Ратна репортажа: Минер

Три да­на смо Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс и ја ми­ни­ра­ли ње­го­ву ку­ћу у пред­гра­ђу ис­точ­ног Го­спи­ћа. Зна­ло се да се ис­точ­ни Го­спић не мо­же бра­ни­ти и сви су се већ би­ли по­ву­кли. Остао је са­мо Ду­шан са ко­зом.

Ко­зи­ци је на­пу­нио уста со­љу и за­ве­зао је за ра­ди­ја­тор. Вра­та од ку­ће оста­вио је отво­ре­на.

Ко­ме ће па­сти на па­мет да је ку­ћа ми­ни­ра­на кад ви­ди вра­та отво­ре­на и чу­је ко­зи­цу ка­ко ве­чи.

Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­не­ре ти је нај­ва­жни­ја ма­шта.
Три да­на је, пи­јан од ра­ки­је и ја­ла, ми­ни­рао сво­ју ку­ћу.

Вра­та смо ми­ни­ра­ли на кон­тру, да ак­ти­ви­ра­ју ми­ну ка­да се за­тва­ра­ју, а не ка­да се отва­ра­ју.
Пр­о­бу­ши­ли смо ру­пу на сто­лу и ис­под сто­ла по­ста­ви­ли по­те­зну ми­ну. Ве­за­ну си­ли­ком и „смрт-ли­јеп­ком” за дно фла­ше од ви­ња­ка.
Из­ва­ди­ли пло­чи­цу из пар­ке­та и ми­ни­ра­ли сто­ли­цу.
Ис­ко­па­ли ру­пу на зи­ду и по­ста­ви­ли ми­ну иза сли­ке Ива­на Ге­не­ра­ли­ћа.
На сто­лу су оста­ле до по­ла по­пи­је­не шо­љи­це ка­фе, да по­ми­сле ка­ко смо у жур­би из ку­ће по­бје­гли.

Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­ни­ра­ње нај­ва­жни­ја је — ма­шта.
Ни­шта из ку­ће ни­је хтио да узме.
Пи­ли смо ра­ки­ју де­сет го­ди­на ста­ру, пи­ли смо ви­њак, ко­њак, пи­ли смо је­дан цр­ве­ни, па је­дан зе­ле­ни ли­кер.

„Мо­ра­мо све да по­пи­је­мо, не­ће­мо ни­шта да им оста­ви­мо”, ре­као је Ду­шан.

Бо­јао сам се да она­ко пи­ја­ни не за­ка­чи­мо не­ку од смр­то­но­сних ни­ти, не­ку од ни­ти па­у­чи­не ко­ју је Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс по ку­ћи ис­плео.

Ис­ко­чи­ли смо кр­оз пр­о­зор тек ка­да су пла­ну­ле пр­ве ку­ће, ка­да су хр­ват­ски вој­ни­ци по­че­ли да ула­зе у пред­гра­ђе Го­спи­ћа.
Ду­го је на иви­ци шу­ме че­као ка­да ће до ње­го­ве ку­ће да стиг­ну.
Тре­ну­так ка­да му је ку­ћа од­ле­тје­ла у ва­здух за­би­ље­жио сам ка­ме­ром.

О ми­на­ма Ду­шан Ра­да­ко­вић при­ча као што ста­ри по­хот­ни­ци при­ча­ју о же­на­ма:

„Ми­не су пра­ви по­сао за чо­вје­ка од ма­ште, од лу­ди­ла! Кад ми­ну ски­даш, то је као да же­ну свла­чиш. Упла­шиш ли се, ни­шта не ва­ља.”

Не­ка­да је Марс ва­јао. Сад мин­ска по­ља — ни­ти смр­то­но­сног па­у­ка по­ста­вља и ски­да.

„Нај­бо­ље је ми­ну ак­ти­ви­ра­ти ди­на­ми­том и спо­ро­го­ре­ћим шта­пи­ном. Ако ми­ну не по­зна­јеш, не при­ла­зи јој. Ви­диш ову ча­шу. Ја је са­да др­жим у ру­ци и знам да се не­ће раз­би­ти, док је не пу­стим. Та­ко је са ми­на­ма. Док знаш и ако се не бо­јиш, би­ће све у ре­ду.”

Мно­га је мин­ска по­ља Ду­шан по­ста­вљао и ски­нуо и ни­ка­да му ру­ка за­дрх­та­ла ни­је.
За­дрх­та­ла му је мно­го ка­сни­је. У Ме­дач­ком џе­пу.
Сви су се по­ву­кли, а он је остао, с по­моћ­ни­ком, да по­ста­вља мин­ско по­ље.
Па­да­ла је ки­ша, ноћ је би­ла те­шка је­се­ња.
Ду­шан ми је ка­сни­је при­чао да ни­је чуо фи­јук гра­на­те, да екс­пло­зи­ју ни­је чуо.
Осје­тио је са­мо удар и по­то­нуо у мрак.
Ка­да је до­шао се­би, по­ред ње­га је ле­жао по­моћ­ник, раз­би­је­не ло­ба­ње, ра­су­тог мо­зга.
У по­то­ку су се чу­ли гла­со­ви. То­ли­ко су им већ би­ли бли­зу.

Сви­та­ло је и ла­веж па­са се чуо.
Ни­је мо­гао да оста­ви мо­зак по­ми­је­шан са бла­том да га ли­жу ке­ро­ви. Ни­је мо­гао.
И док су се гла­со­ви и ла­веж при­бли­жа­ва­ли, по­ку­пио је мо­зак у дла­но­ве и вра­тио га на­зад у ло­ба­њу.
Био је та­да ми­ран. По­ку­пио је све.
Ру­ке је при­је то­га опрао ра­ки­јом. Не зна за­што.

По­што је мо­зак вра­тио у ло­ба­њу, гла­ву му је за­вио пр­вим за­во­јем. Да мо­зак по­но­во не ис­пад­не. Мр­тва­ца је за­ве­зао се­би на ле­ђа.
Да би га лак­ше но­сио. Да би мо­гао да пу­зи.
То му је спа­сло жи­вот.
Ме­так, на­ми­је­њен ње­му, по­го­дио је мр­тва­ца.

Ни­је се упла­шио. Ру­ке му се ни­су тре­сле. Ка­же, по­че­ле су да се тре­су ка­сни­је, ка­да је от­крио мо­зак мр­твог при­ја­те­ља ис­под но­ка­та.

По­сли­је ви­ше ни­је мо­гао да га но­си.

Пре­сје­као је ре­мен и мр­тва­ца оста­вио иза ка­ме­ња. У ло­гор је сти­гао кр­вав. Ру­ке, ли­це, очи, ко­шу­ља, све му је би­ло по­кри­ве­но кр­вљу мр­твог при­ја­те­ља.

Ко­шу­љу да­ни­ма ни­је прао.
Крв на ње­му по­че­ла је да за­у­да­ра.
А он­да ју је јед­не ве­че­ри ски­нуо са се­бе и оти­шао, сам, пре­ко Лич­ког по­ља, ко­шу­љу да са­хра­ни.

Ду­го се мо­лио крај ма­ле хум­ке. Мо­лио се по­ред ко­ма­да сви­је­ће ко­ји му је по­кло­нио игу­ман ма­на­сти­ра Кр­ка да му се на­ђе ако бу­де мо­рао не­ко­га без све­ште­ни­ка да са­хра­њу­је.

Да му се у џе­пу на­ђе, ако по­ги­не. На­шли су га из­ви­ђа­чи из Мет­ка, Ву­ја и Пу­ћи­на, на из­ла­зу из Ди­во­се­ла.

Пу­ћи­на му је зга­зио сви­је­ћу и по­чео да ви­че на ње­га.

„Бу­да­ло, за­ма­ло ни­сам пу­цао на те­бе у овом мра­ку. Ми­слио сам да су уста­ше. Ко­шу­љу са­хра­њу­јеш! Пот­пу­но си пр­о­лу­пао!

„Је­сам”, ре­као је, „је­сам.”

„Ово је рат а не ин­те­ле­ку­тал­на она­ни­ја ва­ја­ра кон­цеп­ту­а­ли­сте.”

„Је­сте, је­сте, ово је рат!”, ре­као је Ду­шан Марс, ми­нер ко­ме су се тре­сле ру­ке.

Ка­сни­је, мно­го ка­сни­је у Ки­ста­њу ски­дао је ми­не по­ста­вље­не око „орка­на”.

А ми­не­ри је­дан­пут гри­је­ше.

Остао је без обје но­ге, јед­не ру­ке и ока.

Правда

"Дан Ветерана - Видовдан"

Гаврило Принцип (1894-1918)

Гаврило Принцип, рођен је у јуну 1894. године у месту Обљај код Босанског Грахова.  Од детињства боловао је од туберкулозе.У његовој породици било је деветоро деце.

То ретко презиме – Принцип добили су на чудан начин. Наиме, према тврдњи заснованој на свеобухватном истраживању професора Божидара Томића, један од њихових предака по имену Тодор, иначе веома крупан и наочит човек, који је носио богато украшену народну ношњу тога краја, често је послом одлазио у далматинске градове, који су тада припадалиМлетачкој републици. Гледајући га у тој сликовитој ношњи са „сребрним грудњаком, капом са пауновим перјем, кратком пушком и великим ножем“, Млечани су Тодора сматрали за „поглавара племена“ и дали му италијански надимак Принцип (од латинског принципал). Временом, потомци поменутог Тодора узели су презиме Принцип.

Похађао је сарајевску Трговачку школу и гимназију. Због своје блискости са ученичком организацијом Млада Босна која је ширила анти-аустријске и ослободилачке ставове избачен је из шестог разреда.

Драгутин Димитријевић – Апис

Нако тога, у мају 1912. године, прешао је у Србију, Београд, како би наставио са школовањем.Настанио се у близини Зеленог венца. Најпре је становао у улици Царице Милице бр. 12, па у Ломиној 47, да би се најзад уселио у једну приземљушу у Босанској улици (након Другог светског рата ова је улица због некадашњег станара добила име Гаврила Принципа). Убрзо се уписао у пети разред Прве мушке гимназије, која се тада налазила у Дому Светог Саве у Душановој улици. У Београду је постао члан организације Црна Рука. У време Првог балканског рата, Гаврило Принцип се као добровољац пријавио за учешће у овом рати, али због његовог здравственог стања био је одбијен.
После објаве да ће  надвојвода Франц Фердинанд   посетити Сарајево на Видовдан 1914. године, један од организатора  Црне Руке, , који је био шеф обавештајне службе у српској војци, одлучио је да изврши атентат на престолонаследника. Ову посету Срби у Босни и Херцеговини схватили са као провокацију, јер је Франц фердинанд био на челу војске која је вршила маневре на граници са Србијом и још посета Сарајеву на Видовдан требало је да представља озбиљну претњу Аусто-Угарске Србији и Србима код којих се развила национална идеја за ослобођење и политички заокрет према према Француској и Русији. За овај задатак изабрана су три члана организације – Гаврила Принципа, Трифка Грабежа и Недељка Чабриновића.

По доласку у Сарајево, њиме су се придружили и Данило Илић, Васа и Вељко Чубриловић, Мухамед Мехмедбашић, Цветко Поповић и Мишко Јовановић.

Тромо се време вуче
 И ничег новог нема,
 Данас све ко јуче
 Сутра се исто спрема.

 И место да смо у рату
 Док бојне трубе јече,
 Ево нас у казамату,
 На нама ланци звече.

 Сваки дан исти живот
 Погажен, згњечен и стрт.
 Ја нијесам идиот –
 Па то је за мене смрт.

 Ал' право је рекао пре
 Жерајић соко сиви:
 "Ко хоће да живи нек мре,
 Ко хоће да мре нек живи!"

*Гаврило Принцип
 Сарајево, 1914

На Видовдан 28. јуна 1914. године, Франц Фердинанд је стигао у Сарајево са својом пратњом. Њих је на железничкој станици дочекао гувернер амнестиране Босне и Херцеговине генерал Оскар Поћорек.  Колона је у неколико возила пошла према Градској кући. Кровови аутомобила били су спуштени како би народ имао бољи поглед на престолонаследника Фердинанда и осталу свиту која је посетила окупирану провинцију. На том путу чекали су их припадници Младе Босне и Црне Руке. Свако од њих имао је задатак да покуша атентат када угледа колону. Међутим први на кога је колона наишла, Младобосанац Мухамед Мехмедбашић није реаоговао већ је пропустио колону, како је после изјавио на суђењу није пуцао јер је поред њега био полицајац и бојао се да ће на само потезање пиштоља бити осујећен од стране полиције и да неће успети да убије Франца Фердинанда. Колона је око 10:15 ч, дошла до  Недељка Чабриновића, који је без размишљања бацио бомбу у правцу аутомобила Франца Фердинанда, мећутим бомба је екплодирала испод наредног аутомобила у колони. Тада су рањене две особе из пратње престолонаследника. Недељко Чабриновић након тога је ухапшен од стране полиције, док остали атентатори због пометње након експолозије нису добили прилику.

Игром случаја, након посете градској кући у Сарајеву, надвојвода Фердинанд је са својом поворком кренуо према болници, и услед грешке возача који је ишао погрешним смером, на углу тадашње сарајевске улице Фрање Јосипа, возач је зауставио ауто да би кренуо уназад унапред договореном рутом. У том тренутку на том углу нашао се Гаврило Принцип, који је искористио тренутак када је колона била успорена, извукао револвер и испалио неколико хитаца. Један метак погодио је Франца Фердинанда у врат, а други метак, један од намењених генералу Поћореку погодио је надвојвоткињу Софију у абдомен. Рањени престолонаследник Фердинанд и његова супруга Софија, подлегли су ранама нешто касније.

Млада Босна на суђењу поводом атентата на Франца Фердинанда

Гаврило Принцип је ухапшен и заједно са осталим завереницима осуђен за убиство и издају. Како су били млађи од 21 године, а по тадшњем закону такве особе нису могле да буду осуђене на смрт, сви су осуђени на 20 година затвора.

У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип на зиду записао поруку свог вечитог трајања:

“Наше ће сенке ходати по Бечу

лутати по двору

плашећи господу”

Капела Видовданских хероја у Сарајеву

Гаврило Принцип је умро 28. априла 1918 године од туберкулозе у затвору тврђави Терезин у Чешкој. Касније  1921. године, његово тело је пребачено у Сарајево да почива у заједночкој гробници „Видовданских хероја“ у Сарајеву.

Адолф Хитлер прима рођендански поклон, спомен плочу која је обележавала место на коме је Гаврило Принцип убио Франца Фердинанда

На месту атентата постављена је спомен плоча која је са доласком НДХ и немачке окупације, скинута и однешена Адолфу Хитлеру као рођендански поклон.

Након Другог светског рата, постављена је нова плоча која је почетком 90-тих година прошлог века, након што је Сарајево постало главни град муслиманског дела босанске федерације, поново уклоњена.

Велики рат

"Дан Ветерана - Видовдан"

"Од ратног хероја постао бескућник" - АДМИРАЛЕ,БРАТЕ СРБИНЕ ЗА КОГА СИ СЕ БОРИО!

АДМИРАЛЕ,БРАТЕ СРБИНЕ ЗА КОГА СИ СЕ БОРИО!

Пре неколико дана преузео сам и на мом профилу објавио тешку животну причу,боље рећи драму адмирала у пензији Рајчевић Слободана.Доказани патриота овај скромни Крајишник годинама води борбу са НАТО-вцима у МО и ГШ ВС.

Чланак из данашњег штампаног издања Новости.
Таквог издања у дигиталном облику нема.

За 27.април суд је заказао избацивање адмирала из стана који је некада добио као " службени " до коначног решења његовог стамбеног питања.И ево годинама МО се бори да поврати стан у који се на основу решења уселио адмирал Рајчевић.Првостепени суд је пресудио у његову корист.Али,не лези враже.Ту је Апелациони суд који као другостепени орган доноси директно решење о исељењу.И оно што је посебно жалосно,исељење ће обавити за рачун ВС суд уз асистенцију МУП-а.Та иста ВС и МО већ десет година не могу да реше питање дуплих станова за један број пуковника и генерала из "Цвећаре"код Војне Академије.

Наиме један број генерала је на тој локацији добио станове који су и за 50-150 квадрата већи од станова који су им следовали по Правилнику.После откривања те криминалне афере од истих је тражено да вишак квадрата плате по тржишним ценама(што је у реду).Међутим ти вајни генерали су то одбили јер наводно немају новца да то плате.Али су због нерешене ситуације задржали и старе станове који су код појединаца већи од 90квм.И тако већ 10 година.

Но да се вратимо адмиралу.Још 92-ге је одликован за храброст.Борио се за своју државу не мислећи на станове,материјалну корист па често ни на своју породицу.Сада га та држава избацује на улицу и то болесног,са болесном супругом и непокретним братом.Врхунац бесчашћа десио се данас.Патрола МУП-а Србије је дошла на врата стана адмирала Рајчевића да га разоружа.Образложење:У понедељак вас исељавамо из стана па из мера безбедности морате да нам предате оружје које поседујете.

Е мој адмирале,мој ратни друже,мој пријатељу,мој Србине.Усташе те никада нису могле разоружати-али браћа Срби успеше из првог покушаја.А нису знали јадници да адмирал никада не би потегао оружје на недужног човека,па макар он био и полицајац који је ето дошао да асистира службеницима суда.

Покушавао је адмирал да спречи ову бруку државе и војске,да пронађе неко решење и оде из тог чувеног социјално-службеног стана.И дао би им тај стан да било где у Србији има макар шупу или бараку.

Пишем ово са надом да ће моји пријатељи ово поставити на своје профиле,поделити својим пријатељима и направити притисак на мафијашку власт да остави адмирала да на миру проживи оно што му је остало од живота.

Исељење заказано за 11.00 часова 27.04.2015.године.Адреса:Ул.Браће Јерковић 171.Зграда солидарности.Ја ћу свакако бити тамо да помогнем мом другу и пријатељу.

Генерал, Божидар Делић.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Руски „Ноћни вукови” кренули на Берлин!

Припадници руског православног патриотског свесловенског удружења мотоциклиста Ноћни вукови пошли су данас ка Берлину, у знак сећања на офанзиву совјетске Црвене армије против нацистичке Немачке у Другом светском рату, упркос саопштењу Пољске да њихов конвој неће пустити преко своје територије.

Ноћни вукови су кренули из Москве са намером да пређу преко Пољске и стигну у Берлин 9. маја, на Дан победе.

Мотоциклисти су планирали да групно пређу границу Пољске код града Брест у Белорусији. Након саопштења из Варшаве, вођа Ноћних вукова Александер Залдостанов је рекао да ће мотоциклисти можда покушати да заобиђу забрану тако што ће ући у Пољску на неколико граничних прелаза.



Пољска „Ноћним вуковима” званично забранила улазак у земљу

Министарство спољних послова Пољске је амбасади Русије упутило ноту са обевештењем да се бајкерима из руског мото-клуба „Ноћни вукови” не дозвољава улазак у земљу, саопштило је министарство спољних послова Пољске у петак, 24. априла.

Како саопштава пољски спољнополитички ресор, амбасада Русије у Пољској је примила ноту „са информацијом да се организованој групи мотоциклиста, у којој се налазе представници клуба ’Ноћни вукови’, ускраћује дозвола за улазак у земљу”, преноси агенција ТАСС.

„Разлог за ову одлуку је непостојање неопходних, прецизних информација о плану боравка групе у Пољској, прецизних маршрута куда ће група проћи и списка места где ће преноћити. Ови подаци су били неопходни како би се учесницима вожње могла гарантовати безбедност”, наводи се у саопштењу пољског министарства.

У саопштењу се такође наводи да је „Министарство спољних послова сувише касно од руске стране добило званично обавештење о вожњи, мање од недељу дана пре почетка саме акције”.

Србин.инфо

"Дан Ветерана - Видовдан"

НОЋНИ ВУКОВИ: Путин воли и цени Србију

Чланови руског мото-братства нису изненађени реакцијама због најаве њиховог проласка кроз Чешку и Пољску.

Владимир Путин са "Ноћним вуковима" на београдској "Маракани"

НАША идеологија је очување традиције, буђење националне свести и православне културе. Мени је драго што су нам увели санкције, јер тиме показују да им наш рад смета у ширењу њихове америчке приче.

Овако Саша Савић, председник српског огранка руских "Ноћних вукова", коментарише одлуку Барака Обаме, којом су крајем прошле године на црну листу особа под ембагром стављени и чланови овог мото-братства.

Тада је уведена забрана кретања члановима клуба јер су, како је навео амерички председник, "учествовали у сукобима на Криму". Међутим, процењује се да су стављени на црну листу због добрих односа са Владимиром Путином, који је почасни члан "Ноћних вукова".

Зато, ово мото-братство и не изненађује дизање велике прашине у Пољској и Чешкој, где су званичниници проценили да би пролазак "Ноћних вукова" кроз њихове земље, у почасној вожњи за црвеноармејце, по траси дугој 6.000 километара, била велика провокација. Део пољских мотоциклиста најавио је да ће да подржи и заштити своју мото-браћу из Русије, који би кроз њихову земљу и Чешку прошли на путу за Берлин, где би стигли 9. маја на обележавање Дана победе над фашизмом, а званична реакција "Ноћних вукова" на "пацке" из Пољске и Чешке се очекује.

Српски "Ноћни вукови" формирани су званично 2006, а оснивачи су Горан Јовановић Фонза из Ниша и Александар Залдастанов, хирург из Москве, иначе вођа свих "вукова" света.

ВИШЕ ОД 5.000 ЧЛАНОВАКЛУБ "Ноћни вукови" је основан 1989. године и сада броји више од 5.000 чланова. "Вукови" за себе кажу да су "стекли светски углед као највећи, најјачи и независни клуб са руским изгледом", позивају се на традицију и братство међу словенским народима.

- Ми смо против тога да нас називају бајкерима, који се повезују са МЦ (мото-циклистички клуб) културом - каже Савић. - Она је производ западног система вредности, који ми не подржавамо и не одобравамо. Ми смо истински заљубљеници у мотоциклизам, а боримо се против западних настраности, које нам се намећу кроз ту западну МЦ културу.

Иако се на њих, како кажу, лепе разне етикете и ознаке, "Вукови" истичу да не подржавају никакве шовинистичке и екстремне покрете и да "чврсто стоје на својој грађанској позицији, отворени за дијалоге и договоре чистог срца, са људима отвореног и слободног духа".

Јасно и гласно предочавају ко не може да буде "Ноћни вук": наркомани, нарко-дилери, хомосексуалци, људи који подржавају идеје зла или сатанизма.

- Путин веома цени и воли Србију, јер зна да смо ми то што јесмо и да нас не могу да купе - вели Саша Савић. - Нисмо продали веру за вечеру и последњих година сви у Русији то знају. Раније су они мислили да смо и ми део западне културе и требало им је време да нас разумеју. Они цене духовно, а не материјално и сада су нас блиско примили.

Руски "Ноћни вукови", осим у Србији, огранке имају у Белорусији, Летонији, Украјини, Македонији, Бугарској и Немачкој и 33 руска града. Руски председник Владимир Путин је почасни члан "Ноћних вукова".

