Вечна стража крај Бизерте

"Миливоје Ј. Станојевић из села Добрња, срез млавски, округ пожаревачки, имао је само двадесет година када је умро хиљаду и више километара далеко од родног краја и своје земље"

Само тих неколико речи, уз годину рођења - 1888, и прецизније забележени датум смрти - 29. 10. 1918, на испуцалом мермеру временом начетог постамента, једини је траг младог живота згаслог у туђини да ту вечно и остане.








Српско гробље у Мензел Бургиби - мачете у облику крстова поставили су Французи и чувари гробља Вагдија и Мажуб Хамди


Десетак споменика, сличних овом, окружују спомен-костурницу у средини, а све их одваја метална ограда од остатка, прилично запуштеног, француског католичког гробља у предграђу туниског града Бизерте. На бетонским стубовима капије, са једне стране на француском, са друге на српском језику, натписи: Српско војничко гробље. Вечна кућа 833 српска ратника који су од децембра 1915. до августа 1919. године, опхрвани ранама, болестима и исцрпљеношћу, умирали по војним болницама северног Туниса након албанске голготе.


Српско војничко гробље у граду Бизерти: десетак споменика окружују спомен-костурницу - вечну кућу 833 српска ратника


Ово је само једно од 24 српска војничка гробља посејана широм Туниса, Алжира и Марока где је лечено преко 41.000 наших војника који су овамо пребацивани савезничким бродовима, а 3.005 њих је овде оставило своје животе.

Доле у луци Бизерте француски адмирал Емил Гепрат постројавао је своје војнике да би одали част пристиглим српским мученицима које је, заправо, спасао ултиматум Француској и Енглеској руског цара Николаја Другог Романова да ће Русија, уколико се српска војска не избави из Албаније, склопити сепаратни мир са Немачком.

Цех те, њима тешко разумљиве игре великих сила, хировите историје и зле судбине плаћали су српски младићи чија имена, исписана француским правописом, бледе на мермерним таблама прикованим на зидове костурнице у Бизерти:
Tassitch, Tanaskovitch, Vouckovitch, Yovanovitch, Spassoevitch, Singjelitch...


Млади чувар, Тунишанин Хакил Услети, којег наша држава плаћа да одржава гробље, на свој начин поправља слова која временом отпадну. Унутар костурнице, помен Скопске пешадијске подофицирске школе својим умрлим друговима у Северној Африци, захвалност палим ратницима домовине ФНР Југославије, неколико венаца које доноси особље наше амбасаде у Тунису и Удружење ратних добровољаца 1912-1920. И свеће на прозору да их намерници запале за покој душе погинулих војника, али не претрже се чувар Хакил отварајући капију српског војничког гробља. Каже, као да се он у наше име извињава, да ретко ко свраћа. Не придикујемо ником, али довољно би било да један одсто од двадесетак хиљада Срба који годишње посете туниска летовалишта направи и излет до Бизерте. Или до петнаестак километара удаљеног градића Мензел Бургиба где се налази још једно српско војничко гробље.


Тамо нас дочекује Вагдија Хамди која је заједно са сином Мажубом наследила посао чувара нашег гробља од покојног супруга. И судећи по ономе што смо затекли, своју дужност ваљано обављају. За разлику од запуштеног католичког гробља у склопу којег су сахрањени и српски војници и у коме је, уз породичне гробнице, забораву препуштен и велики споменик на коме пише "Францаис ет Сербес мортс поур ла патрие" ("Французи и Срби погинули за отаџбину") - српско гробље изгледа беспрекорно. Између дугачких низова крстова које творе металне сабље пободене у земљу уредно покошена трава, цвеће на платоу где су јарболи са заставама и постоље са поменом "Слава палим српским војницима за слободу 1914-1918", поткресани борови у чијој хладовини почивају 1.722 ратника. Њихова имена, са годином смрти и називом јединице којој су припадали, угравирана су на сабље крстове. Леже резервисти Првог, Другог, Трећег, Осамнаестог пешадијског пука Јоаким Радосављевић, Живан Божичић, Светомир Трифуновић, Душан Јоцић..., ево и каплара Милорада Ристића, капетана 10. пешадијског пука Милуна Илића... Прећуткујемо да смо, у међувремену, резервисте укинули, да смо водили и изгубили неке глупе ратове и да нам се војска, како то стручњаци објашњавају, професионализује. Да не љутимо сени ратника, а слутимо и њихов одговор: нашу отаџбину никад нису бранили професионалци него народ. За ту тврдњу они су мртви и истински сведоци.


Од Алжира до Русије
Према подацима Републичког завода за заштиту споменика културе у земљи и иностранству, а највише у Европи и Северној Африци, налази се више од шест хиљада српских војничких гробаља.
Кости српских ратника леже од Македоније, Грчке, Албаније, Бугарске, Мађарске, Румуније, Италије, Аустрије, Немачке, Француске, преко Белгије, Чешке, Словачке, земаља бившег Совјетског Савеза, па све до Туниса, Алжира, Египта...