СТА ЦЕ СВАБА У НАСА СЕМЛА
Бела лађа донела је у бели град двојицу пруских официра да ту заувек и остану. Приче о њима и данас су својина народног памћења, историја је била мање дарежљива...
ведочанство је из прве руке. Преписујемо га из памћења Николе Трајковића, књижевника, а припада давним годинама кад су београдским улицама хтели, и смели, пешице да шетају и краљеви.Прича отприлике гласи овако:
Никола Трајковић, дете, често се играо на Варош-капији. Ту је, у свом рејону, био и жандар, један бркати доброћудни дебељко. Умео је, насмејан, да деци из краја припрети прстом због какве враголије, али и да их дарује лепљивим и укусним бомбонама.
Дешавало се, пак, да се кадгод много озбиљно уозбиљи, затегне униформу, стресе невидљиву прашину и навуче беле рукавице. Већ су и деца знала да то у оближњу цркву стиже краљ Петар. Белобрки Чича Пера, тако су га звали и дворјани и обућари, долазио је у друштву једног официра, с исто тако накострешеним ињем на наусницама. Мали Никола је толико страсно желео да је краљ онај као бор високи официр упечатљива лика да га је сазнање да је владар сићушни човек у униформн у почетку жестоко болело.
Са краљем је, у то време, редовно био ђенерал Павле Јуришић-Штурм, негдашњи пруски војник, тада први ађутант Његовог краљевског величанства.
У сећањима фелдмаршала
Прича о пруском поручнику који је постао српски ђенерал, чак командант чувене Треће армије за Првог светског рата – у то време по положају раван Степи Степановићу, Живојину Мишићу и Петру Бојовићу – на овим просторима траје још од пролећа 1876. године, када су се два лаконога младића из беле лађе искрцала на београдско пристаниште:
Двадесетосмогодишњег Паула Штурма и његовог осам година млађег брата Еугена нико није сачекао. У тихо јунско предвечерје један момак им је узео кофере и уз Калемегдан, тада сав у шипражју, одвео до хотела. Сутрадан су се обојица јавила ђенералу Јовану Белимарковићу, бившем министру војном.
Откуд пруски официри – поручннк Паул и потпоручник Еуген – у српској војсци? Први, уз то, као подофицир 46. пешадијског пука у Француско-пруском рату 1870–71. године, одликован Гвозденим крстом?
Поузданих података нема. По свему судећи, браћа Штурм су избегла у Србију у страху да их не понемче. У то време Лужички Срби – којима су припадала и браћа Штурм – били су изложени непрекидној асимилацији Германа и сасвим је природно да уточиште потраже код једног од словенских народа. Можда је и њихово војничко звање утицало да се одлуче за никад мирну Србију.
Павле Јуришић (први здесна, седи) као ађутант краља Петра приликом посете Царском селукод Петербурга 1910. године
Из времена пре доласка у Београд зна се да су браћа рођена у Герлицу од оца Отона, управника ловишта цара Вилхелма I, и мајке Хермине и да су имала једну сестру. Неспорно је и да је Паул Штурм служио у истој јединици с Аугустом Макензеном, доцније чувеним немачким фелдмаршалом, и да су се поново срели 1915. у време одбране Београда, обојица као команданти супротстављених армија. Макензен у својим белешкама помиње доброг војника Паула Штурма.
Нажалост, иза Штурма није остало много писаног трага, његових непосредних сведочења нимало. У Војном архиву у Београду, у кутији под броје.м 680, тек неколико основних података о кретању у служби. О Еугену ни толико. Пуковник Александар Јовановић, аутор занимљиве књиге „Седам ратова генеала Павла Јуришића-Штурма”, уверен је да су његов досије однели Немци у Другом светском рату, а све зарад (националног) својатања таквог сјајног ратника. Јер, ван сваке је сумње да Павле Јуришић-Штурм припада најужем врху српских војсковођа, одмах уз Путника, Степу, Мишића и Бојовића.
Преспавајте, господине, па дођите
Једно је сигурно: долазак пруских официра у обреновићевску Србију био је и те како добродошао. Било је то време кад је Србија, више у рату него у миру, имала четири генерала и око 350 официра.
Чим су стигли и свом презимену Штурм додали превод, Јуришић, почео је српско-турски рат. Паул, сада Павле, постављен је за команданта шабачког и посавско-тамнавског батаљона, а Еуген, по српски Евгеније, за командира једне чете. Старији Јуришић-Штурм већ је у јануару 1877. године унапређен у чин капетана и одликован Таковским крстом с мачевима и сребрном Медаљом за храброст. О Евгенију, на жалост, нису сачувани слични детаљи.
И уопште, млађи Јуришић-Штурм није имао много среће. Сјајан војник, ко- мандант у многим биткама, отац једанаесторо деце, потпуковник, убио се 1901. године. Дигао је руку на себе у тренутку кад, због немаштине и нагомиланих дугова, није могао да прође улицом парадним кораком.Његови унуци и данас чувају један папирић из тог (не)заборавом прохујалог времена, а на њему пише ово:
„Обавест о венчању: Евгеније Јуришић-Штурм, подпоручник пешачки и Олга, кћи Јована Поповића, бившег трговца овдашњег венчаће се 6. овог месеца овде. Част ми је позвати Вас с фамилијаом да им тога дана дођете на венчање у 10 сахати. Скуп сватова у кући господина ђенерала Јована Белимарковића у Врачару западном. Ићи ће се на колима и коњима. Београд, јула 1880.”
Остала је забележена још и прича о веридби доцније венчаних. Десило се овако: била је седељка официра код ђенерала Белимарковића. Друштво заглавило до дубоко у ноћ, кад у једном тренутку устаје потпоручник Штурм и вели ђенералу: „Врло вам је лепа унука, ја бих се радо оженио њом.” Сви су заћутали, први је проговорио ђенерал: „Знаш шта, Штурм. Иди кући, испавај се па дођи ујутро ако мислиш исто што и сада.” Пешачки потпоручник Евгеније Јуришић-Штурм први је ујутро био пред вратима виле ђенерала Белимарковића.
За мном!
За четрдесет пет година војевања Павле Јуришић-Штурм је учествовао у шест ратова, једном светском, и из свих изишао као победник. Претпостављени су га поштовали као једног од најбољих пешадијских официра, а војници му веровали јер их је често сам предводио у јуриш, уз усклик: „3а мном, јунаци!”
У бици на Куманову 23. и 24. октобра 1912, Први балкански рат, као командант Дринске дивизије И позива одлучујуће је допринео блиставој победи српске војске над Турцима. Пре тог рата шездесетчетворогодишњи Павле Јуришић-Штурм био је први ађутант краља Петра и тек невероватном упорношћу успео да остави двор и стигне на фронт.
Церска битка је, историја сведочи, прва победа савезника у Првом светском рату. За сјајну победу Степа Степановић, командант Друге армије, именован је за војводу. Командант Треће армије Павле Јуришић-Штурм постао је ђенерал. А његове јединице, на широком фрону, примиле су први удар надмоћније аустроугарске Пете армије, успешно успоравале њено надирање и омогућиле прегруписавање главних српских снага за Церску битку. Из тог времена и потиче прича како је бодрио своје војнике: „Напред, јунаци! Ста це Шваба у наша семла Србија.”
У бици на Колубари Трећа армија је држала средишњи део фронта. За војводу је произведен Живојин Мишић, командант Прве армије, који је сјајним стратешким маневром приморао „плаве мундире” у безглав бег из Србије. Ђенерал Павле Јуришић-Штурм, односно његова армија, били су ослонац победи на Сувобору која се и данас изучава на многим војничким училиштима у свету.
Пробој Солунског фронта донео је српској војсци и четвртог војводу – Петра Бојовића. Пре тога Штурм је, после једног сукоба са Бугарима, смењен, мада то званично нигде није заведено. Шездесетосмогодишњи ђенерал стављен је на располагање Врховној команди, да би своје војевање завршио као Канцелар Краљевских ордена, 1921. године.
Писмо на фишеку
У августу 1989. године на Текеришу, на Церу, откривене су бисте четворице српских војвода: Радомира Путника, Степе Степановитћа, Живојина Мишића и Петра Бојовића. Месец дана доцније у једном лозничком парку провирили су бркови ђенерала Павла Јуришића-Штурма. У Београду, на Дедињу, дуго је само једна сасвим мала улица носила име пруског поручника који је постао српски ђенерал. У последње време и други градови у Србији добили су улице с именима Браћа Штурм или Генерал Павле Јуришић-Штурм.
Донедавно, ни Војна енциклопедија, симбол проверених војних података, није до краја била на Штурмовој страни. На изглед ситница, али грешна. Павле Јуришић-Штурм није умро 14. јануара 1922. него 13. јануара. Податак је из „Политике” од 14. јануара која на трећој страни – без фотографије – извештава цењено читалаштво:
„Ђенерал, Павле Јуришић-Штурм, бивши командант армије, први Краљев ађутант, умро је јуче у 5 ч по подне после кратког али тешког боловања...”. Новине, по правилу, бележе догађај који се десио.
Исти дневник на првој страни објавио је огромну фотографију веренице краља Александра, румунске принцезе Марије, и опширан извештај о предстојећим свадбеним свечаностима.
Павле Јуришић-Штурм, два пута жењен, није имао деце. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Унук његовог брата Евгенија, именом такоће Павле Јуришић, неколико пута је покушао да уђе у траг родбини Штурмових у Герлицу, у Немачкој. Без успеха. Пред Други светски рат сви овдашњи потомци Штурмових – добар део њих угледни грађани, професори универзитета, правници и лекари – у свом презимену оставили су само Јуришић. Презиме које су браћа, кад су ступили у српску војску, прихватили као своје.
За крај приче о јуришима браће Штурм и једна анегдота која се и данас с осмехом препричава код потомака у Београду. Гласи овако:
У време неког ноћног (ратног) похода наиђе Павлов коњ на стог сена и тако се уплаши да умало да збаци јахача из седла. Онако војнички, Штурм му подвикне: „То исто ко кат бих се ја уплашио од сницла!”
А народ, склон да своје памћење сачува у оном облику који му је тада био најближи, Павла Јуришића уденуо је и у песму:
„...Пружило се равно поље, равно поље прилепско / а у њему Павле Штурма пије вино тиквешко. / Према њему Фетих-паша разапео чадоре / па он шаље посланике да се Срби покоре. / Сви се Срби насмејаше, / Павле Штурм највише, па одговор Фетих-паши на фишеку отпише...”
Знамо ли ми данас сличне одговоре неким новим противницима и смемо ли да их отпишемо, бар на рачунару, уз свеобухватну помоћ мноштва друштвених мрежа?
Политикин Забавник
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар