Бајо Милуновић – Јунак са Колубаре

После Првог светског рата у Београду је једно време излазио часопис "Видовдан" у којем су описивани подвизи српске војске у минулим ратовима. Према писању овог часописа, два највећа јунака српске војске у протеклим ратовима били су капетани Љубомир Којовић и Бајо Милуновић. Стицајем околности, обојица су се борила у "Гвозденом пуку". Љубомир Којовић је храбро погинуо као командир јуришне чете на Солунском фронту а Бајо Милуновић је имао срећу, да и поред бројних рана, преживи рат и дочека дубоку старост у Нишу.

Бајо Милуновић – Јунак са Колубаре

Многи становници Светосавске улице у Нишу, вероватно нису знали да је корпулентни седокоси старац, који достојанственим пензионерским кораком свакодневно пролази поред њих, некада био јунак над јунацима, човек који је са тешком раном на глави успео да пређе преко Албаније и чије је груди красило 17 највиших ратних одликовања. О својим нодвизима ретко је говорио, своје јунаштво није "наплатио", како су многи мислили и у прошлом а и у овом рату. Живео је скромно и повучено што је још једна врлина правих јунака.

ОФИЦИРСКИ ЧИН КАО НАГРАДА ЗА ЈУНАШТВО

Бајо Милуновић је рођен 1882. године у Морачи у Црној Гори, пре него што су се његови преселили у топлички округ у Србији. Одрастао је и стасао у новом завичају и у рат са Турцима 1912.године кренуо је као наредник. У првој борби се одмах истакао, када је на самој граници са својом десетином бомбаша напао и запалио турску караулу код села Мировца.

У најтежим борбама код Битоља, са својом четом налазио се на најистуренијем делу фронта на Облаковским висовима. По страшној недођијиди, киши и суснежици, издржали су неколико узастопних турских јуриша, бранећи положаје по сваку цену. А када су турски напади ослабили, Бајо се први подигао да поведе војнике на јуриш.

У рату са Бугарима издржао је најтежа искушења борби на реци Брегалници. По несносној врућини, мучени сталном несташицом воде, окружени епидемијом колере, Бајо и његови војници су стално ишли из борбе у борбу. Као и увек, први су кретали на јуриш, за његов вод се говорило да никада не сагињу главу пред куршумима. Извео је и прави подвиг, када се са групом својих војника убацио у позадину бугарских трупа на Пљачковици и два дана се одржао тамо, уништавајући им комору и центре везе.

У најтежим борбама на Грленским висовима, када су војници падали као снопље, Бајо је као и увек први устајао из рова и кретао на јуриш. У једном таквом јуришу био је и озбиљно контузован од експлозије топовске гранате, која је пала у његовој близини. Имао је и овога пута срећу и преживео је.
За показану храброст у овим ратовима, Бајо Милуновић је унанређен од подофицира у чин потпоручника и одликован златном медаљом Обилића.

ПОДВИГ НА ЛИМАНСКОЈ АДИ

Са својим гвозденим пуком Бајо Милуновић се, сада већ као официр, командујући четом, храбро борио у Церској бици, на најосетљивијем делу фронта код Текериша. После протеривања непријатеља из Србије, пук је добио задатак да држи фронт на Дрини у реону села Бадовинаца. Док је главнина пука држала ровове на обали Дрине, две чете су биле пребачене па Лиманску Аду, острво обрасло густим врбама, где су се ове чете врло вешто замаскирале и прикриле.

У рану зору 28. августа аустроугарски „79. пук Бана Јелачића" кренуо је са три своја батаљона да форсира Дрину. Имали су несрећу да то форсирање обаве баш на одсеку који је бранио гвоздени пук. Мирно су пустили аустроугарске војнике да пређу преко реке и када су почели да се искрцавају на обалу оне две прикривене чете са Лиманске Аде отвориле су ураганску паљбу на њихова леђа. Тада је и цео гвоздени пук кренуо на јуриш и аустроугарски 79. пук је био уништен. Тада је пребројано на бојишту преко 500 мртвих непријатељских војника. Заробљено је 3 официра и 176 војника. У овој борби се посебно истакао Бајо Милуновић, који је командовао једном од оне две чете на Лиманској Ади. У овој борби задобио је још једну од својих бројних рана.

ТЕШКЕ РАНЕ НА КОЛУБАРИ

Колубарска битка је била најтежа али и најславнија битка коју је водила српска војска у Првом светском рату.У првој фази ове битке, такозваној одступној фази, српска војска је, због несташице муниције морала да се са Дрине непрекидно повлачи све до реке Колубаре. У току тог повлачења, чета којом је командовао Бајо Милуновић добила је задатак да по сваку цену задржи железнички мост преко Колубаре за један дан, док се трупе позади моста не консолидују.

Бајо Милуновић је са својом четом задржао тај мост и прелаз преко њега читавих шест дана. Под непрекидном артиљеријском ватром, Бајо је тврдоглаво држао положај без обзира на губитке.
Само десетак дана касније, 16. новембра у одсудном тренутку Колубарске битке, гвоздени пук је био у тешкој ситуацији. Непријатељска пешадија је потпомогнута артиљеријом изненада ударила у откривени бок "гвоздењака", јер се суседни пук повукао на своју руку и оставио их на цедилу. У том најосетљивијем тренутку, Бајо Милуновић је самоиницијативно повео своју чету на јуриш, жртвујући се да би омогућио да се његов пук престроји и заузме нови положај.

Са тешком раном, Бајо Милуновић је успео да се извуче из болнице и да са српском војском прође све тегобе повлачења преко Албаније, учествујући у борбама на Солунском фронту и на крају се победоносно, као капетан прве класе, вратио у Србију као ослободилац.

После рата, Бајо Милуновић је једно време службовао као активни официр а затим је пензионисан у чину мајора. Живео је у Нишу све до своје смрти, школујући сина и издржавајући породицу од скромне пензије.

Бајо Милуновић је био носилац 17 највиших ратних одликовања, поред осталог Карађорђеве звезде са мачевима, Ордена Белог орла, Легије части, две златне медаље за храброст "Обилић", и других високих одликовања.