ШТА ТРЕБА ДА САДРЖИ НОВИ ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О РАТНИМ ВЕТЕРАНИМА?!

1. Назвати Закон у складу са Уставом ( “Закон о правима ратних ветерана и чланова њихових породица”);
2. Термин “ратни ветеран” треба бити заједнички за све учеснике оружаних сукоба;
3. Ратни ветеран је и страни држављанин;
4. Рат дефинисати као оружани сукоб;
5. Обухватити комплетан период оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ и СРЈ од 1990.-1999. године, у складу са уставима државних субјеката, чиме се избегава досадашња формулација "учесника оружаних акција предузетих за време мира";
6. Обухватити добровољце, као и одликована лица;
7. Обухватити и цивилне жртве рата;
8. Обухватити права ратних ветерана заједничка за све ( не само за ратне војне инвалиде, мирнодопске инвалиде, породице погинулих и несталих лица - популација ратних ветерана мања од 10%) и то:
а) право на здравствену заштиту,
б) права из пензијског осигурања:
- право на старосну пензију и превремену старосну пензију,
- право на инвалидску пензију,
- права на основу преостале радне способности,
- право на породичну пензију,
- право на најнижу пензију,
- право на стаж осигурања или посебни стаж,
в) право на додатак за децу,
г) право на запошљавање,
д) право на стамбено збрињавање,
е) право на акције, односно уделе у привредним друштвима без наплате,
ж) борачки додатак,
з) остала права:
- предност при упису у образовне установе,
- право на стипендију,
- предност при смештају у ђачке, односно студентске домове,
- право на бесплатне уџбенике,
- предност при закупу пословног простора,
- корекција прилаза до зграде,
- царинске и пореске олакшице,
- ослобођење од плаћања накнаде за пренамену пољопривредног земљишта,
- ослобађање од плаћања судских, управних и административних такси,
- право на обнову.
9. Обуватити посебна права за ратне ветеране по основу оштећења организма, као и права породица погинулих, несталих и заробљених лица;
10. Дати већи степен појединих права за добровољце и лица која су провела дужи временски период у ратним дејствима;
11. Дефинисати зону боребених дејстава;
12. Ограничити поједина права временом проведеним искључиво у зонама борбених дејстава;
13. Увести да нема застаревања по основу болести проузрокованих ратним дејствима
( ПТСП, радиоактивношћу, употребом хемијско-биолошких средстава и сл.);
14. Увести категорију два квалификована сведока за доказивање права;
15. Дефинисати рок од 90 дана за превођење права и израду правилника;
16. Дефинисати рок за примену од 3 године за остваривање појединих права;
17. Решити проблем избеглих и расељених лица, која иначе не могу остварити права ни у једној бившој реублици СФРЈ – на тај начин избећи дискриминацију по иоснову права загарантованих Уставом Србије;
18. Дати законску могућност провере државним органима досадашњих издатих решења;
19. Спречити да се стечена права по досадашњим законима не укидају, већ преводе уз јасно дефинисану процедуру;
20. Обим права потпуно ускладити са правима учесника оружаних сукоба која имају ратни ветерани у земљама у региону и чији се закони проводе по 10 и више година;
21. Дефинисати рок у коме се мора формирати јединствена база података (матични регистар).

"Дан Ветерана - Видовдан"

Нови добровољци се прикључили француско-српској јединици!

НОВОРУСИЈА- Француско-српска јединица која је формирана овог месеца са мотивом очувања срспко-француског пријатељства у периоду два светска рата добила је нова појачања. Како кажу на званичној страници француске организације Уните Континентал нови добровољци из Србије и Француске су одмах по доласку примили наоружање и униформе. Како Правда сазнаје обука нових добровољаца се врши убразаним темпом. 

Нови српски и француски добровољци у Новорусији

Новоформирана  француско-српска јединица добила је ново појачање. Ради се о првом таласу нових добровољаца који су се одазвали позиву за заједничку борбу Срба и Француза. Организације Уните Континентал објавила је прве нфотографије новопридошлих бораца, и како кажу ово је тек почетак јер очекују нове долазке.

Нови добровољци пролазе обуку убрзаним темпом, међу добровољцима је и Радомич Почуча први са десне стране.

Нови добровољци из француско-српске бригаде су интегрисани под команду батаљона Призрак којим командује Алексеј Мозговој. У обуцу поред чалнова и оснивача јединице бивших војника у Авганистану Николе Перовића и Виктора Ленте учествују и новоруски инструктори. Како кажу у Уните Континентал обука се врши убрзаним темпом, а добровољци правазилазе све баријере са изузетном мотивацијом.  Између осталих у овој групи добровољаца се налази и познати српски новинар и ТВ водитељ Радомир Бата Почуча.

Правда.рс

"Дан Ветерана - Видовдан"

Српски родољуби спасли 520 савезничких пилота

Седамдесет година од евакуације америчких ваздухопловаца са аеродрома у Прањанима крај Чачка. По кућама у Прањанима боравило и до 5-6 авијатичара, које су сакривали, чували и хранили српски сељаци подно Сувобора.

Формације савезничких авиона, дејствујући на објекте непријатељске територије, прелећу нашу земљу. Из оштећених авиона посада се скакањем спасава. Предузмите потребне мере да их од непријатеља сачувате. Спасени авијатичари из свих крајева биће вама упућени. Припремите њихову заштиту, снадбевање и евакуацију.

Ова наредба генерала Драгољуба Драже Михаиловића стигла је у јануару 1944. године у штаб Првог равногорског корпуса, који је био под командом поручника Звонка Вучковића. Само неколико дана касније спасена је прва група од 20 авијатичара који су из запаљеног авиона искочили на Златибору. Они су одмах евакуисани на простор таковског среза.
Тада још нико није слутио да ће ова акција равногораца и мештана села под Сувобором и околини бити увод у највећу савезничку акцију спасавања у Другом светском рату, јер, захваљујући великодушној помоћи локалног становништва, који су жртвовали сопствене животе како би сакрили савезничке авијатичаре, том приликом спасено је 520 пилота и чланова посаде.

- Спасени авијатичари су смештани у куће код сељака у Прањанима у непосредној близини Равне горе. На североисточној страни села налазила се зараван Галовића брдо. На том месту, око 800 метара дужине и 300 метара ширине, одлучено је да се подигне аеродром. Више стотина људи, око 200 воловских кола, радили су пуних месеца дана на припремању терена за аеродром - испричао нам је историчар Историјског архива у Чачку Горан Давидовић. - То није био нимало лак посао, будући да су у близини од 30 до 40 километара биле немачке војне посаде и постојала је стална опасност од њиховог упада. Био је довољан само један шпијун па да се све открије, али српски народ је свим срцем био уз западне савезнике. Радови на аеродрому завршени су крајем априла.

АМЕРИКА НИЈЕ ЗАБОРАВИЛА ПРОСТОР на Галовића брду, које је послужило авијатичарима као писта, касније је назван - Аеродром слободе и ратног савезништва САД и трупа генерала Драже Михаиловића. Данас је овај аеродром обична пољана, која се од других једино разликује по табли коју су овде пре неколико година у знак захвалности подигли преживели амерички авијатичари. Ипак, Американци нису заборавили на великодушност Прањанаца, па је тако америчка амбасада у Београду недавно донирала велику новчану помоћ за реконструкцију овдашње сеоске школе.

Током 1944. године у Прањане су, бежећи од немачког окупатора, стизали савезнички авијатичари из готово свих крајева некадашње Југославије, али и из Румуније, Бугарске, Мађарске... Прањанци су у својим кућама сакривали по пет-шест пилота, ту их хранили, облачили... Појединци су остали и више од шест месеци у овом селу подно Сувобора. - Буквално су се сродили са нама. А онда су Прањанци на Галовића брду почели изградњу аеродрома. Довлачили су воловским колима камење и калдрму, како би направили стазу. Трајало је то дуго, месецима, од јутра до мрака. Када је све било спремно дошли су авиони. Памтим да су на растанку сви плакали - причао нам је своја сећања Велисав Јанковић, сведок дешавања из 1944. године у Прањанима.

Прва група евакуисана је 29. маја, око 40 америчких и британских авијатичара. У наредна два дана, 30. и 31. маја, евакуисана је целокупна британска војна мисија која је била код Врховне команде ЈВуО. Број спасених америчких авијатичара у јулу 1944. године износио је више од 200. Неколико дана пре највеће акције спасавања (10. и 11. август), када је на Галовића Брдо слетелео чак 16 транспортних авиона и одвезло 252 америчка авијатичара, генерал Дража Михаиловић се обратио пилотима:

- Веза с вашом командом у Фођи уродила је плодом, и ви ћете за који дан бити далеко од нас. Даљина, ипак, неће ослабити наше симпатије, јер нас за вечита времена вежу тешки дани и заједничка страдања, исти идеали и иста вера у победу добра над злом.... Од свих савезничких војски у свету, ми смо једина која се бори не само на једном, чак ни на два, већ, нажалост, на три фронта. Први је фронт против окупатора, силног, свирепог и до зуба наоружаног, који за сваку своју главу тражи наших-српских-стотину; други је против усташа, који су по злочинима прешли своје господаре, стављајући под нож све што је српско: жене, децу, старце, све без разлике...; а трећи фронт, најжалоснији и сада већ најтежи, то је фронт који су слуге Црвене интернационале отвориле против националне Југославије, слабећи њене снаге и претварајући национални рат у грађански и истребљења. Док ми подносимо троструке ударце, Савезници нас напуштају, а последњима још и помажу...

Приликом спасавања авијатичара неретко су избијале и борбе са Немцима, што је за овај народ било веома ризично будући да је на снази и даље била сурова немачка наредба да ће се за једног убијеног немачког војника стрељати 100 Срба. Ипак, равногорцима су савезнички авијатичари у том тренутку ипак били приоритет па су се упуштали и у борбе са окупаторима. Једном приликом крајем маја 1944. године, када је оборен један амерички авион у Овчарско-кабларској клисури, дошло је до борбе равногораца и Немаца. Тада је погинуло десет равногораца из Драгачева.

ОДЛИКОВАЊЕ ЗА ДРАЖУ

ГЕНЕРАЛ Дража Михаиловић посмртно је одликован Легијом за заслуге од стране америчког председника Трумана, 29. марта 1948. године. Труман је у образложењу за одликовање истакао и следеће:
„Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снадбевање, водио је борбу под екстремним тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој победи.“
Орден је уручен Михаиловићевој ћерки Гордани скоро 60 година касније. Вашингтон, међутим, никада није дао дозволу да се овом српског генералу подигне споменик у главном граду САД.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

У Новорусију стигло појачање из Србије

Порука свештеника Олега Трофимова:

Бог није у сили, него у истини!

Стигло појачање нашим снагама!!!

Посебно сам био изненађен и дубоко дирнут, све до суза, као појачање у рату против фашизма стигли су – момци из Србије! Они улазе у сваки храм који им је на путу и ​​узимају благослов за свети рат!!!

Ја их питам, зашто су дошли, шта њима значи овај рат?

- Ми, Срби увек ћемо бити захвалан Русима и никада нећемо заборавити да су нас они ослободили од Турака, то је дубоко генетски у нама усађено. Ми смо увек били и јесмо пријатељи Русима, нећемо вас издати, нисмо подлегли бесној пропаганди антихриста помоћу смрдљивих медија. Када смо видели тај прави фашизам – убиства цивила у Русији, срце нас је заболело, нико од нас није могао да остане равнодушан. Ваша бол – то је наша бол“

Зар се не бојите да ћете бити убијени? Да ћете бити сахрањени у туђој земљи?

- Света Русија је и наша земља, а Руси су наши рођени! Сада се пролива мученичка крв, и ми Словени, истог рода, ми православци, боље је да заједно умремо него да седимо у рупи и умиремо у комфору. А у чему би онда био смисао нашег живота? У издаји?

Приметио да је један од Срба на штакама, да је сломио ногу. Питам га: Како ћеш се борити, са сломљеном ногом? (На његовом лицу се уочавала бол при сваком покрету). На моје питање, он је одмахнуо руком, у стилу – ништа срашно, и рекао:

- На фронту ће да зарасте. Што је важно, могу да седим. Ја добро нишаним, могу бити од користи.

На то су ми, невољно, кренуле сузе, јер је требало доћи из Србије са сломљеном ногом, сетити се речи Тараса Буљбе о пријатељству, и притом – нису то нека лица са екрана, већ заиста живи људи, као некада козаци, о којима је писао Н. В. Гогољ.

Заједно смо отпевали песму „Тамо далеко је моја Србија…“. И мени је, по милости Божијој, припала част да их благословим, да их додирнем… и помажем светим уљем.

Нека вам је Бог на помоћ у ратном боју, витези православни, који се борите за Свету Русију!

 Извор: Snr24.com 21.9.2014.

Превод: Мирјана Радосављевић, СРБски ФБРепортер

"Дан Ветерана - Видовдан"

Србачки борци из Друге крајишке бригаде одали почаст погинулим друговима

Преживјели борци Друге крајишке бригаде са подручја србачке општине данас су посјетили гробна мјеста четворице погинулих Српчана и положили цвијеће и запалили свијеће на централном спомен обиљежју и спомен костурници у Српцу. Тиме су обиљежили 23. годишњицу од уласка одреда србачких бораца у састав ове бригаде.

Поред демобилисаних бораца из Српца, учешће је узела и делегација Друге крајишке бригаде из Бањалуке на челу са Владимиром Шевариком, бившим замјеником команданта и официром безбједности у овој ратној јединици.

„Бригада је бројала око 3.600 бораца и борила се на преко 20 ратишта широм Републике Српске. У борби је погинуло 226 бораца, рањено је преко 1.500, а још увијек се трага за осам несталих бораца. Ова ратна јединица специфична је по томе што су након рата преживјели борци изградили меморијални центар на Раковачким барама код Бањалуке на површини од 2,5 хектара“, рекао је Шеварика.

Он је додао да је међу првим високим официрима Војске Републике Српске погинуо мајор Драган Граховац, припадник ове бригаде из Српца.

Један од припадника Друге крајишке бригаде који је данас евоцирао успомене на ратне другове било је Љубомир Савић.

„Ова бригада формирана је 18. септембра 1991. године а само дан касније у њен састав ушао је одред србачких бораца са око 200 младих људи. Ми који смо преживјели заклели смо се 1997. године да ћемо се састајати сваког 19. септембра и положити цвијеће и запалити свијеће на гробове погинулих другова Драгана Граховца, Гојка Ждрње, Жељке Милановића и Младена Угрена“, истакао је Савић.

Србац-рс

"Дан Ветерана - Видовдан"

Сахрањен амерички пилот, један од "500 заборављених" које су спасили Срби

У среду, 10. септембра ове године преминуо је ваздухопловни наредник Кертис "Бад" Дајлс (Sgt. Curtis "Bud" Diles). Наредник Дајлс је био један од "500 заборављених" учесника "Мисије Халијард", Американац који је Србију и Србе волео највише на свету.

Оборен је 8. септембра 1944. у близини Београда при повратку са мисије изнад Плоештија у Румунији. Наравно, спашен је од стране снага ЈВуО и већ 17. септембра исте године, евакуисан у Италију са аеродрома у Прањанима. Провео је у Србији само 9 дана али је тих 9 дана заувек обележило његов живот јер је тада Србе упознао онакве какви заиста и јесу, брижни, отворени, пријатељски расположени, одани, верни, храбри и гостољубиви.
Тих 9 дана проведених у Србији су на њега толико позитивно и снажно утицали да је он пуних 70 година, хвалио и бранио Србе у свакој могућој и немогућој прилици и на свим могућим и немогућим местима. Увек је говорио да су он и његових 26 деце и унучади живи захваљујући Србима.

Никада није тражио ништа за себе, живео је да би пренео добар глас о Србима и Србији. Много пре његове смрти његова кћерка је говорила да ће њен отац и у смрт отићи бранећи Србе на сав глас. Тако је и било. На дан одласка у болницу, са собом је понео своју "књигу", регистратор са стотинама фотографија, сопствених записа и чланака о четницима, Србији, његовом спашавању, Михаиловићевом срамотном "суђењу", продаји Србије комунистима и свим догађајима до данашњих дана. Тих пар дана је у болници је са лекарима и особљем разговарао једино о Србији. Рекао је: "Ево, сад још неколико Американаца зна истину о Србији!" Није питао ни за породицу ни за пријатеље, већ само за Србију. Већ следећи дан је почео полако да се гаси али је реаговао само ако му неко помене Србе или Србију, па је његова кћерка на зид његове собе поставила његову слику из ратних дана и натпис "Питајте ме зашто волим Србију", за случај да лекари желе да провере да ли још увек може да комуницира.

Када је одлазио у болницу, потпуно свестан, рекао је "Tell people to google my name..." ("Реците људима да гуглају моје име"), што му је уједно била и последња жеља. И заиста, ко жели да сазна бар нешто о борби наредника Дајлса за Србе и Србију довољно је да упише његово име у претраживач и прича ће се покренути сама...

Наша држава, се никада није сетила да нареднику Дајлсу ода било какво признање.
Једном приликом, када је упитан да ли постоји нешто што би желео да му се пошаље из Србије он је одговорио да би му највише значио само грумен српске земље. Гоподин Саша Јованови је са Галовића поља код Прањана, где се налазио "аеродром" са ког је наредник Дајлс евакуисан из Србије, ископао грумен земље и послао му. Његова срећа, када га је добио, се није могла описати речима. Његова супруга Инез је изразила жељу да наредника Дајлса сахрани са тим груменом српске земље и тако га заувек веже са земљом за коју је његово срце било толико везано читавих 70 година.

Наредник Дајлс ће бити сахрањен у кошуљи са натписом "Србија" и "САД" коју је поносно носио при свим светковинама и одласцима у цркву. На сахрани ће се, по његовој жељи, вијорити српска и америчка застава заједно.

Нека је вечна слава и хвала овом великом човеку!

Саша Јовановић

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Сахрањен амерички пилот којег су спасили Срби

16.09.2014 21:48 | nezavisne.com

Портсмут - Обрад Кесић, шеф Представништва РС у Вашингтону, присуствовао је у понедјељак сахрани америчког пилота Куртиса Бада Дајелса у америчком граду Портсмуту, којег су Срби спасили током Другог свјетског рата.

У пригодном говору Кесић је истакао да је Дајелс био искрен пријатељ српског народа и да је за многе био инспирација својом храброшћу и досљедношћу у покушају да изнесе истину о страдању српског народа.

"Као припадник најбоље генерације Американаца, он је прави пример херојства и пријатељства, који служи као мост између српског и америчког народа", рекао је Кесић, који је сахрани присуствовао и као специјални представник Милорада Додика, предсједника РС.

Дајелсова породица је на сахрани истакла да се Дајелс трудио да објасни како су Срби послије Другог свјетског рата и током ратова деведесетих били приказани погрешно, те да су њихова страдања игнорисана од стране америчке владе и медија. Дајелсова кћерка је обећала да ће наставити с очевим животним дјелом на афирмацији српског народа.

Кесић је напоменуо да српска заједница у Америци неће заборавити Дајелса.

Подсјетио је да је прије неколико мјесеци, на његов 89. рођендан, више од 300 Срба из цијелог свијета послало рођенданске честитке. Дајелс је те честитике, како је рекао, увезао у књигу, коју је показивао породици и пријатељима.

Дајелс је оборен изнад Београда 8. септембра 1944. године у свом бомбардеру Б-24, а спасила га је јединица Драже Михаиловића током операције "Халијард".

Глас Српске

"Дан Ветеран - Видовдан"

Генерал Живковић Аустријанцима 1914: Идите у п… материну!

Ово је био одговор генерала Живковића на Аустријски ултиматум да се преда: Идите у п… материну!

Како је генерал Михајло Живковић, после понуде непријaтељске војске да преда Београд, поручио аустријском генералу да се „врати у утробу своје мајке“.

Генерал Михајло Живковић

Двадесет други септембар (1914) – Монитори и батерије са Бежаније избацују ватру и митраљирају. Штете које проузрокују су огромне у свим квартовима…

У поподневним сатима, један монитор на коме је истакнута бела преговарачка застава приближава се српским положајима код Београда.

Заповедник аустро-мађарских снага земунског региона, генерал-мајор Густав Гоља (Gustav Goglia) у пет сати после подне, шаље једног преговарача-курира са следећим писмом-ултиматумом:

Главном команданту у Београду,

Како бисте спасли српску престоницу од уништења артиљеријском ватром, ви се позивате на предају града.

Командант највишег чина и његов штаб, као и градска управа, треба да се, од сада па за један сат, што значи пре шест сати ове вечери, појаве на перону у Земуну, смештеном на Дунаву.

Густав Гоља, генерал-мајор

Напомена: У случају да прихватате предају, нека се на Калемегдану уместо српског истакне бели барјак.

Генерал Михајло Живковић, један „тврдокожац“, није се много мучио да да дугачак одговор:

„Иди у п… материну“, избацио је бесним тоном.

Што се мене тиче, нећу се трудити да преводим на француски реч по реч тај одговор, колико кратак, толико енергичан, којим је он саветовао аустријском генералу да се „врати у утробу своје мајке“.

Затим, када је непријатељски преговарач, страшно забезекнут овим одговором, стигао до мађарске обале, генерал Живковић, који је наставио да сипа друге псовке – српски језик је њима обилно опскрбљен – наредио је артиљерији да одмах отвори страховиту ватру, записао је Барби.

Михајло Живковић Гвоздени рођен је 1856. године у Београду. По очевој и мајчиној линији био је потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића.

Завршио је највише војне школе у Србији, а усавршавао се у Русији. Био је министар војни Краљевине Србије 1908. и 1909. године.

Септембра 1912, постављен је за команданта Ибарске оперативне војске. Са овом јединицом дејствовао је на правцу Новог Пазара и Рашке. У ратним операцијама 1913. године био је командант трупа на Албанском фронту.

У Првом светском рату, 1914. године био је командант Одбране Београда. На челу ове војне формације остаје све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расформирана 1916. године.

Јуна 1916, постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији. Пошто је већ пре његовог доласка у Одесу била формирана Прва дивизија, преузео је послове на формирању Друге дивизије.

По избијању револуција у Русији, 1917. године, корпус добровољаца упућен је на Солунски фронт, а са њима и Живковић. На путу се разболео и морао да остане у Паризу. Пензионисан је 1. јуна 1918. године. Преминуо је 28. априла 1930. године.

Приређено према књизи Анрија Барбија Са српском војском, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986. године.

Правда.рс/РТС

"Дан Ветерана - Видовдан"