МАЈКО,МОРАМ НА КОСОВО

архива - 1999/2000,Јунаци рата

Бојан Јевтић је волео супругу Биљану, ћерку Маријану, мајку Браниславу и отаџбину. Као добровољац је отишао из Обреновца и писао својима да је међу Обилићима. Убијен је мучки.

И кад не држи његову слику у рукама, а од ње се готово не одваја, лик јединца јој је стално пред очима. Живела је за сваки његов осмех, за његов поглед којим јој је узвраћао љубав. Сама га је подизала. Он јој је био понос, узданица, нада, једини смисао њеног постојања.

Прошло је осам месеци откако је Бранислава чула ту страшну истину. Рекли су јој да је њен син Бојан Јевтић, један од првих обреновачких добровољаца, погинуо на Косову.

Од тог мајског дана сунце за њу више не сија. Зашло је заувек, тамо над косовском равницом. Са последњим откуцајем Бојановог срца, као да је и њено престало да куца. Обрвала ју је неизмерна туга.

Хтела је и она са њим на Косово, али јој је рекао да му чува Биљану и њихову двогодишњу Маријану. Хтела је за њим и на тај пут без повратка. Лекари Токсиколошког одељења Војномедицинске академије једва су јој спасли живот.

- Погрешила сам - рече шапатом, као да се правда. - Мој Бојан ми то не би опростио. Па, рекао ми је да му чувам два његова цвета, Биљану и Маријану.

Једино мушко

После месец дана проведених у болесничком кревету Бранислава се није враћала својој кући у Обреновцу, у Ивана Богдановића 40. Тамо би била сама. Од тада је код сестре Бојане у Београду. Још се опоравља. Њен Боки је био теткин мезимац, по њој је добио име. За све што су Бојана и њен пре четири године изненада преминули муж Јован учинили за њеног сина, Бранислава би хтела да узврати њиховој деци. Седамнаестогодишњем Милошу и деветогодишњој Невени.

Брисала је сузе и покушавала да прикупи снагу да исприча причу о свом јединцу. На крилу је држала албум са његовим сликама. Опет пали цигарету, а рука јој подрхтава. Бранислава је одрасла у центру града, у Дурмиторској улици, у једном од оних приземних једнособних станова у низу, са заједничком чесмом у дворишту. Њен отац Синиша Лазаревић, Нишлија по рођењу, био је машиниста на лађама Југословенског речног бродарства. Подизао је своје ћерке које нису запамтиле мајку. Лети их је водио са собом, крстарили су Дунавом.

- Било ми је осамнаест година када сам у лето 1973. на броду "Победа" упознала младог морнара - сећа се Бранислава. - Био је то Бојанов отац Велимир, само две и по године старији од мене. Пловили смо Дунавом кроз Немачку. Догодила се љубав на први поглед. Мом оцу ништа није могло да промакне. Противио се, још сам била дете. У Регенсбургу смо Велимир и ја одлучили да побегнемо с брода. Тата је обавестио полицију. Нису нас нашли. У Југославију смо стигли возом. Био је септембар. Велимир ме је одвео у његов Обреновац на вашар. Венчали смо се следеће године у фебруару, а Бојана сам родила 2. децембра.

Бранислави је убрзо све било опроштено. Кад му се родио унук, њен отац је био поносан што је још млад, а већ је деда И Јевтићи су били пресрећни. Миладин и Јела су дочекали пето унуче. Прво и једино мушко у фамилији.

- Прве три године брака са Велимиром памтим као године нашег лепог живота - каже Бранислава. - Он је добро зарађивао, ја сам се запослила као дактилографкиња у дому здравља. Могли смо да будемо срећна породица да Велимир није почео да се опија. Због неког прекршаја на послу одузет му је пасош. Није више било девизних дневница. У нашој кући је настао пакао. Издржала сам пуних једанаест година, само због Бојана. Једне децембарске ноћи, баш за мој рођендан, дошао је кући трештен пијан. Одвезла су ме кола Хитне помоћи. Више се нисам враћала. Оставила је посао и стан. Суд јој је доделио сина. Није имала куд. Морала је да се врати оцу, који је као пензионер дочекао комфоран стан у Земуну. Њих троје у тридесетак квадрата.

Пре времена у војску

Бранислава није бирала посао. Налазила га је код приватника. Понекад би остала и без посла и без зарађеног новца. Али, од нечега је морало да се живи. Радила је и као кућна помоћница, спремала је станове. Отац јој је изненада умро. Њеном Бојану није смело ништа да недостаје. Није могла да дозволи да се разликује од друге деце. Било је и добрих људи. Помиње Милана Прпића. У његовој грађевинској фирми је радила као куварица. Братски јој је помагао да школује Бојана, да га испрати у војску, био је и на његовој свадби. У јуну 1992. Бојан је стекао диплому бродског заваривача.

- Као да се трудио да се што пре осамостали - присећа се његова мајка. - После непуних месец дана саопштио ми је да намерава у војску. Била сам затечена. Ни осамнаесту није напунио, а у Хрватској се већ ратовало. Почело је и у Босни. Он се већ пријавио војном одсеку. Мени је једино преостало да потпишем да пристајем. Један мајор ми тада рече да не треба да се бринем. "Ваш Бојан је зрео човек", уверавао ме је. "Њему је двадесет седам, а не седамнаест."

Слике из времена Бојанових војничких дана чува у посебном албуму. У кући деда-Миладина Јевтића био је Бојанов испраћај. Бранислави је било драго што је изабрао морнарицу. И његов деда Синиша је био морнар. Показује слике са полагања заклетве Бојанове сто једанаесте класе у Баошићима. Опет јој навиру сузе. Са тих фотографија се смеши њен Бојан, морнар на чувеном "Галебу". Мајци се чини - само што јој не проговори.

Месец дана по повратку из војске Бојан је добио запослење у "Термоелектру". Његово предузеће је радило на ремонту и одржавању обреновачких термоцентрала. Да не би свакодневно путовао, одлучили су да продају стан у Земуну и купе кућу у Обреновцу. Од тада је имао више времена за дружење и изласке са другарима из детињства, а лако је стицао и нова познанства. Био је омиљен код девојака. Једне јулске вечери 1995. упознао је мајку са прелепом црнком.

- Кево, ово је моја девојка Биљана - рекао јој је. - И твоја будућа снајка.

Већ средином септембра у кући деда-Миладина је била свадба. Тетка Бојана и теча Јован нису марили колико ће да кошта. Било је три стотине званица. И Бранислава је дала последњу пару. Њеној срећи није било краја.

Стицали заједно

Већ девет предугих месеци Бранислава пребира по сећањима. И увек се на крају запита: "Зар је тако морало да буде?" Кад јој се учинило да, коначно, срећу чврсто држи у својим рукама, она јој се измигољила као риба.

- Као да се мом Бојану некуд много журило - наглас размишља његова мајка. - Хтео је све и одмах, таква је младост. Много је волео Биљану и мени је било пуно срце. Био је срећан. После месец дана од њиховог венчања, рекао ми је да му треба десет хиљада марака. Обећала сам му да ћу створити те паре.

