Две приче из дневника који је саставни део ,,Последње страже,, ...
.jpg)
ТОПОВСКО МЕСО
Обука је Одлуком војног врха обустављена, војници јунске класе су проглашени способним за извршење борбених задатака, а моја јединица добија прекоманду на албанску границу у рејону карауле ,,Кошаре“. Управо нам је саопштена та вест. Код мене није изазвала готово никакву реакцију јер и не знам шта су те Кошаре. Чуо понешто јесам али не видим никакву разлику да ли ћу бити у Ваљеву, Нишу или на Кошарама. Битно је да само тај војни рок већ једном прође.
Међутим код других сам видео чуђење, неверицу и страх. Да, страх. Треба ли и ја да се бојим?
Драган је најстарији међу нама и питао сам га да ми исприча о том терену на који идемо. Причао је дуго и са неком одсутношћу. Речи су му биле овде, али мисли очигледно нису. Поглед му је био празан а говор су често прекидали уздаси.
Оно што сам из свега успео да разумем јесте да су Кошаре пакао на земљи. Налазе се на Косову (опет то Косово!), и то на Јуничким планинама које су природни наставак планине Проклетије, и представљају границу између Југославије и Албаније. Ако сам добро разумео горе ћемо само цепати стражу, стражу и стражу и то док се не заврши војни рок. Ја у томе не видим ништа лоше. Све је лакше него ово ломатање и вежбе које нам командант задаје из дана у дан.
Кажу у близини те карауле се дешавају сукоби и да је тамо пар војника погинуло. А где то није понеки војник погинуо? Знамо сви случај из Алексинца? Гинули су војници и у касарнама по другим градовима? Несрећних случајева било је и на Пасуљанским ливадама и другим теренима? Шта су те Кошаре другачије од било ког другог терена? Битно је да дани иду и пролазе!
Причају сви да се ближи рат. Ми и руски добровољци на једној страни а Албанци и цео НАТО пакт на другој. Ја сумњам у то. Ово је цивилизован континент, још увек се све решава разговорима. Рат је глупост и мислим да само неко стиче политичке поене.
Ако ипак почне тај рат и најгоре буде на Кошарама... хммм. Можда је Драган био у праву када је рекао да смо ми топовско месо. Понашање официра, страх старијих војника и нека ужурбаност у војсци говоре да све ово и није тако безазлено.
Ја сматрам да се шири лажна паника. Крај је двадесетог века и мислим да ми нисмо топовско месо. Сукоба има и увек ће их бити али су то појединачни случајеви. Какав општи рат, какви бакрачи.
Ипак...
Да ли треба да се бојим? Да, требало би. Али не за свој живот. Бићу у реду као и сви који одемо на Кошаре. Бојим се како ћу то саопштити својима. Нарочито мајци.
И овако превише брину. Ако им кажем да идем на Кошаре добиће нервни слом. Помислиће да смо топовско месо и идемо пред стрељачки вод. Боље да прећутим па да о томе причам када се вратим.
Бринем се за мајку више него за себе. Мени ће бити добро. Сигуран сам у то. Али њој.... Не, нећу им рећи да идем на Кошаре.
***
ОДЛАЗАК ПРИЈАТЕЉА
Данас нас је напустио Драган. Само ја то знам и само сам ја то видео. Ћутим а волео бих да са неким поделим осећања која су остала након његовог одласка. Знам да то не смем. То би била издаја. Прокоцкао бих оно што је највећа светиња у односима а то је поверење.
Био ми је близак. Старији од свих нас увек је у сваком кораку и сваком поступку имао сигурност. Када смо ми млађи психички падали он је био ту да нас подигне. Недостајаће ми његове шале и разговори на разне теме.
Намерно нећу да кажем да је побегао. Није он кукавица. Знам и да се није уплашио. Једноставно дошао је у ситуацију да бира и одабрао је. Ко сам ја да му судим? Зар ико на овом свету има право да му суди? Можда бих и ја да имам жену и дете тако исто одлучио.
Уосталом, и ја сам имао сличну недоумицу. Да ли да дођем у војску или да је одложим. Моја одлука је била да дођем и одслужим своје. Сада више нисам сигуран у ту одлуку. Управо је то оно што ме је много погодило Драгановим одласком. Са друге стране немам храбрости да сада одем. Ту сам где сам и издржаћу још ових неколико месеци који су остали. Али признајем да ми је све теже и теже.
Његов поступак пробудио је у мени авет прошлости. Бирао сам и одабрао. Он сада је бирао и одабрао је другачије од мене. Страх ме је једне истине које сам свестан а то је да је један од нас двојице погрешио. Један од нас је сигуран губитник. Некако сам сигуран да сам губитник ја, а тако верујем јер ми је Драган деловао сигурнији у својој него ја у мојој одлуци.
Бог ће знати и Бог ће нам судити. Оно што је до мене јесте да у тишини тугујем и да ове странице дневника посветим теби друже мој.
Држим ти палчеве! Желим ти срећу! Напред у будућност коју си одабрао и не гледај на нас који остајемо у садашњости која нам је наметнута. Једног дана када ово лудило прође наћемо се негде на пићу и причати о данима који осташе иза нас.
Надам се да ћеш успети у својој намери и да ћеш ускоро бити са женом и дететом. Да ћеш отићи негде преко и остварити сан да постанеш познат и признат научник.
Знам да нећеш недостајати само мени. Људи као што си ти недостајеће и овој земљи. Мојој малој и напаћеној Србији. Лако се Отаџбина одриче таквих људи! Жао ми је због тога али ја на то не могу да утичем. Као што не могу да утичем и на тугу која је настала након твог одласка.
Чувај се матори и чувај породицу. И не размишљај о томе ко је од нас двојице донео погрешну одлуку. То ће дани који долазе показати!
"Последња стража" - Ненад Милкић
"Дан Ветерана - Видовдан"
ТОПОВСКО МЕСО
Обука је Одлуком војног врха обустављена, војници јунске класе су проглашени способним за извршење борбених задатака, а моја јединица добија прекоманду на албанску границу у рејону карауле ,,Кошаре“. Управо нам је саопштена та вест. Код мене није изазвала готово никакву реакцију јер и не знам шта су те Кошаре. Чуо понешто јесам али не видим никакву разлику да ли ћу бити у Ваљеву, Нишу или на Кошарама. Битно је да само тај војни рок већ једном прође.
Драган је најстарији међу нама и питао сам га да ми исприча о том терену на који идемо. Причао је дуго и са неком одсутношћу. Речи су му биле овде, али мисли очигледно нису. Поглед му је био празан а говор су често прекидали уздаси.
Оно што сам из свега успео да разумем јесте да су Кошаре пакао на земљи. Налазе се на Косову (опет то Косово!), и то на Јуничким планинама које су природни наставак планине Проклетије, и представљају границу између Југославије и Албаније. Ако сам добро разумео горе ћемо само цепати стражу, стражу и стражу и то док се не заврши војни рок. Ја у томе не видим ништа лоше. Све је лакше него ово ломатање и вежбе које нам командант задаје из дана у дан.
Кажу у близини те карауле се дешавају сукоби и да је тамо пар војника погинуло. А где то није понеки војник погинуо? Знамо сви случај из Алексинца? Гинули су војници и у касарнама по другим градовима? Несрећних случајева било је и на Пасуљанским ливадама и другим теренима? Шта су те Кошаре другачије од било ког другог терена? Битно је да дани иду и пролазе!
Причају сви да се ближи рат. Ми и руски добровољци на једној страни а Албанци и цео НАТО пакт на другој. Ја сумњам у то. Ово је цивилизован континент, још увек се све решава разговорима. Рат је глупост и мислим да само неко стиче политичке поене.
Ако ипак почне тај рат и најгоре буде на Кошарама... хммм. Можда је Драган био у праву када је рекао да смо ми топовско месо. Понашање официра, страх старијих војника и нека ужурбаност у војсци говоре да све ово и није тако безазлено.
Ја сматрам да се шири лажна паника. Крај је двадесетог века и мислим да ми нисмо топовско месо. Сукоба има и увек ће их бити али су то појединачни случајеви. Какав општи рат, какви бакрачи.
Ипак...
Да ли треба да се бојим? Да, требало би. Али не за свој живот. Бићу у реду као и сви који одемо на Кошаре. Бојим се како ћу то саопштити својима. Нарочито мајци.
И овако превише брину. Ако им кажем да идем на Кошаре добиће нервни слом. Помислиће да смо топовско месо и идемо пред стрељачки вод. Боље да прећутим па да о томе причам када се вратим.
Бринем се за мајку више него за себе. Мени ће бити добро. Сигуран сам у то. Али њој.... Не, нећу им рећи да идем на Кошаре.
***
ОДЛАЗАК ПРИЈАТЕЉА
Данас нас је напустио Драган. Само ја то знам и само сам ја то видео. Ћутим а волео бих да са неким поделим осећања која су остала након његовог одласка. Знам да то не смем. То би била издаја. Прокоцкао бих оно што је највећа светиња у односима а то је поверење.
Био ми је близак. Старији од свих нас увек је у сваком кораку и сваком поступку имао сигурност. Када смо ми млађи психички падали он је био ту да нас подигне. Недостајаће ми његове шале и разговори на разне теме.
Намерно нећу да кажем да је побегао. Није он кукавица. Знам и да се није уплашио. Једноставно дошао је у ситуацију да бира и одабрао је. Ко сам ја да му судим? Зар ико на овом свету има право да му суди? Можда бих и ја да имам жену и дете тако исто одлучио.
Уосталом, и ја сам имао сличну недоумицу. Да ли да дођем у војску или да је одложим. Моја одлука је била да дођем и одслужим своје. Сада више нисам сигуран у ту одлуку. Управо је то оно што ме је много погодило Драгановим одласком. Са друге стране немам храбрости да сада одем. Ту сам где сам и издржаћу још ових неколико месеци који су остали. Али признајем да ми је све теже и теже.
Његов поступак пробудио је у мени авет прошлости. Бирао сам и одабрао. Он сада је бирао и одабрао је другачије од мене. Страх ме је једне истине које сам свестан а то је да је један од нас двојице погрешио. Један од нас је сигуран губитник. Некако сам сигуран да сам губитник ја, а тако верујем јер ми је Драган деловао сигурнији у својој него ја у мојој одлуци.
Бог ће знати и Бог ће нам судити. Оно што је до мене јесте да у тишини тугујем и да ове странице дневника посветим теби друже мој.
Држим ти палчеве! Желим ти срећу! Напред у будућност коју си одабрао и не гледај на нас који остајемо у садашњости која нам је наметнута. Једног дана када ово лудило прође наћемо се негде на пићу и причати о данима који осташе иза нас.
Надам се да ћеш успети у својој намери и да ћеш ускоро бити са женом и дететом. Да ћеш отићи негде преко и остварити сан да постанеш познат и признат научник.
Знам да нећеш недостајати само мени. Људи као што си ти недостајеће и овој земљи. Мојој малој и напаћеној Србији. Лако се Отаџбина одриче таквих људи! Жао ми је због тога али ја на то не могу да утичем. Као што не могу да утичем и на тугу која је настала након твог одласка.
Чувај се матори и чувај породицу. И не размишљај о томе ко је од нас двојице донео погрешну одлуку. То ће дани који долазе показати!
"Последња стража" - Ненад Милкић
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар