Порука свештеника Олега Трофимова:
Бог није у сили, него у истини!
Стигло појачање нашим снагама!!!
Посебно сам био изненађен и дубоко дирнут, све до суза, као појачање у рату против фашизма стигли су – момци из Србије! Они улазе у сваки храм који им је на путу и узимају благослов за свети рат!!!
Ја их питам, зашто су дошли, шта њима значи овај рат?
- Ми, Срби увек ћемо бити захвалан Русима и никада нећемо заборавити да су нас они ослободили од Турака, то је дубоко генетски у нама усађено. Ми смо увек били и јесмо пријатељи Русима, нећемо вас издати, нисмо подлегли бесној пропаганди антихриста помоћу смрдљивих медија. Када смо видели тај прави фашизам – убиства цивила у Русији, срце нас је заболело, нико од нас није могао да остане равнодушан. Ваша бол – то је наша бол“
Зар се не бојите да ћете бити убијени? Да ћете бити сахрањени у туђој земљи?
- Света Русија је и наша земља, а Руси су наши рођени! Сада се пролива мученичка крв, и ми Словени, истог рода, ми православци, боље је да заједно умремо него да седимо у рупи и умиремо у комфору. А у чему би онда био смисао нашег живота? У издаји?
Приметио да је један од Срба на штакама, да је сломио ногу. Питам га: Како ћеш се борити, са сломљеном ногом? (На његовом лицу се уочавала бол при сваком покрету). На моје питање, он је одмахнуо руком, у стилу – ништа срашно, и рекао:
- На фронту ће да зарасте. Што је важно, могу да седим. Ја добро нишаним, могу бити од користи.
На то су ми, невољно, кренуле сузе, јер је требало доћи из Србије са сломљеном ногом, сетити се речи Тараса Буљбе о пријатељству, и притом – нису то нека лица са екрана, већ заиста живи људи, као некада козаци, о којима је писао Н. В. Гогољ.
Заједно смо отпевали песму „Тамо далеко је моја Србија…“. И мени је, по милости Божијој, припала част да их благословим, да их додирнем… и помажем светим уљем.
Нека вам је Бог на помоћ у ратном боју, витези православни, који се борите за Свету Русију!
Превод: Мирјана Радосављевић, СРБски ФБРепортер
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар