СРБИЈО, ТУЖНА ЛИ СИ: Они који су нас бранили у ратовима стрепе да ће завршити на контејнеру!

- Има нас 150, а 70 њих су у колицима. Од тог броја 17 њих су најтежи инвалиди, са квадриплегијом, неспособни да помере и руке и ноге. Неки су у креветима, са живим ранама. У нашем удружењу су људи без руку, ногу, очију, ушију, а ви нам кажете да држава нема пара за нас јер је у кризи - рекао је Милан Попић за време расправе о Нацрту Закона који се бави правима бораца, ратних војних инвалида и њихових породица у Крагујевцу!

Нацрт Закона који се бави правима бораца, ратних војних инвалида и њихових породица изазвао је бурну полемику на јавној расправи у Крагујевцу. Ратници су незадовољни законом, стрепе да неће имати ни за хлеб и лекове. Неки од њих у рат су отишли из школске клупе, други се вратили колицима и слепи, а нови закон удовицама “брани” да рађају.

Милан Попић из Београда држави Србији, у најбољим годинама дао је вид и ноге. Његова инвалидска колица поправљана су селотејп траком. Попић је представник “Удружења тешких ратних војних инвалида и породица палих бораца свих ратова, Србија”.

- Има нас 150, а 70 њих су у колицима. Од тог броја 17 њих су најтежи инвалиди, са квадриплегијом, неспособни да помере и руке и ноге. Неки су у креветима, са живим ранама. У нашем удружењу су људи без руку, ногу, очију, ушију, а ви нам кажете да држава нема пара за нас јер је у кризи. Све време нам из министарства причају да нам новим законом неће бити умањено ни једно право, а ја сам овако ћорав израчунао да су нека примања новим законом дупло мања - “грмео” је Попић током јавне расправе у Крагујевцу.

Он предлаже да би било боље да се уместо инвалидског додатка, за оне који су неспособни за рад или стари, уведе борачка пензија у износу просечне плате.

Дејан Радосављевић (41) из Крагујевца, ратни војни инвалид девете категорије, био је септембарска класа 1991. године.

- Завршио сам школу, био два месеца на распусту и отишао право у рат, у Босну. Заробљен сам. Био сам у хрватским логорима Лора и у Керестинецу. Преживели смо најгоре тортуре. Радили би од ујутру до 16 сати, крчили шуму, а после тога смо морали мирно да стојимо и гледамо у сунце до заласка.

Чувари су посматрали како падамо као свеће. Заробљенике су прикључивали на струју, ломили ребра, секли уши, пребијали свакодневно…Ни једну реч више нећу прогорити о томе јер су ме саборци молили да не причам, не желе да им деца знају какав је тата пакао преживео - каже Радосављевић, па наставља:

- У уредби о праву на месечно новчано примање за време незапослености РВИ, од кога Радосављевић живи, стоји да ако право изгуби не може га поново стећи - објашњава Дејан.

- То значи да ме са бироа могу позвати на неки посао, а када ми за који месец приватник да отказ, држава ми надокнаду више неће плаћати. Живећу од 5.000 динара месечно. Само лекови ми коштају толико - каже Радосављевић.

Удружења која се баве правима бораца и РВИ кажу да нови закон предвиђа повластице у плаћању комуналија, али само ако општина има могућности за то. Свака може да каже да нема!

“Ветерани нам чепркају по контејнерима” повикао је са говорнице београдски ветеран Ненад Станић. Он каже да је 1999. годне одрадио свој посао како доликује српском војнику који се одазвао да брани отаџбину.

- Сви ми се сада осећамо издано. Нисмо се бавили политиком, али би требало да натерамо политику да се бави нама - закључује Станић додајући да сви његови саборци траже да се права из новог закона базирају на националном признању њихових рана и дела, а не да буду третирани као социјални случајеви.

Једна од нелогичних, а може се рећи и срамотних ставки овог закона, тиче се удовица погинулих бораца. Ако је удовица у каснијим годинама добила дете са другим мушкарцем, иако са њим не живи, губи право на новчана примања!

- Требало је одмах да ми кажу да морам да се скаменим у 22. години живота, да одмах у 23. одем у манастир - почиње своју исповест Јованка Павловић, која је мужа изгубила 1992. године, држећи у наручју сина од 14 дана.

Јованка је била удата свега девет месеци. Њен муж Зоран мобилисан је усред ноћи и одведен у Хрватску. Код куће је оставио жену пред порођајем. Имао је тада 24 године. Сина је видео једном, на пар сати, па се опет вратио на ратиште. Погинуо је кроз десетак дана.

- Дуго нисам веровала да га нема, да је све шта смо планирали заједно заувек изгубљено - тихо сведочи Јованка Павловић која је председник Удружења породица палих бораца из Зрењанина.

У наредним годинама она је пожелела и родила још једно дете. Нови брак није желела. Према новом закону, она више нема права на породичну пензију.

- А то није све! Још је већа срамота то што према овом закону, мајка погинулог борца не може на бањско лечење ако је држави дала “само” једног сина. У бању може по основу погинулих два или више бораца. Значи, за бању јој треба два погинула сина, што је срамотнов - са гнушањем објашњава Јованка Павловић.

Закон предвиђа здравствену заштиту за РВИ, али у пракси то није тачно, као ни још две трећине онога што закон предвиђа, тврде они који су Србију бранили у ратовима.

Телеграф (М. Раца) http://www.telegraf.rs/vesti/1369936-srbijo-tuzna-li-si-oni-koji-su-nas-branili-u-ratovima-strepe-da-ce-zavrsiti-na-kontejneru

"Дан Ветерана - Видовдан"

Сви јуриши браће Штурм

СТА ЦЕ СВАБА У НАСА СЕМЛА

Бела лађа донела је у бели град двојицу пруских официра да ту заувек и остану. Приче о њима и данас су својина народног памћења, историја је била мање дарежљива...

ведочанство је из прве руке. Преписујемо га из памћења Николе Трајковића, књижевника, а припада давним годинама кад су београдским улицама хтели, и смели, пешице да шетају и краљеви.
Прича отприлике гласи овако:
Никола Трајковић, дете, често се играо на Варош-капији. Ту је, у свом рејону, био и жандар, један бркати доброћудни дебељко. Умео је, насмејан, да деци из краја припрети прстом због какве враголије, али и да их дарује лепљивим и укусним бомбонама.
   Дешавало се, пак, да се кадгод много озбиљно уозбиљи, затегне униформу, стресе невидљиву прашину и навуче беле рукавице. Већ су и деца знала да то у оближњу цркву стиже краљ Петар. Белобрки Чича Пера, тако су га звали и дворјани и обућари, долазио је у друштву једног официра, с исто тако накострешеним ињем на наусницама. Мали Никола је толико страсно желео да је краљ онај као бор високи официр упечатљива лика да га је сазнање да је владар сићушни човек у униформн у почетку жестоко болело.
   Са краљем је, у то време, редовно био ђенерал Павле Јуришић-Штурм, негдашњи пруски војник, тада први ађутант Његовог краљевског величанства.

                                       У сећањима фелдмаршала

    Прича о пруском поручнику који је постао српски ђенерал, чак командант чувене Треће армије за Првог светског рата – у то време по положају раван Степи Степановићу, Живојину Мишићу и Петру Бојовићу – на овим просторима траје још од пролећа 1876. године, када су се два лаконога младића из беле лађе искрцала на београдско пристаниште:
    Двадесетосмогодишњег Паула Штурма и његовог осам година млађег брата Еугена нико није сачекао. У тихо јунско предвечерје један момак им је узео кофере и уз Калемегдан, тада сав у шипражју, одвео до хотела. Сутрадан су се обојица јавила ђенералу Јовану Белимарковићу, бившем министру војном.
    Откуд пруски официри – поручннк Паул и потпоручник Еуген – у српској војсци? Први, уз то, као подофицир 46. пешадијског пука у Француско-пруском рату 1870–71. године, одликован Гвозденим крстом?
    Поузданих података нема. По свему судећи, браћа Штурм су избегла у Србију у страху да их не понемче. У то време Лужички Срби – којима су припадала и браћа Штурм – били су изложени непрекидној асимилацији Германа и сасвим је природно да уточиште потраже код једног од словенских народа. Можда је и њихово војничко звање утицало да се одлуче за никад мирну Србију.

   Павле Јуришић (први здесна, седи) као ађутант краља Петра приликом посете Царском селу
                                                                      код Петербурга 1910. године  
  
   Из времена пре доласка у Београд зна се да су браћа рођена у Герлицу од оца Отона, управника ловишта цара Вилхелма I, и мајке Хермине и да су имала једну сестру. Неспорно је и да је Паул Штурм служио у истој јединици с Аугустом Макензеном, доцније чувеним немачким фелдмаршалом, и да су се поново срели 1915. у време одбране Београда, обојица као команданти супротстављених армија. Макензен у својим белешкама помиње доброг војника Паула Штурма.
    Нажалост, иза Штурма није остало много писаног трага, његових непосредних сведочења нимало. У Војном архиву у Београду, у кутији под броје.м 680, тек неколико основних података о кретању у служби. О Еугену ни толико. Пуковник Александар Јовановић, аутор занимљиве књиге „Седам ратова генеала Павла Јуришића-Штурма”, уверен је да су његов досије однели Немци у Другом светском рату, а све зарад (националног) својатања таквог сјајног ратника. Јер, ван сваке је сумње да Павле Јуришић-Штурм припада најужем врху српских војсковођа, одмах уз Путника, Степу, Мишића и Бојовића.

Преспавајте, господине, па дођите

    Једно је сигурно: долазак пруских официра у обреновићевску Србију био је и те како добродошао. Било је то време кад је Србија, више у рату него у миру, имала четири генерала и око 350 официра.
    Чим су стигли и свом презимену Штурм додали превод, Јуришић, почео је српско-турски рат. Паул, сада Павле, постављен је за команданта шабачког и посавско-тамнавског батаљона, а Еуген, по српски Евгеније, за командира једне чете. Старији Јуришић-Штурм већ је у јануару 1877. године унапређен у чин капетана и одликован Таковским крстом с мачевима и сребрном Медаљом за храброст. О Евгенију, на жалост, нису сачувани слични детаљи.
    И уопште, млађи Јуришић-Штурм није имао много среће. Сјајан војник, ко- мандант у многим биткама, отац једанаесторо деце, потпуковник, убио се 1901. године. Дигао је руку на себе у тренутку кад, због немаштине и нагомиланих дугова, није могао да прође улицом парадним кораком.
    Његови унуци и данас чувају један папирић из тог (не)заборавом прохујалог времена, а на њему пише ово:
    „Обавест о венчању: Евгеније Јуришић-Штурм, подпоручник пешачки и Олга, кћи Јована Поповића, бившег трговца овдашњег венчаће се 6. овог месеца овде. Част ми је позвати Вас с фамилијаом да им тога дана дођете на венчање у 10 сахати. Скуп сватова у кући господина ђенерала Јована Белимарковића у Врачару западном. Ићи ће се на колима и коњима. Београд, јула 1880.”
   Остала је забележена још и прича о веридби доцније венчаних. Десило се овако: била је седељка официра код ђенерала Белимарковића. Друштво заглавило до дубоко у ноћ, кад у једном тренутку устаје потпоручник Штурм и вели ђенералу: „Врло вам је лепа унука, ја бих се радо оженио њом.” Сви су заћутали, први је проговорио ђенерал: „Знаш шта, Штурм. Иди кући, испавај се па дођи ујутро ако мислиш исто што и сада.” Пешачки потпоручник Евгеније Јуришић-Штурм први је ујутро био пред вратима виле ђенерала Белимарковића. 
                                                         За мном!

    За четрдесет пет година војевања Павле Јуришић-Штурм је учествовао у шест ратова, једном светском, и из свих изишао као победник. Претпостављени су га поштовали као једног од најбољих пешадијских официра, а војници му веровали јер их је често сам предводио у јуриш, уз усклик: „3а мном, јунаци!”
    У бици на Куманову 23. и 24. октобра 1912, Први балкански рат, као командант Дринске дивизије И позива одлучујуће је допринео блиставој победи српске војске над Турцима. Пре тог рата шездесетчетворогодишњи Павле Јуришић-Штурм био је први ађутант краља Петра и тек невероватном упорношћу успео да остави двор и стигне на фронт.
    Церска битка је, историја сведочи, прва победа савезника у Првом светском рату. За сјајну победу Степа Степановић, командант Друге армије, именован је за војводу. Командант Треће армије Павле Јуришић-Штурм постао је ђенерал. А његове јединице, на широком фрону, примиле су први удар надмоћније аустроугарске Пете армије, успешно успоравале њено надирање и омогућиле прегруписавање главних српских снага за Церску битку. Из тог времена и потиче прича како је бодрио своје војнике: „Напред, јунаци! Ста це Шваба у наша семла Србија.”



    У бици на Колубари Трећа армија је држала средишњи део фронта. За војводу је произведен Живојин Мишић, командант Прве армије, који је сјајним стратешким маневром приморао „плаве мундире” у безглав бег из Србије. Ђенерал Павле Јуришић-Штурм, односно његова армија, били су ослонац победи на Сувобору која се и данас изучава на многим војничким училиштима у свету.
   Пробој Солунског фронта донео је српској војсци и четвртог војводу – Петра Бојовића. Пре тога Штурм је, после једног сукоба са Бугарима, смењен, мада то званично нигде није заведено. Шездесетосмогодишњи ђенерал стављен је на располагање Врховној команди, да би своје војевање завршио као Канцелар Краљевских ордена, 1921. године.

