А.П.: Александре Александровичу, данас је Видовдан, српски народни празник. Русима то може изгледати чудно – славити сопствени пораз у Косовском боју. Како се тај феномен може објаснити?
А.К.: Заиста, Срби Видовдан не само да просто обележавају, већ управо прослављају. Ту имамо два аспекта. Први је богословски, православни. Уистину, то је био пораз српске војске од турских завојевача, али је то ипак празник, што је ретко коме схватљиво, поготово неправославном, човеку западне културе. Тај празник се заснива на предању и народном сећању. Предање гласи да је кнезу Лазару, који је предводио српску војску, понуђен избор између земаљског и небеског царства. Пораз би значио Царство небеско за његове ратнике и читав српски народ, победа би значила земаљско царство – јаку државу до краја Лазаревог живота, али без небеског царства. Кнез Лазар је одабрао Царство небеско. Али то није значило да више не треба изаћи на бојно поље. Обрнуто, требало је све учинити за победу, уложити крајњи напор и унапред знати да ће војска претрпети пораз. Тако је и било. Сам кнез је заробљен и потом му је одрубљена глава. Али је у свести српског народа Видовдан, дан пораза српске војске, остао дан када је народ стекао могућност уласка у Царство небеско. Национални лидер је начинио избор за читав народ, и тај се избор већ вековима у песмама и предањима сматра исправним, те се зато Видовдан и прославља.
Тај је празник врло символичан. Данас је Косово окупирано, од Србије се захтева да призна његову независност, поставља се услов – признавање Косова као улазница за Европску унију. У суштини је то избор између материјалног и духовног, то јест избор између Европске уније и потоњих материјалних блага, и националне самосвести и јединства народа и земље. Зашто ми, Руси, прослављамо Видовдан? Зато што су нам Срби врло блиски. Али ми желимо да придамо том празнику општеправославно обележје, како би тај дан надахњивао не само Србе, већ и остале православце. Он нам пружа изванредан пример победе духовног над материјалним, што је поготово актуелно данас, када људи стреме материјалном благу, заборављајући при томе на оно што их чини људима, на националне и духовне идеје, што је крајње нужно за складан развој човека. Зато ми активно пропагирамо тај празник међу православним народима, како би он постао наша заједничка традиција.
Други је аспект политички. Косово је данас у јако тешком положају, и наш је, руског православног народа, задатак да му пружимо подршку.
А.П.: Како се по Вашем мишљењу у Русији прихвата тај празник?
А.К.: Многи у Русији за тај празник знају. Пре свега они људи који су на неки начин везани за Србију. А таквих је људи све више и више. Срби јако воле Русе, вероватно им је то на генетском нивоу усађено. Основни је проблем у томе што у Русији нема јединственог организационог одбора за прославу Видовдана, те га свако прославља по своме. Али што више Срби и Руси буду долазили у додир, тим ће тај празник бити актуелнији за руски православни народ.
А.П.: Кажу да је нови нараштај Срба више окренут Западу. Да ли је тако?
А.К.: Ако говоримо о новом нараштају, о омладини, то је нараштај одрастао током рата, то је нараштај који је видео како авиони НАТО-а бомбардују Србију. Тај је нараштај одлучно за косовски завет кнеза Лазара. Природно, окренути су Русији. Већина њих зна и схвата да је без Русије немогуће решити косовско питање. То је очигледно, зато што су Албанци то питање решили позвавши у помоћ блок НАТО. У новом нараштају зри идеја реванша за национално понижење. То поколење никако није окренуто Западу.
А претходни нараштај, одрастао у социјалистичкој Југославији, ипак је растао у европској удобности. Сећање на то и дели српски народ. Ипак је по анкетама свега 30% Срба за улазак у Европску унију.
А.П.: Какав је ођек у Србији имала Милошевићева оставка?
А.К.: Милошевић није једнозначна фигура. С једне стране, иступао је као национални лидер који је водио ка обједињавању земље и народа, али је, с друге стране, на политичкој позорници иступио као издајник Србије, зато што су његове одлуке довеле до тога да је република Српска Крајина престала да постоји, део Републике Српске је припао непријатељу. Милошевић је изгубио и Косово, премда то није сасвим његова кривица. Он је пристајао на компромисе и уступке по питању Косова. Без обзира на бомбардовање, ниједан страни војник није ступио на косовску земљу. Срби су хрлили у бој, били спремни да се до последњег боре. Милошевић је имао огромну подршку српског народа. Када је потписао Кумановске споразуме – свакако, под Черномирдиновим притиском – и добио невероватна обећања, која наравно нису била испуњена, изгубио је поверење већине српског становништва. То је и било узрок његовог пораза, одласка са политичке позорнице, а потом и испоручивања Хагу.
Ја сам из Србије отишао у време када је Милошевић био уклоњен са власти. Срби нису имали руско искуство, мислили су да ће, свргнувши Милошевића, стићи у светлу будућност. Међутим, све је испало обрнуто. Још тада сам их упозоравао како ће они који су уместо њега дошли на власт у најбољем случају бити нимало бољи од њега.
