Бора се борио на седам ратишта

архива - 1999,Јунаци рата

Борислав Милорадовић из Доње Беле Реке код Бора одлазио је као добровољац свуда где је Српство било угрожено. Са Космета се није вратио жив. Али, зла судбина је овог доброћудног човека погађала у срце целог живота


Звао се Борислав.

Борислав Бора Милорадовић. Али, Родољуб би му као име више пристајало. Заиста, много је било родољубља у Борислављевом срцу. Толико да је седам пута за свој народ војевао. Без позива је толико пута на ратишта ишао. Србе, и не само њих, бранио је у Хрватској, Босни и на Космету. За туђе животе је, као добровољац, Бора залагао свој живот, а приликом седмог војевања, код Призрена, и положио га на олтар отаџбине. Војевао је храбро, а убијен је мучки. Сада борави под хумком без споменика у побрђу изнад Црног Тимока, на гробљу оснићког засеока Буково. И баш одавде, из бољевачког села Оснића, Борислав је отишао у свој последњи рат.

А у Оснићу се Бора није родио. У ово село, односно заселак Буково, стигао је необичном судбинском путањом и та његова животна прича, четрдесет осам година дуга, по много чему, или готово по свему, разликује се од свих других.

Сиромаштво, па болест

Борислав је друго по реду дете у сиромашној кући родитеља Живке и Душана Милорадовића у Доњој Белој Реци. Ћерка Мира им је прво. Кад је стасала, усрећила је кућу момка мештанина Станимира Миленовића и у браку са њим родила сина Бобана који живи у селу и ћерку Душицу која је удата и живи у Зајечару. Станимир је као радник Кречане у Заграђу стекао и пензију.

Поред сиромаштва у кућу Милорадовића се уселила и болест. Отац Душан је све више био везан за болесничку постељу. Разлог више да Бору девојке из села и околине као младожењу заобиђу. Неожењен, ипак, није остао. У јануару 1973. 21- годишњи момак се призетио у кућу млађе удовице у Доњој Белој Реци. Због те женидбе мајка Живка је сину веома замерила и између њих двоје, како се касније показало, створена је доживотна провалија. Престали су и да говоре. Прича о оцу је трагичнија. Умро је следеће, 1974. године.

Са младом сеоском удовицом Бора је живео седам година. Заједно више нису могли и он је из удовичине куће пошао. Али, није знао куд ће. Мајка Живка му се у међувремену удала и отишла у мужевљеву кућу. Кућу и део Борине очевине и дедовине је продала. Тако је хтела, па јој је на томе и ћерка Мира много замерила. И још и више се на брата сажалила. Село такође. Бору су људи волели. Словио је као шаљивџија и добричина, а и помагао је људима.

Из родног села је неочекивано отишао. После се чуло да се запослио у бољевачкој Пилани и призетио у оближњем селу Валакоњу. Била је то истина. Бора се оженио Слађаном. У овом браку је постао и отац. Син Далибор им је у јануару напунио осамнаест година. Унук баку, односно мајчину мајку, није упамтио. Имао је само две или три године када је на њу налетело неко возило на путу према Параћину. Деда по мајци, Петар му је име, касније се оженио и наставио да живи у Валакоњу.

Жена је отишла...

Далиборови родитељи мајка Салђана и сада покојни отац Борислав радили су као физички радници у десетак километара удаљеној бољевачкој Пилани. Тамо су, казују у Доњој Белој Реци, на послу били и Слађанина сестра Биљана, Биљанин свекар Владимир.

Радили су заједно, дружили су се. Та блискост претворила се и у нешто већу присност. Борина жена Слађана и Владимир, свекар Слађанине рођене сестре Биљане, потајно су се виђали. Да ли је ова мало неуобичајена љубав букнула у време када је Бора 1991. године први пут отишао као добровољац на ратиште у Хрватској или нешто касније, у то његова сестра Мира није могла да буде сигурна.

Онда опет рад и ратиште, а у јуну 1992. године Борислав Милорадовић је у изнајмљеном стану у Бољевцу затекао само сина Далибора. Жена Слађана му је са сестриним свекром Владимиром отишла у Швајцарску на рад. Збогом завичају, казала је и Слађанина сестра Биљана са својим мужем.

Бориславу није преостало ништа друго већ да се после дванаест година заједничког живота и формално разведе од Слађане, а она је нешто касније отишла код матичара са сетриним свекром Владимиром, са којим и данас живи у Швајцарској.

- Мом брату су - слушамо Борину сестру Миру - Слађанино неверство и одлазак преко границе веома тешко пала. Он је њу волео и није му било лако. Ситуацију му је тежом чинио и син Далибор. Имао је само десет година и Борислав је морао да преузме сву бригу о њему.

Једна плата, изнајмљени стан у Бољевцу, велики издаци за дете и којешта још Бориславу су донели и невољу и разочарање.

- Ја сам га баш таквог, изузетно разочараног и утученог, ближе упознала - бележимо речи Борине треће по реду жене Властинке Велкановић из Оснића. - Могла сам то, радила сам у Пилани и била сам слободна жена. Знатно пре тога сам се развела од мужа, ћерка ми се удомила у Бољевцу, а ја сам наставила да радим у Пилани и да се свакодневно са посла враћам овамо, у оснићки заселак Буково. Код моје сада непокретне мајке Јелене и оболелог оца Ђорђа. Свакако, Борислава сам и пре тога знала као колегу са посла. У колективу, Бољевцу и околини важио је као изузетно добар и друштвен човек. Уосталом, питајте људе. Не верујем да има неког ко би нешто лоше о њему могао да каже.

На ове речи Драгутин Лупшић,угледан и честит домаћин из Букова, потврдно клима главом. Право говори жена у црнини. Борислава и сам изузетно добро зна. Често је са Властинком код њега надничио. И други људи у засеоку просто су се о Борислава као радника отимали.

Борислав и Властинка су постали супружници 1992. године. Схватили су, после се то и потврдило, да су заиста сродне душе. Само неколико месеци после заснивања ванбрачне заједнице (никад се и нису венчали) одлучили су да напусте бољевачку Пилану. Мале плате, велика станарина и укинут аутобуски превоз до оближњих села. Настанили су се у кући Властинкиних родитеља у Букову, почели да узгајају стоку и обрађују скромно имање. И да надниче код имућнијих људи.

- Борислав и ја смо опет постали срећни људи. Живели смо скромно, али смо се изузетно добро слагали. Под кровом моје куће, која је постала и његов дом, он је нашао и велику утеху. Сину Далибору је помагао колико је могао, одлазио му је у Валакоње, долазио је и Далибор код нас.

Одмах се одазвао

Кад се Борислав оженио Властинком, дечачић Далибор се вратио у Валакоње. Његов нови дом је постала кућа прабаке Босиљке Босиоковић. Она је стара и болесна жена, па када је морала на тромесечно лечење у Кладово, Далибор је напустио седми основне да би могао да се сасвим посвети узгоју стоке коју је бака имала. Чини то и данас, а заједно са баком Босиљком прехрањује се и од повремене помоћи мајке из Швајцарске. Наставио је и да се повремено виђа и са очевом сестром Миром и њеном породицом у Доњој Белој Реци, али са очевом мајком Живком везу никада није успоставио. Објашњење је свакако сувишно. Властинка и Мира немају евиденцију о томе где је Борислав ратовао. Сагласне су само да је седам пута добровољно обукао униформу и узео оружје у руке.

- Године 1991. кад сам сазнала да ми брат хоће као добровољац на ратиште у Хрватској, ја сам одмах отишла код њега у Валакоње. Преклињала сам га да не иде тамо где се гине. После сам се са њим и свађала. Он је у тој расправи често узвраћао питањем: "А ко ће то, сестро, наше Србе да брани?!" Касније нисам ни знала кад је отишао, али сам у свакој прилици била сигурна да је превелика љубав према нашим угроженим сународницима била јача од њега и он, једноставно, није могао да седи код куће док Срби гину Хрватској, Босни, а после и на Космету.

Истог је мишљења и Борислављева жена Властинка.

- Грешан је свако ако закључи да је мој Борислав због неке вајде прихватио оружје. И у Валакоњу, и овде код мене у Букову, он се кућио мотиком и косом. Сматрао је да се Србима наноси изузетна неправда и то га је просто приморавало да одлази на ратиште. Како му је тамо било ретко је и мало о томе причао. Понављао је једино да је рат нешто страшно "али се ја рата не бојим, из мене су борбе избрисале страх".

У рано пролеће прошле године замутило се на Космету. У среду, 24. марта, смрт по Косову и Србији бомбама је почео да сеје и НАТО. Борислав се узнемирио. И отишао тамо где је најстрашније. Одазвао се на позив телефоном. Униформу је, ваљда, обукао у Зајечару и правац - Косово и Метохија. Било је то у уторак, 30. марта. Испред куће су га испратили жена Властинка, син Далибор и други Бориславу блиски људи.

- Лице ми се купало у сузама кад сам га на растанку пољубила. Нисам тада ни слутила да је то наше последње виђење - јецајући каже Властинка.

Снајпериста га погодио

Рат и пожар је беснео, гинуло се. О Бориславу недељама ни гласа. Тек у петак, 7. маја у Властинкиној кући је зазвонио телефон. С друге стране жице је био Борислав. Није казао одакле се јавља, питао је само како је она, како му је син, јесу ли добро остали. О њему, рекао је, не треба да брину. Жив је и здрав.

Кратак разговор и кратко охрабрење. Јер, већ у уторак, 18. маја, Властинки су јавили да више нема мужа. Сутрадан су јој човека дотерали у лименом мртвачком ковчегу. Кроз мали застакљени отвор видело се да је метком погођен у лево око.

Касније је стигао и званичан документ у којем се каже:

"...Именовани је са јединицом извршавао задатке на уништавању заосталих делова шиптарских терориста, при чему је дана 17. маја 1999. године у околини Призрена погођен снајпериским хицем..."

Сестра Мира је, такође, одмах обавештена о братовљевој смрти. И она са мајком Живком није у добрим односима, па је замолила сина Бобана да баку телефоном обавести о Борислављевој смрти, што је овај и учинио.

У четвртак, 20. маја, на оснићком гробљу је било на стотине људи. Међу њима и мајка погинулог борца 71-годишња Живка. Војислав Вијоровић, резервни војни старешина из Бољевца, опраштајући се од мртвог ратника, рекао је:

"Био је изузетно храбар и јуначки је бранио своју браћу свуда тамо где су на њих биле уперене смртоносне цеви. Од оне коју је шиптарски злотвор у њега уперио није могао да се одбрани. Погинуо је, дао је живот за своју отаџбину и свој народ и то ће вероватно бити уписано и на споменику који ће му његови ратни другови ускоро подићи..."