Хаџи Проданова буна је била српска побуна из 1814. против турског терора. На челу буне је био Хаџи Продан Глигоријевић. Буна се завршила победом Турака, а велику улогу у њеном гушењу је имао Милош Обреновић, потоњи вођа Другог српског устанка и кнез Србије.
 |
| Хаџи-Продан, вођа буне |
Буна је избила изненада и без претходне припреме у пожешкој нахији као реакција на низ репресивних мера и намета које су Турци појачавали. Непосредан повод био је сукоб код манастира Трнаве између Срба и Турака, чији су организатори били трнавски игуман Пајсије и Михаило, брат хаџи Продана, а који се свршио лоше по људе пожешког муселима Латиф-аге. На чело буне стао је хаџи Продан, наставивши да организује чете и шири буну; обухваћене су крагујевачка и јагодинска нахија.
Сем хаџи Продана, у буни није учествовао ниједан војвода из Првог устанка, док је неколико и помагало Турцима. Милош Обреновић је одбио понуђено вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба.
Међутим, понудио је везиру Сулејман-паши своју помоћ за гушење буне, уз обећање да ће бити опроштено свакоме учеснику буне који се преда, изузев хаџи Продана и његове браће. Заједно са рудничким муселимом Ашим-бегом, Милош је угушио буну, уз већи отпор у крагујевачкој нахији. После сукоба код Кнића, где су устаници извојевали победу, али се потом разишли кућама, хаџи Продан је пребегао у Аустрију.
После смирења буне није поштовано везирово обећање дато Милошу Обреновићу; из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.
„Хаџи-Проданова буна букнула је у недоба, са свим из ненада, без пристанка првих вођа у народу, и без икакве спреме; изложила је целе крајеве зверској освети турској, оквасила је коље мученичком српском крвљу: али је, при свем том, дала непобитних доказа да је народ још жив и крепак, и да десет година својега живота борбе за слободу није прошло без плода за народно васпитање Срба. На први одважан глас, летеле су стотине јунака у нову борбу за слободу отаџбине! Народ је био жив, народ је био крепак да пораз претрпи и да се нада успеху!"
Википедија.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Буна Хаџи—Проданова у Србији
—случивша се 1814е године Септемврија мјесеца—
"...Ћехаја — паша још најприје како у руке добије Пајсија Трнавскога уза се га из Чачка само до Кнића у синџиру поведе, па оданде одмах га у Београд пошаље ка' најљепшу јабуку на дар везиру својему и тамо како је доведен био, ни два дни у тамници непробавивши већ најбрже на колац је и први од свијех Србаља тадашњијех ударен пред Стамбол-капијом варошком, па одмах му је за њим и брата старијега и мирскога чоека по имену Дмитра Ристовића исти Ћехаја — паша у Београд опремио, гди је такођер одмах и он на колац поред свога брата жив доспјео. Осим тијех и другијех у исто вријеме чувши почетак нове у Србији буне и рата, пријеђе, из Њемачке у шабачку нахију и неки хроми Васиљ самтрећи; он је био бећар и прекодрински Србин из села Скочића ниже Зворника, што је и ускочио био амо преко Дрине у државу Карађорђеву, те је до паденија онога војевао, четовао и турско робље доводио из Босне, пак се је одкупљивало и мијењало за њега србско; али га овда по жељи његовој срећа непослужи, да још провојује с Турцима, него у Мачванској Подцерини са дружином ту притисну их на спавању, и повежу, те сву тројицу отале у Шабац најприје, Фочали-ићи-тугли-паши, који но шњима из Шабца упути на пешкеш везиру београдском а овај ти сва три одмах како но је турски обичај и правосудије на коље пред истом Стамбол – капијом, гди је и Пајсије и брат му већ био, и где но су и та тројица два три дни на кољу живећи свакога мимоходившега уши јауком и кривњавом напуњали, док и Турске (Караулџије) и то једва псовкам' и клетвама наљуте, или зар разжале (ако је то могуће) некојега Турчина караулџију, те их једно вече из мрака пиштољима доубије; преко свега тога мученика бола и самртнога борења навлаш би Турци коље то покраће начињали, да им натнутима ноге тек у земљу не опиру, пак пси гладни већ и сами обично радо навале и живима још и ноге глодати, ребра дрпати и дробину прогризати, и развлачити...
