Када смо кретали у рат 1990/91, нису нас питали којој партији припадамо, да ли смо уопште у некој странци, које смо нације, вере....битан је био број.
Одазвали смо се поштујући законе и Устав једине земље коју смо тад сматрали својом и чије смо држављанство имали-СФРЈ и ишли тамо где нас је надлежна команда упућивала. Нисмо тражили од државе (бар највећи број нас) ништа; сматрали смо то моралном обавезом, попут наших предака у сличним, не тако ретким ситуацијама кроз историју.
Када су ратови прошли убеђивали су нас да „Србија није била у рату“. Сепаратисти што добише државе оптужише нас за агресију на своје куће, имовину и рођаке, због одбране Отаџбине 1999. испоручише нам све команданте у Хаг, а нас оставише на милост и немилост разним „органима“ суседних земаља и њиховим фабрикованим потерницама.
У међувремену некадашњи непријатељи донесоше законе за своје борце, дадоше им морална и друга припадајућа права, сви...осим Србије. Србија је донела закон 1998. за нашу браћу рањене и погинуле, њихове породице. Тај број представља мање од 10 % свих нас учесника у оружаним сукобима 1990-1999.године. Од 2000. године до данас донесоше још три закона....али за дезертере, о аболицији. За ветеране не. Ми не постојимо, бар не у правном смислу.
Али у смислу најмаргиновализованије популације у земљи и те како смо видљиви..без посла, без станова, без основне здравствене и социјалне заштите, без моралног достојанства...
Надлежни су донели и акте који су омогућили фабриковање разних „борачко-инвалидских“ удружења, што је неминовно довело до разједињавања и разводњавања наших оправданих захтева.
СРДБ
"Дан Ветерана - Видовдан"
Када су ратови прошли убеђивали су нас да „Србија није била у рату“. Сепаратисти што добише државе оптужише нас за агресију на своје куће, имовину и рођаке, због одбране Отаџбине 1999. испоручише нам све команданте у Хаг, а нас оставише на милост и немилост разним „органима“ суседних земаља и њиховим фабрикованим потерницама.
У међувремену некадашњи непријатељи донесоше законе за своје борце, дадоше им морална и друга припадајућа права, сви...осим Србије. Србија је донела закон 1998. за нашу браћу рањене и погинуле, њихове породице. Тај број представља мање од 10 % свих нас учесника у оружаним сукобима 1990-1999.године. Од 2000. године до данас донесоше још три закона....али за дезертере, о аболицији. За ветеране не. Ми не постојимо, бар не у правном смислу.
Али у смислу најмаргиновализованије популације у земљи и те како смо видљиви..без посла, без станова, без основне здравствене и социјалне заштите, без моралног достојанства...
Надлежни су донели и акте који су омогућили фабриковање разних „борачко-инвалидских“ удружења, што је неминовно довело до разједињавања и разводњавања наших оправданих захтева.
СРДБ
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар