Ја сам Србски војник!!!

Готово вековна крвава апокалиптичка поука коју је наш народ доживео није нам користила: многи Срби се још увек нису обратили Богу с покајањем и молитвом за опроштај наших грехова и спасење наше Отаџбине. А како видимо, имамо за шта да се кајемо.

Али, авај! Скапаћу, али Ти се нећу покорити, Боже! Каква ограниченост само на те „изме“ (марксизам, материјализам, либерализам, глобализам)?! Какав стоицизам?! Колико смо свега и свачега преживели у ХХ веку - и никако! Никако да скренемо с пута у нигде, тачније, с пута у пакао на „Пут, Истину и Живот“, тј. ка Христу Богу. Колико ћемо више тумарати за опсеном тих „изама“ који нас одводе у виртуелни свет неостваривих жеља, угасивши у нама православни дух, нашкодивши етничкој свести нашег народа, а с њом сасвим истиснувши из Србске свакодневице хришћанску лексику.

Докле ћемо, попут дојенчади, „сисати“ духовне „цуцле“, тј. хранити своје душе истовремено их варајући суманутим идејама и легендама које је „из прста исисала“ болесна уобразиља хипнотизера и окултних говорника разноразних странака и осталих гомила?! Докле се више може веровати митовима и утопијама тих безбожних „старатеља“ који нам већ готово 100 година обећавају живот на бајковитом „острву с благом“?!


„ОВИМ ПОБЕЂУЈ“- било је исписано под Крстом приказаном на јави византијском цару Константину Великом 306. године пред битку са његовим супарником - многобошцем Максентијем, у којој је цар однео блиставу победу. Тим оружјем - Крстом и Молитвом - и наши преци су побеђивали непријатеље наше Отаџбине и Православља. Добивши благослов отаца Цркве и с иконама на грудима, они су смело одлазили у бој.

Извршавајући борбени задатак, морате се молити Богу и Пресветој Богородици да вам пруже вишњу помоћ и по њеном добијању захвалити Богу.

Дакле, драги војници, потомци наших великих предака и славних ратника! Наоружајмо се и ми најстрашнијим оружјем, оружјем победе -ВЕРОМ Србског народа - вером у Господа нашега Исуса Христа и у Свемогућу Свесвету Тројицу.

С тим оружјем, драги војници, и сада ћемо заштитити нашу драгу Отаџбину Србију. Као што су то чинили на бојним пољима велики Мишић,Степа,Бојовић и многи други ратни анђели-чувари наше Отаџбине који су се молили Богу пре војних окршаја да нашој војсци буде дата победа.

Драги Србски војници! Сви смо ми полагали заклетву верности нашој Отаџбини и нашем народу. А Србски је народ Православан, што значи да смо заклетву полагали и његовој Вери - Православљу. А народ и армија су јединствени. А ако је то тако, онда се и ви, Србски војници, морате обраћати Вери наших отаца - Православљу.

Ако је са нама Бог, ко ће на нас?! Дакле, војници, обратимо се Богу - Изворишту духа, воље, одважности, пожртвовања и љубави према Отаџбини и својим ближњима.

Боже, храни (чувај) нашу православну Отаџбину и њено славно Србско војништво!

@copy/Дан Ветерана - Видовдан

Петиција за обележавање Дана Ратних Ветерана сваког Видовдана

АКО ЖЕЛИТЕ ДА ПОТПИШЕТЕ
ПЕТИЦИЈУ КЛИКНИТЕ НА СЛИКУ

Масакр на Божић 7. јануара 1993.

Брутално масовно убиство,- коришћењем тестера, ножева, секира, гвоздених шипки, горионика и експлозива- српских цивила, људи, жена и мале деце у и око града Сребренице и околним селима( Братунац,Скелани, Кравица,Милићи и дрг),као и града Горажде.



Други по реду покољ у Кравици се десио на Божић 7. јануара 1993. у српском селу Кравица надомак Братунца , када су муслиманске снаге тадашње војске БиХ, од око 3000 војника, предвођене Насером Орићем напале село . Током напада снага Насера Орића у борби штитећи одступницу око 1000 избеглица из Кравице, али и становника околних села Шиљковићи, Јежештица, Бањевићи, погинуло је 49 људи (по неким подацима 46), док је неколико села спаљено до темеља .Убијени су били становници села, од којих су неки управо напуштали цркву после божићне службе.

Ратни војни инвалид држави дужан милион динара,прописи важнији од живота

Новембар 2010.године.

Питам државу зашто морам да се пријављујем на тржиште рада, ако сам већ ратни војни инвалид? Зашто ми нису нашли посао? Да ли неко може да утврди колико могу и да ли уопште могу да радим - нервозно шета по соби нижући питања 43-годишњи Милован Чоловић, ратни војни инвалид који је изгубио право, као и његових 20-ак ратних другова, на месечно примање за незапослене ратне војне инвалиде.


Стигао до просјачког штапа: Милован Чоловић са непокретном мајком.


Због тога што су се на 90 дана пријављивали на тржиште рада они су осуђени да врате сав новац који су досад примили, а ову гротескну одлуку донела је држава у чије име су ратовали.

Е сад је време да уместо бубрега или сна држави Србији дају и врећу пара. Чудно је само што се држава бирократских прописа држи као пијан плота само кад је у питању сиротиња, ваљда велике зверке имају велике адвокате који увек пронађу велику рупу у закону. За незапослене ратне инвалиде такве рупе није било.

Ветерани у Божијој милости

ГДЕ СУ НАША ЉУДСКА ПРАВА?

После свих ових несрећних ратова,у Србији има око 600 000 ветерана који су и даље на разним маргинама друштва и данашњице у нашој држави,који и сами доживљавају раздељеност кроз разне организације,удружења,покрете,партије и странке.
Ветеранима не требају титуле,похвале,одликовања и захвалнице,већ да не буду заборављени и одбачени.
(Како заборавити и одбацити око 600 000 људи)

Поштовање,нема га уопште.Никаква је држава која не поштује своје ратнике. Никаква и јадна,и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду.Не поштујући ветеране,Србске ратнике,држава не поштује ни свој народ,а самим тим ништа и никога.



На овим просторима стално се воде неки ратови. Нема генерације у Србији која се може похвалити да није била ни у једном рату. Због тога су и последице ратова видљиве на сваком кораку. Срушене зграде из рата 1999. налазе се у непосредној близини зграда на којима се виде трагови Другог светског рата, око којих се налазе споменици изгинулима из Првог светског рата, који су подигнути на темељима споменика ратницима из претходних ратова. Генерације Срба су одрасле уз приче о ратницима који су жртвовали себе на Косову бранећи своју земљу. Учили су их да се на овим просторима увек борило за слободу и да се слобода и земља крвљу добијала и бранила. Никада нико није објаснио шта је било после ратова, због чега су у свим српским крајевима којима је прохујао рат остало пуно жена у црнини, пуно људи са штакама, пуно пијанаца и несрећних. Нико се никада није бавио последицама већ су сви питали за узроке. Јурили су се злочинци и награђивали победници. Ратни ветерани су остајали на маргинама друштва и живота, сами са својим проблемима.

Због свега наведеног, ратни ветерани су по завршетку рата остајали са бројним проблемима како социјалним (стамбени, материјални, незапосленост, брачни и породични) тако и медицинским (здравствени (соматски) - инвалидност, као и психички (ПТСП, алкохолизам, депресија, психосоматска обољења)).

Херојска битка за опстанак Републике Србске

Извор - Глас Српске 18.09.2011

КОЗАРСКА ДУБИЦА - Служењем парастоса погинулим цивилима и војницима и освештањем новопостављеног спомен-крста на обали ријеке Уне у Козарској Дубици је јуче обиљежена годишњица одбране западнокрајишких општина Републике Српске од хрватске агресије у септембру 1995. године.



Комеморативном скупу у Козарској Дубици присуствовало је више стотина становника те и општина Костајница, Нови Град и Градишка, породице, родбина и пријатељи настрадалих, бивши припадници Војске РС, локални и републички званичници.

- Срећни смо што смо тог дана остали живи. Из кућних склоништа гледали смо маскиране хрватске војнике из јединица "Црне мамбе", "Тигрови" и друге како обављају ликвидације на путу недалеко од тадашње фабрике "Кнежопољка". Такве бруталности нисмо могли ни да замислимо - решетали су цивиле који су се покушали извући из фабрике, клали, давили жицом, а неки су и живи спаљени. Убијали су све на шта су наишли - присјећа се Мирослава из Дубице злочина из септембра 1995. године.

ХЕРОЈИ ПРАВОСЛАВЉА - БОГ ДА ИМ ДУШУ ПРОСТИ И ПОМИЛУЈЕ

Добровољци, погинули у Отаџбинским ратовима Србског народа (1992-1999)

Извор - Русија.рс



1. Адријан Дима
Рођен у Румунији 1970. године. Служио у специјалним јединицама Румуније. Од 1993. г. ратовао у Српској Крајини (између осталог у центру “капетана Драгана”). У Републици Српској од краја 1994. г. ратовао у саставу извиђачког одреда “Бели вукови” (ПалеЈахорина) СарајевскоРоманијског корпуса. Погинуо у борби на планинском масиву Трескавица 03.05.1995. г. Сахрањен на гробљу Пала.


2. Анисимов Валериј
Рођен 1956. г. у Санкт-Петербургу. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци допремљени у Русију.

3. Александров Александар
Рођен 1961 г. у Санкт-Петербургу. Артиљеријски официр, ветеран Придњестровља и Абхазије. У Републици Српској од краја 1992. г. Командир руског ударног одреда (Одред Александрова) који је деловао код Скелана и у Сарајеву (Хреша). Погинуо 21.05.1993. г. у рејону Борија од експлозије мине током извиђачке акције. Сахрањен на гробљу с. Хреша (Српско Сарајево).

4. Астапенков Анатолиј Сергејевич
Рођен у граду Перм 17. новембра 1968. г. У Совјетској Армији служио у морнаричкој пешадији. Ожењен, има сина. У Републици Српској од зиме 1993. г. Ратовао у саставу ударног одреда код Власенице (Источна Босна), у Одреду Александрова (Хреша-Српско Сарајево), 2. Руског Добровољачког Одреда (Прача-Пале) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо на положају Златиште (на северу Српског Сарајева) 20. јануара 1994. г. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

Добрица Ћосић о роману Саше Живковића "Лицем ка ветру"

 

Иако су присутни очекивали да прво говори академик Добрица Ћосић, испоштовали смо његову жељу да каже нешто о роману на самом крају вечери.
Драгомир Брајковић, један од најистакнутијих песника данашњице, књижевник из Београда и уредник Другог програма Радио-Београда, говорио је о историји и "растакању заједничке нам куће" и са књижевног аспекта. За Живковићев првенац је рекао да га красе аутентичност и непретенциозност. Ова књига није ни тужилац ни судија већ говори поштено и осветљава у људима она затамњена места, нагласио је Брајковић, и додао да је ово отмена књига пуна горких искустава, која има доста аутобиографског у себи и представља хронику убрзаног сазревања и омаж ратним друговима као поруку нама и онима који тек долазе.
Живорад Ђорђевић је констатовао да сведочења дају непроцењив допринос историјским догађањима и оставштини за будућност. По његовим речима аутор се намеће као јемац историјских података, а штиво краси и мисао о љубави која оплемењује цело ово дело пуно истине и документарности.
О свом сестрићу и његовом првом роману веома афирмативно је говорио један од најугледнијих српских писаца кога многи називају и "оцем нације", академик Добрица Ћосић. Овај роман је, по Ћосићу, доказао "да се родио писац" карактеристичан по истинољубљу и поштењу.




"... Кукурузно поље. Кукурузна џунгла. Овакве стабљике и клипове никад нисам видео. Сатиремо се на плодној сремској равници. Најплоднија земља у Европи. Може да храни... А некад било море... Можда ће опет, услед глобалног отопљавања леда, а ми се убијамо... И ко ће да учи историју народа који се сатирао на дну Панонског мора...?
Наступамо развијени у стрелце. Сики је десно од мене. Прсат и плећат, да је само мало виши па да се склоним иза њега... Срамота је, али боље него да бежим као неки... И коме да причам о овоме кад се вратим кад нико неће да ми верује...
Брује тенкови, паљба из митраљеза, гласне псовке и страх, страх, страх...
Видим прве куће. Усправљам се и пуцам по разваљеним зидовима, дворишту, прозорима... Срце бије уста ми сува... да ми је само мало воде.
Летим. Не додирујем земљу. Испред неке ограде сам, па у дворишту. У дворишту прве куће, спаса. Шта сада, шта сада...? У шта да пуцам? Где су?
Трчи живина кроз двориште, лелуја веш на ветру... Мирише барут. Пуцњи рафали. Трзам се и окрећем лево - десно, уплашен. Око мене људи - само им очи видим. Где сам ово...?"


(Лицем ка ветру, стр. 23.)

Ако желите да наручите књигу јавите се на број: 062333565

Капетан на сувом хлебу

Извор - Вечерње новости 06.02.2010.

Драган Милосављевић, последњи Србин командант подморнице Ратне морнарице Југославије. Један од петорице војних пензионера који последњих 28 месеци нису добили пензију



СВЕ приче са радног места су сличне - незабораван први дан на послу, најдраже колеге, свакодневни проблеми, последњи радни дани и пензија... Међутим, прича Драгана Милосављевића (49) мало је другачија - он је радни век провео на подморници „831“, као официр Ратне морнарице.

- Право из Морнаричке војне академије, 1983. године, као потпоручник стигао сам на њу, тек заронилу у Јадранско море. Напредовао сам у служби, а од 1991. сам командант подморнице - сећа се Милосављевић, један од тројице и последњи српски командант подморнице у историји Југославије.

Пловили су заједно Јадраном, стационирани у „Лори“ у Сплиту, највећој ратној луци у старој Југославији... Године 1992. Милосављевић је у одбрани „Лоре“ од опсаде хрватске војске задобио тешке повреде.

- Последњи сам напустио „Лору“, а успомене носим и данас: комадиће граната „заглављене“ уз нерве на екстремитетима - прича командант у пензији без пензије. - После Сплита пошли смо на Вис, а онда допловили у Боку Которску.
Због инфаркта, 1997. је лекарска комисија Милосављевићу издала решење да је неспособан за службу. Пошто није било другог команданта подморнице, војна комисија је поништила тај документ и прогласила га радно способним.

- Раздвојила нас је беспарица: подморница је 2003. отпловила у пензију, ја остао на цедилу...

До 2005. године Милосављевић служи у команди Ратне морнарице, када по програму „Призма“, као услов за пензионисање, мора на цивилну преквалификацију. Школовао се за менаџера, али решење о пензији стиже у моменту када је проглашена независност Црне Горе. Али, ова држава решење о пензији не признаје, јер је издато у Србији, а новац би требало да се исплаћује из црногорског војног пензионог фонда, због чега остаје без пензије до данас.

Не желећи да из породичног стана у Црној Гори иде у неизвесност, Драганова супруга је одлучила да се не досели у Параћин са ћеркама близнакињама (18), сином (14) и Драганом и остала је у Црној Гори. Драган је прво живео у родном Параћину, а онда се доселио у Петроварадин, због школовања деце. Ради све - од грађевине, развожења пецива по пекарама, до менаџерског посла, јер новца никад довољно, за школу, факултет, кирију и дажбине, храну и одећу.

- Мој мото је „Преживи да ишколујеш децу“ - искрен је Милосављевић. - Девојке раде као промотерке у супермаркетима, продају сладолед и кокице, а син када помогне комшијама у куповини заради за џепарац. Пре неколико дана комшиница му је поклонила рођенданску торту...
И док командант Драган крпи крај са крајем, подморница „831“ спрема се за грчки музеј морепловства...

СПОР И ПРЕСУДА

МИЛОСАВЉЕВИЋ је један од петорице војних пензионера који последњих 28 месеци нису добили пензију. Официрима са пребивалиштем у Србији, који су пензионисани непосредно пре „цепања“ државе, Црна Гора обуставља исплату примања јер не признаје решење о пензионисању издато у Србији. Они, 2008. године, туже Војни пензиони фонд (ВПФ). Спор је пресуђен у њихову корист, али, после жалбе ВПФ, процес је враћен на почетак...