                                                 Писмо на фишеку

    У августу 1989. године на Текеришу, на Церу, откривене су бисте четворице српских војвода: Радомира Путника, Степе Степановитћа, Живојина Мишића и Петра Бојовића. Месец дана доцније у једном лозничком парку провирили су бркови ђенерала Павла Јуришића-Штурма. У Београду, на Дедињу, дуго је само једна сасвим мала улица носила име пруског поручника који је постао српски ђенерал. У последње време и други градови у Србији добили су улице с именима Браћа Штурм или Генерал Павле Јуришић-Штурм.
    Донедавно, ни Војна енциклопедија, симбол проверених војних података, није до краја била на Штурмовој страни. На изглед ситница, али грешна. Павле Јуришић-Штурм није умро 14. јануара 1922. него 13. јануара. Податак је из „Политике” од 14. јануара која на трећој страни – без фотографије – извештава цењено читалаштво:
    „Ђенерал, Павле Јуришић-Штурм, бивши командант армије, први Краљев ађутант, умро је јуче у 5 ч по подне после кратког али тешког боловања...”. Новине, по правилу, бележе догађај који се десио.
    Исти дневник на првој страни објавио је огромну фотографију веренице краља Александра, румунске принцезе Марије, и опширан извештај о предстојећим свадбеним свечаностима.
    Павле Јуришић-Штурм, два пута жењен, није имао деце. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Унук његовог брата Евгенија, именом такоће Павле Јуришић, неколико пута је покушао да уђе у траг родбини Штурмових у Герлицу, у Немачкој. Без успеха. Пред Други светски рат сви овдашњи потомци Штурмових – добар део њих угледни грађани, професори универзитета, правници и лекари – у свом презимену оставили су само Јуришић. Презиме које су браћа, кад су ступили у српску војску, прихватили као своје.
    За крај приче о јуришима браће Штурм и једна анегдота која се и данас с осмехом препричава код потомака у Београду. Гласи овако:
    У време неког ноћног (ратног) похода наиђе Павлов коњ на стог сена и тако се уплаши да умало да збаци јахача из седла. Онако војнички, Штурм му подвикне: „То исто ко кат бих се ја уплашио од сницла!”
    А народ, склон да своје памћење сачува у оном облику који му је тада био најближи, Павла Јуришића уденуо је и у песму:
   „...Пружило се равно поље, равно поље прилепско / а у њему Павле Штурма пије вино тиквешко. / Према њему Фетих-паша разапео чадоре / па он шаље посланике да се Срби покоре. / Сви се Срби насмејаше, / Павле Штурм највише, па одговор Фетих-паши на фишеку отпише...”
    Знамо ли ми данас сличне одговоре неким новим противницима и смемо ли да их отпишемо, бар на рачунару, уз свеобухватну помоћ мноштва друштвених мрежа? 

Политикин Забавник

"Дан Ветерана - Видовдан"

Заборављени јунаци Солунског фронта

Руска елитна дивизија, која се борила раме уз раме са Србима, после Октобарске револуције напросто избрисана из историје. Књига „Браћа по оружју“, о трагичној судбини више од 10.000 руских војника, постала хит у овој земљи.

МОСКОВСКИ издавачи су недавно затражили од српског војног историчара Бранка Богдановића да за руско тржиште напише књигу о Првом светском рату. Повод је била не само огромна руска материјална помоћ српској војсци, већ и потрага за Русима који су се херојски борили раме уз раме са Србима од Београда до Солунског фронта.

- Русија је давала огромну помоћ Србији у опреми, наоружању и муницији. На пример, они су нам дали 150.000 пушака, а много хваљенија француска помоћ при реогранизацији српске војске износила је 100.000 пушака, које су наплаћене. Руси су послали своје минере да зауставе мониторе на рекама, артиљерце који су учествовали у одбрани Београда и формирали дунавску флоту за снабдевање Србије. Иако се и о томе мало зна, много мистериознија је судбина више од 10.000 руских војника који су се херојски борили заједно са Србима на Солунском фронту - каже Богдановић, чија је књига „Браћа по оружју“ хит на руском тржишту.

У њој су представљени резултати истраживања који откривају трагичну судбину непознатих хероја Великог рата које су ветрови политике збрисали из историје.

- Руси Солунски, или како га они зову Македонски фронт често називају „заборављеним фронтом“. После Октобарске револуције у заборав је гурнута и Друга посебна дивизија која је 1916. формирана од најбољих војника московског војног округа по личној наредби цара Николаја и послата у Солун. Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић - каже Богдановић.

Руски војници наставили су да се боре са савезницима и после октобарске револуције, иако су практично остали без врховне команде и државе. Повучени су с борбених линија тек у јануару 1918. кад њихове судбине постају магловите.

- Тешко је наћи сведочанства о судбинама тих људи, јер се део се вратио у Русију где је упао у хаотичне револуционарне догађаје, а део је остао у емиграцији. Тела палих јунака, 65 официра и 4.149 подофицира остало је расејано по целом Солунском фронту а бољшевичке власти се нису интересовале за њих - каже Богдановић.

Он наглашава да се данас Први светски рат своди практично на Западни фронт, где је Русија такође послала две бригаде савезницима у помоћ. После стварања комунистичког Совјетског Савеза, улога царске Русије у рату је неправедно минимизована. Бољшевици су царске војнике у иностранству сматрали непријатељима, било да су живи било мртви. То је потрајало следећих седам деценија. Само Срби нису заборавили храбру руску браћу по оружју.

- Зна се да је на београдском Новом гробљу 1935. свечано откривен Споменик руске славе, прво спомен-обележје на свету подигнуто у част руских војника у Великом рату. у целом свету. Истраживањем досада недоступних извора открио сам да су Срби и много раније тражили гробове руских војника да би их сахранили уз српске - каже Богдановић

Наиме, после рата грчке власти су одредиле да на Зејтинлику, удаљеном предграђу Солуна, буде савезничко војно гробље. Током рата ту су сахрањивани преминули у Главној војној пољској болници српске војске.

- После окончања рата специјална комисија је сакупљала остатке војника расејане по северној Грчкој и преносила их на Зејтинлик, где су 1926. почели радови на уређењу. Они су завршени 1936, кад су 11. новембра свечано освећени православни храм, маузолеј и костурница, поред којих су српско и руско војно гробље, где су браћа по оружју почивала једна уз друге. Списак 493 ратника Друге посебне руске дивизије који су пали на Солунском фронту и сахрањени на Зејтинлику чува се у српској спомен-костурници - наводи Богдановић.

ПОТРАГА ЗА МРТВИМ ЈУНАЦИМА

У ЈУГОСЛАВИЈИ је 46. пешадијски пук Вардарске дивизије добио 1935. наредбу да тражи и ексхумира тела погинулих руских војника са наше стране границе.

- По званичним подацима нађена су тела 387 официра и војника који су идентификовани и 24. маја 1935. сахрањени у капели у склопу Споменика руске славе у Београду. У Русији се сада пробудила свест о њиховом постојању и почела су истраживања и потрага за некрополама у којима почивају заборављени руски јунаци - каже Богдановић.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Јуначкa погибија на Колубари

Уместо у болницу, пуковник Миливоје Стојановић стао је нa чело свог пука и уз поклич „Напред, на непријатеља!” пао у првим борбеним редовима. Њему је Бинички посветио „Марш на Дрину”, а Милоје Поповић и Милосав Јелић стихове.

Миливоје Стојановић 1873. - 1914.

Прокупље – Ових дана, скоро незапажено, прошла је читуља, коју су у „Политици” објавили потомци пуковника Миливоја Стојановића, легендарног команданта Другог пешадијског пука „Књаз Михаило”, названог Гвоздени пук. Читуља подсећа да је прошло сто година од јуначке погибије једног од најславнијих команданата овог пука.

О јунаштву Миливоја Стојановића хроничари су забележили многа сведочења, а њих су сажели и у књиге историчари мр Радоје Костић („Топлички витезови“) и пуковник Мирко Добричанин („Топлички Гвоздени пук ’Књаз Михаило’“), које су недавно објављене.

Према ратним дневницима овога пука, Добричанин је детаљно описао борбе на Колубари у којима су његови ратници показали невиђено јунаштво, како официри, тако и обични борци, сељаци из Топлице, Јабланице и Заплања.

Одлуком Радомира Путника и Живојина Мишића да српска војска крене у противнапад, Гвоздени пук је добио задатак од команданта Моравске дивизије, у чијем се саставу налазио, да 4. децембра 1914. године (по новом календару) нападне непријатеља на утврђеним положајима Кременица–Вис и да га протера преко Колубаре.

Командант пука Миливоје Стојановић је управо требало да буде смештен у болницу, јер је добио запаљење плућа. Кад је, међутим, сазнао за наређење, он је рекао: „Зар да оставим свој пук сада, кад моји војници иду напред, у смрт? Не, моје је место међу мојим војницима. Кад се сврши борба, кад потиснемо непријатеља, отићи ћу у болницу да се лечим. А сад остајем овде”.

И ставио се на чело пука, у прве борбене редове. Аустроугарска војска је утврдила фронт на линији Кременица–Вис, ком се, због испресецаног терена, тешко прилазило под непрестаном митраљеском ватром. После више поновљених јуриша, пуковник Стојановић је сам пошао испред својих бораца на још један јуриш. Последње речи биле су му: „Напред, на непријатеља!” Пао је погођен непријатељским мецима, али је пук наставио напредовање и, под командом заменика потпуковника Димитрија Милића, успео да савлада отпор и овлада рововима, чиме је једна од важних тачака битке на Колубари била освојена.

Инспирисан славним јунаком Миливојем Стојановићем, Станислав Бинички је компоновао чувени „Марш на Дрину”, за који је Милоје Поповић написао речи:

„Пој, пој Дрино, причај роду ми/Како смо се храбро борили /Певао је строј, војев’о се бој крај хладне воде/Крв је текла /Крв се лила Дрином због слободе”. Песник Милосав Јелић му је посветио своју песму која се завршава стиховима: „Ал’ окове земљи ћу скинути/ Ја не жалим што ћу погинути”.

А ко је био Миливоје Стојановић? Историчари су записали да се родио у Пожаревцу 1873. године. После завршене војне академије брзо је напредовао и постао командант Подофицирске пешадијске школе. У Првом балканском рату био је командант 12. пука, а за храброст му је престолонаследник Александар Карађорђевић лично уручио Орден Карађорђеве звезде са мачевима, скинувши га са својих и прикачивши га на Стојановићеве груди.

После балканских ратова Миливоје Стојановић је постављен за команданта Краљевске гарде. Кад је избио Велики рат сам је тражио да преузме команду над јединицом која ће се непосредно борити на фронту.

У јуришу који је на Колубари водио пуковник Стојановић погинули су и млади поручници Сретен Николић и Милоје Китановић, као и још 53 подофицира и војника, док их је 224 рањено.

У борбама које су настављене погинуо је и капетан Љубомир Најдановић, заступник команданта 2. батаљона. Његов посилни, Воја из Русне, како је забележио Јован С. Динић, донео је свог мртвог команданта на леђима чак у Ниш. Кад је Перки, Љубомировој мајци, саопштио да јој је донео мртвог сина, и она је пала. Сахрањени су заједно, гроб до гроба.

Политика

"Дан Ветерана - Видовдан"

"Илегална" јавна расправа о новом борачком закону!!!

Бих јуче на тој "јавној расправи" о борачком закону овде у Београду. Подрум, загушљиво, нигде јавности, мислим на такозване медије, нигде ни друга министра нам борачког. (да је била нека "златна" сабља за доделу, вероватно би друг министар и дошао?) Дошло људи колико је дошло. Буне се, критикују, подржавају "предлог закона" и тд... И ја устадох рекох шта рекох, и то је у суштини тако било....

Хоћу да кажем да је опет и по ко зна који пут ова наша "држава" показала неозбиљност, неодговорност и неспремност да коначно и искрено изађе у сусрет целој борачкој популацији, и покаже да има жеље и воље да помогне у решавању нагомиланих проблема.

Не зна држава наша колико ветерана и има уопште, каже нема евиденцију! Толико година чекања на закон а ни евиденцију немају колико је тачно људи учествовало у рату? Па за кога се закон и прави и ко прави тај закон? Каже држава да је то 28. "еминентних" и стручних личности правило закон! А никога нису ни питали од борачке популације шта их мучи и шта им треба!?!

И опет после толико година "чекања" на закон све се свело на "илегалне" јавне расправе у 4. највећа града у Србији (Београд, Нови Сад, Ниш и Крагујевац) и то за мање од две седмице и по два часа за сваку расправу, 5. минута по учеснику у расправи.(мада би и неки минут и неки сат више, али да не шкртаримо бар са часовима и минутима)

О закону који треба да покрије целу (ускраћену - окупирану) територију Србије, "јавно" се расправља у ЧЕТИРИ града? Еј ДРЖАВО, где су Чачак, Краљево, Крушевац, Ужице, Ваљево, Пирот, Зајечар, Смедерево, Пожаревац, Лесковац, Врање, Зрењанин, Бачка Паланка, Сремска Митровица, Суботица, Вршац, Кикинда, Приштина, Косовска Митровица, Пећ, Гњилане, Призрен, и тако даље, и тако ближе?!?!?!? Где да оде ветеран из Пријепоља, Бајине Баште или Лознице на ту такозвану јавну расправу? Па ваљда је сваки појединац требао да учествује у тој расправи, ако није могао да учествује у прављењу тог закона, који се и тиче баш њега тог појединца, као и целине наравно!?

И опет држава намеће своје, не питајући нас ништа, држећи нас у подређеном положају. Све ће се у суштини свести где или ком члану закона ко ће да припадне, и колико коме ускратити, и како избалансирати буџет са тим баластом или теретом - оптерећењем за државу, званим борачка популација, ратни војни инвалиди, породице погинулих бораца, ратни ветерани и тд...

Понаша се "наша" држава према нама као да јој ми дугујемо нешто, а дали смо све што смо могли. Здравље, око, руку, ногу, ГЛАВУ!!! Ми смо се испрсили колико смо могли и не дугујемо никоме ништа више. Сада државо испрси се ти!!!

НАЈВЕЋА СРАМОТА СРБИЈЕ!!! 

А нико ни да помене зашто по Србији нема споменика за погинуле ратнике из ових ратова, осим у неколико градова!?

 А тек она СРАМОТА од такозваног споменика на Савском Тргу у Београду?!?

Две плоче, метална и стаклена као прозор, не зна се са једног метра шта је то ту и шта представља.

Нигде државног обележја, грба, заставе, ни једног јединог имена нема!

А треба да представља спомен обележје свим погинулим ратницима из ратова 1990. - 1999.!!!
То је по мени НАЈВЕЋА СРАМОТА СРБИЈЕ!!! 

Немамо један дан у години, као што свуда у свету има и постоји такав и тај дан, који би обележавали као ДАН ВЕТЕРАНА, код нас би требало да буде на Видовдан, што је и по логици и по традицији...
Немамо такав дан када би се мртвих ратника сетили а живим ратницима указали заслужено поштовање!

 Поштовање? Нема га уопште. Никаква је држава која не поштује своје ратнике. Никаква и јадна, и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду. 

Нема ту више поштовања никаквог од стране државе према целокупној борачкој популацији, што и показује сада како је приступила са овим нацртом закона и такозваној расправи о истом....

 Како год да буде и шта год да буде, нама ратницима нема ничега доброг без наше братске слоге, јер без уједињења нема нам спасења.

Ја тако и мислим и осећам а ви браћо како год хоћете.
Живи били...

 Братски - Ненад Станић

 "Дан Ветерана - Видовдан"

Кад народ доби Вожда!

По свом карактеру Црни Ђорђе је био пре свега изузетно храбар, упоран, енергичан, непоткупљив и одлучан човек, који није много оклевао у доношењу одлука али ни брзом спровођењу.

Његове изразите црте карактера биле су слободољубивост и правдољубивост. У борби за правду и слободу био је непоколебљив, бескомпромисан, али понекад је знао бити прек, строг и суров.

Очити доказ да није случајно баш он као такав човек, такав тип личности изабран за Вожда Првог српског устанка је када су га устаници бирали, Црни Ђорђе их је "упозорио" да је прек и плаховит човек.

После сече кнезова Карађорђе стаје на чело побуњеног народа. Скупштина у Орашцу изабрала га је за вођу побуњеног народа.

“Сви хтедоше Карађорђа за старешину, али он одбијаше говорећи:

-Којекуде, ја хоћу свуда с вама, али нећу пред вама.

-А зашто нећеш?

-Нећу зато: Ви нисте научили војевати па ћете се после неколико дана предати турцима, а онда знате шта чека мене!

-Нећемо! Нећемо-повика сав народ: Ти пред нама, а ми за тобом, па у ватру-у ватру, у воду-у воду! Само нека си ти старешина!

-Опет се браћо, ја не могу примити, јер ако се примим, ја ћу чинити много штошта што вама неће бити по вољи.

-А шта мислиш да чиниш ти? -пита народ

-Ко се ухвати у најмању издају, хоћу да убијем, да обесим, да ударим на страшне муке.

-То све хоћемо и ми! -повика сав народ

-Хоћете ли?

-Хоћемо!

-Хоћете ли?

-Хоћемо!

-Хоћете ли?

-Хоћемо!

-Сад дигните сваки по три спојена прста у вис!

Људи дигоше.

-Хоћете ли?

-Хоћемо!

-Хоћете ли?

-Хоћемо!

-Хоћете ли?

-Хоћемо!

-Онда хоћу и ја вас! - рече Карађорђе."

Тако се обави избор и заклетва.

Од тога часа народ доби Вожда.


Нама, данашњим Србима, остаје само да клекнемо на колена и замолимо Господа да нам подари новог Вожда, па којекуде нека буде...

Братски - Ненад Станић

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ратни ветеран нашао торбу с 3.500 евра и вратио је власнику

НИШ - Још има поштених људи: ратни ветеран без ногу Сулиман Шакировски из Ниша пронашао је и вратио торбу са око 3.500 евра, иако преживљава од туђе милостиње.

Сулиман Шакировски

У томе му је помогао Сретен Лалић, бивши радник МИН-а који за хлеб зарађује продајући пертле у Обреновићевој улици. Власник торбе бугарски држављанин Тодор Г. као награду за племенити чин дао им је – по 10 евра!

- Видео сам како су неки људи заборавили торбу на клупи у Обреновићевој улици. Дошао сам до клупе колицима и узео торбу да је неко не би украо. Нисам је отварао да видим шта је унутра али сам одмах замолио приатеља Сретена, продавца пертли да оде до полиције и пријави шта сам пронашао јер ја видим само на једно око и не могу да телефонирам. Када је дошао полицајац, предао сам му торбу и тек тада сам сазнао да је и њој било око 3.500 евра у еврима, левима и денарима, каже Шакировски.

Он каже да новац не би узео, и да је знао да је у торби.

-Туђе никада ништа нисам узео иако сам сиромашан. Као резервиста војске прошао сам сва ратишта у бившој Југославији. Као последица тога, јавила се шећерна болест и проблем са циркулацијом па су ми ампутирали обе ноге. Имам пензију од око 10.000 динара и примам туђу негу и помоћ, али су то једини приходи за седмочлану породицу. Не просим, али када ме виде људи да немам обе ноге, сами ми дају некад неку пару па некако преживљавамо. Сам туђе никада не бих узео, паре дођу и оду, част остаје, каже Сулиман који је уз сву муку са ногама и слеп због катаракте на једном оку и има троструки бајпас на срцу.

Лалић, некадашњи радник МИН-а истиче да није примио плату 36 месеци, али да ни њему не би пало на памет да узме туђе паре.

-Немам посао, три године сам без плате али преживљавам поштеним радом – продајем пертле у Обреновићевој улици. Када ми је Сулиман рекао да је нашао торбу, одмах сам отишао до полиције и пријавио да неко дође да је преузме.
Полицајац који је отворио торбу видео је да има доста евра, лева и денара. Направљен је записник а свака новчаница је пописана по серијским бројевима. Власник торбе нам је дао по 10 евра. Нисмо ми то због пара урадили, исто би смо поступили и без награде - каже Лалић.

Бугарски држављанин Тодор Г. је послом боравио у Нишу. Када му је полиција јавила да је торба нађена са све новцем био је пресрећан. Имао је велику срећу да су је нашли поштени људи.

Кредитна картица

У торби се осим новца налазила и крединта мастер картица „Рајфајзен банке“, лична карта бугарског држављанина, возачка дозвола и свежањ кључева. Да је завршила у погрешним рукама, њен власник би сигурно имао већу штету него што је новчана.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ухапшени српски ветерани, команданти руског добровољачког одреда

Вишеград – Ухапшени српски ветерани, команданти руског добровољачког одреда

6.12.2014. Српска.ру

Ујутро 5. децембра 2014. у граду Вишеграду (Република Српска) ухапшено је неколико ветерана Војске Републике Српске (ВРС), учесника Отаџбинског рата српског народа (1991-1995.). Хапшење је извршила служба државне безбедности Босне и Херцеговине. 

Међу ухапшенима је Лука Драгичевић – командант Вишеградске бригаде (ВРС) 1992-1993. У саставу ове бригаде селовао је у то време Други руски добровољачки одреда (2 РДО) у коме се борио и Игор Стрелков. Ухапшен је такође и Бобан Инђић, командант Интервентне чете Вишеградске бригаде у чијем саставу је био руски добровољачки одред.

Бобан Инђић на гори Заглавак

Бобан Инђић и Александр Мухарев (командир 2 РДО)

Бобан Инђић и Лука Драгичевић су 2013. и 2014. учествовали у снимању документарног филма Љиљане Булатовић о руским добровољцима, под називом „Анђео са горе Заглавак„.

Српске ветеране оптужују да су починили ратне злочине током рата у Босни 1992-1995.

Превод: СРБски ФБРепортер

***

Игор Стрелков – некада борац Војске Републике Српске, сада командант Народне војске

18.08.2014. Восток.рс

Други руски добровољачки одред

Игор Гиркин, познатији као Стрелков, командант Народне војске, свој ратни пут је почео као војник-добровољац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Још као студент 1992. године се је пријавио као добровољац и био припадник Другог руског добровољачког одреда који је формиран у Вишеграду. Одред под командом Александра Мухарева званог „Ас“ је био у саставу Вишеградске бригаде Војске Републике Српске који је бројао до двадесет људи, а добио је име и „Царски вукови“. Други командир одреда био је Едуард из Санкт-Петербурга који је служио у ваздушно-десантним снагама, а прошао је и Авганистан. Одредом је командовао и Михаил Трофимов који је погинуо у диверзантској операцији, официр који је у авганистанском рату добио два ордена Црвене звезде.

Други РДО је активно учествовао у операцијама за ослобађање Вишеграда, а дешавало се да су припадници овог одреда и по неколико пута дневно ишли у акције. Други РДО је крајем 1992. имао дуготрајне борбе на узвишици Заглавак, чији циљ је било обезбеђивање наступајуће офанзиве Војске Републике Српске.

Други РДО је крајем јануара 1993. учествовао и у операцијама са ослобађање територије Рудог. Борбе су се водиле у тешким планинским условима. Одред је након тога дислоциран на Мајевицу, а онда је премештен у рејон села Прача код Пала.

Једна од најзначајнијих битака овог одреда у којој је био и Стрелков је била битка за Заглавак када су у децембру 1992. године муслиманске снаге напале овај рејон. За Заглавак су вођене жестоке борбе. Руски добровољци који су били у саставу Вишеградске и Горажданске бригаде упућени су на узвишице Заглавак и Столац, како би се обезбедила одскочна даска за даље напредовање ВРС. Најжешћи окршај за узвишицу Заглавак је битка од 12. априла 1993. године.
У овој битци су погинула три руска добровољца.

Узвишица Заглавак доминира кањоном Дрине и отвара пут према Горажду, те се је њеним заузимањем олакшао пут за офанзиву ВРС 1993. године.

Застава овог одреда предата је музеју Београдског подворја Руске православне цркве где се налази заједно са заставама Беле добровољачке армије.

У Вишеграду,  граду у коме су ратовала три руска добровољачка одреда, подигнут је споменик руским добровољцима, погинулим у Одбрамбено-отаџбинском рату, a који се налази на Војничком гробљу на Мегдану у Вишеграду.

О улози Игора Стрелкова у редовима Војске Републике Српске и садашњем рату у Украјини, у недавној посети високе делегације Руске Федерације Бањалуци, председник Фонда Свети Василије Велики, Константин Малофејев је истакао следеће:

- Ви знате да се на истоку Украјине у Новорусији сада води рат. Најпознатији руски јунак тог рата Игор Стрелков који је тада још увек био студент, отишао је из студентске клупе да ратује у Босни. Ратовао је у вашим редовима пре двадесет година и ту је добио прве часове јунаштва. Сада знате да се он супроставља силама противника које су шездесет пута моћније. Али он је научио да не одступа. Хвала вам за ту лекцију.
О учешћу Игора Стрелкова и руских добровољаца у Војсци Републике Српске питали смо и војно-политичког аналитичара Гостимира Поповића:

- Као и увек током целе историје, Руси су у разним облицима били присутни у свим активностима и свим борбама које је српски народ водио за своју слободу, тако да смо ми током последњег рата имали одређени број људи који су били ангажовани у јединицама Војске Републике Српске. Што је најзначајније, треба да се каже да су они дошли управо из тих племенитих побуда, да помогну српском народу и били су веома срчани борци. Веома часно су испунили свој задатак заједно са свим осталим елементима Војске Републике Српске. У том правцу сада се доста спомиње име Игора Стрелкова, а и он је био у тој групацији, и исто тако као и многи други, а можда и за малу нијансу више од других испољио врло висок ниво храбрости. Дакле, људи су дошли јер су осетили у коликој је опасности српски народ и православље, и та њихова побуда је веома племенита и веома добра.

Вања Савићевић

СРБски ФБРепортер

"Дан Ветерана - Видовдан"

Највећа срамота Србије!!! о споменику 3 део

Данас сам, "опет" био код "споменика" жртава рата и браниоца отаџбине у Београду.

Па зар не може најобичнија биста војника да се постави са државним обележјима, грбом, заставом и тд... Да то бар личи на споменик погинулим браниоцима како би и приличило, јер такав је ред и обичај. СРАМОТА НАД СРАМОТАМА!!! Зато нам и јесте овако како нам је, јер смо показали како поштујемо своје мртве ратнике.

Срушити ову срамоту и направити споменик достојан њихове  ратничке жртве. Видели смо скоро како је направљен споменик Цару Николају Другом Романову. Ето како може да изгледа један прави споменик који би стајао на ПОНОС покољењима, а не на СРАМОТУ НАЈВЕЋУ што и јесте...

Ни сам не знам више шта бих могао да кажем, а камоли да урадим. Нека нам је свима на част.

Препоручио бих свакоме ко може да оде до тог споменика и да се увери како се поштују ратници који дадоше своје животе за Србију, и да се увери да ли је то споменик уопште...

"Да, ја ратовах. Победих? Изгубих? Где је мој МИР?"
Ненад Станић, Београд, Савски Трг, 06.12.2014.

Погледајте и Први део: 

Погледајте и Други део: 

Братски - Ненад Станић
"Дан Ветерана - Видовдан"

„АКО ВИДИТЕ ЧОВЕКА КОЈИ СЕ ЖАЛИ, ТАЈ СИГУРНО НИЈЕ СРБИН!“

 РОБЕРТ СИТОН ВОТСОН: „АКО ВИДИТЕ ЧОВЕКА КОЈИ СЕ ЖАЛИ, ТАЈ СИГУРНО НИЈЕ СРБИН!“

Роберт Ситон Вотсон: „Ако видите човека који се жали, тај сигурно није Србин!“

„Они који војску цене на основу марша или униформе, неће се најпохвалније изразити о српској војсци (мада, треба нагласити да је путна опрема српског војника једна од најбољих у Европи), но као борбена машинерија, обогаћена искуством последња два рата, не може се оспорити њен огроман значај, поготово имајући у виду да је то војска земље која има само четири милиона становника“, рекао је за српску војску Роберт Ситон Вотсон у свом говору, који је одржао 10. марта 1915. године. Фото: Српска војска маршира

Прочитајте овде у целости говор који је Вотсон посветио српској војсци:

Данас је све шире прихваћено мишљење да је Србија тријумфално одбранила своју позицију у редовима савезника, и да је изузетно допринела заједничком добру, у тој мери да има право да буде пуноправно размотрена у поравнањима којима се рат завршава.

Шта онда значи српски успех за општу ствар? Најпре, Срби су први задали ударац Аустро-угарској превласти и, удружено са Белгијом на другом крају Европе, пружили су живи доказ колико осећај привржености својој нацији може постићи, упркос свему.
Затим, Срби су задржали огромну војну силу која би иначе вероватно скренула ка Западу или ка Галицијском фронту. Према мађарској званичној процени, која, будући да је непријатељска, тешко да је погрешна, губици Аустро-Угарске пели су се до 148 000 (38. 438 убијених, 92.955 рањених и 12. 208 заробљеника).

Изнад свега, Србија је формирала бедем између Централних Сила и Турске, и тиме представљала неумитну грешку у свим плановима који су ковани од Берлина до Багдада, од Беча и Будимпеште до Солуна.

„Чудовишна мешавина дисциплине и другарства“

Регент Александар са официрима

Сада би требало да кажем нешто о српској војсци. Код њих су војска и народ једно, на начин који је нама, на нашем острву, сасвим стран. Сенка страшног злочина почињеног пре дванаест година је угрозила репутацију војске, а оно што су странци потпуно превидели је брзо распламсавање сасвим новог духа у њеним редовима, све док сјајне победе над Турцима у балканским ратовима, и не мање инзванредне победе над Бугарима, не пружише јасан доказ о томе.

Шкот радо у Србину препознаје своју набуситу, ратну природу коју су његови преци усвојили и развили под моћном владавином Валса и Бруса. Пре две године, имао сам прилике да посматрам изблиза српску војску, будући да сам провео два месеца путујући по српској Македонији у ноћи Балканског рата.

Тада сам упознао многе официре, често се забављао у мензи са њима, и посетио пуно њихових гарнизона и кампова. Нико ко је био сведок тако савршеног односа између официра и људства не може а да не буде одушевљен том чудовишном мешавином дисциплине и другарства.

Неки би можда помислили да је то природно у војсци у којој капетан често заповеда свом брату или рођаку, но има много других сличних војски где ово није случај. Свакако је српска војска задојена духом демократије у најбољем смислу те речи. Као што је уобичајено да се трупама обраћа са „јунаци“, тако и официри своје људе дозивају за битку називајући их „браћом“.

А на крају дана, пријатно је било видети официре како играју коло, познати национални плес Срба, и схватити да ова невероватна фамилијарност ничим не угрожава строгу дисциплину која је тако битна у свакој војсци.

Они који војску цене на основу марша или униформе, неће се најпохвалније изразити о српској војсци (мада, треба нагласити да је путна опрема српског војника једна од најбољих у Европи), но као борбена машинерија, обогаћена искуством последња два рата, не може се оспорити њен огроман значај, поготово имајући у виду да је то војска земље која има само четири милиона становника.

Српски војници у колу са британским официрима и медицинским сестрама из Шкотске, Солун 1916.

Једна од главних брига српског војника је да не буде рањен у главу, и неки од њих су, у раним данима рата, будући да су приметили како земља смањује ефекат пожара и ватре, мазали своје капе дебелим слојем блата, покушавајући да примене исти принцип!

У бици код Бакарног гумна (новембар 1912. године) српска пешадија је морала да напредује преко отвореног поља, са сасвим мало заклона, насупрот утврђеним турским позицијима. На једном од брда изнад бојног поља штрчао је уништени замак Марка Краљевића, најпознатијег јунака српских легенди, чије име је и даље присутно у поезији нације.

Турске позиције су збрисане, и наредног дана су у пољској болници официри посетили и хвалили рањенике, и од више њих добили одговор: „Уз помоћ Марка Краљевића, није нам било тешко“, а испоставило се да је неколико њих имало визију Марка како јурца испред њих на свом коњу Шарцу и бодри их за победу. Није било начина да их човек убеди да тај призор нису заправо видели.

„Ако видите човека који се жали, тај сигурно није Србин!“

Пробајмо да резимирамо, у грубим потезима само, српски карактер. Србин је весео, срдачан, отворен, гостопримљив, веома пријатељски настројен према странцима, причљив, да не кажем брбљив; после дугог и сасвим непотребног разматрања шта треба урадити, он је спреман да хитро тај посао и обави. Лако га је подстаћи, но склон је променљивим расположењима и чак ударима депресије. Његова невероватна способност да се са седмог неба сурва у најдубљи пакао и одмах затим оде назад, склоност веома очигледна у овом рату, навела је површне посматраче да Србина назову Французом Балкана.