А.П.: Како сте се обрели у Србији?
А.К.: Када се распламсавао рат у Југославији, имао сам 20 година и управо се био вратио из војске. Осећао сам да сам тамо потребан. Русија тада није била на страни Србије, чак је и подржала санкције против ње. Одлучио сам да, пошто моја држава не учествује, одем сам како бих показао да Јељцинова влада није читава Русија, није руски народ. У то време се развијао руски добровољачки покрет: управо се завршио рат у Придњестровљу, козаштво је било у успону. Тако да је било прилично лако доспети у Србију и учествовати у борбеним дејствима на њеној страни у својству добровољца. По званичним подацима је од 1991. до 1999. године у Србији било око хиљаду руских добровољаца, од чега је њих око 50 погинуло. Али је реално тамо отишло 10 пута више. Мени се чини да је за 90-е године таква добровољачка активност била јединствена. Људи су одлазили – без обзира на потешкоће око добијања пасоша, потешкоће у самој Русији, финансијске трошкове. То је било и нешто попут чаробног штапића за националну самосвест: у тако тешка времена је било људи који су с оружјем у руци посведочили своје родољубље и верност идеји словенског јединства. Добровољачки покрет сведочи о томе да та идеја није празна фраза, она је жива и реално се оваплотила на бојном пољу. Међу нама је било Руса, Бугара, Словака, Чеха. Сами Срби нису делили Русе на Украјинце, Белорусе и Русе, за њих смо били и јесмо једна нација. Било је чак представника украјинских националистичких покрета попут УНА-УНСО, али су и они улазили у састав руских добровољачких одреда. Уосталом, Русима су, како међу Србима тако и у самој добровољачкој средини, сматрани чак и људи из Грузије и Осетије.
А.П.: Колико времена сте провели у Србији?
А.К.: Рат је започео 1991. године у Хрватској, потом је прерастао у босански рат, а завршио се 1995. године. Затим је било 3-4 године затишја, па онда 1998. године сукоб на Косову и 1999. године – бомбардовања НАТО. Тамо сам био од 1992. до 2000. године.
А.П.: Који рат сте највише запамтили?
А.К.: Ја сам активно учествовао управо у Босанском рату, тамо сам био тешко рањен и одликован. Он је и најдуже трајао – 3,5 године, то је био сложени рат. Остале су ми врло јарке успомене: тада сам био сасвим млад. Као да доспеваш у други свет који је сишао са филмског екрана. То је и необична лепота босанских планина; то су и људи који живе у традиционалном друштву, што је за нас, грађане бившег СССР, било необично; то је и полет борбеног духа, родољубиви порив… Али највише су ми се у сећање урезала бомбардовања. Ја до последњег тренутка, до марта 1999. године нисам веровао да је нешто слично могуће у савременом свету. Реално није било ниједног битног разлога за бомбардовање Србије, Срби су правили компромисе, правили уступке, били спремни да преговарају. Али се некоме јако хтело да пусти крв. После тих бомбардовања је нешто пукло у мени, чак нисам могао ни да наставим студије на Београдском универзитету.
А.П.: Које су Ваше најживље успомене из учешћа у борбеним дејствима?
А.К.: Најживље се сећам прве борбе. Није било довољно то што је прва борба увек јако тешка у психолошком погледу, стицајем одређених околности смо се и нашли у окружењу, из кога смо се морали извлачити кроз планине, по неравном терену. Ловили су нас, покушавали да нас опколе, ухвате. А ми чак нисмо знали ни куд да идемо и где се налазимо. Сећам се како смо 2 сата сасвим непомично лежали, непријатељ се налазио буквално на 30 метара од наше групе, отприлике је знао где се налазимо, тражио нас али нас није могао открити. Да би се то схватило, треба замислити: планине, падине, честари који чак и зими пружају скровиште… Ја сам лежао у врло неудобном положају – на падини са главом надоле, и чекао да ме сваког трена нагази непријатељска чизма. Нисам могао ни да мрднем, нисам видео шта се горе дешава. А горе се налазио непријатељ. У једном тренутку смо – било је то око 12 сати – зачули црквена звона и схватили камо треба да се повлачимо. Лично сам то сматрао вишњим знаком.
Најзад смо се успешно извукли. При томе желим да напоменем да су Срби из ровова (у српској војсци је постојала подела на јединице које седе у рововима, и јединице које се крећу планинама – такозвани интервентни одреди), сазнавши да је руски одред доспео у такав положај, кренули да нас траже. Премда су имали сасвим другу намену и чисто људски су се јако плашили. Руси из другог дела нашег одреда, који се раније вратио, нису кренули да нас траже – уосталом, не осуђујем их због тога – већ су Срби кренули. Сматрам да су ми у првој борби Срби спасили живот.
А.П.: А због чега је постојала таква подела улога у јединицама српске војске: на оне који се крећу планинама и оне који седе у рововима?
