понедељак, 23. мај 2011.

Херој Православља - Христов Новомученик Евгеније Родионов

Три и по месеца после мучења и окрутног поступања у чеченском заробљеништву, војник Евгеније Родинов је на дан својег деветнаестог рођендана, 23. маја 1996, пострадао за Христа.




Док су целокупна Русија и православни свет славили празник Вазнесења Господњег, чеченски шакали су се припремали за следећи масакр. Никаква убеђивања ни претње нису могле поколебати руског војника 479-ог граничног одреда за посебне намене да прихвати ислам и баци свој православни крст. Био је погубљен одсецањем главе. Можда ће читаоцима овога чланка, чин овога војника бити не нешто претерано мудар. „Па можда је у царском режиму, човек могао да стави православну веру и принципе испред свога живота, али данас нас живот учи да преживимо по сваку цену“, говоре појединци.
Али ипак ако данас одаберемо веру својих предака онда ћемо сигурно поступити као војник Евгеније. Међутим данас су у моди јакне и обућа марке „Nike“, разне секте које да би привукле нове следбенике говоре енглеским а не руским језиком и покушавају да размрсе чворишта руске духовности и културе.

Да ли смо заборавили да разликујемо своје од туђег, корисно од некорисног? Да ли нам шта значе духовне вредности које губимо све више и више у невидљивом рату против вере, морала и културе. Да ли смо равнодушни, слепи и заборавни?

Љубов, мајка храброг мученика Евгенија је у потрази за својим сином провела десет месеци у Чеченији (он је тада био још увек жив), али га је пронашла мртвог. У селу Бамут је за огроман новац сазнала од Чечена где се налази гроб храброг војника. Мајка је успела да идентификује мртво тело свога сина по крстићу који је био на обезглављеном телу (чак ни чеченска чудовишта нису смела да га склоне). На другим војницима није било крстова јер су подлегнувши чеченском пристиску крстове бацали, а један је био приморан да се пред телевизијским камерама одрекне своје мајке и целом свету каже: „Ја немам мајку, имам само Алаха“.

После тога она је тело свога сина сахранила у родном Подмосковљу у селу Курилово, где је као његови преци опојан по хришћанској традицији. Мајка је доцнија поново морала платити Чеченима да би јој дали главу њеног сина.



Евгенијева мајка је касније изјавила: „Шта би ми могло бити теже него губитак сина. Али чињеница да се он показао као достојан хришћанин чак и у часу смрти, теши ме. Да се одрекао своје вере, мајке и Русије, то не бих могла преживети“.

Да ли ми можемо да схватимо да је очување наше вере важније него физичка смрт? Да ли осећамо нешто када чујемо ову фасцинантну причу о обичном руском војнику Евгенију. Да ли нам шта значе осећања Евгенијеве мајке, обичне руске жене. Да ли ћемо овога јунака препустити забораву?

Од својих вршњака се разликовао по томе што је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно. Са дванаест година се вратио са летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу.

После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја 25. јуна 1995. године. Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама.

По мајчиним речима Евгеније је дао свој живот за руски народ на земљи, а тим својим чином је припремио пут будућим браниоцима Русије.

Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“




Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру.


МОЛИТВЕ НОВОМУЧЕНИКУ ЕВГЕНИЈУ


Тропар, глас 4.

Последњих времена мучениче,
христољубиве војске украсу,
због љубави према крсту Христовом
од Бога венац мучеништва примивши
моли подвигодавца Христа да спасе душе наше.


Кондак, глас 4.

Јавио си се са великом крепошћу,
Христово трпљење до смрти подржавајући,
агарјанског мучења не уплашивши се,
и крста Господњег не одрекавши се,
смрт од мучитеља примивши као чашу Христову,
због тога вапијемо ти:
Свети мучениче страдалниче Евгеније,
моли Бога за нас.

Написао:Евгеније Бунтов руски ветеран рата у Авганистану
Превео са руског: Владимир Петровић
„Глас са Цера“, бр.11., септембар лета Господњег 2009.


У РАЗВРАЋЕНО ВРЕМЕ САЧУВАО ВЕРУ

"Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима" - Јеванђеље по Матеју 10, 32-33



20. априла (по новом календару) на гробљу села Курилово Подољског рејона, на празник Радонице - васкршњег помињања умрлих - на гробу Руског војника Евгенија Родионова је одслужен парастос. Почасна стража је одала почасну паљбу, постављен је и крст од храстовог дрвета висине 4 метра.
Данас је гроб војника-мученика постао место народног поштовања - а пре свега оних мајки чије је синове задесила иста судбина.
Евгеније Родионов је примио мученичку смрт за Христа, за Веру Православну. То је веома редак подвиг. С једне стране, његова смрт изазива жалост, а са друге - доноси радост. Константин Велики је видео крст и рекао: овим побеђуј, тако и ми, видећи оно што се догодило кажемо: само ћемо Вером победити. Јер ако погледамо око себе - ништа нас друго неће спасити. Заиста, човек је живео међу нама у веома тешко доба, можда чак и теже од совјетског, када је било безбожништво. Безбожништво је лакше поднети, а развраћеност - теже. А он је у развраћено време сачувао Веру. Чини се да од њега нису много тражили - да скине крстић. Да се пред свима одрекне Христа. Његова смрт побуђује на многа размишљања. Ако постоје овакви људи у нашој земљи, значи да Русија није пропала и не спава, већ се у одређени тренутак буди. Ми можемо да живимо и побеђујемо само Вером.


Художник Максим Фаюстов в своем творчестве является последователем академической традиции монументальных полотен. Максим закончил Российскую академию живописи ваяния и зодчества по классу исторической живописи, это и определило его творческое кредо. Сегодня можно с уверенностью сказать, что на творчество Максима значительно повлияло наследие таких мастеров отечественного искусства как К.Брюллов, А.Иванов, В.Суриков, И.Глазунов.

Подобно своему учителю Илье Сергеевичу Глазунову, художник является творцом с ярко выраженной гражданской позицией, это наглядно показывает монументальное полотно «Воин-мученик Евгений Родионов». Автор не боится затронуть столь больную и острую тему.

Созданию полотна предшествовала долгая и вдумчивая работа автора – он ездил в Чечню, делал зарисовки характерных типажей и природного ландшафта.

Центральной фигурой всей композиции является фигура мученика Евгения. Художник изображает его совсем юным, но его лицо проникнуто решительностью и отвагой, совершенно очевидно, что этот мальчик не колеблется, и не за что не снимет крест. Максим виртуозно передает психологическую составляющую момента, мучители Евгения изображены в разных ракурсах, на их лицах разное отношение к происходящему – от кровожадной радости до равнодушия. Яркие древние кавказские пейзажи приобретают зловещий оттенок, дополняя композиционное решение

8 коментара:

  1. Анониман29. мај 2011. 10:58

    SVAKA CAST BRATE STO SI STAVIL ZA OVI VELIKI HEROI RADIONOV KO JE VELIKI PRIMER ZA SVI NAS NEK MU JE VECNA SLAVA LAKA MU ZEMLJA +++

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман08. март 2012. 21:11

    Слава ти Великомучениче Евгеније!!

    ОдговориИзбриши
  3. Живот за Православље!!!

    ОдговориИзбриши
  4. Није Евгеније, него Јевгениј (Благородан). Немојмо мењати лично име.

    ОдговориИзбриши