Потадер би тамо испод Стамбол – капије покрај лијевога и деснога у Врачар излазећега пута свако јутро по неколика више Срба освитало на кољу жива, окром што би их у исто вријеме по чаршије ћошковима, и по другим капијама сјекли и вјешали, те главама њиховим градски беден и капије китили... Оне пак у синџирима Ћехаја – пашом доведене Србове у тавници држали су преко три мјесеца, докле их чак по Божићу, снаге измождене, и новца измужена, на Савин дан јутром једну половину изведавши на сваку капију градску и варошку по неколико посјеку, и ту им, противно својега тадашњег обичаја, при труповима и растављене од њих главе оставе; па другу полу сутра дан исто тако доврше, и све их оставе псима на част, који но их прије него изједу, свуда им по вароши и граду разнесу и развуку изадрте, одсјечене, или одгрижене комаде, главе, ноге, цријева и дробове...
Још неће бити одвише к заклученију описанија ове несретне србске побуне, што је и паметодостојно, да се овди напомене, и представи ђекоји особни и појединачни случај, у коме је силно и чисто чувство возгоржесвовало, и крепка и животворна вјера будућега живота те побједоносијем терпјенија обезсмртила се, које колико народу србскаму важности, и человјечеству свему свеобште дичности, толико и вјери чести, фале, и крепости овда завазда узрокује и приноси.
(БАКОН АВАКУМ)
У реченога игумана трнавскога био је однекуда у манастиру један повелики ђак, момак управо који је био младић око двадесете године узраста својега, диван и дичан како Аполон, којега Турци за то само, што је Паисијев ђак и слуга, или како су му Турци волели пришити кривицу и назвање, потварајући га, да је хајдук, и да је ту код њега на јатаку узму и одведу, како је пријед показано, у Београд, па до неколико дана послије Пајсија смрти поведу и њега на губилиште, упртивши му на раме и готов заоштрен колац, па га све по најлак до мјеста водећи нудили сви редом и грозама и обећањ'ма свакојакима склањајућига, да се потурчи, и да тако млад и лијеп непогине узалуд, кад може ш њима да живи и сретан и честит на свијета оба да постане. На то би он их упиткивао: "А умиру ли кадгод и Турци?" Па смијешећи се ни одговора им нешчекавши запјевао би јуначки србским гласом овако:
"Нејма вјере боље од ришћанске!
Срб је Ристов; радује се смрти,
Божји страшни суд и Турке чека,
Па ви чин'те, што је вама драго
Скоро ћете Турци долијати,
Бог вам јемац и божија правда."
Бака некаква десила се уж њих, и пристала бијаше за њима, уговарајући га нека се потурчи, а да остане жив; Бог види што је нужда и невоља, па му то неће у гријех поставити. Али он и њојзи на совјету томе и сажаљењу как својој мајци, радо и весело пјесном зафали и одговори:
"Мајко моја, на млеку ти фала!
Брзо ћеш се обрадоват' сину,
Док пред лице Бога изађемо
Смрт и'збавља од свакијех бједа,
Цват прољећа по зими се јавља,
Благо сваком ко раније умре,
О мање је муке и гријеха,
Та што дадне Спас и вјера коме,
А још има браће на свијету."
Исти се Турци удиве толикој младића једнога неустрашности и великодушију, и чудно тврдој вјери, те му се смилују, да му прије ножем (јатаганом) срце прободу, па га на колац мртва натну и усправе посадивши га међу остале на своје мјесто у крај пута к Теразији пошавши иза Стамбол - капије варошке.
(ЈОШ О ЂАКОНУ АВАКУМУ И КАЛУЂЕРУ ЂЕНАДИЈУ)
У истом трнавском манастиру живио је са Паисијом још један калуђер по имену Ђенадије. Он је најприје био мирски свештеник, и родом је из Босне из села Грбаваца именом Ђорђије Шувак близу Бање — Луке, гди оставши удов покалуђери се у тамошњи манастир Моштаницу; имао је само једнога сина именом Стојана, неголемо момче, којега је такођер к себи узео за ђака у манастир. Ту неколике године пожививши како прави калуђер, к себи је у помоћ прибавио и једнога ђакона, именом Авакума, који је такођер јединац и сиротан био, нејмавши никога до старице мајке, која се и сама ту привије уза сина; старац и духовни отац пазио је тога младога калуђерка како својега сина, па и баку мајку његову. Али немогавши безпрестана чрезмјерија и зулуме турске трпјети до вијека, принужден буде промијенити вилајет, и оставити тај манастар пуст, и са својим сином и ђаконом Авакумом (за којим пристане и мајка бабски, пјешице и назорке) подигне се без обзира и по намјери кудагод друкуда у свијет, те тако и Дрину пријеђе, у Србију дође, и неколика туда манастира обишавши настани се у Трнавском при Паисију, који је ту сам био, и једва га дочекао. Ђенадије ту како је пришелац и новљак био, тако је и слушао Паисија у свему; тако је и оне Латифове момке повезати помогао Паисији, Михаилу и Јосифу Алтобабићу барјактару Хаџи — Проданову. Него, то тако учинивши они, и хабер о томе послу и Хаџији одмах пославши да међу њих дође, и предузме руководити посо, тадер пошљу и реченога Ђенадија у јагодинску нахију, да и он тамо почетак буне објави и учини, да се народ на оружје диже, и он тако и за то у манастир Јошаницу отиде; па кад овамо Хаџи — Продан ништа немогне од предузетога посла учинити, него побјегне у Немачку, и Турци Трнаву похарају, а и Паисија пронађу и уфате, и у Београд одведу... Онда потраже Турци и Ђенадију, и разумјевши куда је отишао, пошаљу за њим и уфате га, па ш њим у синџир те кроз Јагодину куд и остале у Београд, гди нађе и види Пајсија и млоге друге на па кољу. Овда и Ђенадије нашав се у чему се никада није желио наћи, сам себе при јединцу сину заборави, гледајући њега и друга му Авакума у турскоме робству и сужањству, а радо би себе за њих, или барем за сина жертвовао, кад би шћели варвари на то пристати. У млогоме јадовању, брижењу и богомолби внуши му се, да приме оно, чиме свакога и обично Турци нуде и понуђају, те и њих, а то је да се потурче, док живот избаве, па да ако Бог да с временом, те се како искупе и умакну некуда из Пексијанске вјере и државнога и нравственог робства. Он то суобшти својему сину најприје, којега једва преговори и обрати, да своју лијепу и свету вјеру презре и одбаци, а ону да прими; и то само на тај начин син му пристане потурчит' се, да се оба закуну један другом, и вјеру зададу, да првом згодном приликом побјегну, а само да се неумре без покајанија и повратка у своју стару вјеру, која но им се и чини и види бољом и најбољом бити. Пошто ови то међу се закључе и утврде, јаве то и Авакуму, и на то њега пригласе, али он нехтедне никојако у то пристати, ни вјеру промјенити, него за то и у синџиру остане, кад се они на његове очи спасу; ш њиме дакле буде што и с осталима таквима турској правди подсуднима и по свој прилици он ће бити био исти онај горепоменути момчић, што је колац свој носећи пјевао. Духовник пак Ђенадије како согласи у своје намјерење сина својега, објави своју жељу Турцима, да се хоће са сином заједно потурчити; и Турци то пријаве Ђехаја-паши, који но их одмах ослободи робства и тавнице тај час, тако и су тим и свега страха и грозе смрти, у свој конак их узме, за себе их оба удржи, и оба наскоро и торжествено потурчи; Ђенадија назову Мула — Салија, а сина му Реџеп. Но једва наступи часни пост, а мало се поумекша вријеме, прегне, и дигне се нови и прикуждени Мула — Салија узме својега сина Реџепа, искраде се једно вече на Дунав у готов иподкупљен каик те у Борчу и у Земун. А кад се на прољеће, још мало времена по томе случају, побуне опега пред Васкрс сви сложно Срби, Ђенадије врати се отале управо митрополиту Стратимировићу у Карловце сремске, и ту он и син му опета се покрсте, и наново митрополит га миропомаже и допусти му све послове свештеничке, окром једне лутургије. Послије тога отиде Ђенадије са сином до у Градишко њемачко да се ту с родом види, и ту остане у напред и живјети поближе њих, где и пробави читаве три године попујући по истоме Градишком, па умре и он и син му за њим наскоро.
(Историја Србије од 1813—1815 године. Стр. 92—105).
Узето из «Књига о Ђакону Авакуму» Милисава Д. Протића, Београд, 1968.
"Дан Ветерана - Видовдан"
