Почетак пакла на Велики Петак

На Велики петак, 9. априла 1999 године, почела је Битка на Кошарама.
Због односа снага, услова у којима се водила и губитака – више од 60 мртвих наших војника, међу којима и руски добровољац Булах Глебович, и преко 150 рањених, позната и као – Пакао Кошара.

09.04.2014. Димитрије Марковић за ФБ страницу Реци не ЕУза ФБР приредила Биљана Диковић

На фотографији: српски јунаци испред карауле Кошаре

Битка на Кошарама се водила од 9. априла до 10. јуна 1999. године између српске војске, онда под називом Војска Југославије са једне стране и троструко надмоћнијих снага НАТО-а, регуларне Војске Албаније и терориста ОВК са друге стране.

Како су положаји непријатеља били на већој надморској висини од положаја ВЈ, а сама караула на изузетно неповољном месту, ова локација је одабрана као један од праваца напада.

Циљ напада НАТО је био да се поразе јединице ВЈ на пограничном прелазу Кошаре и изврши копнена инвазија на Косово и Метохију.

План им је био да заузму Ђаковицу и пресеку линије ВЈ између Ђаковице и Призрена. Њихов коначни циљ је био да заузму читаву Метохију и натерају ВЈ на отворену битку, омогућивши на тај начин НАТО авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успеха у уништавању копнених јединица ВЈ.

На Велики петак, 9. априла 1999. у 03:00 почела је масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Ватра је била отворена од стране регуларне Војске Албаније према пограничним положајима ВЈ. Међу њима су се налазили и припадници француске Легије странаца, британског САС-а, италијански и немачки специјалисти за навођење артиљеријске ватре. Албанци су нападали у три правца, први је био према врху Раша Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе.

Током артиљеријског бомбардовања, отприлике 1 500 припадника ОВК је непримећено пришло граници. Тада је на првој линији било само мање од 200 припадника ВЈ. Крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, поготову са стране нападача.

„Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена“ – прича потпуковник Љубинко Ђурковић.

Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана. Тада је, уз помоћ артиљерије, ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне. Око 19 часова припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички CNN и британски BBC, су одмах пренеле ту вест.
Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране изнад карауле, јер су те позиције биле лакше за одбрану.

Током следећег дана су стигла и појачања за наше војнике у људству и у артиљеријском оруђу. Долазили су и очеви као добровољци да се боре поред своје деце.

„Мој батаљон је имао нешто више од хиљаду бораца у саставу 125 моторизоване бригаде, а били смо појачани и једним бројем припадника 63. падобранске бригаде из Ниша и добровољцима. Имали смо и два одреда добровољаца из иностранства, један је сачињавало око 40 руских козака, а други двадесетак Скандинаваца. Били смо решени да сви изгинемо, али да не дозволимо да и на један педаљ српске земље стане непријатељска чизма“ – прича потпуковник Љубинко Ђурковић.

Према његовим речима, борбе су без прекида трајале све до склапања Кумановског споразума, а непријатељ ни у једном тренутку није успео да направи пробој. Фронтовска битка на линији од око 15 километара, коју су бранили Ђурковићеви војници, била је толико страшна да је сви описују као „пакао Кошара“. За два месеца борби непријатељ је свакодневно покушао пробој, а најјачи напади, поред првог дана, десили су се 12. априла и 6. маја, када је копненом нападу претходило више од 10 часова непрекидног бомбардовања НАТО авијације.

„Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима.“

План НАТО-а, покушај копнене инвазије Косова и Метохије, као резултат је имао потпуни неуспех. Званични губици непријатеља, НАТО, Војске Албаније и терориста ОВК, су око 150 мртвих, иако се сматра да их је било много више, више од три стотине рањених и пет уништених тенкова Војске Албаније.

Молим Те Преблаги Господе помени у Царству Твоме православне војнике на бојишту убијене, јер су пали за слободу земље Српске, и прими их у небесни посед Твој као мученике изранављене, окрвављене својом крвљу, који су пострадали за Свету Цркву Твоју и за Отачаство, како си Ти благословио по доброти својој. 
Амин.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Хероји са Кошара заслужују обележје!

КАТЕГОРИЈА ЗОРАН ВЛАШКОВИЋ / ДАНА 09/04/2015 У 6:42 ЧАСОВА /

Сећање на херојску одбрану Кошара  9. априла 1999. г.  на српско – албанској граници

Хероји са Кошара заслужују обележје!

На  југословенско – албанској граници на караули Кошаре 1999. године  погинуло 108 људи, од којих 18 официра и подофицира , 53 војника на редовном војном року, 13 војних обвезника  и 24 добровољца Војске Југославија. Граничари ВЈ нападани и убијани од терориста “УЧК“  и   1998. године.

Фото:  Зоран Влашковић – Кошаре 11.фебруара 2011.г. ( Сарадник“Српског Гласа“ је био прва српска нога која је крочила на тло карауле Кошаре 11. фебруара  2011.г. после њеног  пада 9. априла 1999.г. )

Битка за Кошаре, на тадашњој југословенско – албанској граници на Јуничким планинама,  се водила око граничног прелаза Раша Кошарес између 9. априла и 9. јуна 1999. године. Циљ напада из Албаније од стране УЧК, регуларне војске Албаније и НАТО-а је био копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Војска Југославије је спречила ту намеру. “УЧК“ је успела да заузме караулу Кошаре, због јаке артиљеријске подршке војске Албаније и подршке НАТО авијације.

Званичне информације ВЈ говоре да је у реону Кошара било око 2000 припадника ВЈ, да је погинуло 108 припадника ВЈ, да их је 150 рањено и да је уништено једно борбено возило.

Уклоњен је натис Кошаре али су  албански терористи оставили свој потпис “УЧК“

Ратни командант  125 моторизоване бригаде генерал- мајор  у пензији Драган Живановић каже да је у реону  на  Кошарама  погинуло 108 људи , 18 официра и подофицира 53 војника на редовном војном року, 13 војних обвезника  и 24 добровољца

Кошаре пре 1999. године

На другој страни било је 6.000 припадника  терористичке “УЧК“,  погинуло је 150 албанских тероириста и 300 их је рањено а уништено је и пет тенкова. Погунула су и три страна држављана који су били на страни и у редовима “УЧК“, два из редова НАТО алијансе: Француз Арнорд Пјер (1971.) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961.), као и добровољац у редовима “УЧК“ Алжирац Мурад Мухамед Алија. У то време НАТО је у Албанији имао 12.000 војника, 30 тенкова и 26 хеликоптера “Апач”.

Пуковник у пензији Видоје Ковачевић, у време рата мајор на дужности начелника Штаба 63. Падобранске бригаде, непосредни је учесник борбених дејстава на Кошарама. Ковачевић каже да је на Кошарама лично видео два погинула Црнца који су се борили на страни ОВК. – „Били су у маскирним униформама и на рукавима су имали француске ознаке” –  сведочи пуковник  Ковачевић.

На православни велики петак 9. априла 1999. године у три часа ујутру почела је масовна артиљеријска паљба са албанске стране на караулу Кошаре: топовима, хаубицама и артиљеријским бацачима, уз учешће француске Легије странаца. Напади су ишли у три правца: Раша Кошарес, Маја Глава и караула Кошаре. Према караули Кошаре кренуло је 1500 припадника “УЧК“. На караули и око ње било је 200 припадника Војске Југославије, званичан је податак ВЈ. Припадници ВЈ нису могли да истрају у тако жестоком и масовном нападу УЧК, НАТО авијације  и француске Легије странаца и око 19 сати терористи “УЧК“ су заузели Кошаре.

У реону Кошаре командовали су терористи Агим Рамадани, који је погинуо, Селим Ђекај и Рамуш Хајрединај.

Караула Кошаре  на југословенско – алнбанској граници на Јуничкичкој планини  била је мета напада  албанских терориста  и 1998. године. Терористи “УЧК“ су били са Косова и Метохије и Албаније. Тако су само  30. септембра 1998. године у два одвојена напада на патроле Војске Југославије на Кошарама  убили  шест војника и исто толико ранили.

Нажалост погинули  војници, храбри хероји са Кошара, погинула  српска младост још немају никакво обележје.  Још нико да се сети и посвети им заслужено признање и подигне им  бар споменик који заслужују.

Зоран Влашковић - Срби на окуп 

"Дан Ветерана - Видовдан"