ПОСМРТНИ ОСТАЦИ СРПСКИХ ВОЈНИКА ЈОШ НА КОШАРАМА

Деминирање у току, ускоро ће се доћи до места на коме су десетине убијених војника.

Деминирање подручја око бивше карауле на Кошарама је у току и очекује се да ће се ускоро доћи до мјеста на којем су остаци војника убијених током агресије НАТО 1999. године, изјавио је Срни предсједник Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији Симо Спасић.

Он је рекао да му је ову информацију данас саопштио предсједник Комисије Владе Србије за нестала лица Вељко Одаловић на састанку, којем је присуствовао и министар одбране Србије Братислав Гашић.

„Председник Комисије за нестала лица Вељко Одаловић рекао је да се врши деминирање тог подручја, да има велики број мина, и да ће се веома брзо доћи до те локације на Кошарама, где се налазе десетине убијених војника“, рекао је Спасић.

Он је најавио да ће Удружење ускоро покренути петицију да се у Београду подигне посебан споменик за српске жртве на Косову и Метохији на коме ће бити имена, датуми рођења и убиства и фотографијама сваког српског цивила, војника и полицајца убијеног на Косову и Метохији.

Он је указао да је то неопходно, како због тога да се страни државници приликом посјете Београду информишу о српским жртвама, тако и због подизања свијести код грађана Србије о потреби поштовања властитих жртава, на начин на који то раде сви цивилизовани народи.

Спасић је објаснио да је данашњи састанак са Гашићем и Одаловићем сличан састанак какав је ово Удружење имало са сваким новим министром одбране Србије, истичући да то Удружење не намјерава да одустане од трагања за истином о својим најмилијима.

Око рејона карауле Кошаре, која се налазила на граници СР Југославије и Албаније, од 9. априла до 10. јуна 1999. године водиле су се најтеже борбе током НАТО агресије на СР Југославију /СРЈ/.

Борбе су почеле масовном артиљериском ватром са стране Албаније у правцу карауле Кошаре и пограничним положајима Војске СРЈ, а водиле су се између припадника Војске СРЈ и припадника ОВК, подржаване НАТО авијацијом и артиљеријском подршком Војске Албаније.

Циљ напада била је пресијецање комуникација између Војске СРЈ у Ђаковици и Призрену и заузимање ширег подручја Метохије.

Припадници такозваној ОВК успјели су, захваљујући тој подршци, да заузму караулу, али су поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу.

По изјави генерала Живановића, ратног команданта у рејону Кошара, током двомјесечних борби погинуло је 108 припадника Војске СРЈ – 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца.

Срна

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ране боле као и 1999.

За нас је све стало те 1999. године. Како пролази време, само је бол већа. Да није било рата, наша ћерка би била жива, завршила би медицину и имали бисмо унуче од 16 година...

Овим речима почињу исповест Радица и Милоје Илић, родитељи Љиљане Спасић (26) која је у седмом месецу трудноће погинула 7. маја 1999. године од касетних бомби током НАТО бомбардовања Ниша. Док мучна сећања навиру, очи им се пуне сузама.

- Када је почео рат, склонила се на село, али је тога дана дошла ради контроле. Пошла је на пијацу на купи прве трешње када су пале прве бомбе у Шуматовачкој улици. Један гелер пресекао јој је артерију на врату и искрварила је у секунди - сећа се Радица. Милоје признаје да му је 24. март један од најтежих дана у животу.

- Сваке године у ово време те страшне слике постају још јаче. Нема нам олакшања. Када год видим да се негде помиње Америка, Енглеска или НАТО, осећам огромну одбојност. Зашто су гађали цивиле, зашто недужни страдају, питања су која нас отад муче. Моја порука је да се ово никада више не деси никоме, да нико више не осети ту бол - каже он.

Тог 7. маја, у најстрашнијем нападу НАТО снага на Ниш, када су први пут изручени товари касетних бомби на центар код Тврђавске пијаце и зграде Универзитета, као и око Клиничког центра, убијено је 15 цивила, док их је 18 рањено.
Медицинска сестра Гита Јовић (56) преживела је, али јој се живот променио.

- Изгубила сам ногу, имам оштећење слуха и цело тело ми је пуно ситних гелера. Скоро сам снимала плућа када су и ту нашли гелер. Психичке последице трпи и моја породица. Биле су потребне године да поново нађем себе и помирим се са тим - прича Јовићева која је чудом преживела.

Слике ужаса у мислима јаке су и после 16 година.

- Сећам се само звука авиона и јаког ударца. Око мене све је почело да пуца. Не знам како сам успела да пређем на другу страну улице јер ми је једна нога била малтене искидана. Испред амбуланте једна жена је махала рукама као да плива. Била је изрешетана гелерима. Касније сам чула да је умрла - вели Јовићева.
Од Дома здравља добила је стан на коришћење на 14. спрату који је после сама морала да откупи.
Током три месеца рата, погинуло је 56 Нишлија, а повређено више од 200 људи.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"

Војска НАТО може да шпарта Србијом

Шта све подразумева највиши ниво сарадње са Алијансом, на који се обавезала наша земља. Приступ војним објектима и посебан имунитет док су на овом простору.

НАТО војници убудуће би требало да имају слободан транзит кроз Србију, да користе нашу војну инфраструктуру и буду "заштићени" посебним статусом док бораве на нашој територији.

Ово је само једна од ставки на које се Србија обавезала Индивидуалним партнерским акционим планом (ИПАП), чије су ступање на снагу у среду у Бриселу озваничили шеф дипломатије и министар одбране Ивица Дачић и Братислав Гашић.

ИПАП, између осталог, подразумева потписивање тзв. СОФА споразума (који већ имамо са САД) са чланицама НАТО, а којим се регулише прелазак границе и ниво имунитета за припаднике Алијансе док пролазе кроз Србију или бораве у њој, као и приступ војним објектима.

Србија се, такође, обавезала и да регионални центар за обуку "Југ", код Бујановца, буде отворен за све земље чланице Партнерства за мир и НАТО, да постепено усклађује своје прописе у области одбране са ЕУ, уништава вишкове наоружања.

Посебно је интригантна обавезна ставка о сарадњи са НАТО на пољу јавне дипломатије, али то, како тврде наши саговорници, не значи да Србија треба "слепо" да следи НАТО војну доктрину, акције и спољну и безбедносну политику, већ да сарађује на подизању свести о НАТО стандардима, активностима у оквиру Партнерства за мир и промоцији регионалне стабилности.

Према министру Дачићу, подизање сарадње са НАТО на највиши политички ниво ни на који начин не обавезује Србију да постане чланица, нити доводи у питање нашу војну неутралност:

- Ово је најдаљи корак који ће Србија учинити ка НАТО - поручио је Дачић.

Да је учешће у ПзМ оптималан оквир за остваривање безбедносних циљева и унапређење одбрамбених капацитета Србије, уз задржавање војне неутралности, поручује за "Новости" и министар Гашић:

- ИПАП представља највиши степен сарадње са партнерском државом која није опредељена за чланство у НАТО. Развијамо сарадњу са Алијансом у оквиру ПзМ и тиме доприносимо достизању интероперабилности у Војсци Србије, изградњи војних капацитета за допринос међународном миру и стабилности.

Ни за војног аналитичара Александра Радића обавезе из ИПАП нису спорне. Он каже да није спорна чак ни она обавеза да се НАТО војницима обезбеде слободно кретање и специјалан статус:

- У тим споразумима нема никакве мистерије и они служе да се упросте царинске и граничне процедуре, као и услови транзита кроз Србију, када, рецимо, страни војници долазе овамо на заједничку војну вежбу или неким другим поводом. Када с неком државом потпишемо овакав споразум, онда истоветна права имају и наши војници у тој земљи.


МОСКВА НЕЋЕ РЕАГОВАТИ

Александра Јоксимовић, директор Центра за спољну политику, каже за "Новости" да тачке из ИПАП-а не угрожавају наше војне и одбрамбене позиције, нити доводе у питање сарадњу са другим државама, укључујући Русију:

- Не видим зашто би ово изазвало икакве посебне реакције Москве. Уосталом, за септембар је заказана заједничка српско-руска војна вежба. По мени, није проблем ни обавеза сарадње у јавној дипломатији, јер то подразумева видљивост одређених заједничких акција, не борбених, већ у спасавању људи и у елементарним непогодама.


ПРИВАТИЗАЦИЈА!?

У ИПАП-у се Србија обавезује и на јачу демократску контролу оружаних снага и обавештајних служби, али и на окончање реструктурирања фирми у државном власништву и завршетак приватизације. Такође, у оквиру енергетске стабилности, обавезали смо се на усклађивање тржишта гаса са директивама ЕУ.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Не дирајте гроб мога сина!

Апел оца настрадалог полицајца на Косову и Метохији: Не дирајте гроб мога сина!

Зар јунак који је дао свој живот за Отаџбину није већ све платио овој нашој Србији? И његови родитељи? Дао је, а и они су дали, најдрагоценије што су имали – живот!!! Ова држава треба некако родитељима овог јунака да се нађе, помогне колико може, нађе начина… а не да плаћају гробно место за хероја који је у својих 23 године дао живот за ову земљу!
ЗАР РОДИТЕЉИ НИСУ ДОВОЉНО ДАЛИ ОВОЈ СРБИЈИ – СВОГ СИНА?!
И ови и сви други чији су синови погинули бранећи Отаџбину Србију!
- Биљана Диковић

Горан Јојић – водник специјалних јединица МУП-а Србије

На ФБ страници Српски ратни документи Балкана објављена је фотографија младог хероја Горана Јојића који је у борби са шиптарским терористима погинуо у својој 23 години, на Косову и Метохији… Уз фотографију је био и следећи текст…

„НИЈЕ овде реч о новцу, плаћамо Гордана и ја тих 1.500 динара годишње и плаћаћемо их док год будемо живи. Али не желимо да, кад нас више не буде, неко прекопава његове кости и рањава му душу. Зато смо, верујући да његова храброст и жртва за отаџбину то заслужују, и тражили да се место на којем почива заувек ослободи плаћања таксе и тако се потврди његова вечна неповредивост.“



Горан Јојић је имао непуне 23 године када је 15. маја 1999, током агресије НАТО, у Краљанима код Ђаковице погинуо у борби са шиптарским терористима.

Био је водник специјалних јединица МУП-а Србије и, упркос младости, косметски ветеран. Тај боравак у колевци српства био му је четрнаести и, нажалост, последњи. Сахрањен је на Градском гробљу у Новом Саду.

Његов отац Драги се, недавно, новосадској Комисији за представке и жалбе и званично обратио, тражећи да се Гораново гробно место трајно ослободи годишње таксе чије неплаћање отвара и могућност да оно, једном, буде прекопано и издато неком другом.

„Није имао ни 21 када је кренуо да брани наш народ на Космету.
По страни је оставио и Правни факултет, који је тек уписао, и девојке, и заснивање сопствене породице.
Моја туга је и данас неизрецива, од ње је већи само понос што ми је био баш такав какав је био.“

У причу како се држава одужила својим херојима не жели да улази. Неће, вели, ама баш ничим да сенчи ни успомену на свог сина, ни узвишеност и његове, и жртве његових сабораца. Стало му је само да, кад њега и Гордане не буде, гроб нико не дира.

И да тако буде за све хероје, у целој Србији.

А Горанов Орден заслуга у области одбране и безбедности првог степена, пушка коју је заробио у борби прса у прса са шиптарским терористима, униформа коју је носио последњег дана свог живота и низ других предмета биће, и даље, реликвије у новосадском дому Јојићевих.

ФБ Репортер

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ратним ветеранима стижу рачуни

Лесковац -- Ратним ветеранима из Лесковца, Ниша и Врања који су водили спорове против државе у последњих неколико месеци пристижу велике судске таксе.

Ветерани који су због болести тражили обештећење, мораће сада да плате и више стотина хиљада динара за судске трошкове.

Ратни ветеран Миле Лазаревић лакше се бори против тешке болести него против државе коју је бранио.


Он је пре седам година тужио Министарство одбране за надокнаду нематријалне штете због болести као последице ратовања.

Основни суд у Нишу пресудио је у његову корист и одредио надокнаду. Апелациони суд је поништио ту пресуду, Уставни суд је поново пресудио у његову корист, али није одредио надокнаду.

“Нисмо добили ни банку, а ја сам добио да платим судске трошкове од 70.000 динара“, наводи Лазаревић.

Више од сто болесних ратних ветерана из Власотинца, Лесковца и околине Ниша добило је решења о плаћању судских трошкова од 100.000 до више милиона динара.

У Удружења ратних ветерана у Гаџином Хану објашњавају да поједини судови траже од бораца да плате таксе од више десетина милиона динара. Иако имају пресуде Уставног суда у корист ветерана нижи судови ту одлуку не поштују тврде у удружењу.

Према подацима удружења скоро сваки трећи ратни ветеран има здравствене проблеме.

Б92

"Дан Ветерана - Видовдан"

Војни пензионери: Повећање - преко суда

10. март 2015.

Одржан протест војних пензионера испред Владе. Разговоре о дугу ће водити сваки војни пензионер појединачно преко судова и ко жели да опрости држави може то да учини, каже представник ветерана.

НЕКОЛИКО стотина војних пензионера из неколико удружења окупило се данас испред Владе, тражећи да се што пре нађе решења за усклађивање њихових пензија. Они су већ неколико пута упозоравали да су остали ускраћени за повећање пензија од 11,06 одсто које је требало спровести по прописима од 25. јануара 2008. Надлежни су неколико пута обећавали, али проблем није решен пуних седам година.


Војни пензионери поручили су да је око 40.000 њих у неравноправном положају у односу на остале пензионере јер нису добили усклађење пензија по закону.

Према речима Мила Бјеливука, представника Асоцијације пензионисаних припадника војске, у Министарству рада поручили су им да имају решење за њих и да не треба да протестују.

- Обећање да ће министар финансија Душан Вујовић решити проблем до краја недеље, дешавало се више пута - рекао је Бјеливук. - Инсистирамо на томе да почну да нам уплаћују усклађене пензије, а не по старом обрачуну.

Бјеливук је казао да ће о дугу разговоре водити сваки војни пензионер појединачно преко судова и да ко жели да опрости држави може то да учини.

Иако је пре десетак дана Александар Вулин, министар за рад, обећао да ће за неколико дана Министарство финансија изаћи у јавност са планом исплате дуга војним пензионерима, то се још није догодило. У ресору финансија, међутим, "Новости" нису успеле да сазнају, када ће за 30.000 ветерана бити обезбеђен новац, који им држава дугује још од 1. јануара 2008.

- Модел се још увек разматра, реч је о системском решењу, које ће бити решено на нивоу државе, односно Владе - добили смо одговор из Министарства финансија.

Укупан државни дуг према њима је близу 170 милиона евра, а до сада у остварењу права нису помагале ни одлуке Уставног и Управног суда донете у њихову корист, нити потврда Врховног касационог суда.

И ПИО фонд је у више наврата алармирао ресорно Министарство финансија у циљу да се овај проблем што пре реши и да се определе потребна средства која би се месечно исплаћивала на адресе војних пензионера. Нико, међутим, још није потврдио да ли ће се кроз ове месечне исплате обрачунати и камата на основни дуг или не, као и шта ће бити с оним пензионерима који су при крају судских спорова и ко ће им исплатити судске трошкове.

НИКО НЕЋЕ ОДГОВАРАТИ

ЗА грешку у обрачуну усклађивања пензија 2008. вероватно нико неће одговарати. За овај пропуст је одговорно Министарство одбране, под чијом капом је радио тадашњи Фонд социјалног осигурања војних обвезника (СОВО), који је преласком војних пензионера у цивилни фонд, првог дана 2012. године, престао да постоји. Тадашњи министар одбране Првослав Давинић кривицу је пребацио на тадашње Министарство финансија, које је наводно одбило да одобри новац за повећање војних пензија.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

РАТНИ ВЕТЕРАНИ: Некада смо вам били потребни

Када смо кретали у рат 1990/91, нису нас питали којој партији припадамо, да ли смо уопште у некој странци, које смо нације, вере....битан је био број.

Одазвали смо се поштујући законе и Устав једине земље коју смо тад сматрали својом и чије смо држављанство имали-СФРЈ и ишли тамо где нас је надлежна команда упућивала. Нисмо тражили од државе (бар највећи број нас) ништа; сматрали смо то моралном обавезом, попут наших предака у сличним, не тако ретким ситуацијама кроз историју.

Када су ратови прошли убеђивали су нас да „Србија није била у рату“. Сепаратисти што добише државе оптужише нас за агресију на своје куће, имовину и рођаке, због одбране Отаџбине 1999. испоручише нам све команданте у Хаг, а нас оставише на милост и немилост разним „органима“ суседних земаља и њиховим фабрикованим потерницама.

У међувремену некадашњи непријатељи донесоше законе за своје борце, дадоше им морална и друга припадајућа права, сви...осим Србије. Србија је донела закон 1998. за нашу браћу рањене и погинуле, њихове породице. Тај број представља мање од 10 % свих нас учесника у оружаним сукобима 1990-1999.године. Од 2000. године до данас донесоше још три закона....али за дезертере, о аболицији. За ветеране не. Ми не постојимо, бар не у правном смислу.

Али у смислу најмаргиновализованије популације у земљи и те како смо видљиви..без посла, без станова, без основне здравствене и социјалне заштите, без моралног достојанства...
Надлежни су донели и акте који су омогућили фабриковање разних „борачко-инвалидских“ удружења, што је неминовно довело до разједињавања и разводњавања наших оправданих захтева.

СРДБ

"Дан Ветерана - Видовдан"