Одлазак у рат

Свакако није могућ већи контраст између Србина и његовог првог комшије Бугарина, који је истрајан и упоран, резервисан и сумњичав, далеко мање склон имагинацији и са далеко слабијом способношћу да разуме свет. Ова фундаментална разлика у психологији је прави узрок неспоразума ова два балканска суседа.

Српски сељак је велики џентлмен, у правом значењу ове често погрешно употребљаване речи. Изванредна су сведочанства сестара и доктора који су отишли у Србију, не знајући ништа о њој нити о њеним обичајима. Нису сви јединствени у похвалама образованог сталежа, али сви као један хвале сељака. Главни доктор велике болнице испуњене мешавином аустријских и српских заробљеника ми рече, док ме је спроводио кроз одељења: „Ако видите човека који се жали, тај сигурно није Србин!“

Из говора „Српски дух“ који је Роберт Ситон Вотсон одржао у Краљевском колеџу у Лондону 10. марта 1915. године.
__________________________________________
Белешка о ауторуРоберт Ситон Вотсон (1879 – 1951) је био уредник недељника „Нова Европа“ који је излазио од 1916. до 1920. године. У часопису су излагане идеје о томе како треба уредити Европу после рата, тј. после распада Аустро-Угарске. Један је од оснивача Српског потпорног фонда, најзначајнијег просрпског удружења у Великој Британији током Првог светског рата.

Извор: РТС

"Дан Ветерана - Видовдан"

Љубав према моторима побеђује инвалидитет

Кад желите бити моториста, потребно вам је јако пуно дисциплине, самодисциплине, стрпљења, слободе и највише од свега, љубави према адреналину и вожњи. Наравно, ту је и кодекс понашања који морате поштовати, јер, као што ће вам рећи сваки бајкер, не може баш свако тако да се зове.

Само по себи, бити моториста није лако. Самим тим, далеко је теже бити моториста без једне руке и једне ноге.

Звучи готово немогуће возити мотор тако, зар не? Али Дарко Кретић из Котор Вароши је живи доказ да је и то могуће.

Двадесет година је већ на мотору и нема већих проблема.

Љубав према моторима датира од ђетињства. Од петог разреда основне школе сам на мотору“, почиње причу Дарко. Завршио је основну школу и веома млад отишао од куће, да нађе своје мјесто под небом.

Настрадао је 1. априла 1993. године. Казаће, звучан датум, а нимало хумористична ситуација. За првих десет година након страдања каже да су изгубљене.

„Био сам више под дејством алкохола, него тријезан, али кад се преживјело то, дође све на своје. Све је до појединца и како се он у својој глави постави према новонасталој ситуацији“, искрено признаје наш саговорник.

Осим што вози моторе, он их и поправља. Звучи, у најмању руку, необично, да човјек који нема једну руку поправља моторе.

„Па, ја не радим рукама, већ главом“, одговара кроз смијех.

Има и малу радионицу у којој проводи много времена. Она му је и неки лични кутак у којем сам са собом извојује битке кад баш и није у елементу. Сматра се човјеком пуним елана, воље, жеље и снаге.

„Имам и апарат за прављење кокица, па одем на вашар и данима радим. Тај посао и људима без инвалидитета ђелује напорно, стално будем на ногама, пуно се ради, али се снађем“, додаје Дарко.

Врло лако се упушта у авантуру звану вожња мотором. Посјетио је све градове у радијусу од 200 км од Бањалуке.

Користи протезу за руку, а за ногу не. Уствари, рећи ће, тамо гђе је естетика битна, употријебиће и протезу за ногу, али му у много случајева „смета“. При кретању користи штаке.

Интересантан је и начин на који штаке стоје током вожње мотором.

„Све има своје мјесто, па и штаке. Узео сам држаче за цијеви, зидне, и поставио их на мотор. Сад ми штаке уопште нису проблем у вожњи“, објашњава Дарко како је доскочио овом проблему.

Колеге мотористи су га одлично прихватили и то га посебно радује. Каже, веома га поштују. Покушао је да покрене и мото клуб у Котор Вароши, али није наишао на разумијевање оних који би могли помоћи.

„Котор Варош и нема толико дугу традицију што се тиче мотора, а немамо ни велики број мотора. Ипак, са групом људи из Бањалуке, оформио сам клуб при Ауто – мото савезу, тако да смо заокружили ту причу у којој сам желио учествовати“, прича Дарко.

Просјек година у клубу је 37 и ради се о озбиљним људима, што, напомиње, показује и колико зрелости је потребно за овакав стил живота.

Од кад је настрадао, свашта је доживио. Било је ту и помало ироничних ситуација.

„Дешавало ми се да ми приђе неко, по коме видим да се и сам бори у данашњем времену и да ми понуди новац, а да ја заузврат, њему понудим и већи износ“, присјећа се.

Не узима то ником за зло, разумије људе. Каже, нису га понижавали такви гестови који долазе од обичних људи. Са друге стране, било би му огромно понижење примити новац од данашњих политичара.

Сматра да му је највећи дио права као ратном војном инвалиду ускраћен. Више од двадесетједну годину од страдања, живи као подстанар, са инвалиднином од 160 КМ. Своја права тражио је и на суду, али му је то донијело само горчину.

„Не стидим се и не бојим се никога. Јако је тешко у данашње вријеме, али оно што је најбитније, вјеру у људе нисам изгубио“, прича Дарко.

Сматра се равноправним чланом локалне заједнице у којој живи. Чак се и осјети кад није у Котор Вароши, ако оде на дуже вријеме на рехабилитацију. А најдуже одсуствује кад је у Заводу за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ у Бањалуци, мјесту које назива својом другом кућом и породицом.

Дарко има два брата и двије сестре, за које је јако везан. Мајка живи близу њега. Скоро се и оженио.

Супругу је упознао преко скајпа.

„Дошла је на викенд код мене, ваљда јој се свиђело и остала је. Мислим да је пресудила моја искреност у свему томе“, прича овај занимљиви човјек. Нада се да ће у скорије вријеме да се оствари и као отац.

Има још неколико неостварених жеља.

„Волио бих са колегама мотором отићи на Косово. Сваке године организује се такав један пут, али до сад нисам учествовао“, каже наш саговорник.

Још нешто што би желио је новац за набавку дијелова и алата који му је неопходан за рад у радионици. Каже, тек тад би могао радити онолико колико би желио, али тренутно средстава нема. Захваљујући Организацији ампутираца УДАС, почео је са радионицом, али би требало и даље набављати средства за рад.

Дарко је човјек којем за срећу и задовољство не треба пуно. Управо зато, његова животна прича је још већа, јер показује како и то мало буде сасвим довољно оружје да се побиједе све недаће које живот донесе.

Ана Котур, април 2014

"Дан Ветерана - Видовдан"