Седамдесет година од евакуације америчких ваздухопловаца са аеродрома у Прањанима крај Чачка. По кућама у Прањанима боравило и до 5-6 авијатичара, које су сакривали, чували и хранили српски сељаци подно Сувобора.
Формације савезничких авиона, дејствујући на објекте непријатељске територије, прелећу нашу земљу. Из оштећених авиона посада се скакањем спасава. Предузмите потребне мере да их од непријатеља сачувате. Спасени авијатичари из свих крајева биће вама упућени. Припремите њихову заштиту, снадбевање и евакуацију.
Тада још нико није слутио да ће ова акција равногораца и мештана села под Сувобором и околини бити увод у највећу савезничку акцију спасавања у Другом светском рату, јер, захваљујући великодушној помоћи локалног становништва, који су жртвовали сопствене животе како би сакрили савезничке авијатичаре, том приликом спасено је 520 пилота и чланова посаде.
- Спасени авијатичари су смештани у куће код сељака у Прањанима у непосредној близини Равне горе. На североисточној страни села налазила се зараван Галовића брдо. На том месту, око 800 метара дужине и 300 метара ширине, одлучено је да се подигне аеродром. Више стотина људи, око 200 воловских кола, радили су пуних месеца дана на припремању терена за аеродром - испричао нам је историчар Историјског архива у Чачку Горан Давидовић. - То није био нимало лак посао, будући да су у близини од 30 до 40 километара биле немачке војне посаде и постојала је стална опасност од њиховог упада. Био је довољан само један шпијун па да се све открије, али српски народ је свим срцем био уз западне савезнике. Радови на аеродрому завршени су крајем априла.
АМЕРИКА НИЈЕ ЗАБОРАВИЛА ПРОСТОР на Галовића брду, које је послужило авијатичарима као писта, касније је назван - Аеродром слободе и ратног савезништва САД и трупа генерала Драже Михаиловића. Данас је овај аеродром обична пољана, која се од других једино разликује по табли коју су овде пре неколико година у знак захвалности подигли преживели амерички авијатичари. Ипак, Американци нису заборавили на великодушност Прањанаца, па је тако америчка амбасада у Београду недавно донирала велику новчану помоћ за реконструкцију овдашње сеоске школе. |
Током 1944. године у Прањане су, бежећи од немачког окупатора, стизали савезнички авијатичари из готово свих крајева некадашње Југославије, али и из Румуније, Бугарске, Мађарске... Прањанци су у својим кућама сакривали по пет-шест пилота, ту их хранили, облачили... Појединци су остали и више од шест месеци у овом селу подно Сувобора. - Буквално су се сродили са нама. А онда су Прањанци на Галовића брду почели изградњу аеродрома. Довлачили су воловским колима камење и калдрму, како би направили стазу. Трајало је то дуго, месецима, од јутра до мрака. Када је све било спремно дошли су авиони. Памтим да су на растанку сви плакали - причао нам је своја сећања Велисав Јанковић, сведок дешавања из 1944. године у Прањанима.
Прва група евакуисана је 29. маја, око 40 америчких и британских авијатичара. У наредна два дана, 30. и 31. маја, евакуисана је целокупна британска војна мисија која је била код Врховне команде ЈВуО. Број спасених америчких авијатичара у јулу 1944. године износио је више од 200. Неколико дана пре највеће акције спасавања (10. и 11. август), када је на Галовића Брдо слетелео чак 16 транспортних авиона и одвезло 252 америчка авијатичара, генерал Дража Михаиловић се обратио пилотима:
- Веза с вашом командом у Фођи уродила је плодом, и ви ћете за који дан бити далеко од нас. Даљина, ипак, неће ослабити наше симпатије, јер нас за вечита времена вежу тешки дани и заједничка страдања, исти идеали и иста вера у победу добра над злом.... Од свих савезничких војски у свету, ми смо једина која се бори не само на једном, чак ни на два, већ, нажалост, на три фронта. Први је фронт против окупатора, силног, свирепог и до зуба наоружаног, који за сваку своју главу тражи наших-српских-стотину; други је против усташа, који су по злочинима прешли своје господаре, стављајући под нож све што је српско: жене, децу, старце, све без разлике...; а трећи фронт, најжалоснији и сада већ најтежи, то је фронт који су слуге Црвене интернационале отвориле против националне Југославије, слабећи њене снаге и претварајући национални рат у грађански и истребљења. Док ми подносимо троструке ударце, Савезници нас напуштају, а последњима још и помажу...
Приликом спасавања авијатичара неретко су избијале и борбе са Немцима, што је за овај народ било веома ризично будући да је на снази и даље била сурова немачка наредба да ће се за једног убијеног немачког војника стрељати 100 Срба. Ипак, равногорцима су савезнички авијатичари у том тренутку ипак били приоритет па су се упуштали и у борбе са окупаторима. Једном приликом крајем маја 1944. године, када је оборен један амерички авион у Овчарско-кабларској клисури, дошло је до борбе равногораца и Немаца. Тада је погинуло десет равногораца из Драгачева.
ОДЛИКОВАЊЕ ЗА ДРАЖУ
ГЕНЕРАЛ Дража Михаиловић посмртно је одликован Легијом за заслуге од стране америчког председника Трумана, 29. марта 1948. године. Труман је у образложењу за одликовање истакао и следеће:
„Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снадбевање, водио је борбу под екстремним тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој победи.“
Орден је уручен Михаиловићевој ћерки Гордани скоро 60 година касније. Вашингтон, међутим, никада није дао дозволу да се овом српског генералу подигне споменик у главном граду САД.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
Прва група евакуисана је 29. маја, око 40 америчких и британских авијатичара. У наредна два дана, 30. и 31. маја, евакуисана је целокупна британска војна мисија која је била код Врховне команде ЈВуО. Број спасених америчких авијатичара у јулу 1944. године износио је више од 200. Неколико дана пре највеће акције спасавања (10. и 11. август), када је на Галовића Брдо слетелео чак 16 транспортних авиона и одвезло 252 америчка авијатичара, генерал Дража Михаиловић се обратио пилотима:
- Веза с вашом командом у Фођи уродила је плодом, и ви ћете за који дан бити далеко од нас. Даљина, ипак, неће ослабити наше симпатије, јер нас за вечита времена вежу тешки дани и заједничка страдања, исти идеали и иста вера у победу добра над злом.... Од свих савезничких војски у свету, ми смо једина која се бори не само на једном, чак ни на два, већ, нажалост, на три фронта. Први је фронт против окупатора, силног, свирепог и до зуба наоружаног, који за сваку своју главу тражи наших-српских-стотину; други је против усташа, који су по злочинима прешли своје господаре, стављајући под нож све што је српско: жене, децу, старце, све без разлике...; а трећи фронт, најжалоснији и сада већ најтежи, то је фронт који су слуге Црвене интернационале отвориле против националне Југославије, слабећи њене снаге и претварајући национални рат у грађански и истребљења. Док ми подносимо троструке ударце, Савезници нас напуштају, а последњима још и помажу...
Приликом спасавања авијатичара неретко су избијале и борбе са Немцима, што је за овај народ било веома ризично будући да је на снази и даље била сурова немачка наредба да ће се за једног убијеног немачког војника стрељати 100 Срба. Ипак, равногорцима су савезнички авијатичари у том тренутку ипак били приоритет па су се упуштали и у борбе са окупаторима. Једном приликом крајем маја 1944. године, када је оборен један амерички авион у Овчарско-кабларској клисури, дошло је до борбе равногораца и Немаца. Тада је погинуло десет равногораца из Драгачева.
ОДЛИКОВАЊЕ ЗА ДРАЖУ
ГЕНЕРАЛ Дража Михаиловић посмртно је одликован Легијом за заслуге од стране америчког председника Трумана, 29. марта 1948. године. Труман је у образложењу за одликовање истакао и следеће:
„Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снадбевање, водио је борбу под екстремним тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој победи.“
Орден је уручен Михаиловићевој ћерки Гордани скоро 60 година касније. Вашингтон, међутим, никада није дао дозволу да се овом српског генералу подигне споменик у главном граду САД.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар