ПОРОДИЦА РАТНОГ ВЕТЕРАНА ПЕТРА МИЛОШЕВИЋА У БРДИМА ИЗНАД ВИШЕГРАДА БИЈЕ БИТКУ ЗА ГОЛИ ЖИВОТ
Милка плете и везе, Петар надничи, дечаци сакупљају старо гвожђе око Дрине, међу минама... Хлеба кад има - има, кад нема заноће гладни...
Кад год је отаџбини затребало, Петар Милошевић био је као запета пушка. На бајонет - на бајонет. Кад га је отаџбина звала, није часио ни часа, скоро хиљаду дана оставио је по рововима, још равно 360 дана и ноћију провео као ратни заробљеник код Хрвата. Тамо га и били и мучили као гују, он ни гласа није пустио. Тако отаџбина тражила!
Данас, кад се Петар у брдима изнад Вишеграда и буквално бори за голу кору хлеба кад он и његови, жена, тројица синова и ћеркица Милијана често заноће гладни, нема отаџбине да се помоли одоздо од Вишеграда, отуд од Пала или Бањалуке, одозго од Србије... Заборавила отаџбина Петра.
Мада он од отаџбине и не тражи много, тек мало посла, кад оде до Вишеграда да се распита, отаџбина му каже кратко: шут болан Перо, има и горих случајева! Други му кажу - продај ону значку што си добио за давање крви, трећи веле - што си правио ђецу у четрестој...
А кад је могао пре кад је био рат?
Ономад Милка, Петрова жена, продала неки вез за пет-шест конвертибилних, босанских марака, дала дечацима Ратку, Зорану и Горану и Милијани по марку, да нешто купе. Рекла им - немојте то ђецо потрошити за један дан, оставите да има нешта и за сјутра... Они је послушали... Нисам имао срца да их питам шта су за марку (39 динара) купили, па још и оставили за сутра...
Петоро Милошевића, Петар (56), ратни ветеран, жена Милка (48), синови Ратко (14), близанци Зоран и Горан (13) и ћерка Милијана (10), од отаџбине данас имају 40 марака месечно дечјег додатка за најстаријег Ратка. За остало како се сами снађу. Петар прави гусле од јаворовог дрвета. Кад нема коме да прода гусле - надничи по селу и око Вишеграда, сече дрва по шуми, тројица дечака често сиђу до Дрине, тумарају око спаљених кућа за килограм или два старог гвожђа.
- Кажем им, ђецо, не заласте у зарасла дворишта, нагазићете мину, соколови моји... Они ми веле - нећемо тата, ја само окренем главу, они наставе... А, шта ће друго... ‘Вамо ђе је све чисто нема старог гвожђа. Кад продају које кило, купе себи и сестри чоколаду, мене пакло дувана, све ми сузе ударе на очи - вели Петар.
Пре него што је запуцало, Милошевићи су са три старије ћерке, које су се у међувремену удале, живели у Коњицу. Петар био машинбравар, радничина, награђиван, цењен као човек... После кад је кренуо рат заробили га Хрвати и право у логор. Милка са ћеркама побегла на Борачко језеро. У заробљеништву, у Имотском, Петра тукли и ломили како су знали, једном, затребала крв хрватском војнику, ретка крвна група, Петрова, он без размишљања дао... Војник преживео, Петра су после мање тукли и пазили, па је успео да побегне... Тих дана некако сазнао да су Орићеви из Сребренице упали у његову родну Кравицу, побили за једно јутро 17 чланова његове фамилије...
- Заврши се рат, видим оће нас Милошевића да нестане... Орићеви нам побили не само одрасле него и мушку ђецу... После, мени и Милки даде Бог тројицу синова и ћерку - прича Петар као да се правда ономе што га је питао шта су му требала „ђеца у четрестој години“...
Кад је рат завршен, Милошевићи су добили бараку у Прелову где су и сад, три ћерке удале се за неколико година, они добили тројицу синова, после и малу Милијану...
Шесторо Милошевића сад живе како знају и умеју. Милка плете и везе, Петар надничи, дечаци сакупљају старо гвожђе око Дрине, међу минама... Хлеба кад има - има, кад нема заноће гладни... Кад обретну коју марку, деца у школу иду аутобусом, кад нема пара, десетак километара до Вишеграда иду - пешице... Једино не губе наду...
- Све се нешта надам да ће та вајна срећа једном удрити и на моју кућу... Да ћу добити мало посла - вели Петар.
Милка не чека срећу. По ваздан крпи и шије. Кад Ратку или Зорану џемпер прогледа на лактовима она га опара, офарба избледело плетиво, па исплете други.
- Кад пукну опанци, узмем шмирглу, ошмирглам мјесто где се опанак поцијепао, мало лепка па га залијепим... Кад се истроши сапун, узмем ону корицу додам мало течности за суђе, па у том откувам веш... Дао Бог, мој Перо је вриједан, оде, помогне људима заклати теле, они му дају - кило меса, ја то после рашчланим на седам дана. Кесу прашка растегнем на два мјесеца - каже Милка.
Ратко, Горан и Зоран, мала Милијана, кад дођу из школе, обично са петицама у свескама, седну за дрвени сто па ручају незапржену чорбу од кромпира без трунке меса, без сока, без слаткиша... Кад ручају, Милка остане да опере судове, дечаци искоче на пољану изнад куће, дохвате лопту, настане за час весела граја, све док Петар не узме секиру са кладе и не позове дечаке:
- Ратко, Горане, Зоране, „ајмо у шуму спремат“ дрва... ‘Оће зима...
Момчићи онда без речи оставе лопту, а мала колона са Петром на челу нестане узбрдо, изгуби се иза првих грмова...
ГОСПОД ЈЕ ПОГЛЕД’О
Прекјуче, стоје четворо малих Милошевића, поносно гледају мало врта под бараком. Милка после прича:
- Пролетос, таман никло оно мало поврћа по врту, наднијеше се облаци одоздо од Вишеграда, видимо ‘оће град... Закукаше ђеца, мајка дај тамјана да да се молимо Богу да нам спаси врт... Ја брзо за свијећу и тамјан, запалимо, помолимо се Богу, туче град свуда около, на наш врт не паде ни комад леда... Господ нас поглед’о...
Нема коментара:
Постави коментар