недеља, 06. март 2011.

Заборављено Србско Четништво

Србски четници из 19.века

Четништво се као вид герилског ратовања јавља много раније него што се обично мисли. Дубоко утемељено хајдучким и ускочким искуством, четништво представља свакако један од најјачих и најраспрострањенијих облика гериле у Европи 19. века


Герила

Герилско ратовање настаје у најранијим периодима ратовања, а самим тим и људске историје. Први догађај који би се могао везати за герилу јесте јеврејско војевање против Римљана у Галилеји, којима су одолевали пуне 3 године. Сама герила подразумева брзе,кратке и ефикасне нападе, лако наоружане борце спремне за брз покрет и диверзије и нападе на одређене тачке противничке војске. Дакле, оно што је пракса фронтовског ратовања, герила је супротност томе. Развојем људске историје и ратовања, развија се и герила. Сам термин је, шпанског порекла и значи ''мали рат''(guerra – рат). Присуство гериле у разним формама је неоспорно кроз многе ратове у историји, од Картагине до Другог светског рата, па и до данашњих дана. Треба нарочито истаћи Кубанску револуцију и Ернеста Гевару који је овој теми посветио књигу. Данас се герила често поистовећује са исламским тероризмом, тј. начином деловања Ал-каиде и сличних групација.
Герилско ратовање код Срба има дугу традицију, стару неколико векова, чија је круна, свакако, четништво или четовање, вид организованог отпора српског народа широм српских земаља.


Хајдуци

Падом Смедерева 1459. године, Србија се потпуно гаси и нестаје као држава. Српски народ се налази у неколико различитих држава тог доба, без своје државе, обезглављен и изложен сталним репресијама са свих страна, од Стамбола до Ватикана. Међутим, ратнички дух српски не јењава, свест о слободи доводи до појаве првих видова отпора. Како регуларне српске војске нестаје, јавља се потреба за новим облицима ратовања. У таквим приликама, сасвим спонтано се јавља герила која ће вековима бити позната као хајдучија.
Први документи који говоре о одметању Хришћана(пре свих Срба) од званичне отоманске власти, датирају из 16. века. Само име хајдук је турског порекла и има значење одметника,отпадника од власти. У хајдуке се одлазило из револта и освете, а мета хајдучких напада су трговци и зулумћари. Временом су настала неписана правила: хајдуци се организују у чете од по највише 20-ак храбрих и одважних мушкараца одређене старости; вођа чете се зове харамбаша; сиротиња,жене и деца се не нападају; у случају хватања неког хајдука, дужан је да не ода јатаке(људе који га током зиме прихватају); издаја се кажњава смрћу. У зависности од прилика у Отоманском царству, у одређеном периоду је било мање или више хајдучких чета, против којих су вођене потере, тзв. ''тефтиши''. Народ би био изложен великим репресијама уколико не би открио јатаке или помогао у хватању хајдука.
Подизањем Првог српског устанка, 1804. многе харамбаше са својим хајдуцима постају истакнути устаници. Титулу хајдучког харамбаше замењује титула устаничког војводе. Најпознатији из тог периода су свакако Хајдук Вељко Петровић и Станоје Главаш, док народне песме описују многе историјске и неисторијске харамбаше: Мали Радојица(историји непознат), Стари Вујадин(такође непознат), Старина Новак(романијски хадјук из 18. века), као и многе друге.
Стварањем аутономне Србије, назив ''хајдук'' се преноси на разбојнике и одметнике од регуларне српске власти, и као такав се задржава готово до Другог светског рата. Приказ хајдучије после слома турске власти најбоље су описали Светолик Ранковић(''Горски цар'') и Пера Тодоровић.

Ускоци

Ускоцима се називају Срби који су званично били у служби Млетачке Републике и Аустрије у борби против Турака. Први ускоци се јављају нешто после хајдука, а најчешће су то и бивши хајдуци у Отоманској империји. Ускочке акције се заснивају на ''ускакање'' на турске територије, брзе и хитре акције задавања ударца непријатељу и повлачење у регуларно утврђење Аустрије односно Млетачке(Сињ,Клис,Омиш и др.). Многе народне песме опевају подвиге и јунаштво ускока: Ива Сенковића, Стојана Јанковића, Вука Мандушића, као и многе друге.

Први помен имена ''четник''

Реч ''четник'' је пољског порекла и означава герилског ратника. Традиција четовања је преношена са колена на колено у српском народу, преузимајући елементе како хајдучије тако и ускочког начина ратовања. Именицу ''четник'' је сковао дубровачки Србин, Матија Бан, за потребе бораца Грбаљског устанка. Грбаљски устанак је вођен 1848. у залеђу Боке, и трајао је свега неколико месеци. Био је усмерен против аустријске круне, и водио се типично герилски. Своје интересе у овом устанку су виделе и кнежевина Србија и Његошева Црна Гора, па је тако Матија Бан превео са пољског постојеће књиге о герилском ратовању, а и самостално је, у складу са традицијом нешто унео. Тако су настала ''Правила о четничкој војни'' 1848. године. То је први српски уџбеник гериле, у коме се налазе бројне информације које ће, касније, свакако наћи своју примену. Тако се у књизи наводи да четник треба да је ''трезвен, отресит и смео", да четник треба да носи народно одело са капом и обележјем на њој, користи пушку,пиштољ,нож, те каква дисциплина треба да влада у чети. Утицај хајдуковања овде је очигледан, јер срећемо сличне кодексе понашања и облачења, као и начине нападања.
Тако четништво,тј. четовање постаје синоним за сваку герилску акцију усмерену на ослобађање српског живља од Херцеговине, па до Македоније. Убиство Смаил-аге Ченгића(1840.), које је опевао Иван Мажуранић, многи историографи сматрају четничком акцијом, због начина на који је извршено(изненадни напад).
Доказ да четништво све више узима маха је и рад капетана Љубомира Ивановића ''Четовање или четничко ратовање'' из 1868. године. Капетан Ивановић је проширио и продубио Банова ''Правила о четничкој војни'', али, што је још важније четништво се прихвата од стране званичне војске, и то много пре данашњих војних сила.

Четништво у ратовима 1876-1878

Као што смо већ напоменули, српска војска међу првима схвата предности герилских акција у одређеним моментима и околностима. Стога 1876, пред објављивање рата Турској настају прва званична правила која ће се примењивати на четничке одреде, као неку врсту специјалних јединица. Спремајући се за рат, Србија је у неослобођене крајеве слала обучене герилце, како би касније напредовање војске било лакше. Овде наилазимо на сличност са ускоцима, који су имали сличне задатке и циљеве. Први четнички војвода(турцизам ''харамбаша'' бива замењен словенском речју ''војвода'' насталом од глагола ''војевати'') био је нишки трговац Никола Коле Рашић. Он је руководио четама између Ниша и Лесковца, а сам је образовао чету од око 300 људи. Његов задатак је био да пробије пут војсци и олакша даље продирање на југ. Војвода Коле је, у Другом српско-турском рату први ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. Тодор Станковић Нишлија је међу првима организовао чету која касније улази у састав Добричког одреда(под командом Милоша С. Милојевића). Тоша Станковић ће касније бити један од преговарача у нишкој тврђави о предаји турске војске. Танасије Таско Узуновић је трећи истакнути четник, који успева да побегне из нишке тврђаве и приђе Колету Рашићу, чији је био нераздвојни пријатељ.

Кумановски устанак

У ишчекивању српске војске, почетком 1878 . народ кумановског и пчињског краја се, тежећи за ослобођењем, почео одметати на планине Козјак и Ђерман. Међутим, Албанци су, чувши такође српске топове, почели да пљачкају српска села и тероришу српско становништво. Тако је група од 17 Арнаута упала у кућу Србина Арсе Стојковића из села Ослара. Арса је погинуо убијајући вођу банде, а цело село се убрзо узбунило, тако да ни један Арбанас није изашао из њега. Истовремено, друга арнаутска банда је напала кућу бујановачког кмета Ташка. 40 Арнаута је силовало Ташкове снаје и ћерке, док је он са синовима везан гледао срамоту. Када су се ослободили, Ташко и његови синови су узбунили Бујановац и образовали потеру. Код Челопека, Арнаути су пресренути и срамота је опрана крвљу свих 40 разбојника. То више није био обичан сукоб, постао је то прави устанак, буна.
На збору у Куманову, народ је за вође изабрао попа Димитрија из Старог Нагоричана и Вељана Цветковића из Стрновца. Истог дана, устаници-четници су се спојили са српском војском под командом генерала Белимарковића. Читава Пчиња је устала у нади да ће се спојити са Србијом, али услед потписивања примирја између Русије и Турске, српска војска је била принуђена да стане код Ристовца. Услед успостављања границе, турски бегови,хоџе и војници су почели да се враћају, заједно са аскерима који су успоставили турску власт. Муслимански прваци су се састали на кумановском гробљу и одлучили да убију све што је српско у целом граду. Срби су, дознавши ово, одлучили да организују отпор, на састанку у кући проте Димитрија. На састанку је написана молба кнезу Милану да се овај крај припоји Србији и да им се пошаље оружије за даљу борбу. Управо је тада скована парола ''Уједињење или смрт'' која ће касније бити водиља многим четницима, али и постати име једне организације. Молба је пренета генералу Белимарковићу који је обећао две хиљаде пушака за устанике.
Преплашени, аскери нису ни смели да изађу из тврђаве. Али, од пошиљке оружија није било ништа, а како су Срби на збору у Куманову одбили понуђену амнестију, Порта је успела да, преко великих сила спречи Србију да помогне устанак. Паралелно са Турцима, и Бугари су радили на сламању устанка. Бугари, добивши од Руса обећање да ће имати државу од Црног до Јадранског мора, слали су своје агенте како би обесхрабрили четнике, али и поколебали њихову националну свест. Рад им је био олакшан путем аутономне цркве, Егзархије, чији су свештеници и монаси говорили становништву ''да они нису Срби него Бугари'', да ће ''сви њихови крајеви ући у састав Велике Бугарске'' итд. Срби, непоколебани, шаљу молбе кнезу Милану. Молбе су слали Срби из Охрида,Гњилана,Скопља, па и сами четници са Ђермана.
Но, Турска ипак одлучује, да угуши устанак у крви. Хафус-паша креће из Приштине ка Куманову са пет табора низама и са топовима. Како су устаници били типични герилци, тј. четници, доста их је изгинуло на Челопеку, а преостали су пребегли у Србију. Турци су спровели незапамћену одмазду, мушкарце су набијали на коље, жене силовали, а села палили. Велики број Српкиња је продат као робље, тог кобног 20. маја 1878.
Иако је устанак пропао, организоване су праве чете за даљи отпор. Огласили су се својим јунаштвом нове четовође: Илија Черкез из Црвеног града, Спиро Црневић из околине Прилепа, Младен Стојковић са Козјака(звани Чакр-паша), као и легендарни Мицко Крстић из Латова код Пореча. Уз Вељана капетана и Јаћима Челопечког, сви су, осим младог Мицка Крстића, страдали пре 1882, задајући у међувремену велике муке турским властима. Када је поп Димитрије умро у озлголашеној Канли кули у Солуну, то је био потпун крај првог четничког устанка.