А.К.: Ми смо стигли као момци неоптерећени породицама, можда чак помало глупи у понечему, а српска војска се већином састојала из породичних људи. Природно, били су мање расположени за пентрање по планинама, то им није било тако лако. Зато је јединица седела у рововима: изађеш из куће и седнеш у ров (истина, тако је било у почетној етапи рата). У ту категорију су спадали старији, породични људи и омладинци-војни обвезници, њих нису упућивали у планине, чували су их. А они који су се кретали по планинама, такозване „интервентне чете“, били су нешто старији од омладинаца, добровољци. Али не бих рекао да седети у рововима значи избегавати опасност. Не! Седети у рововима зими по 3-4 недеље без икаквог грејања – није лака ствар, то је малтене подвиг. Интервентним одредима је било лакше: изађу у планину, ратују, па се врате у град. Коначили смо у граду у мање-више комфорним условима са тушем и куваном храном. Интервентни одреди су ипак радили с времена на време: ишли у напад или противнапад, или у извиђање. У томе је и била разлика између оних у рововима и интервентним одредима. Ако би негде дошло до пробоја фронта, онда би и једни и други учествовали.
А.П.: Шта је у рату најтеже?
А.К.: Најтежа је психолошка адаптација на нове услове. На услове смрти. На мене је врло снажан утисак оставила смрт друга на мојим рукама. Био је тешко рањен. Сам процес човековог одласка из живота – а при томе смо сви ми били млади – оставио је страшан утисак на мене. После тога сам чак хтео да се вратим кући, али сам ипак остао, навикао се. Чак ни физичка оптерећења нису толико тешка као психолошка.
А.П.: Да ли је било подвига у том рату?
А.К.: Било је подвига и то не једном. У првој етапи рата су постојали посебни руски добровољачки одреди, а крајем рата су се њихови остаци улили у одред „Бели вукови“, у који су улазили добровољци разних националности: Срби, Руси, Бугари. То је била најелитнија јединица војске Републике Српске која је убацивана у бој. У то време се, 1994-1995. године Република Српска само бранила, пошто је противник добијао активну подршку у наоружању. И ето, десио се пробој трију муслиманских босанских бригада код града Трнова. Услед муслиманског јуриша су српске јединице са положаја почеле да се хаотично повлаче и напустиле град. У тим дејствима нисам учествовао, пошто сам био рањен. У сусрет босанским бригадама у надирању (а свака је имала по 300-400 војника) упућен је део одреда „Бели вукови“ – 10-15 војника. Оно што се потом одиграло је просто фантастика! Премда је ту одиграла улогу и специфичност планинског рата, када су јединице принуђене да се развуку дуж путева и клисура. Муслимани су се, видевши бекство Срба, опустили, спремили за лако напредовање, и у том тренутку су се појавили „бели вукови“. Извршили су удар на претходницу и својим дрским дејствима пореметили противниково борбено расположење, тако да се зауставио и почео да се укопава. Потом су приспеле српске резерве и пробој је заустављен.
А.П.: Да ли бисте, ако опет започне рат, отишли тамо?
А.К.: Наравно да бих, ако би то било могуће. То је мој народ. Уопште, сматрам да су Руси и Срби јако блиски, то је у суштини један народ. Оно што се тамо одиграва, ратови, сукоби – то је удар на Русију. Србија је само мања сметња у глобалној игри и идеолози НАТО то не крију. Ако дође до рата, мислим да ће се тицати Косова. Косово је светиња не само српског, него и читавог православног народа, и његова одбрана је непосредна обавеза православаца.
А.П.: Како Ви видите будућност Србије?
А.К.: Ја тај народ волим, ја ту земљу волим и желим јој свако добро. Добро се, како ја то схватам, налази у сфери развоја сопствених националних традиција, националних идеја, а не у стремљењу у Европску унију или НАТО. Интерес руског народа је у томе да Срби буду Срби. Желео бих да Србија буде снажна, достојна држава, достојна свог народа, своје историје, својих светаца, што искључује њено чланство у Европској унији, НАТО-у и осталим антихришћанским, антиправославним структурама.
А.П.: Шта Руси могу да учине како би помогли Србији?
А.К.: Ми смо за Србе неки ауторитет. Срби имају пословицу: „Бог на небу, Русија на земљи“. Чак смо и сада за њих извесно мерило сопственог понашања. Узгред, то се не тиче само Срба, просто је код њих то највише изражено. Те зато, указујући им здрави пут развоја, можемо врло озбиљно променити ситуацију у Србији. Сем тога, јачајући у целини, руски народ може много тога учинити за Србе, за многе народе.
Да пређемо на конкретно, на пример, организација као што је „Народни Сабор“ поседује друштвене технологије које српске организације немају. Упознавање Срба са њима може озбиљно утицати на друштвено-политички живот савремене Србије.
А.П.: Хвала!
А.К.: Хвала Вама!
04.08.2010.
Нема коментара:
Постави коментар