Саша Савић и Александар Залдастанов

ВОЂА

ЗАНИМЉИВО је да вођа "Ноћних вукова" Александар Залдастанов, незванично трећи човек Русије. Он је најбољи друг Владимира Путина, осведочени православац и велики пријатељ Србије.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Дан сећања на руске добровољце - 12. април

На данашњи дан, 12. априла 1993. године на узвишењима Заглавак и Столац одиграла се неравноправна битка са муслиманским побуњеницима,чије снаге су вишекратно надмашивале снаге Војске Републике Српске.

Одбијајући напад, погинула су тројица руских добровољаца а више их је рањено.

Априлска битка из 1993. године на узвишици Заглавак представља окршај мањих размера, али је дубоко символична: два братска православна народа – Срби и Руси – ту су раме уз раме одбијали нападе муслиманских бојовника, подржаваних од Запада. Бој је представљао јарки пример словенског борбеног братства. Муслиманске формације су убрзо после битке истеране из тог дела Босне.

Данас се узвишица Заглавак као и пре поносно уздиже над долином Дрине, и тај крај је унутрашња територија Републике Српске, непријатељске снаге се ту никада више нису вратиле.

На десету годишњицу бојева на узвишицама Заглавак и Столац Отаџбински савез добровољаца Републике Српске (ветеранска организација руских добровољаца) прогласио је 12. април Даном сећања на руске добровољце који дадоше своје животе за слободу братских народа.

Датум је везан и за 126. годишњицу када је руски самодржац Александар II објавио рат Отоманској империји и кренуо у помоћ ослободилачким покретима Срба и Бугара.

У Отаџбинским ратовима српског народа с краја XX века погинуло је преко 50 добровољаца из Русије, Бугарске, Румуније и Пољске.

Ти људи су у најтежа времена тријумфа потрошачке равнодушности својом добровољном жртвом посведочили искрену љубав међу православним народима.

Управо је о таквим људима светитељ Филарет Московски рекао следеће: „Охрабрено гледамо на вас који устајете у заштиту Отаџбине. Ви извршавате свету дужност, и тим је боље извршавате што вас је на тај подвиг слободно позвала ваша добра воља и љубав… Тим ће вас више благословити Бог који љуби добровољне жртве; тим ће вам захвалнија бити Отаџбина ако подвиг тако ревносно започет исто тако ревносно наставите и извршите”.

***

Документарни филм „Анђео са горе Заглавак“, редитеља Петра Недељковића који је пре две недеље преминуо, посвећен погинулом руском добровољцу код Вишеграда.

Филм је посвећен жртви руских добровољаца у борби за српски народ у рату 1991-95. у Босни и Херцеговини. Симбол те жртве је 20-годишњи Константин Богословски, један од погинулих на брдима Заглавак и Столац 12. априла 1993. године. О њему казује мајка Људимила, а о тој пресудној бици за слободу Вишеграда и улози српских добровољаца говоре њихови саборци и команданти.

Режисер: Петар Недељковић
Сценариста: Љиљана Булатовић Медић
Продуцент: Миодраг Меденица
Сниматељ и монтажер: Марко Недељковић
Преводилац: Иван Љубовић

***

Многима је познато да је Игор Стрелков, легендарни командант руских добровољаца у Славјанску, и сам био добровољац у Србији 1992-1993. године. Али ретки знају да је и он учествовао у бојевима на узвишици Заглавак у саставу 2. руског добровољачког одреда (2 РДО)

Игор Стрелков 12.априла ушао у Славјанск

Полазну тачку јуначке борбе за Новорусију против светског зла несумњиво представља улазак Стрелковљевих добровољаца у Славјанск.То се десило 12. априла 2014. године.

Вероватно је свима 12. април познат као дан када је Јуриј Гагарин полетео у космос. То је свакако био догађај од изузетног историјског значаја.

Истог дана 1993. године одиграо се бој на узвишици Заглавак у српској Босни у коме су учествовали руски и српски добровољци.

Игор Ивановић је у лето 1992. године ратовао у Придњестровљу, а почетком новембра исте године обрео се у Босни у руском добровољачком одреду.

2. РДО којим је командовао Александар Мухарјев примио је 5. новембра 1992. године свој први бој код Вишеграда. Тада је одред, у чијем саставу су била свега петорица Руса, успаничио читав утврђени рејон непријатеља са гарнизоном од око 200 људи. Узгред, то је једно од обележја руских добровољаца – борити се за победу над вишеструко надмоћнијим непријатељским снагама, доводећи га у пометњу снагом свог непобедивог духа. У том боју је учествовао и истакао се 22-годишњи Игор Стрелков.

Касније је предложио да се 5. новембар сматра даном 2. РДО, одреда који је прошао славан борбени пут. Застава тог одреда, израђена и освештана уз непосредно учешће Игора Ивановића, предата је руској цркви у Београду, где је извесно време стајала над гробом генерала Врангела.

О улози Игора Стрелкова у редовима Војске Републике Српске и садашњем рату у Украјини, у недавној посети високе делегације Руске Федерације Бањалуци, председник Фонда Свети Василије Велики, Константин Малофејев је истакао следеће:

– Ви знате да се на истоку Украјине у Новорусији сада води рат. Најпознатији руски јунак тог рата Игор Стрелков који је тада још увек био студент, отишао је из студентске клупе да ратује у Босну. Ратовао је у вашим редовима пре двадесет година и ту је добио прве часове јунаштва. Сада знате да се он супроставља силама противника које су шездесет пута моћније. Али он је научио да не одступа. Хвала вам за ту лекцију.

