Херој са Повлена - Стојадин Мирковић Цоле

Стојадин Мирковић - Цоле - 14.01.1972. - 29.09.1991.




Записано 2006.године.

СРПСКИ електронски и штампани медији су, почеком октобра 1991, после велике експлозије у Беденику код Бјеловара, јавили да је мајор ЈНА Милан Тепић, после одсудне одбране, дигао у ваздух војно складиште муниције и опреме. Ватрена печурка поред команданта прогутала је и једног војника, којем се у почетку није знало име. Од тог трагичног дана прошло је 15 година, а наша шира јавност још готово ништа не зна о војнику Стојадину Мирковићу, деветнаестогодишњаку који је млади живот жртвовао за спас, како је тада мислио, своје отаџбине.Ово је дакле истинита прича о голобрадом младицу из села Горње Лесковице код Ваљева, како је доспео у Беденику,где се гинуло,и ста се све десавало пре ,у току и после експлозије.

МЛАДИЋ Сто­ја­дин Мир­ко­вић оти­шао је на од­слу­же­ње вој­ног ро­ка 28. де­цем­бра 1990. го­ди­не, у Ба­њалу­ку. Уз песму и весеље цело село га је испратило. Сви су му по­же­ле­ли све нај­бо­ље, мно­го сре­ће... А она му је и била потребна, јер су за­по­чи­ња­ли не­мир­ни да­ни це­па­ња Ју­го­сла­ви­је, да­ни ка­да ће се до­но­си­ти пре­суд­не од­лу­ке, па и оне ко­је од­лу­чу­ју о жи­во­ту и смр­ти.
Ра­до­стан што што му се остварила жеља да свој дуг отаџбини одслужи у елитним јединицама ЈНА, Сто­ја­дин је ушао у круг касарне, не раз­ми­шља­ју­ћи много шта ће га на пу­ту сти­ца­ња зна­ња и ве­шти­на сна­ћи. Ње­му је би­ло ва­жно да ча­сно и по­ште­но од­слу­жи вој­ни рок, изучи за во­за­ча оклоп­ног бор­бе­ног во­зи­ла, постане прави тенкиста.
О по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји у зе­мљи Сто­ја­дин ни­је мно­го раз­ми­шљао, ни­ти је, пак, у то био до­вољ­но упу­ћен, он је сматрао да је ње­го­во да слу­ша ста­ре­ши­не, учи, и да из­вр­ша­ва све вој­нич­ке оба­ве­зе.

У ПИСМУ ко­је је упу­тио родбини, наглашава:
"Це­ли дан су оба­ве­зе. Ни­је ло­ше, али је бо­ље код ку­ће. Ба­њалу­ка је леп град, али још не мо­же­мо да из­ла­зи­мо. До­ђи­те ми на за­кле­тву, 12. ја­ну­а­ра 1991. го­ди­не."
- Оти­шли смо на за­кле­тву у Ба­њалу­ку - при­ча мај­ка Ани­ца. - Он у стро­ју, а ме­не по­ди­ла­зи не­ка је­за, не мо­гу да га се на­гле­дам. Ка­да се та све­ча­ност за­вр­ши­ла, кре­не­мо у град. Нас ше­сто­ро. И хо­ће­мо у пр­ву ка­фа­ну, да не­што по­пи­је­мо. Кад Цо­ле ка­же: „Не, ту не мо­же." Ми хо­ће­мо у сле­де­ћу, а он по­но­во: „Не мо­же ни ту, за­бра­ње­но нам је.“ Оде­мо у тре­ћу - ту мо­же! И та­ман се­до­смо, кад пре­ма на­шем сто­лу иде чо­век у ци­ви­лу и пра­во пре­ма мом Цо­ле­ту. Он уста­је, по­здра­вља га, овај га не­што пи­та... По­сле нам ка­же: „То је ста­ре­ши­на ко­ји је за­ду­жен да нас кон­тро­ли­ше. И у гра­ду мо­ра­мо да се при­др­жа­ва­мо вој­нич­ког ре­да и ди­сци­пли­не.“ - се­ћа се мај­ка Ани­ца.
- По­сле за­кле­тве до­шла сам ку­ћи по­ма­ло за­бри­ну­та. Ни­сам раз­у­ме­ла по­ли­тич­ку си­ту­а­ци­ју, али ме је упла­ши­ло
то што се не сме у сва­ку ка­фа­ну ула­зи­ти. Осе­ћа­ла сам да се не­што ве­ли­ко и те­шко спре­ма сви­ма на­ма...
А Стојадин се редовно јављао, да мајци смањи бригу.
У часовима слободног времена, у мислима, враћао се у своје село, међу другове са којима је завршио основ­ну шко­лу „Ми­лош Мар­ко­вић“ у До­њим Ле­ско­ви­ца­ма. Са њима је као ђак - пешак провео осам го­ди­на, сва­ко­днев­но пу­тујући, та­мо и на­траг, више од пет ки­ло­ме­та­ра.
Дра­ган Поповић, у то време ди­рек­тор основ­не шко­ле, жи­во се се­ћа ко­вр­џа­вог де­ча­чи­ћа ко­ји је се­део у пр­вој клу­пи у сред­њем ре­ду и увек био тих, по­ву­чен и вр­ло па­жљив на ча­су. Истиче да је највише во­лео прак­тич­ну на­ста­ву, јер је та­да мо­гао да по­ка­же сво­ју ве­шти­ну с ру­ка­ма, би­ло да се ра­ди на по­љо­при­вре­ди или око не­ке ме­ха­ни­за­ци­је. То му је, јед­но­став­но, ишло...
Сви су приметили његову природну обдареност за технику. То га је, вероватно, и предодредило да затражи род војске у коме ће руковати машинама. Радостан је због испуњене жеље, па то и исказује у писму мајци, 12. 2. 1991. го­ди­не.
„Здра­во МА­МА!!!
... Сад сам се вра­тио са во­жње, па по­жу­рих да ти се од­мах ја­вим, да се не би на­љу­ти­ла. Ов­де па­да снег, а ми на обу­ци у оном во­зи­лу што сам ти по­ка­зао кад сте би­ли ов­де. Супер је машина, већ сам много научио... Не­мој да се се­ки­раш за ме­не, про­ћи ће и ова го­ди­на. Ако сте у мо­гућ­но­сти, по­ша­љи­те ми не­ки па­кет, не мо­ра да бу­де не­што на­ро­чи­то: ма­ло су­вог ме­са и не­ке ко­ла­че. Мо­жда до­ђем на од­су­ство не­где за Ђур­ђев­дан, а мо­жда и на на­град­но? Пи­ши. Вој­на по­шта 9855/15 78002 Ба­њалу­ка.“

ВОЈНИЧКИ дани Стојадина Мирковића теку успешно, он напрегнуто учи и вежба. Своју мајку Аницу, брата До­бривоја, родбину и родно село Горње Лесковице, стално носи у срцу.
Радостан због успеха у војној обуци поново јавља мајци, да је обрадује:
„Здраво мама,
...Имам само још 15 дана овде, а затим, идем у прекоманду. Припремам испите из вожње и одржавања, по­лажем за возача борбеног возила, а после са овом дозволом могу да возим све грађевинске машине у цивилу. Немојте да се секирате за мене, надам се да ће ми бити још боље у прекоманди...“
Прошло је и тих петнаест дана Стојадиновог војниковања у Бањалуци, положио је с одличним успехом обуку за возача оклопног борбеног возила. Није му се посрећило да, као најбољи, остане у Центру, и обучава но­ве војнике. Припремао се за прекоманду, јер се у Југославији војнополитичка ситуација даље компликовала, а најбољи су морали да иду на најодговорнија и најтежа места. Пре одласка у прекоманду још једном се јавио мајци Аници писмом из Бањалуке, са садржином која ју је изненадила.
- У мају 1991. године добила сам писмо од мог Цолета некако другачије садржине од претходних. Виде­ло се да га нешто мучи, али то не може да каже. На крају, као узгред, напомиње: "Ако избије рат у Хрват­ској, моја јединица ће бити прва на удару..." - истиче мајка Аница.
Одредиште његовог даљег војниковања било је Бјеловар, војна пошта 4848/16. Одатле ће убрзо кренути у војни објекат Беденик, двадесетак километара удаљен од града. Тамо је складиште борбене технике и муни­ције за које су храватски бојовници били посебно заинтересовани, јер би освајање за њих значило велики ратни плен, којим могу да наставе даља борбена дејства у одвајању од Југославије.
СА новог одредишта одмах се јавља мајци и рођацима Мићи и Доци:
"Овде код мене је стање још увек мирно. Време је топло. Немам много шта да вам пишем, али имам јед­ну молбу. Мићо, молим те пошаљи ми једну свеску А4 формат са тврдим корицама, јер овде не могу да ку­пим, пошто не излазим у град, а у кантини нема. Пошаљи ми неке маказице за папир и лепак за хартију..."
Свеска је упућена, а да ли је стигла до њега то нико не зна.
Долазили су тешки дани за све старешине и војнике у Бјеловару и Беденику. Време одлуке се ближило.
И у тим најтежим тренуцима, Стојадин не заборавља своје, сећа се сваког детаља проведеног на обронцима Повлена, у селу Лесковице, двадесетак километара удаљеног од Ваљева.
Кућа породице Мирковић је најудаљенија - испод самог врха Маглеша. У том кршевитом и за живот доста те­шком пределу, рођен је Стојадин Ж. Мирковић Цоле, како су га из милоштва звали.
- Приредио нам је велику радост, родио се баш на српску нову годину - 14. јануара 1972. године - сећа се мајка Аница.
Децом, највећом радошћу, пунила се кућа Живојина и Анице Мирковић. Ту су били и стари родитељи Живојинови - отац Радивоје и мајка Радмила. Честита и вредна породица била је у успону - жељна рада и сваковрсног на­претка. Све до једног кобног дана.
КАО и многих претходних дана и тог јутра испратила је Аница свог домаћина Живојина на посао, на њиву, не слутећи да ће њену срећу заменити туга. Касније, током дана, стигла је трагична вест: „Живојин је погинуо, преврнуо се трактор на којем је био, пригњечио га, и остао је на месту мртав“.
- И тако, у 29. години, постала сам удовица са ситном децом: Добривоје девет, а Стојадин шест година, све­кар и свекрва већ стари, имање удаљено од куће, пуна авлија стоке, механизације немамо, све радимо за­прегом - са сетом прича Аница.
Деца су била послушна и вредна. Млађи Цоле, личио је на мајку, а по причању ујака Радисава Трипковића, на­слеђује и породичну лозу - јуначку и ратничку: прадеда мајке Анице, Остоја, војничина с Колубаре, гине у ра­ту 1914; њен деда Милинко и отац Владимир били су учесници Другог светског рата, у којее потоњи бива ра­њен, као борац Шесте личке дивизије, код Бијељине, а касније, у педесетој години, умире од последица тога ра­њавања.
Све је то знао мали Цоле.
- Био је веома срећан када је са регрутације стигао кући и свима објавио да иде у тенкисте - поносно прича ујак Радисав. - Мислим да се угледао и на оца Живојина, који је служио у Титовој Гарди, и на деду по оцу Ради­воја, који је био краљев гардист.

ДУГИ дани немирног лета 1991. године, тешко одмичу. Неизвесност и зебња увлаче се у свачију душу. У Хрватској се великом брзином шири општа нетрпељивост и антисрпска хистерија, која прети да захвати и Босну и Херцеговину...
Стручњаци процењују да у тој, још увек, југословенској републици има под оружјем око 100.000 бојовника.
Реке избеглица иду према Србији! Српске области у Републици Хрватској још увек опстају...
Стрепе мајка Аница, брат Добривоје и ујак Радисав и моле се Богу да њиховом Цолету буде све најбоље.
Да мајка не брине, јавио се писмом. Оно ће, тако је судбина хтела, бити и последње:
"... Мама ја сам у касарни у Бјеловару. Немој се секирати, јер сам на сигурном месту. Код нас нема проблема, а и смириће се ово...", тешио је мајку и родбину Стојадин, иако је знао да се ствари сваким даном погоршавају.
"... Ако имаш могућности, пошаљи ми неки пакет. Припреми оне колаче на пресу и додај још нешто, јер знам да немаш пара, да једва састављаш крај с крајем. Немој да помислиш да сам бекрија, али ако имаш пошаљи ми и литар ракије да почастим другове..."
Спаковала је све што је желео. И родбина, када је чула да се њихов Цоле јавио после прекоманде, желела је да у пакет стави своје поздравље, макар румену јабуку, за здравље. У пакет је стављено и опширно писмо које је започела мајка Аница с најбољим жељама, а завршили брат Добривоје, ујак Радисав и остали рођаци: Миливоје, Весна, Драган...
Пакет је отишао у Бјеловар, а да ли је и стигао до одредишта?

ТИХ дана се у Хрватској пакао продубљује. Бјеловарски гарнизон, чији је командант пуковник Рајко Ковачевић, храбри Грмечлија из Великог Радића код Босанске Крупе, шеснаестог јула 1991. године, посетио је генерал Владимир Трифуновић. Мајор Милан Тепић, помоћник команданта за борбену технику, записао је у свој ратни дневник.
"Ситуација никаква. Сви смо тужни, безнадно тужни после словеначког ножа у леђа. Многе старешине су потиштене. Не знају шта им је са породицама. Остало се без новца. Пушачи немају цигарете и храна никаква. Неизвесност на све стране. Од генерала сви здушно тражимо да идемо из града према полигону у Гакову, јер тамо према Грубишном пољу и Дарувару су српски крајеви. Питамо шта је са обећаном попуном, јер нова хрватска власт отворено наоружава становништво, мађарска граница је потпуно отворена, а на свим путним правцима постављају се многобројне барикаде.
Генерал Трифуновић нас хлади констатацијом да претерујемо. "Ништа неће тако бити, као што ви мислите", каже. "Биће горе", каже мајор Стефан. Генерал нам још досољава рану да је наређење одозго да се сваки објекат мора чувати и бранити од евентуалних провокација. Један капетан пита генерала шта ће бити са породицама старешина. Генерал Трифуновић му није ништа одговорио. Ми од маја не излазимо из касарне, пуцају на стражаре и заустављају наша возила, а он нема ни реч да каже."

У СРБИЈИ и другим крајевима се са забринутошћу прати војно-политичка ситуација у Хрватској! У народ се увукла некаква црна слутња. Неспокој и у породици Мирковић. Цоле се не јавља, а нико не уме, или неће, да каже шта се заправо збива у Хрватској, посебно у Бјеловару, где он служи војни рок.
- Видиш, Милане, ситуација је све гора и гора. Корпус нам је отишао к врагу. Морал после Словеније никакав. Него да видимо шта ћемо да радимо. Какве ти имаш приједлоге? - пита на јутарњем реферисању пуковник Ковачевић мајора Милана Тепића, свог помоћника.
"Друже пуковниче, змије ће да раде свој посао, а ми ћемо радити свој. Имам обавештење да цивили под оружјем свакодневно и упадљиво се мувају око нашег складишта у Беденику. То је, ипак, двадесетак километара од Бјеловара. Ја бих вам предложио да Беденик буде моја брига."
То су били дани одлуке и дани акције. Ништа се није смело препуштати за сутра. Сви су то у Бјеловару знали, па и војник Стојан Мирковић. Мирно је прихватио наређење да са групом војника обезбеђује војно складиште.

ИЗ дубоких мисли Стојадина прену звук возила које се приближавало капији складишта. Када је видео да из возила из­лази мајор Милан Тепић осетио је олакшање. Војнички поздрав, а затим рапорт старешини:
„ ...Друже мајоре, они и по ноћи долазе аутима, овде, до улаза капије. Пуштају гласно музику, изађу на ми­нут-два, нешто се дошаптавају, показују нешто према нашој спаваони и онда иду. И тако по неколико пута на ноћ. То траје данима ...“
Однекуд су се око Тепића и Мирковића сјатили и остали војници.
„Они нам не мисле добро, иако ми никоме не мислимо зло", саопштавао је својим војницима мајор Милан Тепић. "То сте и сами могли да запазите кад изађете у село. Зато морамо бити сви ко један. Прекидамо потпуно с по­јединачним изласцима, него само у групи и са оружјем. На провокације нећемо насједати. Од нас неће доби­ти ни мрву повода, мада га они неће ни чекати. Технике и оружја имамо и превише у нашем складишту. Морамо са свим овим знати руковати.“
Мајор Тепић је са сваким војником понаособ разговарао. Хтео је да се увери колико је ко способан и где ће моћи највише да допринесе успешној одбрани. Војника Стојадина Мирковића, кршног планинца, Ваљевца, од­мах је запазио, као вредног, одлучног и поштеног младића, иако и Мирковић није крио забринутост за околности које ће се дешавати.

У СКЛАДИШТУ Беденик крај Бјеловара, тог септембра 1991. сваки дан је тежи од претходног: острашћени нападачи наваљују све већом снагом - хоће да заузму складиште и дочепају се сјајног плена - врхунске технике и модерног наоружања, уз много муниције. Свакодневно се пушкара, обострано.
Милан Тепић, командант складишта, у свој ратни дневник записао је:
„Двадесет шести септембар 1991. Последњих дана нико од нас није честито ни тренуо. На сан нико не мисли. Имамо одличан положај, а да нас је више, усташе нам не би могле ни пера одбити. Не могу успоставити ника­кву везу с Бањалучким корпусом. Они су нам једина шанса да се извучемо из овог осињака...
Стојадин ми каже да је погодио црнца који је већ три дана на тавану једне штале преко пута главног улаза у складиште ...
Данас сам завршио минирање складишта - десетак каписли са детонаторима. Једини проблем је што ми је нестао детонациони уређај. Али, ту је акумулатор из мог аута ...
...Користећи облачну ноћ војник Стојадин Мирковић је хитроного, за тили час, извадио акумулатор из мога аута и донио га у складиште...
...Старији водник Ранко Стевановић, диван Нишлија (кога су касније Хрвати стрељали), реферише ми да смо усташа­ма нанијели значајне губитке. Ми имамо само једног рањеног... "

ХРВАТСКИ бојовници и даље нападају. Позивају на предају, нуде мајору Тепићу пасош и пут у иностранство, уколико преда складиште.
Уместо одговора нестрпљивим нападачима, мајор Тепић се обраћа својим војницима:
- Не знам колико ћемо моћи овако још издржати, они ће жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овђе, за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете само замислити каква би то била трагедија за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта.
Дакле, не замјерите ми ако сам негђе према неком од вас погријешио, али ја хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи! Нека неко од вас сачува овај мој рат­ни дневник!

ОСВАНУЛА је недеља, 29. септембар 1991. године. У главном складишту мајор Милан Тепић је сам. Војник Стојадин Мирковић је у транспортеру. Остали су се, под окриљем ноћи, распоредили и добро утврдили нешто даље. Тако је тражио мајор.
Око складишта мрке прилике погурено притрчавају огради. Очигледно: спрема се одлучујући напад на склади­ште! Зна то Милан Тепић, који чека само погодан тренутак за остварење своје велике одлуке.
У транспортеру Стојадин напрегнуто прати све што се дешава изван ограде. Гледа војнике како се гомила­ју. А онда му нагло удари крв у главу, груну нека нова надљудска снага, па готово гласно изговори: „Морамо се бранити, слобода нема цену!“
У том тренутку зачу грмљавину тенка у покрету. На њему шаховница. Испред капије нападачи ликују: "Пре­дајте се, гарантујемо вам живот, без обзира што сте агресори! Ево, видите, имамо и ваше тенкове!"

СВАКОГ тренутка ратни пакао треба да започне. Мајор Тепић даје знак својим војницима да распале пуном снагом. Мирковић дочекује наређење као једини спас: из транспортера започиње да коси нападаче. Тран­спортером непрекидно шета да би учинак био што бољи. Развија се права рововска борба.
Милан Тепић спази свог бившег колегу Вуглеца, којег са још двојицом Мирковић покоси рафалом из транспорте­ра.
Ођедном, изненада, навала утихну. Чак се и тенк повукао. Изгледа да га је Мирковић погодио у жироскоп.
Сви у складишту знају да је ово затишје пред буру, главно тек долази. Бојовници ће ударити с леђа.
Мајор Тепић жели да спасе војнике. Даје знак Стојадину Мирковићу да изађе из транспортера и да иде напред међу остале другове. Нека баце оружје и нека се предају.
Мирковић је само одмахнуо главом: не долази у обзир, као да каже. То је једино наређење које неће изврши­ти, рекао је још јуче. Мајор је мислио да се он шали, па Стојадин је тек почео да живи. Тек му је деветнаеста.
Војник Стојадин своју одлуку није желео да мења, он је ову борбу схватио као одлучујућу борбу за Југосла­вију, за опстанак својих најближих: мајке, брата, ујака и свих младића из свог краја; за тако велике улоге није жалио да положи и свој живот.
Рески рафали бојовника поново га вратише у стварност. Започео је одлучујући напад. Нападачи свој крвави пир започињу с леђа Тепићевим борцима.

ОДНЕКУД „зоља“ долете и погоди транспортер. Оте се јаук рањеног Мирковића, али ватра из транспортера не престаде. Иако тешко рањен, Стојадин је наставио своју херојску борбу. Зачу се фијук и нова „зоља“ поно­во удари у транспортер. Стојадин Мирковић се више није чуо.
- Стојадине, посебно ће ми платити за тебе - оте се из душе мајора Тепића.
Јуришници су наваљивали као бесни пси, мајор Тепић је то и чекао. Желео је да им што скупље преда складиште. Када је видео једног који је покушао да повуче обарач и усмрти га, спустио је жицу на „минус“ акумулато­ра. Ођекнула је страховита експлозија! Сто седамдесет тона експлозива, а са њим и сва техника, полетели су у ваздух. Синула је светлост у по бела дана.
У Бјеловару су мислили да се догодио земљотрес. Огромна бела печурка видела се до Гарешнице и мађарске границе. Велики кратер и уништена и поваљена шума у Беденику деловали су сабласно.
Било је тридесет минута пре поднева. Гарнизон у Бјеловару пао је у први сумрак.
Стојадин Мирковић и мајор Милан Тепић, узлетели су у легенду.

О ЕКСПЛОЗИЈИ складишта Беденик код Бјеловара званичних информација из Савезног секретаријата за народну одбрану у Београду није било.
Ко је тамо погинуо и како се драма одвијала? Непроверене информације говориле су да је са мајором Мила­ном Тепићем, који је складиште дигао у ваздух, да не би пало у руке нападачима, погинуло и неколико десети­на војника. Каснији извештаји са места догађаја, међутим, говорили су да је на месту трагедије изгубио живот само мајор Тепић, један подофицир и један војник.
У фамилију Стојадина Мирковића увукли су се туга и бол. Почели су да куцају на свака врата где би могла да се добије било каква информација, кад праве није било. Нудили су им само спискове мртвих и повређених. На тим спи­сковима није било њиховог Цолета.
„Жив“ је - заискрила је нада у сузним очима мајке Анице. Посебно онда када су ујак Радосав и Милан Андрић, радник „Стреле“ из Ваљева, сазнали да су остаци разбијене јединице ЈНА из Бјеловара сада негде на ратишту за­падне Славоније, у зони коју држи Бањалучки корпус. Да ли се тамо бори и Стојадин Мирковић, војник из Горњих Лесковица код Ваљева? Одговор из Бањалуке тражила је породица посредством војске.
Стигао је одговор да је војник Стојадин Мирковић жив и здрав и да је негде на положајима код Новске. Инфор­мација је, кажу, добијена на основу изјаве непосредног старешине и двојице војника. Да би свака сумња би­ла отклоњена телефоном је потпуковник Поповић потврдио текст са телефакса, нагласивши да ће инсистирати да Стојадина казне зато што се није јавио кући.
Све те вести подгрејале су наду мајке Анице да јој је син жив.
У школи „Милош Марковић“ у Лесковицама, такође, су упорни да сазнају истину о свом ученику. Директор школе Драган Поповић шаље у касарну у Бањалуку повратни телеграм с кратком поруком:
„Стојадине, зашто се не јавиш мајци?"
Одговор, нажалост, није стигао ни после месец дана. Опет је ваљевски Секретаријат за народну одбрану за­тражио објашњење од Бањалучког корпуса ЈНА.
„На ваш захтев проверили смо у ВП 6372 - Бањалука и добили обавештење да је војник Мирковић Ж. Стојадин до­бро. Сви војници из ове војне поште добили су по две дописнице и наређење да се јаве својим кућама. Породи­ца треба да очекује да ће ускоро добити поруку од војника.“ У потпису, Служба за информисање Бањалучког корпуса.
Из дана у дан породица је чекала званични извештај. Али вести о судбини војника Стојадина нису долазиле. Истину је покушала да потражи сама. Опремила је мајка свог брата Радисава Трипковића и зета Леку на пут у Ба­њалуку. После неколико дана вратили су се потпуно сломљени признањем потпуковника Поповића из Бањалуке да су, у случају војника Стојадина Мирковића, располагали непровереним информацијама.

ПОРОДИЦА се обраћа и најодговорнијим старешинама. Захтев су упутили лично и генерал-пуковнику Животи Аврамовићу, команданту Пете армијске области.
Одговор генерала Аврамовића, стигао је 18. јануара 1992:
„Поштовани родитељи,
...На основу истраге коју је спровела комисија ССНО за идентификацију погинулих и повређених припадника ЈНА, а посебно сведочење војника и старешина пред овом комисијом, нисам у могућности да Вам још увек пружим поуздан и непобитно истинит одговор.
Нажалост, прикупљена сведочења војника и старешина су таква да они верују да је Ваш син, војник Стојадин, погинуо у експлозији складишта Беденик, или у борбама вођеним око Беденика.
Међутим, због разлика у исказима међу учесницима ових догађаја, и недостатка неких других поузданијих до­каза и информација, посебно од институција Републике Хрватске од којих су и у овом случају тражени извештаји, не може се коначно закључити да ли је Ваш син заиста погинуо или није..."

ЦРВЕНИ крст у Загребу и Бјеловару саопштава да Стојадина нема на њиховим списковима.
Мајка Аница и брат Радисав одлучују да сами наставе трагање за својим Цолетом. Укључују се у караван аутобуса који са мајкама из Србије креће у Хрватску. Кад су стигли у Бјеловар, из групе заробљених војника довели су једног младића из Челинца код Бањалуке, који је посведочио да је Стојадин Мирковић погинуо у екс­плозији складишта у Беденику.
„Па вратите ми дете, иако је погинуо“, зајецала је мајка!
Уместо одговора, показали су само његово одело.
Сурову истину потврдили су и дуги очевици - учесници крвавог пакла у складишту Беденик код Бјеловара. Њихова сведочења објавио је Јован Стојић, новинар из Ваљева:
- Ја сам у Беденику био командир вода. Доста наших војника је, сазнавши шта се све припрема, побегло. Остало нас је десетак војника и старешина са мајором Тепићем на челу. Били смо принуђени да на брзину обу­чавамо поједине војнике. То сам учинио и са Стојадином Мирковићем, који је био возач транспортера, али је оспособљен и за нишанџију. Када је тог кобног 29. септембра неколико стотина бојовника и мештана поку­шало да се дочепа огромног ратног плена, настао је пакао. Ми смо се борили све до по подне када су нас заробили. Међутим, Мирковић, који је показао изузетну храброст, пожртвованост и одважност, није хтео да по­клекне, нити да побегне са положаја. Борио се до последњег даха да сачува складиште, све док мајор Те­пић није складиште дигао у ваздух.“
- Транспортер из којег је дејствовао Мирковић погодила је „зоља“. Његово тело су негде склонили, али нису ре­кли где. Сви наши војници су остали живи. Једино су после дизања складишта у ваздух стрељали старијег водника Ранка Стевановића из Ниша, који је био командир страже. Десетак војника и ја, иако заробљени, некако смо преживели... - потврдио је потпоручник Стојан Поповић, тада на служби у Рашкој.
Владимир Стојковић, водник из Крагујевца: - Мирковић је дејствовао из оклопног борбеног возила, а ја сам ле­жао двадесетак метара од њега. Видео сам када је „зоља“ погодила возило и чуо како Мирковић, вероватно смртно рањен, запомаже, али нисмо могли да му помогнемо, јер су нас гађали и са земље и из ваздуха. Убрзо је ођекнула експлозија од 170 тона противтенковских мина ... Ми смо остали живи захваљујући томе што смо лежали. Касније када смо заробљени и размењени, после 42 дана, у селу Хрговљани, потврдили су да је уз Тепића храбро погинуо и један наш војник...
Сличнан опис тргичног догађаја у Беденику код Бјеловара дао је и Александар Савић, резервни војни стареши­на из Ваљева, командир тенка.
Званично обавештење о војнику Стојадину Мирковићу породици је стигло тек 12. маја 1992. године. Телеграм је стигао од Војне поште 9845 у Ваљеву.
У телеграму који је потписао потпуковник Драгослав Станић, пише да је "према до сада прикупљеним подаци­ма од бројних сведока из војне поште 4848 у Бјеловару и из података са списка погинулих у Бјеловару, а који је достављен од хрватских власти 20. фебруара 1992. године, утврђено да је у Бјеловару храбро погинуо 2. октобра 1991. године Стојадин Мирковић и да је сахрањен у Загребу на гробљу Мирошевац". Уз изјаву сау­чешћа, потпуковник Станић поручује да се предузимају све мере да се тело покојног Стојадина пренесе у родно село.
Туга и бол су завладали овим крајем. Мајка Аница, Цолетов брат Добривоје, ујак Радисав и тетка Станица завијени у црно.