Бранислава се запутила у Грчку. Са кумом Станом Васић стигла је на Крит, у Хању, други град по величини на том острву. У почетку је спремала куће и станове, брала маслине... Тако све до априла 1996. кад јој је један наш човек нашао посао у фабрици алкохолних пића породице Манолакакис. Својом вредноћом је стицала пријатеље и међу послодавцима. Постала је њихова Бранка, сви су већ знали за њеног Бојана и Биљану, показивала им је слике.

- После осам сати проведених у фабрици настављала сам посао по кућама - прича Бранислава. - А од осам увече па до поноћи, и касније, била сам беби- ситерка.

Радила је и по осамнаест сати. Чувала је сваку драхму, и претварала у марке. У августу су јој на годишњи одмор дошли Бојан и Биљана. Њему се много допало на Криту. Видео је да је његова мајка доста стекла. После три године напорног рада и више од оних обећаних десет хиљада марака. У Хањи је било посла и за завариваче. Истекао је Бојану годишњи одмор, али се већ у септембру вратио на Крит. Дао је отказ у "Термоелектру".

- У почетку је тешко подносио газде и њихово пожуривање - сећа се Бранислава. - Није био навикао да му неко броји колико ће пута отићи да се напије воде. Једног јутра није отишао на посао јер то није хтео да трпи. Све се променило када им се у мају 1997. родила Маријана. Нисам могла да препознам свог сина. Радним данима је у једној фабрици варио соларне бојлере, а суботом и недељом је утоваривао и истоваривао шлепере. За само три месеца је солидно научио језик. Знао је и да чита грчке новине. Убрзо се прочуо као добар мајстор. Славили смо Светог Николу, славу мог оца. Тако је Бојан хтео. Због тога је он за Грке био Никос.

Јевтићи су на Криту живели и стицали заједно. Биљана је чувала Маријану, Бранислава је и даље радила по осамнаест сати. Њено здравље је почело да попушта. У мају није имала времена да оде на операцију. У јулу јој је живот већ био у опасности. Ипак, се све добро завршило. После две недеље наставила је по старом.

Често је писао

Све их је притискала носталгија. Желели су да се врате својој кући. Бојан је намеравао да је среди споља и изнутра, да подигне и поткровље. Много је урадио.

Бојан, Биљана и Маријана су се вратили у августу 1998. Понели су сву уштеђевину и све купљене ствари. Бранислава је остала до 9. јануара прошле године.

- Још док смо били на Криту, пратили смо како се ситуација на Космету све више компликовала - прича Бранислава. - Тешко смо то подносили. Бојан се због тога највише нервирао. Кад се вратио у земљу, често смо се чули телефоном. Редовно ме је извештавао о свему.

Од почетка прошле године притисци на Србију бивали су све отворенији и грубљи.

- Бојан је све то тешко доживљавао - сећа се Бранислава. - Можда је онај двогодишњи боравак у иностранству још више распламсао његов патриотизам. Гледала сам га како нервозно шета по кући и коментарише све отвореније претње да ће нас бомбардовати ако не пристанемо на те уцене. Говорио је да ништа не треба потписати. Једног дана ми је рекао: "Мајко, морам на Косово." Занемела сам. Биљана је била против, а ја сам знала да не могу да га одвратим ако је он тако одлучио. "Нећу да ми сутра син ратује, ако већ мора, ја ћу." Тако је говорио. Отишао је да брани Србију, Биљану, Маријану и мене.

Бојан Јефтић се као добровољац пријавио пре него што је бомбардовање почело. Био је трећи на том списку у Обреновцу.

- Отишао је 24. марта - наставља његова мајка, а глас јој опет подрхтава. - Нисам га изљубила за срећан пут. Рекла сам му да се чува јер хероји гину. Мимоишли смо се. После ми је писао да ме је видео из аутобуса. Када сам се купљеним половним "стојадином" враћала из Београда.

Бојан је често писао својима. Храбрио их. Убеђивао је Биљану и мајку да нема разлога да брину, само да му чувају Маријану. Његови другари су јој причали да је њен син био неустрашив. Увек први добровољац за сваки борбени задатак. Био је прави весељак.

На кратко одсуство је дошао 9. маја.

- Стигао је да крстимо његову Макицу. Маријана је 12. маја напунила две године. Отишао је сутрадан. И није се вратио. Та три дана нисам могла да га се нагледам. Као да сам слутила...

После девет дана, тог кобног 22. маја, у кућу Јевтића су дошли униформисани људи да им кажу да је њихов Бојан настрадао на задатку у селу Беланица код Урошевца. Његово возило је налетело на противтенковску мину. Убили су га мучки јер другачије нису могли.

Бранислава није веровала тим људима. Била је груба према њима. Говорила им је да је лажу, да то не може бити истина. Све је било као ноћна мора, као ружан сан. Једном од њих је хтела да отме пиштољ...

Последње писмо својој Биљани Бојан је написао само два дана пред погибију. Ово су његови последњи редови:

"Џуџолино, много ми недостајете. Кева ми много недостаје. Ма, сви ми недостајете. Нисам до сада никога сањао, али нема минуте да не помислим на све вас. Ако зове Неша (Биљанин брат од тетке, редовни војник), кажи му да не жали што је на Косову, него да му срце буде пуно, јер није сам. Има нас Обилића колико ти душа хоће. И све нас Бог чува и следи.

Срећо моја, не могу више да ти пишем. Волим те. Чувај ми дете, чувај ми мајку."

Као да је слутио.

Сахрањен је на Новом бежанијском гробљу у Београду.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Бајо Милуновић – Јунак са Колубаре

После Првог светског рата у Београду је једно време излазио часопис "Видовдан" у којем су описивани подвизи српске војске у минулим ратовима. Према писању овог часописа, два највећа јунака српске војске у протеклим ратовима били су капетани Љубомир Којовић и Бајо Милуновић. Стицајем околности, обојица су се борила у "Гвозденом пуку". Љубомир Којовић је храбро погинуо као командир јуришне чете на Солунском фронту а Бајо Милуновић је имао срећу, да и поред бројних рана, преживи рат и дочека дубоку старост у Нишу.

Бајо Милуновић – Јунак са Колубаре

Многи становници Светосавске улице у Нишу, вероватно нису знали да је корпулентни седокоси старац, који достојанственим пензионерским кораком свакодневно пролази поред њих, некада био јунак над јунацима, човек који је са тешком раном на глави успео да пређе преко Албаније и чије је груди красило 17 највиших ратних одликовања. О својим нодвизима ретко је говорио, своје јунаштво није "наплатио", како су многи мислили и у прошлом а и у овом рату. Живео је скромно и повучено што је још једна врлина правих јунака.

ОФИЦИРСКИ ЧИН КАО НАГРАДА ЗА ЈУНАШТВО

Бајо Милуновић је рођен 1882. године у Морачи у Црној Гори, пре него што су се његови преселили у топлички округ у Србији. Одрастао је и стасао у новом завичају и у рат са Турцима 1912.године кренуо је као наредник. У првој борби се одмах истакао, када је на самој граници са својом десетином бомбаша напао и запалио турску караулу код села Мировца.

У најтежим борбама код Битоља, са својом четом налазио се на најистуренијем делу фронта на Облаковским висовима. По страшној недођијиди, киши и суснежици, издржали су неколико узастопних турских јуриша, бранећи положаје по сваку цену. А када су турски напади ослабили, Бајо се први подигао да поведе војнике на јуриш.

