама, певало се по касарнама. Чинило се као да је то ноћ каквог великог народног весеља, ноћ после које се очекује још лепши дан.



Братство по оружју: Црногорски владар краљ Никола полази на границу са Цетиња. Српски владар краљ Петар полази на границу из Београда


Док су једни врвели улицама, други су били препунили кафанице око железничке станице и Тркалишта. По тим локалима биле су већ препуне све постеље, све клупе, сви столови, сав под. Маса обвезника преноћила је на тротоарима, без роптања, стрпљиво чекајући да гране зора па да пођу на своју дужност, на дужност која се толико дуго жељно чекала.

"Само да дођем до Скопља, а после... ма џаба ти здравље!"

Све што је имало права да обуче униформу, обукло ју је. Сваки коме је држава пружила пушку, примио ју је.
Јуче сам срео једног судију. Закони су га ослободили војне обавезе, лекари су му рекли да ће пропасти ако има три дана напора. Али он је нашао начина да навуче војну редовску униформу и сав радостан чека полазак воза.
Ама, чујеш! - каже ми он весело. Само да допрем са српском војском у Скопље, па џаба ти здравље, џаба ти судијство и све, пристајем да тамо и пиљар будем!"

Професор универзитета утоварује вагоне:

"Ја сам само редов!"

Три ноћи како војни обвезници на железничкој станици врше истоваривање вагона заузетих робом, јер врло много возова треба. Потребно је да се одвезе из Београда све оно што има да иде.
Један од њих озбиљан, достојанствен човек, у простом војничком руху, био је на стражи целу претпрошлу ноћ. Јуче изјутра, тек што се он вратио са страже, командир наређује:
- Шездесет војника да истоварују со, па онда одбраја и одваја на страну шездесет људи. Међу њима је и онај војник са страже. И он одлази са осталима.
Помаже при скидању тешких крупица, везује џакове, зној га облива али он ћути. Без роптања ради свој посао.
Тек пред подне наилази један капетан и узвикује изненађено:
Пази! па то сте ви г. Н. Н. Зар ви као редован професор Универзитета преносите џакове?
- Ја сам сад само редов, и ја радим све што ми се наређује, одговара он озбиљно и наставља свој посао.
Професор је до сад служио Србију као научар, а сад је служи као прост редов. И служио би до краја да га одмах нису преместили на посао где је потребнији и на коме му нема замене.

"Ето Турака, ено Турака!"

На железничкој станици читав логор обвезника. Не чекају него се гушају ко ће пре ухватити воз да што пре стигне у своју команду.
У то стиже брзи воз из Пеште. Изненађени, путници гледају радознало у оружану масу, која већ нагрће у вагоне.
На прозорима једног вагона појављује се шест фесова.
- Ето Турака! Ено Турака! чују се гласови са перона и у гомили већ почиње да се диже глас негодовања.
- Та маните их људи!- узвикује озбиљно један обвезник, у чистом сељачком оделу и са пушком о рамену. Нека их, нека иду да бране своју царевину. А већ видећемо ко је јачи!
И оставили су их на миру.


"За српске рањенике":Српкиње из Босанске Градишке спремају веш и чарапе за рањенике српске војске


Само робијаши нису обукли униформе

Од како је све што носи пушку пошло за својом војничком заставом, на велике послове око железничке станице и на другим странама извели су осуђенике из београдског казненог завода.
И треба да видите са каквом преданошћу они раде! Треба да видите са каквом чежњом они гледају оне који полазе доле на југ.
Ја сам дубоко уверен, да би стотине њих замолили да и сами пођу, само да се не боје страшног одговора:
- Ви сте робијаши! Ви сте недостојни да станете у ред са осталим борцима!...

-------------------------------------------------------------------------------------

Беседа митрополита Димитрија

ОГАЊ СЛОБОДЕ НА ЗАГАШЕНОМ ОГЊИШТУ

Унук славног Кара-Ђорђа, пун одушевљења што је куцнуо час, када ће његова узданица, војска, полетети у свети бој, отпутовао је јутрос у 6 часова у Ниш. С Краљем путују Краљевић Ђорђе и министри Пашић и Пачу.

На станици београдској Њ. В. Митрополит.

У 9 часова је у целој Србији одржано молебствије за срећу савезничког оружја.

У Београдској саборној цркви служио је митрополит Димитрије, уз суделовање многобројног свештенства. Народ је с великом побожношћу слао топле и усрдне молитве Богу, верујући у његову вечиту правду. После молебствија Митрополит Димитрије држао је ову беседу:
Побожни Срби!
Тамо се наша поробљена браћа моле Богу више од пет стотина година. Сваки дан тако кроз сузе шаљу Богу молитве, и те сузе њихове, сузе вапаја мученичког, горко падају пред престо Божији.
Бог види правду њихову и зна тешка страдања њихова, али је немилосрдна људска себичност, која је све до сада ометала њихово избављење. Па ипак је, ево, куцнуо на послетку жељени час. Увређена правда Божја јавља се, као осветник потлачених паћеника. Наша браћа по крви и вери удружише се с нама, да заједничком снагом ослободимо вековне мученике. Наша војска и њихове, ево се јављају, као извршиоци Божје правде, као изасланици самога Бога живог, да пруже братску руку очајницима, да за њих пролију крв своју и да их слободне уведу у заједницу свога државног дома.
Хришћани!
Разумете ли куда идемо? Је ли вам то жао, је ли вам то криво, Хришћани? -
Хришћани!..
А ми Срби, за које вам је жао највише, Хришћани! Знате ли куда идемо?
Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо, где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше пресвете славе. Идемо, да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жудне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом, у коме је се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне. Идемо, да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе, сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака.

Идемо, да понижене људе, из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову, да се по-клонимо јуначким сенима честитога Кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова, који с њима изгинуше, да вечито живе. Идемо величанственим Дечанима, да се поклонимо праху побожнога краља Дечанскога. Идемо славној Грачаници, да поменемо витешкога краља Милутина. Идемо дивном Скопљу, да потражимо сјајни престо силнога Душана. Идемо граду Прилепу, јуначкоме гњезду Краљевића Марка. Идемо старим разбојиштима, на којима су свети Нмањићи створили стару моћну српску државу! - Тамо идемо, јер нас тамо чекају наша браћа, која даље не могу без нас опстати, нити ми без њих. Тамо идемо, да се с браћом Црногорцима загрлимо у загрљај неразлучни, тамо идемо да се с браћом Бугарима и Грцима састанемо, и да измешаном витешком крвљу утврдимо вечно дружбу за дела просвете, цивилизације и заједничке среће и благостања. Тамо идемо, нека разумеју непријатељи, силни и лукави. Страха се њихова не плашимо, јер је с нама Бог!...

Господ нека благослови заставе наших и савезничких војника, те да буду страх и ужас заједничким вековним непријатељима. Нека им Господ пристави анђелске силе и моћну заштиту и нека заставама њиховим подари благодат, да са њима јуначки и неповређени продиру кроз непријатељске редове и да односе победу за победом! Сила часнога крста нека их храбри, нека их штити и чува, да се, увенчани венцем победе над непријатељима, врате неповређени својим драгим, да сви заједно славимо Бога, Свету Тројицу: Оца Сина и Светога Духа. Амин!

* * *

Када је Митрополит завршио беседу, у очима присутних засјале су се сузе радости.
На лицу врховног старешине слободне Српске цркве, огледала се радост и жарко саосећање народних идеала.
За време изласка из цркве, Београдско Певачко Друштво певало је народну химну.

-------------------------------------------------------------------------------------


"А ти, Вуле, мој голубе бели..."

На крају села живи стара баба Јока. Муж јој је погинуо у другом рату код
Самокова, а син јединац у бугарском рату на Три Уши. Од тога сина остале су јој две унуке удате, и два унука: Јова од тридесет година и Вукашин од 28 година, оба у првоме позиву. Они су своју стару мајку узели код себе и издржавали. Она их је волела како се исказати не може, а и они њу исто тако.
Кад јој уници саопштише да је дошла наредба за мобилизацију целе српске војске, баба задрхта и сузе јој грунуше. У два рата изгубила је два створа, која јој најдража беху. Код ње је створен појам да у рату мора сваки погинути. Кад се сита исплакала, она стаде љубити оба унука:
- Мој Јоване, јабуко од злата. Ја сам те малога однијела, ја те неговала и пазила као очи у глави. Па сада ћеш ми, сине, на Косово, да ти Турци русу главу посеку.


Кола са знаком Црвеног крста:
Српска санитетска колона полази из Ниша на границу са Косовом


А ти, Вуле, мој голубе бели, и тебе ће нана послати на Косово. Турски царе, да те Бог убије, што не дајеш с миром земљу и градове кад су наши од увек били.
Кад се сита наплакала и ижљубила унуке, баба се наједаред трже, освести се, а очи јој неким чудним сјајем засветлеше, глас јој постаде дебљи и одлучнији, па оштро узвикну:
- А што ја кукам, сиња кукавица! Да ме виде моји покојници они би ме проклели: гле, старе будале, као да само она шаље своју децу. И мајка је Југовића изгубила девет Југовића и свога старог Југ Богдана. Зашто сте се родили него да гинете за свој народ и за своју веру. Децо, не гледајте мене стару будалу што сам плакала. Будите јунаци, па весело 'ајте на Косово. Снаје, спремајте нашим солдатима преобуку и опанке. Соколови моји, одлетите поносито на Косово, а ваша ће нана молити се Богу да јој се живи и здрави вратите, а ако у боју погинете, кунем вам се вишњим Богом да сузе пустити нећу, али ћу пешке доћи на Косово да вам свећу припалим.

"Хвалићеш се да си био у рату, као твој отац"

Једна мајка рекла је своме је-диницу: "Само буди јунак, сине, јер јунаке не бије олово. Њих срећа прати. Ништа се не брини, роде мој! Ти ћеш се вратити, па ћеш се радостан хвалити по селу, како си био у рату као и твој отац".

"Паднете ли, синови ће вас осветити"

Из Лештана дошла три брата, а код куће им остала стара мајка и пуна кућа деце, а жене су дошле с њима. Растанак је био врло дирљив. Кад је једна од њих приметила у очима свога мужа сузе, рекла му је: "Немој жалити! Не брини се за нас.
Ми ћемо се бринути и за нас и за децу и за вас.
Паднете ли, синови ће вас осветити, а вратите ли се живи и здрави, ми ћемо се поносити, а ослобођена браћа ће вас благосиљати. Збогом!"
Раднје су такође празне. У њима обично послује газдарица раднје, односно жена онога чија је раднја. За тезгом два или три дерана; остали, старији, отишли су у војску.


Потпуковник Глишић, храбро пао у одлучном тренутку Кумановске битке, стајући, са исуканом сабљом у руци, на чело свог седмог пука, водећи своје јунаке у јуриш и тако постао легенда Балканског рата


Радње без муштерија, жене за тезгом, Кнез Михаилова празна

Кнез Михаилова улица целога дана празна. Радње у тој улици без муштерија...
Свуда је мртвило...
Можете и у најмањој улици наићи на неколико затворених радњи. На тим радњама обично видите прилепљено парче артије, на коме пише: "Због ратног стања радња је закључана. Кад се сврши рат радња ће продужити рад." На једној радњи стоји овакав натпис: "Крајње је време да рашчистимо с Турцима. Ја сам затворио радњу и са момцима отишао да се тучем". Још је интересантнији натпис на једној житарској радњи. Он гласи: "Услед вежбе радња затворена. Ако дође до рата, власт може да узме сво жито из моје радње".


Деца - добровољци у курирској служби

Нису само људи одушевљени за рат, не отимају се само жене око тога да што више буду на помоћи отаџбини и ратницима, не граби се само омладина да се што пре упише у добровољце него и деца траже да се и њихова мала снага употреби.
Многи се од њих најозбиљније нуде за добровољце већ и веома се љуте, кад се одбију њихове услуге! Други хоће да буду болничари, да пуне пушке, да носе муницију. Разуме се, за то су слаби, али има послова за које се ови мали родољуби могу употребити врло корисно. Први добровољци - деца, почели су већ да раде. Њих шесторо, сви између 12 и 14 година, врше у "прес-бироу" раззносачку службу. Сви су чланови "Савеза Трезвене Младежи".

Мати и две кћери, као болничарке, заједно путују на фронт

Наше женскиње се већ у великом броју пријавило за болничарску службу, а такође је много и оних које увиђају да су им нерви слаби за овако мушку службу, али ће се ставити војној управи на расположење да шију рубље и да плету чарапе за рањенике.

--------------------------------------------------------------------------------

"Што ја кукам, сиња кукавица! И мајка Југовића је изгубила девет Југовића и старог Југ Богдана. Зашто сте се родили него да гинете за свој народ и своју веру. Децо, не гледајте мене стару будалу што сам плакала. Будите јунаци, па поносно, 'ајд на Косово! Соколови моји, радосно полетите, а ваша ће нана молити се Богу да јој се живи и здрави вратите! А ако погинете, кунем вам се вишњим Богом да сузу нећу пустити, али ћу пешице доћи на Косово да вам свећу припалим!"
--------------------------------------------------------------------------------

Колико има неустрашивости у нашег женскиња, нека послужи за пример то што се многе јављају за болничарке под условом да иду на бојно поље, иначе ће да остану код својих кућа. Из једне удовичке куће јавила се матер и обе кћери да иду на бојно поље да превијају рањенике. Све три су још 1908. године свршиле болничарски курс.
Друга једна госпођа је оставила троје деце код родитеља и наваљује да је приме за болничарку. Знамо за једну богату госпођу, која је у Берлину, где стално станује, оставила сваку угодност и дошла овде, јер не може да ужива кад се ради на ослобођењу Српства.

Фирма Стојадиновић нуди држави 100 вагона жита, а за плаћање - није важно

Градиштанска фирма Стојадиновић и синови понудила је држави 100 вагона жита, али с тим да држава жито узме одмах, а да плати кад буде имала пара. Држава је за пријем поставила један услов: да фирми одмах плати жито, иначе га неће примити.

Отац је у цркву поранио, иконе целивао, па сина у рат прати

Стари домаћин чича Јован, кога познаје, без мало, цео Лесковац, има да испрати свога сина, други му веле "на мобилизацију", он у рат. Још рано ујутру отишао је на јутрење у стару саборну цркву, помолио се Богу и целивао старе, масне иконе Светога Спаса и Исусове Мајке. Када је свецима запалио свећу и помолио се за живог свога сина и осталих јунака, врати се освежен кући.
Његов Чедомир био је већ готово спреман. Стари чича Јован, који памти све прошле ратове, гледа у торбу шта је све понео. Почне да га саветује да слуша старешине, то му је било прво, и да се са друговима врло лепо пази.
- Сине, послушај ме све што ти кажем; али, нека ти Богом просто било ако ме не послушаш ово што ти кажем: у рату туђе не узми, женску не дирај. И једно и друго упропастиће те ако прекршиш. Послушај ме, то те једино молим и тражим од тебе!

"Јоване, чедо, не тужи, већ весело пођи"

Немоћни и стари Јованови родитељи, живљаху од рада свога сина.
Мобилизација када је објављена у први мах Јовану је заиграло срце од радости, али, при помисли да ће његови родитељи остати скоро без хлеба, би му тешко.
Мајка прва примети неспокојство синовљево, па ће му рећи: "Јоване чедо, не тужи, већ весело пођи са осталом браћом. Људи као наши што су, који по цену својих живота хоће да ослободе браћу своју од турског ропства, ти ће се побринути и за двоје старих; пођи збогом и нека ти Бог буде у помоћи."


Ученик четвртог разреда техничке школе, Александар - Сања Живановић, погинуо у редовима четника,који су први, као претходница, ступили на тле Косова


Студенти из иностранства напуштају школу, и хитају у војску

Скоро сви млади Срби, који се школују на универзитетима у иностранству, напустили су школу одмах чим су добили вест да се Србија налази пред ратом.

Почео упис добровољаца

Народна Одбрана отворила је по целој Србији упис у добровољце.