Десило се да сам се у лето 2002. године по први пут обрео у Армавиру. Одмах после страшне поплаве која умало да потопи читав град и уништи његову околину. Вода само што се повукла, куће које су одолеле, до самих прозора су утонуле у блато. Многи домаћини нису имали среће: куће су им сасвим упропашћене или напросто однете. Место је препуно преплашених људи. Они чепркају по житком блату, траже преостало покућство. Суза нема. Током три страшна дана све су их исплакали. Према подацима Министарства за ванредне ситуације, тада је у Краснодарској покрајини погинуло шест лица, од тога неки од срчаног удара. Свугде се виде трагови непогоде. Сваљено дрвеће, полусрушен мост. На брду је успостављена војна болница, тамо примају рањене сељане. Много је униформисаних људи, возила „хитне помоћи“. Постављене су пољске кухиње, војска храни људе. Примећујем и оклопна возила која су евакуисала сељане. По речима мештана, 14-тонска оклопна возила је струја носила као иверје. Мутна река Кубањ још увек урла код Старе Станице са око 5.000 житеља. Недалеко од града је војни аеродром, тамо обучавају пилоте. Мало-мало па небом протутње Су-25. Осећаш се као да си у зони борбених дејстава.
Одједном ми је нешто заслепило очи. Неки одблесак. Дижем поглед са рушевина, са земље и видим гигантски златни крст на брду изнад Старе Станице. Просто очима не верујем. Изгледа надреалистички. Питам мештане шта је то. Кажу да је то крст мушког манастира Александра Невског који се гради. Одлучујем да се попењем на брдо. Речено -- учињено. Четрдесетак минута касније сам већ крај крста. Видик који се отвара постаје још фантастичнији. Капела у изградњи, а унаоколо сакупљена совјетска војна техника. Артиљеријски топови, комплекси ПВО, ракете! И нешто по страни, ближе ивици брда, уздиже се огроман позлаћен крст. Вера и оружје заједно. Пришао сам крсту и срце ми се стегло. На једној од четири стране на спомен-плочи пише: „Посвећено руским добровољцима погинулим у Југославији“. Немогуће! Овде, у Русији, на ретко коме познатом брду нису заборавили наше добровољце! И још увек је то највероватније једини споменик посвећен Русима који су 1991-2000. године добровољно отишли у Југославију да помажу Србима.
Спустио сам се натраг у село. За много пара сам од мештанина купио боцу вотке и дефицитарни црни хлеб. Поново сам се успео до крста. Почупао сам око њега коров, очистио плато, довео у ред. Насуо сам пуну чашу, спустио је крај темеља и ставио преко ње кришку хлеба. Споменуо погинулу браћу. Изнебуха је високо у небу нада мном кликнуо орао…
А онда сам још дуго одозго гледао на сутонску панораму Армавира и на разрушено село, на мештане и војску како обнављају живот…
Иља Плеханов, часопис „Вештину рату“
Нема коментара:
Постави коментар