О учешћу Игора Стрелкова и руских добровољаца у војсци Републике Српске питали смо и војно-политичког аналитичара Гостимира Поповића:

– Као и увек током целе историје, Руси су у разним облицима били присутни у свим активностима и свим борбама које је српски народ водио за своју слободу, тако да смо ми током последњег рата имали одређени број људи који су били ангажовани у јединицама Војске Републике Српске. Што је најзначајније, треба да се каже да су они дошли управо из тих племенитих побуда, да помогну српском народу и били су веома срчани борци. Веома часно су испунили свој задатак заједно са свим осталим елементима Војске Републике Српске. У том правцу сада се доста спомиње име Игора Стрелкова, а и он је био у тој групацији, и исто тако као и многи други, а можда и за малу нијансу више од других испољио врло висок ниво храбрости. Дакле,људи су дошли јер су осетили у коликој је опасности српски народ и православље, и та њихова побуда је веома племенита и веома добра.

12. 04. 2015.  Српска.ру, КМ Новине, за ФБР приредила Биљана Диковић

"Дан Ветерана - Видовдан"

Сећање на убијене у селу Боровац 1999. године

На гробљу у селу Боровац код Мердара Српски ветерани Србије положили су венац и запалили свеће у знак сећања на Васкрс 1999. године када су од НАТО бомби на кућном прагу настрадали Божина Тошовић и његова једанаестомесечна ћерка Бојана.

Ово је први пут да на годишњицу смрти Божине и Бојане породица није сама, рекла је Маја Тошовић која је у време трагедије у којој је изгубила супруга и дете била у другом стању.

У знак сећања на ове жртве, председник Удружења српских ветерана Србије Бранко Аврамовић обећао је да ће Удружење финансијски помоћи школовање шеснаестогодишње Анђелије Тошовић која је рођена два месеца после погибије оца и сестре.

РТС

"Дан Ветерана - Видовдан"

Почетак пакла на Велики Петак

На Велики петак, 9. априла 1999 године, почела је Битка на Кошарама.
Због односа снага, услова у којима се водила и губитака – више од 60 мртвих наших војника, међу којима и руски добровољац Булах Глебович, и преко 150 рањених, позната и као – Пакао Кошара.

09.04.2014. Димитрије Марковић за ФБ страницу Реци не ЕУза ФБР приредила Биљана Диковић

На фотографији: српски јунаци испред карауле Кошаре

Битка на Кошарама се водила од 9. априла до 10. јуна 1999. године између српске војске, онда под називом Војска Југославије са једне стране и троструко надмоћнијих снага НАТО-а, регуларне Војске Албаније и терориста ОВК са друге стране.

Како су положаји непријатеља били на већој надморској висини од положаја ВЈ, а сама караула на изузетно неповољном месту, ова локација је одабрана као један од праваца напада.

Циљ напада НАТО је био да се поразе јединице ВЈ на пограничном прелазу Кошаре и изврши копнена инвазија на Косово и Метохију.

План им је био да заузму Ђаковицу и пресеку линије ВЈ између Ђаковице и Призрена. Њихов коначни циљ је био да заузму читаву Метохију и натерају ВЈ на отворену битку, омогућивши на тај начин НАТО авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успеха у уништавању копнених јединица ВЈ.

На Велики петак, 9. априла 1999. у 03:00 почела је масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Ватра је била отворена од стране регуларне Војске Албаније према пограничним положајима ВЈ. Међу њима су се налазили и припадници француске Легије странаца, британског САС-а, италијански и немачки специјалисти за навођење артиљеријске ватре. Албанци су нападали у три правца, први је био према врху Раша Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе.

Током артиљеријског бомбардовања, отприлике 1 500 припадника ОВК је непримећено пришло граници. Тада је на првој линији било само мање од 200 припадника ВЈ. Крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, поготову са стране нападача.

„Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена“ – прича потпуковник Љубинко Ђурковић.

Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана. Тада је, уз помоћ артиљерије, ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне. Око 19 часова припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички CNN и британски BBC, су одмах пренеле ту вест.
Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране изнад карауле, јер су те позиције биле лакше за одбрану.

Током следећег дана су стигла и појачања за наше војнике у људству и у артиљеријском оруђу. Долазили су и очеви као добровољци да се боре поред своје деце.

„Мој батаљон је имао нешто више од хиљаду бораца у саставу 125 моторизоване бригаде, а били смо појачани и једним бројем припадника 63. падобранске бригаде из Ниша и добровољцима. Имали смо и два одреда добровољаца из иностранства, један је сачињавало око 40 руских козака, а други двадесетак Скандинаваца. Били смо решени да сви изгинемо, али да не дозволимо да и на један педаљ српске земље стане непријатељска чизма“ – прича потпуковник Љубинко Ђурковић.

Према његовим речима, борбе су без прекида трајале све до склапања Кумановског споразума, а непријатељ ни у једном тренутку није успео да направи пробој. Фронтовска битка на линији од око 15 километара, коју су бранили Ђурковићеви војници, била је толико страшна да је сви описују као „пакао Кошара“. За два месеца борби непријатељ је свакодневно покушао пробој, а најјачи напади, поред првог дана, десили су се 12. априла и 6. маја, када је копненом нападу претходило више од 10 часова непрекидног бомбардовања НАТО авијације.

„Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима.“

План НАТО-а, покушај копнене инвазије Косова и Метохије, као резултат је имао потпуни неуспех. Званични губици непријатеља, НАТО, Војске Албаније и терориста ОВК, су око 150 мртвих, иако се сматра да их је било много више, више од три стотине рањених и пет уништених тенкова Војске Албаније.

Молим Те Преблаги Господе помени у Царству Твоме православне војнике на бојишту убијене, јер су пали за слободу земље Српске, и прими их у небесни посед Твој као мученике изранављене, окрвављене својом крвљу, који су пострадали за Свету Цркву Твоју и за Отачаство, како си Ти благословио по доброти својој. 
Амин.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Хероји са Кошара заслужују обележје!

КАТЕГОРИЈА ЗОРАН ВЛАШКОВИЋ / ДАНА 09/04/2015 У 6:42 ЧАСОВА /

Сећање на херојску одбрану Кошара  9. априла 1999. г.  на српско – албанској граници

Хероји са Кошара заслужују обележје!

На  југословенско – албанској граници на караули Кошаре 1999. године  погинуло 108 људи, од којих 18 официра и подофицира , 53 војника на редовном војном року, 13 војних обвезника  и 24 добровољца Војске Југославија. Граничари ВЈ нападани и убијани од терориста “УЧК“  и   1998. године.

Фото:  Зоран Влашковић – Кошаре 11.фебруара 2011.г. ( Сарадник“Српског Гласа“ је био прва српска нога која је крочила на тло карауле Кошаре 11. фебруара  2011.г. после њеног  пада 9. априла 1999.г. )

Битка за Кошаре, на тадашњој југословенско – албанској граници на Јуничким планинама,  се водила око граничног прелаза Раша Кошарес између 9. априла и 9. јуна 1999. године. Циљ напада из Албаније од стране УЧК, регуларне војске Албаније и НАТО-а је био копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Војска Југославије је спречила ту намеру. “УЧК“ је успела да заузме караулу Кошаре, због јаке артиљеријске подршке војске Албаније и подршке НАТО авијације.

Званичне информације ВЈ говоре да је у реону Кошара било око 2000 припадника ВЈ, да је погинуло 108 припадника ВЈ, да их је 150 рањено и да је уништено једно борбено возило.

Уклоњен је натис Кошаре али су  албански терористи оставили свој потпис “УЧК“

Ратни командант  125 моторизоване бригаде генерал- мајор  у пензији Драган Живановић каже да је у реону  на  Кошарама  погинуло 108 људи , 18 официра и подофицира 53 војника на редовном војном року, 13 војних обвезника  и 24 добровољца

Кошаре пре 1999. године

На другој страни било је 6.000 припадника  терористичке “УЧК“,  погинуло је 150 албанских тероириста и 300 их је рањено а уништено је и пет тенкова. Погунула су и три страна држављана који су били на страни и у редовима “УЧК“, два из редова НАТО алијансе: Француз Арнорд Пјер (1971.) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961.), као и добровољац у редовима “УЧК“ Алжирац Мурад Мухамед Алија. У то време НАТО је у Албанији имао 12.000 војника, 30 тенкова и 26 хеликоптера “Апач”.

Пуковник у пензији Видоје Ковачевић, у време рата мајор на дужности начелника Штаба 63. Падобранске бригаде, непосредни је учесник борбених дејстава на Кошарама. Ковачевић каже да је на Кошарама лично видео два погинула Црнца који су се борили на страни ОВК. – „Били су у маскирним униформама и на рукавима су имали француске ознаке” –  сведочи пуковник  Ковачевић.

На православни велики петак 9. априла 1999. године у три часа ујутру почела је масовна артиљеријска паљба са албанске стране на караулу Кошаре: топовима, хаубицама и артиљеријским бацачима, уз учешће француске Легије странаца. Напади су ишли у три правца: Раша Кошарес, Маја Глава и караула Кошаре. Према караули Кошаре кренуло је 1500 припадника “УЧК“. На караули и око ње било је 200 припадника Војске Југославије, званичан је податак ВЈ. Припадници ВЈ нису могли да истрају у тако жестоком и масовном нападу УЧК, НАТО авијације  и француске Легије странаца и око 19 сати терористи “УЧК“ су заузели Кошаре.

У реону Кошаре командовали су терористи Агим Рамадани, који је погинуо, Селим Ђекај и Рамуш Хајрединај.

Караула Кошаре  на југословенско – алнбанској граници на Јуничкичкој планини  била је мета напада  албанских терориста  и 1998. године. Терористи “УЧК“ су били са Косова и Метохије и Албаније. Тако су само  30. септембра 1998. године у два одвојена напада на патроле Војске Југославије на Кошарама  убили  шест војника и исто толико ранили.

Нажалост погинули  војници, храбри хероји са Кошара, погинула  српска младост још немају никакво обележје.  Још нико да се сети и посвети им заслужено признање и подигне им  бар споменик који заслужују.

Зоран Влашковић - Срби на окуп 

"Дан Ветерана - Видовдан"

"ТОПОВСКО МЕСО"

Две приче из дневника који је саставни део ,,Последње страже,, ...

ТОПОВСКО МЕСО

Обука је Одлуком војног врха обустављена, војници јунске класе су проглашени способним за извршење борбених задатака, а моја јединица добија прекоманду на албанску границу у рејону карауле ,,Кошаре“. Управо нам је саопштена та вест. Код мене није изазвала готово никакву реакцију јер и не знам шта су те Кошаре. Чуо понешто јесам али не видим никакву разлику да ли ћу бити у Ваљеву, Нишу или на Кошарама. Битно је да само тај војни рок већ једном прође.

Међутим код других сам видео чуђење, неверицу и страх. Да, страх. Треба ли и ја да се бојим?
Драган је најстарији међу нама и питао сам га да ми исприча о том терену на који идемо. Причао је дуго и са неком одсутношћу. Речи су му биле овде, али мисли очигледно нису. Поглед му је био празан а говор су често прекидали уздаси.

Оно што сам из свега успео да разумем јесте да су Кошаре пакао на земљи. Налазе се на Косову (опет то Косово!), и то на Јуничким планинама које су природни наставак планине Проклетије, и представљају границу између Југославије и Албаније. Ако сам добро разумео горе ћемо само цепати стражу, стражу и стражу и то док се не заврши војни рок. Ја у томе не видим ништа лоше. Све је лакше него ово ломатање и вежбе које нам командант задаје из дана у дан.

Кажу у близини те карауле се дешавају сукоби и да је тамо пар војника погинуло. А где то није понеки војник погинуо? Знамо сви случај из Алексинца? Гинули су војници и у касарнама по другим градовима? Несрећних случајева било је и на Пасуљанским ливадама и другим теренима? Шта су те Кошаре другачије од било ког другог терена? Битно је да дани иду и пролазе!

Причају сви да се ближи рат. Ми и руски добровољци на једној страни а Албанци и цео НАТО пакт на другој. Ја сумњам у то. Ово је цивилизован континент, још увек се све решава разговорима. Рат је глупост и мислим да само неко стиче политичке поене.
Ако ипак почне тај рат и најгоре буде на Кошарама... хммм. Можда је Драган био у праву када је рекао да смо ми топовско месо. Понашање официра, страх старијих војника и нека ужурбаност у војсци говоре да све ово и није тако безазлено.
Ја сматрам да се шири лажна паника. Крај је двадесетог века и мислим да ми нисмо топовско месо. Сукоба има и увек ће их бити али су то појединачни случајеви. Какав општи рат, какви бакрачи.
Ипак...

Да ли треба да се бојим? Да, требало би. Али не за свој живот. Бићу у реду као и сви који одемо на Кошаре. Бојим се како ћу то саопштити својима. Нарочито мајци.
И овако превише брину. Ако им кажем да идем на Кошаре добиће нервни слом. Помислиће да смо топовско месо и идемо пред стрељачки вод. Боље да прећутим па да о томе причам када се вратим.

Бринем се за мајку више него за себе. Мени ће бити добро. Сигуран сам у то. Али њој.... Не, нећу им рећи да идем на Кошаре.

***

ОДЛАЗАК ПРИЈАТЕЉА

Данас нас је напустио Драган. Само ја то знам и само сам ја то видео. Ћутим а волео бих да са неким поделим осећања која су остала након његовог одласка. Знам да то не смем. То би била издаја. Прокоцкао бих оно што је највећа светиња у односима а то је поверење.
Био ми је близак. Старији од свих нас увек је у сваком кораку и сваком поступку имао сигурност. Када смо ми млађи психички падали он је био ту да нас подигне. Недостајаће ми његове шале и разговори на разне теме.

Намерно нећу да кажем да је побегао. Није он кукавица. Знам и да се није уплашио. Једноставно дошао је у ситуацију да бира и одабрао је. Ко сам ја да му судим? Зар ико на овом свету има право да му суди? Можда бих и ја да имам жену и дете тако исто одлучио.
Уосталом, и ја сам имао сличну недоумицу. Да ли да дођем у војску или да је одложим. Моја одлука је била да дођем и одслужим своје. Сада више нисам сигуран у ту одлуку. Управо је то оно што ме је много погодило Драгановим одласком. Са друге стране немам храбрости да сада одем. Ту сам где сам и издржаћу још ових неколико месеци који су остали. Али признајем да ми је све теже и теже.

Његов поступак пробудио је у мени авет прошлости. Бирао сам и одабрао. Он сада је бирао и одабрао је другачије од мене. Страх ме је једне истине које сам свестан а то је да је један од нас двојице погрешио. Један од нас је сигуран губитник. Некако сам сигуран да сам губитник ја, а тако верујем јер ми је Драган деловао сигурнији у својој него ја у мојој одлуци.

Бог ће знати и Бог ће нам судити. Оно што је до мене јесте да у тишини тугујем и да ове странице дневника посветим теби друже мој.
Држим ти палчеве! Желим ти срећу! Напред у будућност коју си одабрао и не гледај на нас који остајемо у садашњости која нам је наметнута. Једног дана када ово лудило прође наћемо се негде на пићу и причати о данима који осташе иза нас.

Надам се да ћеш успети у својој намери и да ћеш ускоро бити са женом и дететом. Да ћеш отићи негде преко и остварити сан да постанеш познат и признат научник.
Знам да нећеш недостајати само мени. Људи као што си ти недостајеће и овој земљи. Мојој малој и напаћеној Србији. Лако се Отаџбина одриче таквих људи! Жао ми је због тога али ја на то не могу да утичем. Као што не могу да утичем и на тугу која је настала након твог одласка.
Чувај се матори и чувај породицу. И не размишљај о томе ко је од нас двојице донео погрешну одлуку. То ће дани који долазе показати!

"Последња стража" - Ненад Милкић

"Дан Ветерана - Видовдан"

Подигнута Црква у част двојице погинулих официра

Постављена црква на врху Маљена у част двојице погинулих официра

Прва црква посвећена погинулима у НАТО бомбардовању постављена је на врху Маљена, где су пре 16 година настрадала двојица официра која су опслуживала радар Војске Југославије, прве жртве овог рата у ваљевском крају.

На месту погибије сина Жељка:
Ненад Савичић поред спомен обележја

Пуних 15 година припадници Војске Србије, чланови породица, свештенство, представници локалне самоуправе и поштоваоци, пред спомеником на Краљевом столу одају пошту и служе помен младим потпоручницима Жељку Савичићу и Синиши Радићу, официрима 126. бригаде ваздушног осматрања, јављања и навођења, које је на борбеном задатку на радару Војске Југославије 6. априла 1999. године погодио и усмртио НАТО пројектил.

У понедељак, на дан погибије Савичића и Радића, комеморација ће први пут бити одржана код мале, монтажне спомен-цркве која је подигнута на иницијативу епископа ваљевског Милутина.

Постављање цркве, коју је изградила фирма “Гранит Манчић” из Гаџиног Хана, омогућили су Епархиха ваљевска, 126. бригада ВОЈИН, “Србијашуме”, Град Ваљево и општина Пожега.

Транспорту из Ниша и постављању на месту где се налазио радар за чијим командама су били погинули официри, присуствовали су чланови породица и представници војне јединице у којој су били Савичић и Радић, постхумно унапређени у поручнике.

Хвала свима, пре свега Војсци која је организовала да се овде подигне црква. Пуно ми значи ово обележје, значи да Жељко није заборављен. Прошло је 16 година, али никад не могу да заборавим. Радостан сам што ни овај народ не заборавља - рекао је Жељков отац Ненад Савичић.

На питање да ли мисли да је жртва његовог сина и његовог саборца Радића била узалудна, кратко је одговарио: “Мислим да јесте”.

Парастос погинулим официрима сутра ће служити епископ ваљевски Милутин, док ће Војску Србије представљати заменик начелника Генералштаба генерал-потпуковник Јовица Драганић.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"