Догађаји у Србији дирнули су чак и најравнодушније људе. Свет се поделио на два табора: за Србе и против њих. Али тако је одувек било. Некад давно свет анђела се поделио на оне који с остали са Богом, и оне који су отпочели безуман рат са својим Створитељем. А затим је била Голгота на којој се свет поново поделио на оне који чак и у патњи настављају да хуле на Христа, и на оне који смерно вапе: «Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме» (Лк. 23, 42). Људи ће увек (сваки појединац и човечанство уопште) стајати пред избором да поступају по Божјим заповестима и својој савести или да одбаце и Божје и људске законе.
14. децембра 1995. г. после врло сурових бомбардовања од стране снага НАТО-а, после издаје од стране Руске владе, босанским Србима није преостало ништа друго осим да потпишу такозвани «мировни споразум» по коме су огромне територије, које су вековима припадале православним Србима, прешле у руке новопечене исламске државе «Херцег-Босне». Прешле заједно са православним манастирима, са народним светињама, са гробовима предака. Све наде босанских Срба на Русију пале су у воду.
Али нису сви Руси заузели исти став као наша Влада. У Црној Гори, у манастиру Острог, међу манастирском братијом има један мирјанин. Он је Рус. Рус који је бранио част Русије у та тешка времена смутње. Док су властодршци Русије издали братски православни српски народ, он је био један од Руса који су дошли у Србију да је бране од непријатеља. Ево приче тог човека:
«Ја, Гусков Игор Васиљевич, рођен сам у породици војног лица 10. октобра 1954. године. Ја сам, штоно кажу, бивши добровољац, учесник рата на Балкану. Овамо у Југославију сам стигао почетком 1992. г. да радим у грађевинској фирми. У бригади смо били нас петорица. Радили смо месец дана, а онда ту започе рат, он се фактички већ водио у Хрватској, а онда се распламсао и овде у Босни и Херцеговини. Одлука је дошла некако сама по себи, постали смо добровољци и били послати у Херцеговину код Требиња. То је омањи, врло леп градић. Тамо смо прошли курс војничке обуке, обукли униформе и добили оружје, после чега смо послати на линију фронта, према Дубровнику. Од нас је образована извиђачка група. Често смо ишли у позадину противника, постављали заседе, пратили њихово кретање, убијали усташе.
Ко су усташе? Усташе су вам, ако хоћете да знате, исто што и фашисти, они мрзе православље, људе друге нације и друге вероисповести, признају само своју веру – католичку. То је највеће зло које је постојало на овој територији. Ратовали смо против посебне војске – то су били криминалци пуштени из затвора. Од њих су стваране посебне групе, такозване «ХОС» – хрватске ослободилачке снаге. А то су били само најобичнији бандити. Гранатирали су и убијали мирно становништво, протеривали, палили куће, уништавали све што је српско. Овде је на територији Херцеговине било много окрутности и зла од стране усташа. Старце и децу су буквално као овнове, клали, кастрирали, секли уши, страшно се иживљавали. Рушени су и уништавани православни храмови. Убијани су православни свештеници, уништавано све што је православно. Примера тога има колико год хоћете. Две стране су водиле веома сурови рат. Уствари то није био рат за територију, то је био чисто верски рат, зато што је на једној страни било православље, а на другој католицизам. Усташе су добијале оружје од Немаца, Американаца и свих западних земаља. Били су веома добро плаћени. А на страни Срба борили смо се ми, Руси, зато што је Руски народ у тешком тренутку увек долазио у помоћ Српском народу. Јер, оба наша народа су православна, и откад је света и века узјамно смо се помагали. И тако је испало да ми, Руси, нисмо себе штедели, борили смо се како треба и извршавали најтеже послове, били смо и снајперисти, и извиђачи. А овде је врло тешко ратовати због природних услова – високе планине, врућина. Усташе су гађале Требиње ракетама и тешким хаубицама. Много људи је погинуло, како у самом граду, тако и околини. Донели смо одлуку да нас пошаљу на најопасније делове фронта, тамо где се води пешадијска борба, и тамо где је улични рат. Такав рат био је у Сарајеву.
И део људства је отишао у Сарајево, а ја сам се определио за гарду Источне Босне. Бригада се звала «Пантер» и налазила се на најопаснијим деловима фронта. Били смо први који пробијају линију фронта, који опет враћају територију коју је окупирао противник. Ту смо се борили против муслимана. На њиховој страни било је војника буквално из свих источњачких земаља, звали су их муџахедини. Тамо је такође било и Хрвата-усташа. У Сарајеву се водио тежак улични рат, борба се водила од једне куће до друге, и бивало је тешко. Имали смо велике губитке, али су уместо избачених из строја долазили други.
Често су нас пребацивали тамо где је било веома «вруће». Једном приликом довезли су нас у једно место и рекли да је муслиманска група војника ноћу ушла у село у коме су се налазила 102 цивила. Углавном деца, старци, жене. Босанаца је било око 68 људи. У селу су била 3 српска војника које су они убили. И у свакој кући су побили све укућане. Никога нису поштедели. Када смо ушли у то село, Босанци су већ били отишли. То је био прави ужас. Ужасно је било то видети. Лешеви који нису личили на људе, разбијене главе, одсечене руке, ископане очи, одсечени носеви, тела избодена бајонетима и ножевима, изрешетана рафалима. Шта да се ради? Страх. Оставили смо део бораца у селу да пребаце у камионе остатке тела, која су некад била људи, док смо ми наставили даље. Брзо смо затворили све путеве да та група не би могла да се врати назад. Ускоро смо их пронашли, опколили, и ниједан нам није измакао… Нисмо узимали заробљенике.
Затим је била Далмација. У њој су усташе чиниле највеће зло…
Борили су се против нас руским оружјем које су им испоручивали из Немачке. Ту, у Далмацији, срео сам много Руса. Једна група је била са Урала, врло добри момци, добровољци из Русије. Руса су се усташе бојале, и то веома бојале, због искуства из Другог светског рата. У бојевима је било погинулих, рањених. Јако ми је жао тих момака, али они су испунили своју свету дужност. Сви смо знали да се тако нешто може догодити сваком од нас. Али најстрашније није било погинути, већ бити заробљен. Е, то је било најстрашније.
Прошао сам читаву Далмацију, Бихаћ, Зворник, Книн. У Книну се налазила ОУН. У Книн су пристизали добровољци из Србије, Румуније, Бугарске. Из Румуније је било много православних добровољаца, добрих војника.
И наши, руски момци су стизали. Борили су се на тој земљи, јако добро се борили.
Како на Западу приказују Србина? Он је агрессор, пали, убија, али то није истина. Ја сам био у тој војсци и све видео сопственим очима. И не само ја, то могу да потврде и момци који су се борили са мном. А њих је у Русији много.
У околини Житнића бавили смо се извиђањем. Поверено ми је да извидим предњу линију Хрвата, и «снимим» где се налазе складишта оружја, минобацачке батерије, снајперска гнезда. Обукао сам хрватску, натовску униформу, узео «Узи» и кренуо. Извидео сам све што је требало и било је време да кренем назад.
Кретао сам се притајено. Никога нисам срео. А звезда упекла, у Далмацији је иначе веома вруће. Спазио сам две куће и жену како се креће. Пришао сам јој и на српском затражио воде. Погледала ме је и рекла да мало сачекам. Помислио сам да је заиста отишла по воду. А испало је да су у кући били хрватски војници. Почела је пуцњава. Узвраћао сам паљбу све док сам имао муниције. Последње чега се сећам је како стојим насред пута, меци звижде са свих страна, не знам зашто ме не погађају. Немам више муниције. И видим, приближавају се, неколицина трчи ка мени, а немам чиме да се браним. Ни снаге више немам. Један ми је притрчао с ножем, ударио ме њиме, а ја сам се заклонио руком и нож ми је пробио руку. И готово, изгубио сам свест.
Долазим себи. Читаво тело ме боли. Вероватно су ме својски претукли, као и све заробљенике. Погледам около, видим да се налазим у школи, а кроз прозор гледају хрватске жене и деца – лица им задовољна. Затим је дошло око 20 усташа. И почели су да ме туку. Тукли су ме ногама, рукама, пендрецима. Кад паднем, опет ме постављају уза зид. Сав сам изубијан, жива рана до ране. Све су ми поломили. Не знам колико су ме тукли. Ударали су ме баш јако. Један војник ми прилази и каже: «Сад ћемо ти одрубити главу». Одговарам му: «Одрубите, само за то сте јунаци». И опет батине. Млатили су ме све док се опет нисам онесвестио. Када сам се повратио, наставили су да ме туку. У то су у школу ушла двојица и викнула: «Престаните. Морате га предати нама». Сместа су ме оставили, донели воде и полили ме да се повратим. Ставили ми руке иза леђа, па лисице, убацили ме у гепек полицијских кола. И некамо ме одвезли. То је био војни затвор. Започео је пакао, прави пакао у том војном затвору. Тукли су ме сваког дана од 9 ујутро и завршавали увече, с паузама, није им се журило. Знали су да сам Рус, занимало их је колико ће тај Рус издржати. Користили су све врсте мучења, које је у данашње време чак тешко и замислити… А, та они су религиозни, католици. Свештеници-прелати, као и католичка црква, подржавали су усташке војнике, давали им благослов, одобравали њихова убиства. Убиства мирних становника. Зато што је усташа ишао са својом вером да убија, коље децу, пали, уништава све што њима не припада. Тако је било за време Другог светског рата, када су католички свештеници задојили концентрационе логоре који, узгред, и дан-данас постоје.
Укупно сам по разним логорима и затворима провео 1.164 дана. Тамо у затвору сам почео да се молим, свако вече сам се обраћао Богу. И ноћу, и ујутру. И Он је на крају крајева услишио моје молитве. У Србији сам 6. октобра 1996. г. замењен уз помоћ Црвеног Крста. Потом сам у Београду око 5 месеци лечен у болници. После болнице су започела моја потуцања. Нисам могао да се вратим кући – стигла су документа да сам се бавио терористичком делатношћу на територији општепризнате Независне Хрватске Републике. Код куће ме је чекао затвор или смрт. Одлучио сам да останем овде, у Србији. Бог ме је довео до свештеника Виктора из Београда који ме је и послао Владики Атанасију у Требиње. А онда сам се нашао у Манастиру Острог, код «оца Лазара».
Сада Србији хоће да одузму Косово. Знају непријатељи Божји шта Косово поље за Србију значи. Сами Срби овако кажу: «Ако је Србија храм, Косово је олтар».
Сада је Србија – бол сваког православног хришћанина, бол сваког Руса.
Запад с његовом лажљивом демократијом, с његовом изопаченом вером у виду католичанства и протестантизма, с његовим антихристовим екуменским обједињавањем, с његовим миротворачким мисијама у виду ракетних удара по мирним градовима и селима, с његовом лажљивом политиком двојних мерила, с његовим фалш осмесима и речима о пријатељству и поверењу иза којих се скрива мржња према Христу, Православљу и Русији – тај Запад продао је своју душу непријатељу људског рода. Будимо опрезни, браћо и сестре, окренимо се од погибељног Запада и обратимо Спасоносном Истоку – Господу нашем Исусу Христу, од Кога се и надамо спасењу, заштити и покровитељству свему руском, српском и свих православних народа. Сви они који данас разапињу Србију мисле да су они светска сила, али греше. Бог је светска сила, и Њега се не може вређати.
Јуна 1999. године
Нема коментара:
Постави коментар