У рату са Бугарима издржао је најтежа искушења борби на реци Брегалници. По несносној врућини, мучени сталном несташицом воде, окружени епидемијом колере, Бајо и његови војници су стално ишли из борбе у борбу. Као и увек, први су кретали на јуриш, за његов вод се говорило да никада не сагињу главу пред куршумима. Извео је и прави подвиг, када се са групом својих војника убацио у позадину бугарских трупа на Пљачковици и два дана се одржао тамо, уништавајући им комору и центре везе.

У најтежим борбама на Грленским висовима, када су војници падали као снопље, Бајо је као и увек први устајао из рова и кретао на јуриш. У једном таквом јуришу био је и озбиљно контузован од експлозије топовске гранате, која је пала у његовој близини. Имао је и овога пута срећу и преживео је.
За показану храброст у овим ратовима, Бајо Милуновић је унанређен од подофицира у чин потпоручника и одликован златном медаљом Обилића.

ПОДВИГ НА ЛИМАНСКОЈ АДИ

Са својим гвозденим пуком Бајо Милуновић се, сада већ као официр, командујући четом, храбро борио у Церској бици, на најосетљивијем делу фронта код Текериша. После протеривања непријатеља из Србије, пук је добио задатак да држи фронт на Дрини у реону села Бадовинаца. Док је главнина пука држала ровове на обали Дрине, две чете су биле пребачене па Лиманску Аду, острво обрасло густим врбама, где су се ове чете врло вешто замаскирале и прикриле.

У рану зору 28. августа аустроугарски „79. пук Бана Јелачића" кренуо је са три своја батаљона да форсира Дрину. Имали су несрећу да то форсирање обаве баш на одсеку који је бранио гвоздени пук. Мирно су пустили аустроугарске војнике да пређу преко реке и када су почели да се искрцавају на обалу оне две прикривене чете са Лиманске Аде отвориле су ураганску паљбу на њихова леђа. Тада је и цео гвоздени пук кренуо на јуриш и аустроугарски 79. пук је био уништен. Тада је пребројано на бојишту преко 500 мртвих непријатељских војника. Заробљено је 3 официра и 176 војника. У овој борби се посебно истакао Бајо Милуновић, који је командовао једном од оне две чете на Лиманској Ади. У овој борби задобио је још једну од својих бројних рана.

ТЕШКЕ РАНЕ НА КОЛУБАРИ

Колубарска битка је била најтежа али и најславнија битка коју је водила српска војска у Првом светском рату.У првој фази ове битке, такозваној одступној фази, српска војска је, због несташице муниције морала да се са Дрине непрекидно повлачи све до реке Колубаре. У току тог повлачења, чета којом је командовао Бајо Милуновић добила је задатак да по сваку цену задржи железнички мост преко Колубаре за један дан, док се трупе позади моста не консолидују.

Бајо Милуновић је са својом четом задржао тај мост и прелаз преко њега читавих шест дана. Под непрекидном артиљеријском ватром, Бајо је тврдоглаво држао положај без обзира на губитке.
Само десетак дана касније, 16. новембра у одсудном тренутку Колубарске битке, гвоздени пук је био у тешкој ситуацији. Непријатељска пешадија је потпомогнута артиљеријом изненада ударила у откривени бок "гвоздењака", јер се суседни пук повукао на своју руку и оставио их на цедилу. У том најосетљивијем тренутку, Бајо Милуновић је самоиницијативно повео своју чету на јуриш, жртвујући се да би омогућио да се његов пук престроји и заузме нови положај.

Са тешком раном, Бајо Милуновић је успео да се извуче из болнице и да са српском војском прође све тегобе повлачења преко Албаније, учествујући у борбама на Солунском фронту и на крају се победоносно, као капетан прве класе, вратио у Србију као ослободилац.

После рата, Бајо Милуновић је једно време службовао као активни официр а затим је пензионисан у чину мајора. Живео је у Нишу све до своје смрти, школујући сина и издржавајући породицу од скромне пензије.

Бајо Милуновић је био носилац 17 највиших ратних одликовања, поред осталог Карађорђеве звезде са мачевима, Ордена Белог орла, Легије части, две златне медаље за храброст "Обилић", и других високих одликовања.

Бора се борио на седам ратишта

архива - 1999,Јунаци рата

Борислав Милорадовић из Доње Беле Реке код Бора одлазио је као добровољац свуда где је Српство било угрожено. Са Космета се није вратио жив. Али, зла судбина је овог доброћудног човека погађала у срце целог живота


Звао се Борислав.

Борислав Бора Милорадовић. Али, Родољуб би му као име више пристајало. Заиста, много је било родољубља у Борислављевом срцу. Толико да је седам пута за свој народ војевао. Без позива је толико пута на ратишта ишао. Србе, и не само њих, бранио је у Хрватској, Босни и на Космету. За туђе животе је, као добровољац, Бора залагао свој живот, а приликом седмог војевања, код Призрена, и положио га на олтар отаџбине. Војевао је храбро, а убијен је мучки. Сада борави под хумком без споменика у побрђу изнад Црног Тимока, на гробљу оснићког засеока Буково. И баш одавде, из бољевачког села Оснића, Борислав је отишао у свој последњи рат.

А у Оснићу се Бора није родио. У ово село, односно заселак Буково, стигао је необичном судбинском путањом и та његова животна прича, четрдесет осам година дуга, по много чему, или готово по свему, разликује се од свих других.

Сиромаштво, па болест

Борислав је друго по реду дете у сиромашној кући родитеља Живке и Душана Милорадовића у Доњој Белој Реци. Ћерка Мира им је прво. Кад је стасала, усрећила је кућу момка мештанина Станимира Миленовића и у браку са њим родила сина Бобана који живи у селу и ћерку Душицу која је удата и живи у Зајечару. Станимир је као радник Кречане у Заграђу стекао и пензију.

Поред сиромаштва у кућу Милорадовића се уселила и болест. Отац Душан је све више био везан за болесничку постељу. Разлог више да Бору девојке из села и околине као младожењу заобиђу. Неожењен, ипак, није остао. У јануару 1973. 21- годишњи момак се призетио у кућу млађе удовице у Доњој Белој Реци. Због те женидбе мајка Живка је сину веома замерила и између њих двоје, како се касније показало, створена је доживотна провалија. Престали су и да говоре. Прича о оцу је трагичнија. Умро је следеће, 1974. године.

Са младом сеоском удовицом Бора је живео седам година. Заједно више нису могли и он је из удовичине куће пошао. Али, није знао куд ће. Мајка Живка му се у међувремену удала и отишла у мужевљеву кућу. Кућу и део Борине очевине и дедовине је продала. Тако је хтела, па јој је на томе и ћерка Мира много замерила. И још и више се на брата сажалила. Село такође. Бору су људи волели. Словио је као шаљивџија и добричина, а и помагао је људима.

Из родног села је неочекивано отишао. После се чуло да се запослио у бољевачкој Пилани и призетио у оближњем селу Валакоњу. Била је то истина. Бора се оженио Слађаном. У овом браку је постао и отац. Син Далибор им је у јануару напунио осамнаест година. Унук баку, односно мајчину мајку, није упамтио. Имао је само две или три године када је на њу налетело неко возило на путу према Параћину. Деда по мајци, Петар му је име, касније се оженио и наставио да живи у Валакоњу.

Жена је отишла...

Далиборови родитељи мајка Салђана и сада покојни отац Борислав радили су као физички радници у десетак километара удаљеној бољевачкој Пилани. Тамо су, казују у Доњој Белој Реци, на послу били и Слађанина сестра Биљана, Биљанин свекар Владимир.

Радили су заједно, дружили су се. Та блискост претворила се и у нешто већу присност. Борина жена Слађана и Владимир, свекар Слађанине рођене сестре Биљане, потајно су се виђали. Да ли је ова мало неуобичајена љубав букнула у време када је Бора 1991. године први пут отишао као добровољац на ратиште у Хрватској или нешто касније, у то његова сестра Мира није могла да буде сигурна.

Онда опет рад и ратиште, а у јуну 1992. године Борислав Милорадовић је у изнајмљеном стану у Бољевцу затекао само сина Далибора. Жена Слађана му је са сестриним свекром Владимиром отишла у Швајцарску на рад. Збогом завичају, казала је и Слађанина сестра Биљана са својим мужем.

Бориславу није преостало ништа друго већ да се после дванаест година заједничког живота и формално разведе од Слађане, а она је нешто касније отишла код матичара са сетриним свекром Владимиром, са којим и данас живи у Швајцарској.

- Мом брату су - слушамо Борину сестру Миру - Слађанино неверство и одлазак преко границе веома тешко пала. Он је њу волео и није му било лако. Ситуацију му је тежом чинио и син Далибор. Имао је само десет година и Борислав је морао да преузме сву бригу о њему.

Једна плата, изнајмљени стан у Бољевцу, велики издаци за дете и којешта још Бориславу су донели и невољу и разочарање.

- Ја сам га баш таквог, изузетно разочараног и утученог, ближе упознала - бележимо речи Борине треће по реду жене Властинке Велкановић из Оснића. - Могла сам то, радила сам у Пилани и била сам слободна жена. Знатно пре тога сам се развела од мужа, ћерка ми се удомила у Бољевцу, а ја сам наставила да радим у Пилани и да се свакодневно са посла враћам овамо, у оснићки заселак Буково. Код моје сада непокретне мајке Јелене и оболелог оца Ђорђа. Свакако, Борислава сам и пре тога знала као колегу са посла. У колективу, Бољевцу и околини важио је као изузетно добар и друштвен човек. Уосталом, питајте људе. Не верујем да има неког ко би нешто лоше о њему могао да каже.

На ове речи Драгутин Лупшић,угледан и честит домаћин из Букова, потврдно клима главом. Право говори жена у црнини. Борислава и сам изузетно добро зна. Често је са Властинком код њега надничио. И други људи у засеоку просто су се о Борислава као радника отимали.

Борислав и Властинка су постали супружници 1992. године. Схватили су, после се то и потврдило, да су заиста сродне душе. Само неколико месеци после заснивања ванбрачне заједнице (никад се и нису венчали) одлучили су да напусте бољевачку Пилану. Мале плате, велика станарина и укинут аутобуски превоз до оближњих села. Настанили су се у кући Властинкиних родитеља у Букову, почели да узгајају стоку и обрађују скромно имање. И да надниче код имућнијих људи.

- Борислав и ја смо опет постали срећни људи. Живели смо скромно, али смо се изузетно добро слагали. Под кровом моје куће, која је постала и његов дом, он је нашао и велику утеху. Сину Далибору је помагао колико је могао, одлазио му је у Валакоње, долазио је и Далибор код нас.

Одмах се одазвао

Кад се Борислав оженио Властинком, дечачић Далибор се вратио у Валакоње. Његов нови дом је постала кућа прабаке Босиљке Босиоковић. Она је стара и болесна жена, па када је морала на тромесечно лечење у Кладово, Далибор је напустио седми основне да би могао да се сасвим посвети узгоју стоке коју је бака имала. Чини то и данас, а заједно са баком Босиљком прехрањује се и од повремене помоћи мајке из Швајцарске. Наставио је и да се повремено виђа и са очевом сестром Миром и њеном породицом у Доњој Белој Реци, али са очевом мајком Живком везу никада није успоставио. Објашњење је свакако сувишно. Властинка и Мира немају евиденцију о томе где је Борислав ратовао. Сагласне су само да је седам пута добровољно обукао униформу и узео оружје у руке.

- Године 1991. кад сам сазнала да ми брат хоће као добровољац на ратиште у Хрватској, ја сам одмах отишла код њега у Валакоње. Преклињала сам га да не иде тамо где се гине. После сам се са њим и свађала. Он је у тој расправи често узвраћао питањем: "А ко ће то, сестро, наше Србе да брани?!" Касније нисам ни знала кад је отишао, али сам у свакој прилици била сигурна да је превелика љубав према нашим угроженим сународницима била јача од њега и он, једноставно, није могао да седи код куће док Срби гину Хрватској, Босни, а после и на Космету.

Истог је мишљења и Борислављева жена Властинка.

- Грешан је свако ако закључи да је мој Борислав због неке вајде прихватио оружје. И у Валакоњу, и овде код мене у Букову, он се кућио мотиком и косом. Сматрао је да се Србима наноси изузетна неправда и то га је просто приморавало да одлази на ратиште. Како му је тамо било ретко је и мало о томе причао. Понављао је једино да је рат нешто страшно "али се ја рата не бојим, из мене су борбе избрисале страх".

У рано пролеће прошле године замутило се на Космету. У среду, 24. марта, смрт по Косову и Србији бомбама је почео да сеје и НАТО. Борислав се узнемирио. И отишао тамо где је најстрашније. Одазвао се на позив телефоном. Униформу је, ваљда, обукао у Зајечару и правац - Косово и Метохија. Било је то у уторак, 30. марта. Испред куће су га испратили жена Властинка, син Далибор и други Бориславу блиски људи.

- Лице ми се купало у сузама кад сам га на растанку пољубила. Нисам тада ни слутила да је то наше последње виђење - јецајући каже Властинка.

Снајпериста га погодио

Рат и пожар је беснео, гинуло се. О Бориславу недељама ни гласа. Тек у петак, 7. маја у Властинкиној кући је зазвонио телефон. С друге стране жице је био Борислав. Није казао одакле се јавља, питао је само како је она, како му је син, јесу ли добро остали. О њему, рекао је, не треба да брину. Жив је и здрав.

Кратак разговор и кратко охрабрење. Јер, већ у уторак, 18. маја, Властинки су јавили да више нема мужа. Сутрадан су јој човека дотерали у лименом мртвачком ковчегу. Кроз мали застакљени отвор видело се да је метком погођен у лево око.

Касније је стигао и званичан документ у којем се каже:

"...Именовани је са јединицом извршавао задатке на уништавању заосталих делова шиптарских терориста, при чему је дана 17. маја 1999. године у околини Призрена погођен снајпериским хицем..."

Сестра Мира је, такође, одмах обавештена о братовљевој смрти. И она са мајком Живком није у добрим односима, па је замолила сина Бобана да баку телефоном обавести о Борислављевој смрти, што је овај и учинио.

У четвртак, 20. маја, на оснићком гробљу је било на стотине људи. Међу њима и мајка погинулог борца 71-годишња Живка. Војислав Вијоровић, резервни војни старешина из Бољевца, опраштајући се од мртвог ратника, рекао је:

"Био је изузетно храбар и јуначки је бранио своју браћу свуда тамо где су на њих биле уперене смртоносне цеви. Од оне коју је шиптарски злотвор у њега уперио није могао да се одбрани. Погинуо је, дао је живот за своју отаџбину и свој народ и то ће вероватно бити уписано и на споменику који ће му његови ратни другови ускоро подићи..."

ДО ПОСЛЕДЊЕГ МЕТКА!!!

архива 1999 - прича из Бора

Иако смртно рањен, 21-годишњи Горан Шаћировић окрвављеног лица се подигао са земље и пуцао на шиптарског терористу који је са бомбом у руци кренуо да докрајчи његове преживеле и рањене другове


Десеторо их је мајка Зорица изнедрила. Пето по реду дете, сина Горана, на свет је донела 6. августа 1978. године. А ове, 1999, баш на исти дан, заједно са осталом децом, прославила му је рођендан. Поред Бора, на новом гробљу! Дан рођења за сина којег више нема. Мајка Зорица, четрдесет пета јој је данас, просто је крила добијала када је са скромним понудама прилазила тесној трпези за којом су седела сва њена деца. Пет синова и четири ћерке.

- Сва деца су ми добра, али Горан, не зато што више није жив, најбољи је био. Не постоји у Бору човек који за њега лепу реч нема. Душа ми је од детета био. И због тога сам му на гробљу, поред хумке, приредила рођендан. Њему за душу, а нама као утеха. Али, чини ми се, да нема утехе. Дани који се нижу као да гомилају жалост.

Из сиротиње у сиротињу

А паћеница је Зорица откад зна за себе. Ромкиња из ромске махале у Сурдулици. Тамо ју је својевремено и испросио четири године старији момак Шефкет Саћировић. Сиромах и он. Две сиротиње, а обоје са надом да из ње могу да побегну. Због тога су 1968. године и одлучили да пођу из своје Сурдулице. Не било куд. Бор је у то време био велика нада за целу Србију. Многи су се Роми у њему ухлебили. Кора хлеба чекала је и младе супружнике Шаћиревић. Зорица је имала само четрнаест, а Шефкет осамнаест година. Деца малтене, а онда су тако млади породицу почели да умножавају. Слађана им се родила 1970, Сузана 1972, Екрем, 1973, Мухарем 1976, Горан 1978, Лидија 1980, Ивица 1984, Ненад 1987, Љиљана 1990. и Емран 1992. године. Једно другом до увета, а отац Шефкет их је у наручју из борског породилишта доносио у преуређену шупу у Козарској улици. Наџерене приземљуше поред топионичких димњака. Недалеко је и рудничка Фабрика опреме и делова и у њој се Шефкет Шаћировић запослио као физички радник. Посао у Комбинату бакра у Бору омогућио му је новчани додатак за децу, а добио је и бољи кров над главом. Кухиња и собичак у старој издуженој и ислуженој рудничкој згради поред садашњег ресторана "Бакар" у насељу Други километар. Адреса: Моше Пијаде 72/5. "Комфор" налик на крцат градски аутобус, али без наводница у односу на онај у Козарској улици.

Много деце па се и у овој ромској породици пре преживљавало него добро живело. Деца су се школовала, али до средње школе нису стизала. Млади су се Шаћировићи удавали и женили, па ожалошћена мајка Зорица сада и много унучића има. Њу само помињемо јер је отац Шефкет пре три године умро од болести. Млад је био, пензију није стекао, па су Шаћировићи били упућени на борски Центар за социјални рад, а сада на кухињу за сиромашне која је недалеко од њиховог стана.

Зорица је са сином Екремом и снахом Маком (ускоро ће да се породи) и петоро најмлађе деце. Остали имају своје породице и живе свој живот у Бору. Али, изузетно су везани и у добрим односима, што се видело и на скромном испраћају војника Горана у јуну прошле године. Горана су на железничкој станици у Бору изљубили мајка, браћа, сестре и најближа родбина. Пожелели су му срећан пут у касарну у Рашкој, лаке и лепе војничке дане.

Пешадинац за причу

После су му тамо мајка Зорица, брат Екрем и сестра Слађана отишли и на заклетву. Имали су и коме. Пешадинац Горан Шаћировић био је један од најбољих војника у својој јединици. После обуке су га као изузетно способног и дисциплинованог војника прекомандовали у Сјеницу и он је тамо постао припадник елитне пешадијске јединице. Назив за такве способне и добро обучене војнике је "пештерски вук".

Ништа ново. Изузетан у војсци баш као што је неуморан у Бору био. А био је - надничар! Ишао је Горан од грађевине до грађевине. Својски се на тешким физичким пословима напрезао и тако, надничењем, прехрањивао мајку и млађу браћу и сестре. Иако млад постао је стуб породице, домаћин у скромној и сиромашној кући.

- Син Горан ми је - бележимо речи његове мајке Зорице - из касарне у Рашкој отишао на Косово. Било је то, касније сам сазнала, у недељу, 7. марта. Дан касније са Косова ми се јавио телефоном. И сада ми одзвањају речи мог детета које су, морам и то да признам, ведро допирале из слушалице: "Мајко, моја јединица се спрема за покрет али ми не знамо куд ћемо да идемо. Ти немој да се секираш што дуже време нећу да будем у прилици да ти се јавим..." Стресла сам се, било ми је јасно да га шаљу на Косово. Нисам знала да је он већ тамо.

У ваздуху је мирисало на барут, бомбе и смрт. Црна слутња је захватила све људе, а Горанову мајку Зорицу нешто као и већа него остале.

- Престравила сам се када је рат почео. Знала сам да ми је Горан на Косову. Отуда ми се јавио писмом. Неколико реченица у њему. На обезбеђењу је у неком селу поред Косовске Митровице. Није опасно. "А ти", поручио ми је у последњој реченици, "немој да се секираш већ брини да ми млађа браћа и сестре не гладују. Све вас много воли ваш Горан." Тако, ето, он у писму, а мени се нешто чудно мрачило пред очима, па сам старијем сину Екрему често понављала: "Наш Горан ће сине, доле да погине... Оће, оће, мајка то осећа!" Бомбе су и овде у Бору и Тимочкој крајини земљу тресле, а доле на Косову су просто пљуштале. Цигару на цигару сам припаљивала, на дувану и кафи живела, мени је непрестано нешто говорило да ми је синовљева сахрана, а не свадба, у судбини. Нажалост, била сам у праву, моја зла слутња није била без разлога. Мој син... Моје несрећно дете!

"Наше саучешће, мајко"

Дани су се у кући Шаћировића отезали као гладне године. А тек ноћи! Забринута мајка Зорица је до у глуво доба зурила у екран. И свијала шаке овлажене од обрисаних суза. Гинуло се тамо где је њен син био. Агресор је одозго циљао на живу силу. А доле на земљи џарнути осињак. Смртоносне жаоке из шиптарских снајпера немилосрдно су усмераване према нашим војницима и полицајцима. Наши су се штитили, бранили су се, али је много гамади било у редовима терориста. А насртали су као дрогирани. Среда је била, једанаест пре подне. Мајка Зорица је погнуте главе седела на бетонском степеништу испред стана. Срчани је болесник, а осећала је и болове од некадашње повреде у борској циглани. Тргла се од бата војничких чизама. Три човека у маскирним униформама прилазила су јој. Официр и два војника.

- Питали су ме за стан Шаћировића. У трену ми је све постало јасно па сам им престрављено узвратила питањем: "Да ми није син Горан погинуо?" Сажаљиво су ми казали да јесте и изразили су ми саучешће. После се више ничег не сећам.

- Горан је погинуо 12. априла, а за братовљево тело у Рашку је отишао Екрем. У стану је после, заједно са мајком, преобукао брата у цивилно одело, а војничко су му ставили у ковчег. Уз присуство рођака, пријатеља, другарица, другова и мноштво Борана храбри пешадинац, Горан Шаћировић сахрањен је на новом гробљу. Свечано, уз војну музику. Како јунаку и приличи.

А Горан је заиста и био јунак. То су, између осталих, потврдиле и његове старешине које су дошле на полугодишњи помен. Према њиховој причи, као и писму које је после синовљеве смрти мајци Зорици стигло од Горановог друга Елвиса Мамутовића из Земуна, део Горанове јединице се после неког обављеног војног задатка враћао у логор. Негде између Клине и Дренице. И тада су упали у заседу. Шиптарски терористи су отворили ватру. Наши војници су се мртви и рањени уз јауке стропоштавали на земљу. Горана је снајперски метак погодио у главу па је и он пао. Страшна вриска његових тешко рањених другова га је истог трена подигла на ноге. Док се подизао руком је обрисао крв која му се из ране на глави сливала низ лице. Тад је и угледао шиптарског злотвора који је са бомбом у руци хтео да докрајчи рањенике и убије преживеле. Био је добар стрелац и терориста је пао од рафала из Горановог митраљеза. Одмах и Горан. Издахнуо је поред својих другова. Преживелих, тешко рањених и мртвих.

Душу је испустио код села Горње Обриње, на средокраћи између Клине и Дренице. Имао је 21 годину!

У миру, казасмо већ, почива на борском новом гробљу. Од сигурне смрти спасао је десетак својих другова и старешина. Самом му спаса није било. Издахнуо је одмах после херојског подвига.


Тескобан и тежак живот

Мајка погинулог Горана Зорица Шаћировић каже:

- Осморо нас је у овом назови стану, па сам недавно била код Илије Таникића, председника Општинске скупштине у Бору. И он је мог Горана знао као честитог и доброг младића, зна и како је погинуо, па ми је обећао да ће да се и лично заложи да добијемо стан у којем ћемо моћи нормално да живимо.

Шаћировићи су сиромашна породица. Нико није запослен па су упућени на исхрану у народној кухињи. Од Војске Југославије добили су већу једнократну новчану помоћ, а Општинска скупштина у Бору платила им је за гробно место, превоз покојника од Рашке до Бора и одело које су Горану купили за сахрану.


ПИСМО ПРЕЖИВЕЛОГ

После синовљеве сахране Зорици је стигло писмо од Елвиса Мамутовића из Земуна. Он пише:

"Драга мајко, ја сам Елвис, друг и саборац вашег Горана, о коме вам је он вероватно више пута писао. Осим речи утехе, ништа вам не могу пружити. И ја сам тешко повређен онда када је Горан погинуо. И моја би мајка сада туговала... Наша јединица је ишла на рашчишћавање терена од терориста. По обављеном задатку враћали смо се у логор... Налетели смо на заседу. Нас осморица и наш капетан нашли смо се у унакрсној ватри. Сви смо рањени. Горан је погођен снајперским метком у главу и одмах је пао. Онако рањен, подигао сам главу и видео терористу како прилази са бомбом и пиштољем у руци. Да нас рањене докрајчи. Вриснуо сам од бола и страха. Горан је имао још толико снаге да се некако придигне и покоси терористу, а затим је клонуо. Будите поносни на њега!"

Ветерани 63. падобранске бригаде у Светој Земљи,архива 2009

извор:Православље 2009.

Пут у Свету Земљу био је за српске ветеране падобранце пут какав нису доживели никад, и све само не редовна планирана међународна активност. Након илинданског сусрета са грчким колегама из Јелинске уније резервних падобранаца (HEL. A.R. U.), пут у Свету Земљу је био планиран као учешће на „Скоку слободе 2009”, на којем је прошле године већ учествовао један српски падобранац и члан Удружења. Но, са обавештењем о отказивању овогодишњег „Скока слободе“ стигло је и писмо од председавајућег Меморијала израелских падобранаца „Муницијско брдо“, легендарног припадника Јединице 101, пуковника Шимона Каханера-Каче, који је српске падобранце позвао у билатералну посету.

ПОШТОВАЊЕ И ГОСТОПРИМСТВО


Од момента када су, првог дана своје посете, 11. септембра, падобранци на поду Шатора сећања у Меморијалном центру Јад Вашем видели написано „Јасеновац“ као једaн од двадесет највећих логора Другог светског рата, било им је јасно да ће Света Земља донети мноштво изненађења. Исто поподне, ушавши у порту задужбине светог Краља Милутина, манастир Светих Архангела, сазнали су да је једна од капија Јерусалима некада носила име Српска капија, и да су у Светом Граду још од времена Светог Саве Срби своји на своме.

Субота 12. септембра прошла је у посети падобранском клубу „Скај кеф“ (Sky Kef) у близини града Беер Шеве, „престонице Негева“, пустиње која покрива јужни део Свете Земље и којом је некада ишао „Пут зачина“. Угошћени од израелских колега и поздрављени од тридесетак окупљених Срба, пуковник Ненад Кузмановић, некадашњи вођа „Небеских видри“ и Немања Гороња, који је прошле године извео 60 скокова за један дан у част шездесетогодишњице бањалучког падобранства, скочили су са 4.000 метара изнад прашином завејане пустиње Негев и у једном погледу спојили медитеранске обале и Гору Небо са које је Мојсије преко Јордана угледао Обећану земљу.

Беер Шеву су падобранци посетили још једном, у понедељак 14. септембра, када су саветнику градоначелника Ишаи Авиталу пренели поздраве и дарове од градоначелника Ниша (иначе града-побратима) и Бање Луке, а он их је заузврат упознао са Беер Шевом и отпратио до библијских извора праоца Авраама по којима је град и добио име. У наставку, ветерани су посетили Музеј израелског ратног ваздухопловства, где их је дочекао генерал Јаков Тернер, дугогодишњи градоначелник Беер Шеве. Он је био инструктор летења Илану Рамону, првом израелском астронауту који је погинуо 2003. године у удесу спејс-шатла „Колумбија“: њему је делегација изразила саучешће због смрти Рамоновог сина Асафа, који је погинуо два дана раније, као пилот Ф-16.

У недељу, 13. септембра, падобранци су обукли униформе и улицама Јерусалима се запутили ка Меморијалу „Муницијско брдо“, који чува спомен на падобранце погинуле у Шестодневном рату, а којим управља пуковник Каханер, који је војну каријеру започео у првој израелској специјалној јединици („101”). Кача је српским падобранцима описао битку за Свети Град, а с посебним пијететом је говорио о својим противницима, Јорданцима.Пред окупљенима – изаслаником одбране Републике Србије у Израелу пуковником Сашом Стевановићем, двојицом командира чета који су се на Муницијском брду борили 1967. и другим ветеранима падобранских и специјалних јединица, универзитетским професорима, медијима који су тих дана богато извештавали о боравку српских падобранаца – прво су интониране химне Србије и Израела, да би потом ветерани 63. падобранске бригаде положили венац својој браћи по падобрану. Протосинђел Јован Ћулибрк је поздравио присутне у име српских ветерана, а пуковник Каханер је затим рекао: „За Србе сам сазнао кроз приче о српским партизанима које су донели наши падобранци који су, преко ослобођених делова Југославије, ишли да упозоре мађарске Јевреје на то да су они на реду за истребљење. Те приче нисам могао да заборавим, и од тада сам се трудио да сазнам више о Србима и нашао сам много заједничких страна наша два народа: два мала народа чији су војници спремни да жртвују живот за свој народ и своју земљу“.


Посебно је све присутне својом појавом изненадио један од првих израелских падобранаца, Михаило Леви, рођен на Студентском тргу у Београду, који је, иако осамдесетогодишњак, дошао на Муницијско брдо да поздрави своје сународнике и захвали им што су дошли на место које је симбол израелских падобранаца. Два пута је за вечером падобранце угостио представник Светског јеврејског конгреса за земље бивше Југославије г. Арије Ливне, а од посебне помоћи је био г. Александар Николић из Представништва Републике Српске у Израелу.

Друго симболично место у Израелу је Падобранска и школа за специјално ратовање у бази Тел Ноф, кроз коју су прошли сви израелски падобранци. ИОС данас под Командантом падобранаца и пешадије имају пет активних падобранских батаљона, а у резерви 98. падобранску дивизију „Огањ“ („Еш“), и ова школа је у срцу обуке и функционисања свих падобранских, као и специјалних јединица. У уторак 15. септембра, у поподневним часовима, опет у униформама, на њену капију, су предвођени пуковником Стевановићем који је организовао ову посету, ушли српски ветерани и били дочекани од мајора Мишела, главног инструктора, и капетана Шели Бинг, иначе пореклом из Суботице. Пред меморијалом, на коме су уписана имена свих погинулих израелских падобранаца – укључујући и Хану Сенеш која је 1944. скочила међу наше партизане – мајор Мишел је скинуо своју беретку и дао је пуковнику Кузмановићу, а затим је скинуо и заставу јединице са копља и поклонио је 63. падобранском батаљону Војске Србије.

-Душан Крстић, ветеран 63. падобранске бригаде који живи у Јерусалиму: Aко борба за ослобођење Светог Града може да донесе нешто више од војничке победе, онда је делић те узвишене награде био подељен 13. септембра на Муницијском брду.

-Душко Томашевић, резервиста 63. падобранског батаљона: Била је велика част представљати своју земљу на овако великом и светом месту и ходати истом земљом којом је ишао сам Господ.

-Душко Грмуша, ветеран: У Светој Земљи сам одморио душу после много година; одушевљен сам Светим Местима, а и Државом Израел, нарочито Јад Вашемом и начином на који се чува спомен на хероје и жртве. Са поносом сам учествовао у овој посети.

- Немања Гороња, наставник падобранства: Утисци из Свете Земље су импресивни, нисам ни сањао да ће бити такви. Моја душа није иста после посете Јерусалиму и Христовом Гробу, и надам се да ћу овакво искуство поново доживети.

- Драган Мосић, старији водник прве класе: Исцељене душе вратих се из Свете Земље у моју Србијицу, на изласку из авиона клекох и пољубих свету њену земљу, и сад сам сироти богаташ са две свете земље!

-Пуковник Ненад Кузмановић: Издвајам да је посебан утисак на мене оставила организованост, патриотизам, дисциплинованост, отвореност и срдачност свих наших домаћина и не само њих, већ и обичних људи, а посебно омладине која је, видевши нас у униформама на „Муницијском брду“, клицала: „Живела Србија...”.

ПРИЈЕМ КОД ПАТРИЈАРХА

У среду, 16. септембра, српске падобранце је у својој канцеларији у Патријаршијском манастиру Светих Константина и Јелене примио Блажењејши Патријарх Јерусалимски кир Теофилос Трећи. У изузетно интимној и топлој атмосфери Блажењејши се, уз присуство неколицине епископа међу њима и главног секретара Светог Синода, архиепископа Аристарха, подробно упознао са српском војничком традицијом, а посебно је на њега оставио утисак мото Удружења ветерана 63, преузет од Марка Миљанова: „Чувај себе од другог и другог од себе!“. Патријарх је потом изложио место и улогу Јерусалимске Цркве у историји као чувара библијског предања и настављача Старозаветне Цркве пророка и судија, благословио падобранце и даривао их медаљама Јерусалимске Патријаршије.


Посебно је нагласио улогу Цркве у очувању народног јединства и идентитета. Делегација је Блажењејшем подарила икону Нерукотвореног Образа и плакету Удружења ветерана 63, те народни вез, дар градоначелника Бање Луке. Затим је делегација посебно примљена у Храму Васкрсења и на Гробу Господњем, коме се поклонила више пута у току седмодневног боравка.

У вечерњим часовима, делегацију је у Тел Авиву угостило удружење ратних војних заробљеника „Ерим Ба-Лајла“ („Бдимо у ноћи“) и својом срдачношћу и пажњом чланови овог удружења, који су углавном били заробљени током Јом-кипурског рата, као да су дали завршни акорд посети. На крају, делегацију Удружења ветерана 63 је, у амбасади Републике Србије у Тел Авиву, примио у опроштајну посету изасланик одбране и њихов сабрат из бригаде пуковник Стевановић, и потом отпратио падобранце на авион који их је вратио у отаџбину.


Иако је, током посете наше делегације, Србију посетио министар иностраних послова Либерман – и поновио тврд став своје земље према признању Косова – то је могло делимично утицати на израелске медије, али је то био само један разлог да би угледни „Џерусалем пост“ објавио вест о боравку српских ветерана на ударној 3. страни (тик испод најаве да премијер Нетанијаху иде у Египат). О посети српских падобранаца писао је и руски интернет-портал „Зман“ („Време“), „Маарив“ је у интернет-издању донео још већи текст, а из израелских медија вест је отишла у свет.

Са израелским колегама је договорено међусобно посећивање и сарадња, који ће почети већ догодине на „Балканском скоку пријатељства 2010”, на коме ће учествовати и Израелци, и за који је Ејал Јанив понудио да лично одржи семинар Крав-мага, док ће наши падобранци учествовати на „Скоку слободе 2010” у Израелу, чије је одржавање потврђено.


Посетом израелским падобранцима се знаменито падобранско братство, које превазилази све границе, поново потврдило, и то са посебном и несвакидашњом топлином, а ветерани 63. падобранске бригаде су на лет кући понели првенствено одблесак Свете Земље, земље благословене светињом, али – колико слично Балкану – земље обремењене историјом и земље која иште жртву.

Заборави нас отаџбина,архива 2008

извор:Глас јавности 07.10.2008.

ПОРОДИЦА РАТНОГ ВЕТЕРАНА ПЕТРА МИЛОШЕВИЋА У БРДИМА ИЗНАД ВИШЕГРАДА БИЈЕ БИТКУ ЗА ГОЛИ ЖИВОТ

Милка плете и везе, Петар надничи, дечаци сакупљају старо гвожђе око Дрине, међу минама... Хлеба кад има - има, кад нема заноће гладни...

Кад год је отаџбини затребало, Петар Милошевић био је као запета пушка. На бајонет - на бајонет. Кад га је отаџбина звала, није часио ни часа, скоро хиљаду дана оставио је по рововима, још равно 360 дана и ноћију провео као ратни заробљеник код Хрвата. Тамо га и били и мучили као гују, он ни гласа није пустио. Тако отаџбина тражила!

Данас, кад се Петар у брдима изнад Вишеграда и буквално бори за голу кору хлеба кад он и његови, жена, тројица синова и ћеркица Милијана често заноће гладни, нема отаџбине да се помоли одоздо од Вишеграда, отуд од Пала или Бањалуке, одозго од Србије... Заборавила отаџбина Петра.

Мада он од отаџбине и не тражи много, тек мало посла, кад оде до Вишеграда да се распита, отаџбина му каже кратко: шут болан Перо, има и горих случајева! Други му кажу - продај ону значку што си добио за давање крви, трећи веле - што си правио ђецу у четрестој...

А кад је могао пре кад је био рат?

Ономад Милка, Петрова жена, продала неки вез за пет-шест конвертибилних, босанских марака, дала дечацима Ратку, Зорану и Горану и Милијани по марку, да нешто купе. Рекла им - немојте то ђецо потрошити за један дан, оставите да има нешта и за сјутра... Они је послушали... Нисам имао срца да их питам шта су за марку (39 динара) купили, па још и оставили за сутра...

Петоро Милошевића, Петар (56), ратни ветеран, жена Милка (48), синови Ратко (14), близанци Зоран и Горан (13) и ћерка Милијана (10), од отаџбине данас имају 40 марака месечно дечјег додатка за најстаријег Ратка. За остало како се сами снађу. Петар прави гусле од јаворовог дрвета. Кад нема коме да прода гусле - надничи по селу и око Вишеграда, сече дрва по шуми, тројица дечака често сиђу до Дрине, тумарају око спаљених кућа за килограм или два старог гвожђа.

- Кажем им, ђецо, не заласте у зарасла дворишта, нагазићете мину, соколови моји... Они ми веле - нећемо тата, ја само окренем главу, они наставе... А, шта ће друго... ‘Вамо ђе је све чисто нема старог гвожђа. Кад продају које кило, купе себи и сестри чоколаду, мене пакло дувана, све ми сузе ударе на очи - вели Петар.

Пре него што је запуцало, Милошевићи су са три старије ћерке, које су се у међувремену удале, живели у Коњицу. Петар био машинбравар, радничина, награђиван, цењен као човек... После кад је кренуо рат заробили га Хрвати и право у логор. Милка са ћеркама побегла на Борачко језеро. У заробљеништву, у Имотском, Петра тукли и ломили како су знали, једном, затребала крв хрватском војнику, ретка крвна група, Петрова, он без размишљања дао... Војник преживео, Петра су после мање тукли и пазили, па је успео да побегне... Тих дана некако сазнао да су Орићеви из Сребренице упали у његову родну Кравицу, побили за једно јутро 17 чланова његове фамилије...
- Заврши се рат, видим оће нас Милошевића да нестане... Орићеви нам побили не само одрасле него и мушку ђецу... После, мени и Милки даде Бог тројицу синова и ћерку - прича Петар као да се правда ономе што га је питао шта су му требала „ђеца у четрестој години“...

Кад је рат завршен, Милошевићи су добили бараку у Прелову где су и сад, три ћерке удале се за неколико година, они добили тројицу синова, после и малу Милијану...

Шесторо Милошевића сад живе како знају и умеју. Милка плете и везе, Петар надничи, дечаци сакупљају старо гвожђе око Дрине, међу минама... Хлеба кад има - има, кад нема заноће гладни... Кад обретну коју марку, деца у школу иду аутобусом, кад нема пара, десетак километара до Вишеграда иду - пешице... Једино не губе наду...

- Све се нешта надам да ће та вајна срећа једном удрити и на моју кућу... Да ћу добити мало посла - вели Петар.

Милка не чека срећу. По ваздан крпи и шије. Кад Ратку или Зорану џемпер прогледа на лактовима она га опара, офарба избледело плетиво, па исплете други.

- Кад пукну опанци, узмем шмирглу, ошмирглам мјесто где се опанак поцијепао, мало лепка па га залијепим... Кад се истроши сапун, узмем ону корицу додам мало течности за суђе, па у том откувам веш... Дао Бог, мој Перо је вриједан, оде, помогне људима заклати теле, они му дају - кило меса, ја то после рашчланим на седам дана. Кесу прашка растегнем на два мјесеца - каже Милка.

Ратко, Горан и Зоран, мала Милијана, кад дођу из школе, обично са петицама у свескама, седну за дрвени сто па ручају незапржену чорбу од кромпира без трунке меса, без сока, без слаткиша... Кад ручају, Милка остане да опере судове, дечаци искоче на пољану изнад куће, дохвате лопту, настане за час весела граја, све док Петар не узме секиру са кладе и не позове дечаке:

- Ратко, Горане, Зоране, „ајмо у шуму спремат“ дрва... ‘Оће зима...

Момчићи онда без речи оставе лопту, а мала колона са Петром на челу нестане узбрдо, изгуби се иза првих грмова...


ГОСПОД ЈЕ ПОГЛЕД’О

Прекјуче, стоје четворо малих Милошевића, поносно гледају мало врта под бараком. Милка после прича:
- Пролетос, таман никло оно мало поврћа по врту, наднијеше се облаци одоздо од Вишеграда, видимо ‘оће град... Закукаше ђеца, мајка дај тамјана да да се молимо Богу да нам спаси врт... Ја брзо за свијећу и тамјан, запалимо, помолимо се Богу, туче град свуда около, на наш врт не паде ни комад леда... Господ нас поглед’о...

МРТВЕ НЕ ЗАБОРАВИТЕ,ЖИВЕ ПОШТУЈТЕ

ПОШТОВАЊЕ ВЕТЕРАНА,ШТА ЈЕ ТО???

„Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''. Св. Јован Златоусти.

БОГУ И ВОЈНИКУ СЕ МОЛИМО ОНДА КАДА НАС НЕВОЉЕ ПРИТИСНУ!
...КАД НЕВОЉЕ ПРОЂУ БОГ СЕ ЗАБОРАВИ А ВОЈНИК НЕ ПОШТУЈЕ...

Поштовање,нема га уопште.Никаква је држава која не поштује своје ратнике.
Никаква и јадна,и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду.
Не поштујући ветеране,Србске ратнике,држава не поштује ни свој народ,а самим тим ништа и никога.

ХОЋЕМО ДА НЕ БУДЕ ТАКО!



Без уједињења нема нам спасења.ЖИВЕЛА СРБИЈА!!!