За нас је све стало те 1999. године. Како пролази време, само је бол већа. Да није било рата, наша ћерка би била жива, завршила би медицину и имали бисмо унуче од 16 година...
Овим речима почињу исповест Радица и Милоје Илић, родитељи Љиљане Спасић (26) која је у седмом месецу трудноће погинула 7. маја 1999. године од касетних бомби током НАТО бомбардовања Ниша. Док мучна сећања навиру, очи им се пуне сузама.
- Када је почео рат, склонила се на село, али је тога дана дошла ради контроле. Пошла је на пијацу на купи прве трешње када су пале прве бомбе у Шуматовачкој улици. Један гелер пресекао јој је артерију на врату и искрварила је у секунди - сећа се Радица. Милоје признаје да му је 24. март један од најтежих дана у животу.
- Сваке године у ово време те страшне слике постају још јаче. Нема нам олакшања. Када год видим да се негде помиње Америка, Енглеска или НАТО, осећам огромну одбојност. Зашто су гађали цивиле, зашто недужни страдају, питања су која нас отад муче. Моја порука је да се ово никада више не деси никоме, да нико више не осети ту бол - каже он.
Тог 7. маја, у најстрашнијем нападу НАТО снага на Ниш, када су први пут изручени товари касетних бомби на центар код Тврђавске пијаце и зграде Универзитета, као и око Клиничког центра, убијено је 15 цивила, док их је 18 рањено.
Медицинска сестра Гита Јовић (56) преживела је, али јој се живот променио.
- Изгубила сам ногу, имам оштећење слуха и цело тело ми је пуно ситних гелера. Скоро сам снимала плућа када су и ту нашли гелер. Психичке последице трпи и моја породица. Биле су потребне године да поново нађем себе и помирим се са тим - прича Јовићева која је чудом преживела.
Слике ужаса у мислима јаке су и после 16 година.
- Сећам се само звука авиона и јаког ударца. Око мене све је почело да пуца. Не знам како сам успела да пређем на другу страну улице јер ми је једна нога била малтене искидана. Испред амбуланте једна жена је махала рукама као да плива. Била је изрешетана гелерима. Касније сам чула да је умрла - вели Јовићева.
Од Дома здравља добила је стан на коришћење на 14. спрату који је после сама морала да откупи.
Током три месеца рата, погинуло је 56 Нишлија, а повређено више од 200 људи.
Блиц
"Дан Ветерана - Видовдан"
- Када је почео рат, склонила се на село, али је тога дана дошла ради контроле. Пошла је на пијацу на купи прве трешње када су пале прве бомбе у Шуматовачкој улици. Један гелер пресекао јој је артерију на врату и искрварила је у секунди - сећа се Радица. Милоје признаје да му је 24. март један од најтежих дана у животу.
- Сваке године у ово време те страшне слике постају још јаче. Нема нам олакшања. Када год видим да се негде помиње Америка, Енглеска или НАТО, осећам огромну одбојност. Зашто су гађали цивиле, зашто недужни страдају, питања су која нас отад муче. Моја порука је да се ово никада више не деси никоме, да нико више не осети ту бол - каже он.
Тог 7. маја, у најстрашнијем нападу НАТО снага на Ниш, када су први пут изручени товари касетних бомби на центар код Тврђавске пијаце и зграде Универзитета, као и око Клиничког центра, убијено је 15 цивила, док их је 18 рањено.
Медицинска сестра Гита Јовић (56) преживела је, али јој се живот променио.
Слике ужаса у мислима јаке су и после 16 година.
- Сећам се само звука авиона и јаког ударца. Око мене све је почело да пуца. Не знам како сам успела да пређем на другу страну улице јер ми је једна нога била малтене искидана. Испред амбуланте једна жена је махала рукама као да плива. Била је изрешетана гелерима. Касније сам чула да је умрла - вели Јовићева.
Од Дома здравља добила је стан на коришћење на 14. спрату који је после сама морала да откупи.
Током три месеца рата, погинуло је 56 Нишлија, а повређено више од 200 људи.
Блиц
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар