Бесмртни Херој Драгутин Матић - ОКО СОКОЛОВО

ЗАПИСИ РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА

Јест - то сам ја, Драгутин Матић

"Сад се о њему све зна: то је најпознатији ратни извиђач у историји Српске војске. Око Соколово. Право име Драгутин Матић. Ратна фотографија је обилазила земљину куглу. Служила је као симбол оданости војника ратном задатку ради одбране Отаџбине, као симбол концетрације човека у опасном времену - рату, као симбол будности, преданости, озбиљности у обављању ратног задатка...Кружила, кружила. Улазила у ратне албуме, красила позивнице за прославу ратних догађаја, била незаменљив пратилац публикација о тешким данима, великим борбама, сјајним победама српске војске, о томе да је ''српски опанак спасао европску цивилизацију"...

А он, тај ратник - Око Соколово - није ни знао да је снимак успео, да је фотограф - репортер преживео, и да је његов ратни лик овековечен. И тек после педесет година од фотографисања - ратник види себе. Изненади се, занеми, заћути, филмском брзином кроз мисли пролете ратни дани, другови, гладовања, рањавања...

- Јест' - то сам ја. Заиста ме сликао...

И присећа се да се око њега, кад је пошао на задатак мотао неки новинар, "шта ли'", како га је сликао и отишао. Да, било је пре педесет година.

Драгутин Матић - Око Соколово - рођен је 10. јануара 1888. године у селу Калетинцу испод литица Суве Планине. Најмлађе је, шесто дете, сиромашних пољопривредника. Године 1910. одлази у војску, у тада најелитнији род - коњицу, јер је из породице која је гајила коње. Као коњаник јахао је тик уз Принца Ђорђа Карађорђевића. Кад је завршио то војевање, 1912. године, почиње рат са Турцима за ослобођење јужних делова Отаџбине. Завршисмо са Турцима "лоше - црно" , прође Кумановска, прође Битољска битка. Чекамо, вели, цивилно одело. Али - опет ратна труба: рат са Бугарима. И њих, рече, средимо. Опет без цивилног одела. Долази Први светски рат - Цер, Колубара, Албанија, Крф, Солун, Кајмакчалан...

Ратник се враћа тек 1919. године своме слободном дому. Син је имао годину дана када је тата кренуо у војску, сада је у 11. години. Не познају се. Али - дуг је одужен према Отаџбини.

Ратнику Драгутину Матићу подигнут је величанствени споменик на тргу испред општине Гаџин Хан. Освештао га је владика нишки Иринеј, било је војних почасти и других свечаности, откривен је 1998. године у оквиру прославе осамдестогодишњице ослобођења Србије''.

___________________________________

*Сторија је преузета из књиге "Мој отац - Око Соколово'", новинара Благоја Матића, сина Драгутинова. Књига је издата 1998. године у част 80 година пробоја Солунског фронта.

Три пута ратник

У војсци га је затекао Први балкански рат, у коме и он учествује. Био је активни учесник и Другог балканског рата. У оба ова рата војник Матић показао је велику храброст. Избијањем Првог светског рата 1914. Драгутин Матић по трећи пут одлази на фронт. Због показане храбрости и одважности, током Церске и Колубарске битке, војне власти су му повериле задатак извиђача.

На приложеној фотографији, Драгутин Матић је снимљен као војник извиђач. Није поуздано утврђено када и где је она настала. Сматра се да је снимљена „негде на Дрини пре повлачења српске војске преко Албаније“. Не зна се ни њен аутор. „Слику је направио неки ратни репортер, кога су војници звали Рушњак, због његовог руског имена или презимена.

„Дуго се није знало ни име војника са фотографије. Због тога је, уместо имена, испод фотографије стајао потпис Око соколово или Српски војник извиђач на Дрини. Слика је обишла свет, стигла је до далеког Јапана.

Отуда је дошла вест да је један јапански стручњак направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из погледа Драгутина Матића јапански психолог је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду.

 

На приложеној фотографији војник Матић на глави има српску шајкачу, а обучен је у војнички шињел. Наоружан је пушком са бајонетом. Осим тога, на себи има и неке одевне предмете које су носиле друге војске. Официр старе југословенске војске Предраг Јечменица истиче „да војник Матић на себи има и део војничке опреме коју је носила турска војска. То је једна врста војничког огртача тзв. бешли, који су носили турски војници. Израђиван је од камиље длаке и служио је за заштиту од хладноће, кише и ветра“. По свој прилици, то је део ратног плена српске војске из Првог балканског рата. У свој завичај вратио се „негде око Божића 1919. године“. Ратовао је пуних шест година, а две године је провео на одслужењу војног рока. За показано јунаштво и храброст, одликован је са више ратних одликовакwа. По повратку у родно село, вратио се својим свакодневним пословима. Бавио се земљорадњом, а ишао је и у печалбу радећи као циглар и ћерамиџија. Једно време био је чувар градилишта својих рођака Матића у Београду.Своје ратне заслуге никада није истицао, нити је од државе тражио било какву привилегију и бенефицију. Напротив, скромно је истицао „да је то била само његова обавеза према своме народу и отаџбини„.

Годину дана после доласка са Солуна, родило му се и пето дете син Благоје. Осим на војничком пољу, Драгутин Матић достојно се одужио српству и својим бројним потомством. Иза њега је остало више од двадесеторо унучади и праунучади. Најмлађи Драгутинов син, Благоје Матић дуго година био је дописник листа „Политика“ из Ниша.

Између два светска рата био је кмет у свом родном селу. Уживаоје велико поштовање народа свога краја и биран је за општинског одборника. Његовим заузимањем изграђен је (тридесетих година) у Калетинцу, сеоски водовод који и данас служи.

Ордење и медаље овог храброг српског ратника, на жалост нису сачувани. „Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковла је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941. године. Круна је највише страховала од Бугара, јер је у Првом светском рату била сведок њихових зверстава. Тако су заувек нестала, знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића у три рата.“

Цео свој радни и животни век провео је у родном Калетинцу. Из њега је одлазио у војску, рат и печалбу, али му се увек враћао, јер га је неизмерно волео. У њему је и умро, дванаест дана пре свог 83. рођендана.

Ратници с колена на колено

Осим Драгутина, у ослободилачким ратовима Србије било је још ратника из његове фамилије, Калетинца и целог Заплања. Заједно са њим, из Калетинца је на Солунски фронт отишло око стотину његових мештана. У борбама за слободу српског народа, показали су велику храброст и војничку способност. О томе сведоче њихова бројна одликовања, медаље и стечени војнички чинови. Многи од њих дали су и своје животе за ослобођење своје отаџбине.

Обрад, Драгутинов синовац, кренуо је у ослободилачке ратове као резервни официр. У њима је показао велико јунаштво, због чега је био одликован Карађбрћевом звездом и Орденом Белог орла. Посебно је показао велику умешност и војничку способност приликом повлачења српске војске преко Албаније. Зато је био писмено похваљен лично од регента Александра. После ослобођења био је „секретар канцеларије краљевих ордена“. Павле и Чедомир, Драгутинова браћа од стричева, такоће су били солунски борци. Обојица су преживела рат и после ослобођења радили као винарски трговци у Београду.

Казивање Драгутиновог сина Благоја Матића