Болнице на поклон народу
"Народу је оставио задужбину чија је имовина у то време имала вредност готово као Нобелова фондација"
Никола Спасић је рођен 2.новембра 1838. године у Београду, као најстарије дете познатог али сиромашног београдског трговца Спасе Стојановића, чији је отац Стојан око 1807. године дошао са целом породицом из јужне Србије.
Школовање је отпочео у тек основаном Лицеју, али су га политички потреси 1848. године омели да ту настави образовање, те се дао на учење мумџијског, односно воскарског заната, а потом и лицитарског. Но, ниједан од тих заната није обећавао зараду, па се млади Никола придружио свом стрицу у кожарској радњи, где је изучио опанчарски занат.
Године 1864. с почетним капиталом од двеста дуката Никола жели да се осамостали. Та уштеђевина није била довољна те му у помоћ притиче позајмицом од петсто дуката брат његове прве жене Лепосаве, трговац Ђока Јовановић. Била је то једина позајмица у животу Николе Спасића и Јовановићу је остао доживотно захвалан помажући му много година, све до смрти.
У београдској Васиној улици отворио је кожарску радњу под називом „Никола С. Спасић” у којој је продавао опанке, одређујући им цену тако да је на њима остваривао малу зараду - тек један грош по пару. Ово је утицало на промет, па је врло брзо почео да продаје и више стотина пари опанака дневно.
Затим је почео да тргује платном, које се тада ткало у сеоским домаћинствима на примитиван начин. Никола Спасић лично је, на колима са запрегом, путовао по селима и откупљивао бале платна, чак и у Банат и Бачку. Остало је забележено да је "за своје кочијаше обезбеђивао добру храну и при сваком оброку вино, док је сам пио воду и на колима јео лепињу да не би ручавао по механама са осталим трговцима и у њима остављао велики део тешко стечене зараде." Платно је, као и опанке, продавао увек са по једним грошем зараде, по рифу (око 80 цм дужине).
Спасић је своју робу дуго продавао само за готовину, сматрајући да на вересију треба давати или свакоме или никоме. Касније је, помажући појединцима, давао робу и на вересију али увек у мањим количинама. Никада се ни са ким није судио. За губитак при позајмици није кривио оне којима позајмљује већ себе што је то чинио.
Био је потпуно предан раду и кући, иако ни у једном од три брака није имао деце. У кафане није залазио, а ретко кад и у шетње са пословним пријатељима. У кући се живело увек скромно и без оног спољњег луксуза који је све више улазио у куће имућних српских трговаца. Међутим, у чаршији је уживао углед не само богатог трговца већ и честитог и мудрог човека чије се мишљење о многим стварима тражило а савети прихватали.
Најдуже је у браку провео с другом женом Станком-Цајом Спасић. Уз њену помоћ стекао је огромно богатство и саградио породичну кућу у Кнез-Михаиловој 33. Пројекат за кућу урадио је познати београдски архитекта Коста Јовановић. Никола Спасић је за живота био председник Берзе, председник Прометне банке и члан управног одбора Народне банке. За живота је одликован Таковским крстом ИВ степена и орденом Светог Саве III степена.
У рату 1876. године учествује као редов-коњаник. У другом српско-турском рату није учествовао јер га је држава ослободила као војног лиферанта. Тада је први и једини пут радио са државом. Направио је и излиферовао војсци око 25.000 пари опанака.
Деведесетих година 19. века кад је српска влада запала у кризу, Спасић је откупио део српског иностраног дуга. То је његова прва донација привредном развоју Србије.
Друга донација Николе Спасића било је „Ђачко склониште”, саграђено у дворишту палилулске основне школе. Било је то склониште за сиромашну децу чији су родитељи били у надници од јутра до вечери. Дао је и новчану помоћ која се исплаћивала као награда најбољим ђацима.
Прво црквено звоно из слободне Србије Спасић је послао на југ, у Призрен. Касније их је даровао и другим местима, и то уз знатне суме новца. А као веома побожан човек поклањао је и црквене књиге, крстове и свештеничке одежде.
Зарадивши довољно, уз гесло „не мораш све да потрошиш што данас зарадиш, остави нешто и на страну, нека се нађе злу не требало”, Никола Спасић је крајем 19. века престао да ради у радњи и почео да размишља о трајној заоставштини своје имовине.
Ратне 1912. године Никола Спасић закупио је зграду Управе монопола и ту основао и потпуно опремио помоћну болницу, док се храна за пацијенте припремала у његовој кући. Из Немачке је довео тада познатог лекара, а у болници је радила и Драга Љочић, прва жена лекар у Србији.
Након завршетка рата, Спасић је све што је било у болници поклонио Црвеном крсту. За сав тај труд јавно мњење предложило га је за одликовање, што је он одбио, али је допустио да његова трећа супруга Анастазија-Нака добије Крст милосрђа за помоћ приликом оснивања болнице и рад у њој.
У писму министру просвете и црквених послова изјавио је:
„На овом што још живим и што моје имање опет гледам захвалан сам прво Богу а одмах иза Бога српској војсци. Зато хоћу да захвалим српској војсци на нашем спасењу и слави коју нам је донела на тај начин што дајем своје имање у Београду на углу улица Кнез Михаилове и Вука Караџића број 37 као своју задужбину, као прилог Српском народном инвалидском фонду ’Свети Ђорђе’”.
Врло брзо, указом краља Петра, основана је Спасићева задужбина. Било је то 1915. године, кад је Никола Спасић напустио земљу и отишао на Крф, где је наредне године умро, 28. новембра 1916. По завршетку рата сахрањен је на Топчидерском гробљу, у цркви коју је подигао као своју задужбину. За собом је оставио тестамент написан још 1912. године који је чуван у Народној банци.
Од извршилаца тестамента Спасић је тражио да од дела покретне имовине издвоје 350.000 динара и подигну болницу у Београду и две у Србији, тамо где је најпотребније. Тестаментом је наложена и изградња дома за изнемогле и сироте грађане с натписом „Подигао Никола Спасић”, али и куповина највећег звона за Храм светог Саве, кад буде саграђен. Наложено је, такође, да се све његове покретности, хартије од вредности, готовина и непокретности употребе за опште привредне циљеве, „с тим да се приходи издају само за речене циљеве, главница не сме да се утроши и непокретно имање не сме да се задужи и прода”.
Својој удовици оставио је у својину летњиковац и виноград на Топчидерском брду, доживотно коришћење станова у породичној кући у Кнез Михаиловој број 33, као и пензију у висини највеће чиновничке плате у земљи. Родбини је завештао занемарљиво мале суме новца и то уз назнаку „једанпут за свагда”. Пријатељи и београдски адвокати саветовали су Наку Спасић да код суда тражи своје законско право, да оспори тестамент и преузме управу над Задужбином Николе Спасића. Али ова племенита и хумана жена ни у једном тренутку није посумњала у исправност одлуке свог мужа: „Спасићева жеља закон је за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу.”
Задужбина Николе Спасића почела је да ради 4. децембра 1922. године, шест година након његове смрти, и у том тренутку располагала је хартијама од вредности и непокретностима коју су чиниле три велике „Спасићеве куће” у најважнијем трговачком центру Београда, у Кнез Михаиловој улици број 19, 33 и 47. У тим зградама издавало се 36 дућана, 46 великих и мањих станова и 2 канцеларије. Ова имовина имала је у то време вредност готово као Нобелова фондација.
До 1934. године вршене су оправке на постојећим зградама, а чист приход од задужбинских имања је тек касније могао да се користи за привредни развој Србије. Према жељи пок. Николе Спасиће изграђене су: Болница у Београду - Градска или Општинска болница, данас КБЦ "Звездара" (1935); болница у Куманову (1935); болница у Крупњу (1936) и Дом за изнемогле и сироте грађане у Књажевцу (1935).
У Другом светском рату Задужбина Николе Спасића остала је готово неоштећена, а захваљујући новцу из тог фонда 1950. године изграђено је керамичко одељење Академије примењених уметности у Београду.
У другој половини двадесетог века задужбина Николе Спасића ипак је поделила судбину осталих задужбина - национализована је...
Суд општине града Београда на седници од 1. децембра 1929. године одлучио да се, "у знак захвалности великом добротвору", дотадашња Трговачка улица у Београду назове Улица Николе Спасића, она је паралелна са Улицом краља Петра И а повезује улице Кнез Михаилову и Цара Лазара.
Ово име улица носи и данас.
Нема коментара:
Постави коментар