Брсјачка буна

После великог краха Кумановског устанка, зулум турских власти је постао још јачи. Добровољци, четници, незадовољни успостављањем границе су решили да сами преузму одговорност ослобађања јужних крајева. На дан Светог Саве, 1881. устаници су се скупили код топличког манастира Светог Николе и позвали народ да им се придружи. Као вође су се истакли Илија Делија и Анђел, који су успели чак и да створе краткотрајну Брсјачку државу. Прво је букнуо Демир Хисар, затим Пореч, Кичево, и на крају Прилеп. Ту се уздигао Мицко Крстић, легендарни маћедонски војвода. Слободна територија је направљена за јако кратко време, Брсјачка држава, добила име по крају у коме је настала.
Бугарски егзархски владика, је дознао, да устаници желе да се повежу са Србијом и о томе обавестио руског конзула у Скопљу. Како је Русија тада подржавала бугарску политику на Балакну, дала је подршку Турској да угуши устанак. Ту је Брсјачки устанак био осуђен на пропаст.
На Ускрс исте године битољски валија је кренуо одрешеним рукама да угуши буну. Анђел није прихватио предају и на Врбенској планини сакупио је своје четнике и организвао борбу. Изгинуло је доста четника, али и Турака. Турци су одсекли Анђелову главу и послали у Битољ.
Илија Делија се предао, добивши бесу да ће сачувати живот. Пребачен је у Битољ, одакле је после недељу дана спроведен у Канли кулу(исту ону где је умро поп Димитрије).
Прилепска чета четовође Ђорђа је трагично изгорела у кући коју су Турци запалили после дуге и крваве борбе. Сам, остављен на милост и немилост Турцима, на Бабуни, Стефан Петревић, је попут Илије Делије одлучио да се преда. Званично је био помилован, али је после само неколико дана издахнуо.
Овако се завршила друга четничка буна у Македонији, створивши слободну територију две деценије пре ВМРО-вског Илинданског устанка.


Четништво у Босанско-херцеговачком устанку

Поред убиства Смаил-аге Ченгића, и овај догађај се везује за четништво. Устанак је почео Невесињском пушком у источној Херцеговини(1875.), а касније се проширио на целу Босну и Херцеговину. Тежња је и овде била уједињење са Србијом(Босне), а Херцеговине са Црном Гором. Вође устанка су називане војводама(као и четничке вође у Македонији), а устанак се завршио окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Споменућемо само неке од војвода: Богдан Зимоњић, Пеко Павловић, Голуб Бабић, Лука Вукаловић и др.


Четнички символи

Четници су били одевени у народну ношњу краја у коме су пребивали. То је била пракса још из Грбаљске буне и остала је и пренела се на касније догађаје. Ово треба схватити као израз народног отпора, али и као олакшицу у прерушавању и лакоћи маневрисања. Четничка капа је првобитно била херцеговачка капа, затим шубара, па и црногорска капа. На њој се налазила кокарда, крст, а често се носила и без обележја. Од оружија, користиле су се пушке, револвери, ножеви, а касније и бомбе, па чак и отрови(у акцијама с почетка 20. века). Оригинално четничко гесло ''Уједињење или смрт'' је настало у Кумановском устанку. Касније, почетком бугарског деловања, долази до размене тековина, па настаје парола ''Слобода или смрт''. Касније је овим двома натписима додавано ''С вером у Бога'', а дешавало се да се нађе и све заједно. После 1903. долази до нових слогана четничке борбе. Што се тиче лобање и две прекрштене бутне кости, њихово порекло је неизвесно, мада се најизвеснијим чини тумачење према коме је то чест символ смрти који се налази на иконама Христовог распећа. Хришћански дух четника је несумљив, јер су многи свештеници и монаси били подршка, а неретко и сами четовали.

Српско четништво у 19. веку, нарочито у другој половини, је дало доста јунака и доприноса ослобођењу српских крајева. Међутим, наша историографија није посветила довољно пажње овом славном периоду и великим јунацима који су са поносом умирали са српским именом на уснама.

Нема коментара:

Постави коментар