четвртак, 21. новембар 2013.

Српски ратни заробљеници у Холандији, Први светски рат

Остаци српских ратних заробљеника који су умрли у Холандији пронађени после 75 година

ХАГ/БЕОГРАД – Недавно истраживање је показало да се остаци 89 српских ратних заробљеника, који су умрли у Холандији 1919. године, налазе у српском маузолеју у Јиндриховицама близу Карлових Вари у Чешкој Републици.

Већина ових 89 српских ратних заробљеника који су стигли на тло Холандије 1919. године из разних логора умрло је од последица Шпанског грипа. Привремено су ту смештени, а затим је требало да се после Првог светског рата врате у домовину путем луке у Ротердаму. Неки од њих су успели да дођу на тло неутралне Холандије пре краја рата. Укупно се више од 4000 Срба вратило у домовину преко Холандије. Дошли су из концентарционих логора у којима су били заточени као ратни заробљеници у Немачкој.

Укупно је 92 српских војника преминуло у Холандији између 1917. и 1919. године и сви они су били сахрањени на 9 гробаља. После рата, влада у Београду је одлучила да концентрише своје жртве рата на ограниченом броју места у Европи. Остаци би били ексхумирани, стављани у ковчеге и пребацивани у маузолеје. На исти овај начин, направљен је и план за 89 српских ратних гробова, који су требали да се ексхумирају и транспортују из Холандије. До недавно се траг остацима ових српских ратних заробљеника губио у Вилеру, близу Најмегена, где су лимени ковчези били предати немачким властима 18. маја 1938. године, са намером да даље буду пребачени у тадашњу Чекословачку.

Крајем априла ове године у Архиву Југославије је пронађен допис из одељења Министарства правде Краљевине Југославије који се тиче буџета за 1940/41 . У овом допису стоји да су остаци 89 српских војника транспортовани у маузолеј, који је саграђен близу тадашњег аустријског логора Хајнрихсгрин у Чешкој 1924. године. У овом логору су већином били српски и руски ратни заробљеници, који су били задужени за ископавање руде. Такође, на хиљаде их је било убијено.

Маузолеј, које је сада познат под називом Јиндриховице се налази у Чешкој Републици, рестауриран је 1996. године и доступан је јавности, али само након захтева. До 1940. године овде су смештени остаци 7470 Срба и 189 Руса.

Сваке прве суботе у октобру се одржава помен српским ратним заробљеницима на Кратсхоф гробљу у Гардерену, Холандији, где се налази споменик српским војницима. Пре Другог светског рата на овом месту је постојао споменик српским ратним заробљеницима који су умрли у логору близу Милигена.

Потрага за рођацима

Лоцирали смо неке од породица српских војника из Првог Светског рата, али за већину њих још увек нисмо успели да пронађемо породице.
С обзиром да смо пронашли место порекла за 36 војника, надамо се да ће у будућности бити лакше да ступимо у контакт са њиховим потомцима, као са потомцима војника које још увек нисмо пронашли. Уколико имате неке информације, молимо да нас  контактирате преко следећег линка http://www.secanje.nl/sr/novosti/

Истраживање

Године 2001. појавио се чланак у историјској књизи о Гардерену. Чланак, који је написао Дик Велтхојзен описује споменик, који је подигнут у знак сећања на Србе који су ту били сахрањени 1919., као и на историју о томе како су они доспели тамо, зашто су умрли и како су транспортовани у Чекословачку 1938.

Почевши од 2007. започето је са обнављањем првобитног споменика у Гардерену, на коме су се налазила 29 имена српских војника ’’који су умрли за српску домовину’’. У годинама које су долазиле, додата су имена и других жртава, 14 њих који су умрли у Еншедеу и Уселоу, а који су сахрањени у Лонекеру, као и имена Срба који су сахрањени у Најмегену.

Нел ван Ас је 2001. године објавила други чланак онлине (Смрт у касарнама), у коме се налазило више детаља о жртвама у Еншедеу и Гардерену.

На основу ових извора, а уз помоћ људи, који су били укључени у раније публикације, почели смо наше истраживање. Било је доступно много информација у новинским чланцима, који су датирали од 1917. до 1919. и од 1938., а који су доступни онлине у Холандској Краљевској библиотеци у Хагу и у Регионалној архиви у Најмегену. Из ових чланака утврђено је да је 1938. укупно 89 мртвачких сандука ексхумирано, затим довезено на исто место у Најмегену са циљем да се даље транспортују у Немачку. Ексхумација је извршена у Барневелду (Гардерену: 30), Најмегену (21), Лонекеру (Еншедеу: 17), Дордрехту (15), Хенгелоу (3), Ротердаму (1), Боргеру (1) и Амерсфорту (1).

На основу ових информација, детаљно смо истражили архиве места, која су поменута и пронађена на умрлицама српских жртава у: Апелдорну (30), Најмегену (21), Дордрехту (15), Лонекеру (Усселоу: 10), Еншедеу (7), Хенгелоу (3), Ротердаму (2), Боргеру (2) и Амерсфорту (1). Ово значи да је што се Гардерена тиче пронађено једно име више, него на споменику, а да је у Еншедеу пронађено укупно три имена. У Ротердаму и Боргеру пронађена је још једна жртва више, него што је било ексхумирано 1938. Још један чланак из 1918. нас је довео до умрлице непознатог српског војника у Берти, што је укупно чинило 92 српска војника, који су умрли у Холандији између 1917. и 1919.

Иако је у новинским чланцима из 1938. поменуто да су остаци 89 српских војника враћени у домовину, у званичним документима из тог периода се помиње Чекословачка као крајња дестинација.

Последња фаза истраживања нас је довела до Београда, до Архива Југославије, где смо проучили различита документа који потичу из периода од 1920. до 1940. године, а припадају различитим министарствима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији, и то: Министарству Спољних послова, Министарству правде (задуженом за војне гробове), Министарству вера и Легацијама Краљевине у Паризу и Бриселу. Овде смо пронашли два круцијална документа: један, који се тиче ексхумација и други који се тиче војних гробова. На тај начин смо сазнали да су посмртни остаци 89 од 92 српска војника, који су умрли у Холандији, заправо смештена у маузолеју у Јиндриховицама.

Српски ратни заробљеници у Холандији http://www.secanje.nl/sr/novosti/

среда, 20. новембар 2013.

Ратни ветерани најављују штрајк глађу до краја

Ваљево: Штрајк глађу до краја

Резервисти најављују серију митинга и протест у Београду због неисплаћених дневница. Љубомир Брадић: Над резервистима почињена дискриминација.

ВАЉЕВО - Нас тридесетак, који предводимо Савез удружења бораца од 1990. до 1999. године Републике Србије, одлучили смо да пред зградом Владе у Београду отпочнемо штрајк глађу, све док резервистима не буду исплаћене ратне дневнице. Ићи ћемо у штрајку глађу до краја, како бисмо доказали да је над нама и осталим резервистима почињена дискриминација, да су само мамини и татини синови, судије и политичари у овој земљи могли да наплате ратне дневнице.

Ово је најавио Љубомир Брадић из Ваљева, генерални секретар Удружења бораца од 1990. до 1999. Републике Србије и истиче да се и даље у пет судова исплаћују радне дневнице. Наводи да је око 70 резервиста из Куршумлије и других градова за учешће у рату 1999. године наплатило више од 28 милиона динара из буџета ове општине.

- Још толико тужби поднето је суду у Крагујевцу, којима се од општине Куршумлија тражи да исплати ратне дневнице - каже Брадић. - У питању су ветерани који су учествовали у рату за време НАТО бомбардовања 1999. године и уопште нису становници Куршумлије, већина их је са Косова. Од седамдесетак бораца којима су исплаћене ратне дневнице, само шесторо су становници Куршумлије. Они туже општину за исплату дневница по разним основама, јер су за време ратних дешавања били распоређени на територији те општине. Очигледно, на делу је дискриминација, јер део грађана своја права не може да оствари, а Куршумлија и остала места својим грађанима исплатили су ратне дневнице, то чине и данас, док за остале резервисте из Србије то не важи.

Брадић подсећа да је први штрајк бораца био у Нишу 12. новембра, наредни је у Ивањици, Лесковцу, Пироту, Чачку, Краљеву и Ваљеву. Централно протестно окупљање планирано је у Београду.

ДОСТА ЛАЖНИХ ОБЕЋАЊА

- ПУНИХ шест година даноноћно покушавамо да докажемо да имамо иста права као остали грађани Србије, али очигледно да нас нико не чује - каже Брадић. - Нико борачку организацију више неће преварити лажним обећањима пре избора.

Новости

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

МОЈ КОМЕНТАР:


Нису само дневнице у питању. Преварени смо и издани, а то је највећа неправда. Новац је само мала утеха. Потроши се и шта после радити са "празним" џеповима? Требало би више да се потрудимо када причамо о уједињењу, без кога нам стварно нема бољитка. Овако разједињени, по ко зна колико удружења а све због нечије и некакве политике, ми нисмо "способни" да учинимо нешто више и боље за нас саме. Због таквог стања ми и јесмо ту где смо, а то је НИГДЕ... Без уједињења нема нам спасења, без икаквих политика наравно... Живели браћо...

http://dan-veterana.blogspot.com/p/blog-page_30.html

РАТНИ ВЕТЕРАНИ, БРАЋО ПО ОРУЖЈУ – ВРЕМЕ ЈЕ!!!!

РАТНИ ВЕТЕРАНИ, БРАЋО ПО ОРУЖЈУ – ВРЕМЕ ЈЕ!!!!

Упућујем овај запис свим ратним ветеранима, браћи по оружју.
Такође упућујем овај запис и свим удружењима ратних ветерана и сличним борачким организацијама.
Упућујем свима једноставну поруку и кажем: ВРЕМЕ ЈЕ!


ВРЕМЕ ЈЕ да схватимо да нам без уједињења нема спасења, и да „морамо“ СВИ радити на томе да до уједињења коначно и дође.

ВРЕМЕ ЈЕ да се престане са поделама и да се окренемо једни другима.

ВРЕМЕ ЈЕ да се ујединимо око ове идеје за Дан Ветерана на Видовдан, која је наша и заједничка, која припада свима нама, а не појединцима или појединима.

ВРЕМЕ ЈЕ да се у Србији на Видовдан обележава Дан Ветерана, званично сваке године.

ВРЕМЕ ЈЕ да се у Србији МРТВИХ СЕЋАЈУ, А ЖИВЕ ДА ПОШТУЈУ.

ВРЕМЕ ЈЕ да се организујемо по питању нашег људског достојанства, без политике и предрасуда, већ сложно и братски.

ВРЕМЕ ЈЕ за припремање и организовање обележавања Дана Ветерана на Видовдан.

После свих ових несрећних ратова од 1990 до 1999, у Србији има преко 500 000 ветерана који су и даље на разним маргинама друштва и данашњице у нашој држави, који и сами доживљавају и преживљавају „раздељеност“ кроз разне организације, удружења, покрете, партије и странке.

Ветеранима не требају титуле, похвале, одликовања и захвалнице, већ да не буду заборављени и одбачени, треба им МИР. (Како заборавити и одбацити преко 500 000 људи?)

Mи ветерани нисмо свесни да имамо снагу да одлучујемо сами о својим правима, али исто тако нисмо свесни да је то могуће само ако се ујединимо, јер смо, и то опет морам да поновим, подељени и разбијени на комаде, по странкама, удружењима, покретима, партијама и тд...
Али још једне ствари нисмо свесни, а то је, да смо ми колико нас има (преко 500 000),велика КОНКУРЕНЦИЈА политичарима, и позицији и опозицији, а да су они тога свесни и то добро.

Ми многима не требамо, можда опет мало политичарима, да се "огребу" за неколико гласова. Сад нас као подржавају, а после "ко вам је крив, што сте ратовали"
Као да смо ми рат измислили.

Није спорно то уопште, нека се бави политиком ко год хоће, али за ову ствар и ову идеју,није нам потребна никаква и ничија политика да би се ујединили и тражили Дан Ветерана на Видовдан.

Многи у Србији постављају питање разноразних људских права, ваљда је то данас у моди, али мало ко или нико не поставља питање људских права ратних ветерана. Ако можда неко то питање и постави, одговора нема. Могуће је да за "неке" људи више и нисмо, па нас „остали“ као људе не могу препознати, барем не онако на први поглед. Ја само постављам једно питање: Где су људска права ратних ветерана?

Једноставно је и просто, десетковани смо као ратници, деградирани као људи. За многе изгледа да људи и нисмо.

Поштовање? Нема га уопште. Никаква је држава која не поштује своје ратнике. Никаква и јадна, и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду. Не поштујући ратне ветеране, држава не поштује ни свој народ, а самим тим ништа и никога.

БОГУ И ВОЈНИКУ СЕ МОЛИМО ОНДА КАДА НАС НЕВОЉЕ ПРИТИСНУ!
...КАД НЕВОЉЕ ПРОЂУ БОГ СЕ ЗАБОРАВИ А ВОЈНИК НЕ ПОШТУЈЕ...

ХОЋЕМО ДА НЕ БУДЕ ТАКО!!!

Само сами себи можемо помоћи. Како? Ако се ујединимо, без политике и предрасуда, без подела и личних интереса, ПОШТУЈУЋИ једни друге као што смо се некада у ратовима поштовали.

Да не дужим више ову причу, већ да видимо шта нам је чинити, а и ВРЕМЕ ЈЕ !

На Видовдан треба изаћи јавно и рећи данас је Дан Ветерана, данас се мртвих сећамо, данас живе поштујемо... Сви као један ратни ветерани, сва ветеранска удружења, сва удружења ратних војних инвалида и породица палих бораца, на Видовдан треба да дођу код споменика погинулих ратника и да им одају пошту и помен. Тај дан да изађу на тргове и улице свих градова Србије и да кажу данас је Видовдан, Дан Ветерана... Тражити да се Дан Ветерана обележава званично сваке године. То је наше људско право и слобода!!!

ВРЕМЕ ЈЕ да сачувамо људско достојанство и покажемо да имамо снаге и воље да будемо јединствени када је то потребно. Ако не можемо барем тада на Видовдан, не знам када можемо икада...

Без уједињења нема нам спасења!

Завршићу ово моје писаније цитирајући Светог Јована Златоустог: „Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''.

Живи били браћо ветерани!

За Дан Ветерана – Видовдан, ваш брат по оружју Ненад Станић.

понедељак, 18. новембар 2013.

Херој Гаврилин Валериј Дмитријевић – руски добровољац

Гаврилин Валериј Дмитријевић – руски добровољац


     
     Гаврилин Валериј Дмитријевић
    
     Рођен је 1960. године у околини града Гродно (Белорусија). У последње време живео је у Санкт-Петербургу, где је завршио економски факултет Лењинградског државног универзитета, после чега је упућен на катедру у Великије Луки, а затим извесно време радио као економиста у једном научно-истраживачком институту града Гродно, па је уписао постдипломске студије у Москви, али их није завршио, већ се упутио у Придњестровље.
    
     У Републици Српској је од новембра 1992. године. Ратовао је у саставу 2. РДО (Вишеград), 2. ОРДО (Горажде) и 3. РДО (Јеврејско гробље – Српско Сарајево) и краће време у бригади «Пантери» (Бијељина).
    
     Учесник је боја на узвишици Заглавак 12. априла 1993. године. Учествовао је у операцији Главног штаба ВРС «Орловац» на заузимању Трнова јула 1993. године. Учествовао је у диверзантској операцији 3. РДО на дизању у ваздух једног погона фабрике «Победа» у Горажду априла 1994. године. Укупно је у првим редовима провео око 2,5 године.
    
     Био је један од најпознатијих и најиздржљивијих добровољаца, увек ведар и расположен, проналазио излаз из сваке ситуације, због чега је добио надимак Крендељ (промућуран), без страха је ишао под мецима.
    
     Погинуо је 5. априла 1995. године од снајперске ватре на Грбавици – Српско Сарајево. Сахрањен је на војничком гробљу у селу Доњи Миљевићи у Српском Сарајеву.
     
    
     Валериј Гаврилин је у средини
    
     
    
     Олег Валецки, Валериј Гаврилин и официр руског батаљона
    
     
     Валериј Гаврилин отвара ватру из минобацача на Игману
    
     
     После упада у фабрику «Победа», Валериј Гаврилин је први слева у доњем реду

Српска.ру

недеља, 17. новембар 2013.

СРПСКОГ ПОЛИЦАЈЦА КАСАПИЛИ МОТОРНОМ ТЕСТЕРОМ


Злочиници
ПРИШТИНА, /СРНА/ - Заштићени свједок "Ц" је у свом исказу поводом оптужнице против 15 бивших припадника такозване Ослободилачке војске Косова /ОВК/, познатих као "Дреничка група", оптужених за злочине над цивилима 1998. и 1999. године на Косову, навео да је Сабит Геци моторном тестером одрубио главу српском полицајцу, пише лист "Трибуна".
 
Свједок тужилаштва испричао је да је у јуну 1998. године, док је преко Ликовца ишао за Србицу, видио Сахита Јашарија, који је са осталим припадницима ОВК водио Ивана Булатовића, команданта српске полиције у Глоговцу, на трг села Ликовац.

Он је у свом свједочењу навео да је Булатовић био у полусвјесном стању због малтретирања, те да му се у једном тренутку приближио Сабит Геци и рекао: "Види сада шта ми радимо издајницима".

Према исказу заштићеног свједока, Геци је српском полицајцу одсјекао главу моторном тестером, коју му је донио један саборац из ОВК.

Он је навео да је Геци моторном тестером унаказио рамена и ноге Булатовићу, те да је овом свједоку запријетио ријечима: "Ово је требало и теби да радимо, а сада марш кући".

Свједок је истакао да су тиме њега окарактерисали као блиског са Булатовићем.

Тужилац Еулекса Маурицио Салустро је почетком новембра подигао оптужницу против такозване "Дреничке групе" због ратног злочина над цивилима, укључујући тортуру, злостављања затвореника и убиство.

Међу оптуженима су и чланови Демократске партије Косова Хашима Тачија, Сами Љуштаку, који је тренутно градоначелник Србице, и некадашњи командант ОВК Сулејман Сељими, актуелни амбасадор самопроглашеног Косова у Албанији, као и један Тачијев тјелохранитељ.

"Деветоро осумњичених је у притвору, а шест је још на слободи уз забрану напуштања Косова", рекао је портпарол мисије Еулекса.

Извор: срна

субота, 16. новембар 2013.

Капетан Драган: Издао ме Дачић

"Већ седам година сам у затвору у Аустралији због лажне оптужбе Хрватске да сам ратни злочинац. Разочаран сам у државу која ми до сада није пружила никакву помоћ. Гинуо сам за Србију, али су ме сви заборавили. Борим се сам да ме не изруче Загребу. Лежим невин и трунем у затвору, иако ми није ни суђено ни пресуђено".
Овим речима своју исповест почиње Драган Васиљковић (59), познатији као Капетан Драган, из затвора "Силвервотер" код Сиднеја. Капетан Драган каже да ге посебно боли неиспуњено обећање премијера Србије Ивице Дачића.
"Дачић ме је позвао телефоном кад је боравио у Аустралији прошле године. Разговарали смо 15 минута, обећао је да ће Србија учинити све за мене. Деловао ми је искрено. Рекао ми је: "Чим се вратим у Србију, видећу како можемо да ти помогнемо. Издржи, не може ово још дуго да траје". "То ми је дало наду" – каже Кеп, па наставља:
"Међутим, време пролази, помоћ од државе не стиже. Сад се питам за шта сам се борио?! Вратио сам се из иностранства да помогнем Србима. Имао сам каријеру, углед, богатсво, али сам ипак отишао да заштитим народ у Крајини. Држава је помогла хашке оптуженике, али не и мене. Хрватска је озбиљно ушла у ову причу и чини све да ме Аустралија испоручи. Србија ми је окренула леђа", категоричан је капетан Драган.
"Нажалост, за мене рат још траје! Једини сам политички затвореник у Аустралији. Овде сам у затвору с мафијашима и убицама. Две године сам био у самици. Здравље ми је озбиљно нарушено, у ћелији зна да буде и 45 степени! Ухапшен сам због потернице Хрватске о наводним ратним злочинима. Невероватно је да сам био сведок у Хагу, да у то време против мене није покренут никакав поступак", прича Васиљковић, па наставља с подсећањем:
"Кад сам се вратио, у Аустралији сам живео нормално. Онда се појавио текст у новинама како "Аустралијом слободно шета ратни злочинац". Убрзо је стигао и захтев из Хрватске. Иако Аустралија досад није изручивала своје држављане, ипак су донели одлуку да ме испоруче. Очигледно је да је проблем то што сам Србин и што сам унапред осуђен за ратни злочин" – сматра Драган.
Он указује да је Аустралија једна од ретких развијених земаља у којој не постоји декларација о људским правима.
"Овде је могуће да невин човек лежи у затвору седам година без оптужнице, без пресуде или веродостојних доказа. Ипак, не одустајем од борбе. Имам велику подршку моје супруге Наде, брата Киће, породице, пријатеља и српске заједнице у Аустралији. Читам, пишем и свирам гитару у ћелији. Смејем се бар 10 пута дневно"  каже, па додаје.
"Имам пријатеље чак и овде. Живим сваки дан као да је једини. Не носим сат, са зида сам већ одавно скинуо календар"!
"Свима је јасно да мој случај није личне природе и докле год се лично бавим њим, не могу да очекујем велике промене. Мој случај се мора решити на нивоу држава. Неће ваљда дуго, надам се да ћу доживети слободу. Чекам коначну одлуку Федералног суда о мојој судбини", поручује Капетан Драган, затвореник под бројем 396047.
Извор: Наше новине

петак, 15. новембар 2013.

Нове хрватске оптужнице против Срба

Осијек: Оптужница против осам држављана Србије за ратни злочин

Осијечко Жупанијско државно тужилаштво подигло је оптужницу против осморице држављана Србије, недоступних хрватском правосуђу, због кривичних дела ратног злочина против цивила и ратних заробљеника почињених 1991. године у Старој Градишки и Окучанима.

Оптужени, чија имена нису наведена, терете се да су од августа до децембра 1991. године у Казнено-поправном дому у Старој Градишки и станици милиције у Окучанима поступали противно одредбама међународног ратног и хуманитарног права.
Како је саопштило тужилаштво, они су злостављали 21 цивила и једног заробљеног припадника хрватске војске, а од последица мучења умрло је шест особа, пренела је Хина.

Оптужница терети првооптуженог (55) да је као командант затвора у просторијама бившег Казнено-поправног дома Старе Градишке знао да припадници милиције тзв. САО Крајине и војне полиције ЈНА, заједно са припадницима других паравојних јединица, хапсе и доводе у затвор цивиле хрватске националности и ратне заробљенике из Горње Вароши, Малог Струга, Старе Градишке и других околних места.

Он је оптужен да је знао да њему подређени чувари и друге особе свакодневно улазе у затвор и на различите начине психички и физички злостављају, муче и кажњавају затворенике, али није предузео ништа да се таква незаконита поступања спрече, а починитељи казне, него је допуштао да се такве радње наставе, у чему је и лично учествовао.

Другооптужени (61) се терети да је, као припадник војне полиције, незаконито лишавао слободе цивиле несрпске националности и одводио их у затвор у бившем Казнено-поправном дому Старој Градишки где их је и сам, заједно са осталим припадницима побуњеничких снага, физички и психички злостављао, преноси Хина.

Оптужница терети трећеоптуженог (59) као заповедника станице милиције у Окучанима и још четворицу оптужених као припаднике милиције тзв. САО Крајине у Окучанима, да су незаконито заробљене цивиле држали без хране, воде и основних хигијенских услова.

Наводи се да су их током свакодневних испитивања тукли гуменим и дрвеним палицама, рукама, ногама, електричним кабловима и кундацима, мучили електрошковима, присиљавали их да дижу ужарене предмете и једу со, као и да су их на друге начине психички и физички злостављали, повређивали и на смрт тукли.

Тањуг | 14. 11. 2013. - 21:33h

четвртак, 14. новембар 2013.

Сетили се: Реконструише се кућа војводе Степе Степановића

Родна кућа славног војсковође из Првог светског рата, која је већ петнаест година затворена за посетиоце, до Нове године биће санирана и наћи ће јој се права намена.

Кућа у којој се 1856. родио налази се у београдском насељу Кумодраж, а већ петнаест година она је затворена за посетиоце. Град Београд наручио је пројекат по коме се кућа славног војсковође санира и до Нове године радови би требало да буду завршени.

У својој основи кућа је правоугаона, димензија 10 са 8 метара, и има три собице. У дворишту, које сада подсећа на градилиште, налазе се два објекта који су се некада користила као шупе.

Пред кућом табла с натписом "Родна кућа војводе Степе Степановића". До овог здања и данас, век и по после градње, долази земљаним путићем.

Последња санација ове куће рађена је деведесетих година прошлог века. Лоше рађена, лоше и урађена – кажу садашњи пројектанти. Тада нису постављене "камене плоче" и кућа је после неколико година од санације почела да се урушава и да трули.

"Наша је срамота што смо пустили да толико времена овај значајни објекат нема намену", кажу радници који раде на санацији.

Родна кућа војводе Степе Степановића настала је у првој половини 19. века као мешавина моравског типа и косовског типа кућа. Прављена је дрвена конструкција са испуном од плетера и земље на каменим темељима. У њој је рођен војвода Степа Степановић и она је због својих историјских вредности, као и због својих архитектонских вредности, проглашена за споменик културе од великог значаја за Републику Србију", испричала је за портал Љиљана Конта из градског Завода за заштиту споменика.

Војвода Степа Степановић (1856–1929) био је српски и југословенски војвода. Чин војводе стекао је војничким вештинама које је исказао у ратовима од 1876. до 1918. године. Два пута био је и министар војске. Највећи војни успех војводе Степе био је пробој Солунског фронта, што га је уврстило у ред највећих војсковођа Првог светског рата.

Био је командант славне Друге српске армије, војсковођа и победник с Једрена, Цера, Колубаре, Пусте Реке и Солунског фронта. Годину дана по завршетку рата повукао се из активне службе и до смрти (27. април 1929. године) живео у Чачку, где је и сахрањен.

Телеграф