КАКО одобровољити хрватске власти да испоруче посмртне остатке, била је нова енигма коју су морали да ре­шавају породица, војне и цивилне власти.
Иницијатива власти у Ваљеву и Београду да се посмртни остаци што пре испоруче и достојно сахрани јунак који је осветлао образ читавог краја, у Загребу није наилазила на разумевање.
Процедура око испоруке посмртних остатака Стојадина Мирковића трајала је готово четири године. За породи­цу је то била вечност, тамница без излаза, али није се поклекнуло - непрекидно су упућивали захтеве надлежни­ма, све док средином јула 1995. године породици није јављено да је и ова мучна и тешка ситуација решена.
Посмртни остаци Стојадина Мирковића, возача оклопног транспортера и нишанџије, допремљени су у мртвачни­цу Војномедицинске академије у Београду. Мајка Аница сломљена болом, није имала снаге да крене погину­лом сину у сусрет. Пошао је ујак Радисав, који је, као и свих претходних година туге, био уз своју сестру.
Тако је прву пошту, у ставу мирно, свом сестрићу одао је ујак Радисав.

УТОРАК 18. јул 1995. године био је тужан и истовремено достојанствен дан у Горњим Лесковицама под По­вленом. На малом сеоском гробљу на стотине људи, дошли су сва свих страна - из Београда, Ваљева да се достојно опросте од деветнаестогодишњег храброг младића.
У погребној поворци били су његови другови из основне школе, војници ваљевског гарнизона, старешине Вој­ске Југославије, представници Скупштине општине Ваљево и Колубарског округа, Српске православне цр­кве ...
Опело ратнику служили су свештеници из Лелића и Ваљева на челу са Љубисавом Аџићем, старешином цркве у Ва­љеву.
- Нека пример нашег Стојадина буде узор другим, нарочито младим људима који стижу, како се треба борити за слободу, за веру, за отаџбину. Ево и ми, свештеници, молимо се заједно са свима за покој твоје велике, на­паћене и многострадале душе. Ако си какав грех имао, као млад човек, ти си тај грех крвљу својом искупио и својим страдањем запечатио. Нема веће цене од оне коју си ти платио - нагласио је Аџић.

ОД храброг војника Мирковића, бираним речима, опростио се потпуковник Љубинко Катић у име команде Дринске дивизије и ваљевског гарнизона.
- Остао си са својим старешином, мајором Миланом Тепићем, којем си био, како је он говорио, десна рука. Један поред другог, два истинска јунака, два нова Обилића - из два српска краја позната по слободарству и родољубљу: један из Комленца под Козаром, други из Горњих Лесковица под Повленом, из крајева познатих по јунаштву и људском достојанству... Колико си се јуначки држао и колико си невоља и проблема задао својим непријатељима сведочи (жалосна) чињеница да су твоји посмртни остаци испоручени породици и твом родном кра­ју, после готово четири године од твоје јуначке погибије, јер те се непријатељ и мртвог плашио.
Говорио је и председник Одбора за сахрану Верољуб Лазаревић, потпредседник ваљевске општине, потом Небојша Андрић испред бораца рата 1991-1992, Љиљана Булатовић у име Удружења новинара Србије и Марко Ручнов, писац књиге о мајору Милану Тепићу, који је изговорио песму испевану у спомен великом војниковом делу.
Над гробљем у Горњим Лесковицама, потом је завладао тајац. Зачула се одсечна војничка команда, шкљо­цање затварача на пушкама, а затим, грмљавина пуцња. Три пута Стојадину Мирковићу, возачу оклопног транспортера и нишанџији, који је славно пао за одбрану отаџбине - у ЧАСТ.

ЗА испољено јунаштво и одлучност у одбрани отаџбине мајор Тепић, убрзо је одликован највишим одличјем - орденом народног хероја.
Војник Стојадин Мирковић, деветнаестогодишњак, посмртно је, тек 31. 12. 1999. године, одликован орде­ном за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Зар је осам година требало надлежнима да донесу одлуку о одликовању? Зашто није одликован орденом народног хероја, иако су то здушно предлага­ли: општина Ваљево, ваљевско Удружење бораца од 1990. године, грађани, Удружење ратних добровољаца 1912-1918. и други.
У образложењу из тадашњег војног кабинета председника Републике се, између осталог, наводи: „Ваш пред­лог да се именовани постхумно одликује орденом народног хероја свестрано је размотрен при чему је оце­њено да је наведено одликовање адекватно делу које је учинио.“
Том одлуком је стављена тачка на све иницијативе да се дело војника Стојадина Мирковића вреднује орденом народног хероја.
Стојадинова мајка Аница примила је за свог сина значајно признање из ваљевске општине, највише које општи­на може да додели: Септембарску награду Ваљева. И то је све.
Међутим, у Ваљеву, селу Горње Лесковице, међу борцима последњег рата, сви су здушни у констатацији: Мир­ковићево херојско дело није адекватно верификовано, изостала су и друга заслужена признања.

У ГОРЊИМ Лесковицама, живот се наставља. Мајка Аница већ годинама не скида црнину, лице јој од бола усахло, прерано се појавиле боре, коса почела да седи, леђа се повијају... Навикла од малена на свеколике муке, отресита горштакиња зна да мора да живи: за старијег сина Добривоја и за своје унучиће Милоша и Мили­цу... Он је запослен у Ваљеву, али редовно посећује и помаже колико може.
И данас, после деценију и по, Аница се живо сећа сваког детаља:
- У каравану је било осамнаест мајки које су тражиле децу. Ја питам за мог Цола, а они изводе по неколико њих да их препознајем и одмах враћају натраг. Ја ћутим и стрепим. На крају изведоше једног младића из Ба­њалуке, он ми у пролазу дошану: „Стојадин је погинуо“. Кад сам то чула завапим: Па, дајте ми га и ако је погинуо! Они ћуте, ништа не одговарају. Опет мислим, то је можда провокација, мој Цоле је жив, али заро­бљен, па неће да ми кажу...

ЈЕДНОГ дана стиже телеграм. Неки старешина Станић ми каже: „Твој син је могао да побегне, али није хтео“. Много су ме погодиле те речи. Ја му одговорим - на заклетви су рекли: ако треба и живот дај за одбрану зе­мље. И дао је!
- У каравану који је трагао за војницима на ратишту у Хрватској... Био је и Радисав. Било је тешко путовати, уведу нас на неке путеве, па оспу ватру преко аутобуса, да би нас, ваљда, застрашили, како би одустали - сећа се Радисав. - У општини Ваљево, на седници Скупштине, поставио сам одборничко питање и тражио одго­вор. Више пута смо покретали иницијативе преко разних институција иницијативу за размену.... Дани су се смењи­вали, замршена ситуација се није расплитала. Све док једног дана није стигао телеграм са ВМА, у којее их док­тор Зоран Станковић обавештава да је тело Стојадина Мирковића допремљено у ту установу, да је извршена обдукција, па је потребно да неко од родбине дође, идентификује погинулог и преузме посмртне остатке

МАЈКА Стојадинова Аница Мирковић из многих крајева примила је изјаве саосећања са њеним болом и прегршт лепих речи у славу сина Стојадина. У писмима се мајци поручује да остане јака и издржи све недаће, а да ће име и дело њеног сина Стојадина Мирковића, бити упамћено, а поколењима која долазе служити за пример како се брани отаџбина.

Од јуначке погибије Стојадина Мирковића прошло је 15 година, а његов лик и подвиг свежи су у сећањима многих који су познавали тог горштака са падина Маглеша.

Верољуб Лазаревић, у време погибије војника Мирковића потпредседник ваљевске општине, каже: - Све што се догодило са Мирковићем још на неки начин траје, заокупља пажњу обичних људи, али и историчара. И данас размишља о том узвишеном чину једног тек дораског младића, рођеног у планини, и тражим одговор на питање: шта га је подстакло на јуначно дело, да се на тај начин одужи својој отаџбини?

Слободан Ђорђевић, секретар Удружења бораца од 1990. године у ваљевском крају: - Сваке године на дан погибије војника Мирковића, на пригодан начин, сећамо се његовог лика и дела. Аницу редовно посећујемо и помажемо колико можемо. Општинским властима смо упутили захтев да улица у граду добије Стојадиново име, да помогну у финансирању спомен-чесме, посвећене борцима из нашег краја погинулим у последњем рату, за коју је урађен пројект, припремамо материјал за књигу о изгинулим ратницима и борбеном путу наше јединице...

Љубисав Аџић, тада парох лелићки и лесковачки, а данас ваљевски и архијерејски намесник:

- Такав подвиг који је он начинио јавља се из дубине душе, из наталожене инспирације и жеље, којима човек узраста до висине небеске и тиме одлази у вечност.

Бранка Бабић, наставница руског језика и библиотекар у школи коју је похађао Стојадин, истакла је: - Школа у Лесковцима чува успомену на лик и подвиг Стојадина Мирковића. Прикупљамо документа о његовом учењу у нашој школи, грађу ћемо обрадити и изложити у библиотеци на посебном месту, тако да то буде кутак сећања на храброг ученика наше школе.

Некадашњи Стојадинови школски другови, написали су, између осталог:

"Хтела бих да лик Стојадина Мирковића не буде никако пример неправедног српског памћења. Нас, његове школске другове он засењује својим примером и доживљавамо га с поносом, као нашег земљака и рођака који је као узоран пример постао историјска личност", записала је Борка Савић.

Стојан Антонијевић: "Отишли смо заједно у војску. Сећам се добро тога дана. Путовали смо заједно до Винковаца. Ту смо се поздравили и растали. Тада сам га последњи пут видео. Када сам касније, чуо шта се са њим збило, нисам се изненадио јер је то дело примерено његовој јакој личности..."

Слађан Кулинчевић: "Заједно смо пошли у први разред и учили до осмог. Истога дана смо отишли у ЈНА. У исту касарну у Бањалуку били на обуци. Растали смо се када смо завршили обуку. Био је добар друг и велики борац."

Дело и лик војника Стојадина Мирковића, возача оклопног транспортера и нишанџије биће и остаће инспирација савременика, али и будућих нараштаја који ће се учити и сазревати над родољубљем које је тај деветнаестогодишњак испољио у одлучујућим тренуцима одбране земље. То ће бити најбоље признање за његову младост даривану отаџбини.