Годишњица Нато бомбардовања - подсећања

Годишњица Нато бомбардовања

Навршава се 14 година од почетка бомбардовања. У највећој до тада употребљеној сили на неку земљу, 78 дана и ноћи у 30.000 ваздушних налета и испаљених 50.000 разорних пројектила - страдало је две и по хиљаде људи

ЗЛОКОБНО завијање сирена најавило је налет "милосрдног анђела", како је НАТО назвао своју акцију против Србије и Црне Горе - око 20 часова, 24. марта, 1999. године. Деветнест земаља Алијансе, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација почеле су бомбардовање, најпре касарни и противваздушне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини...

У највећој до тада употребљеној сили на неку земљу, 78 дана и ноћи у 30.000 ваздушних налета и испаљених 50.000 разорних пројектила - страдало је две и по хиљаде људи: 500 цивила, међу њима 79 деце. Рањено је 12.500 становника. Тешко су разорени инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, медијске куће, споменици културе, српске светиње...

Тадашње власти у Београду штету су процениле на око сто милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО. Истовремено, група српских економиста проценила је штету на 29,6 милијарди долара! Италијански аналитичари додали су овоме и своју рачуницу по којој је за тај трошак могло да се прехрани 79 милиона људи у гладним подручјима ове несрећне планете.

14 година после, враћају се слике ужаса. Са земљом готово сравњена Сурдулица, Куршумлија, Алексинац, под чијим су рушевинама остале читаве породице. Као да се још чује врисак деце у "Мајином насељу", у Ђаковици, у којем су страдале избеглице из Крајине, где им је било намењено уточиште. Крв и јауци људи на пијаци у Нишу, после изручења касетних бомби. У породици Ракић у Батајници, беживотно тело њихове трогодишње Милице. У Новом Пазару, тата безуспешно покушава да спасе двогодишњег сина Марка. У Мердару, под рушевинама деветомесечна Бојана Тошовић и њен тата Божина. На њиви у Рибници код Врања, погинула је девојчица Ирена Митић (15) док је са оцем сејала кукуруз. Загрљени, страдали матуранти гимназије Милан Игњатовић и Гордана Николић. У возу, ракетама заустављеном и спаљеном у Грделичкој клисури стало је све што су планирали, тек четири месеца у браку Иван и Ана Марковић, инжењери хемије у лесковачком "Здрављу". На мосту у Варварину, под бомбама угашен живот бриљантне математичарке Сање Миленковић. Незацељене су ране и Максића из Бујановца, за сином Мирославом (17). Под рушевинама породичне куће у Раљи код Сопота, завршио се живот малих Павловића, Стефана и Дајане. И њиховог тате Владимира. У Мурину, у Црној Гори, дуго су откопавали тела девојчица из Приштине, Јулијане Брудар, Оливере Максимовић и Мирослава Кнежевића, који су потражили спас код баке и деке.

Још живе слике располућених новосадских мостова, уништеног ваљевског "Крушика", чачанске "Слободе"...

Хиљаде кућа српских домаћина и читава њихова имовина, нестале су под бомбама.

Непосредан повод за НАТО бомбардовање Србије и Црне Горе била је акција српске полиције у Рачку, једном од упоришта ОВК, 15. јануара 1999. године. Тадашњи шеф верификационе комисије ОЕБС на Космету, Вилијем Вокер, оружану акцију полиције против терориста представио је као "масакр" цивила. Тога дана почела је медијска припрема за напад.

Два месеца после НАТО напад је уследио са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким оператерима који су полетели из база у западној Европи. Потом и из Америке.

Строуб Талбот, један од главних учесника у преговорима који су довели до завршетка бомбардовања, навео је тада да је "ово био последњи велики међународни сукоб", у најкрвавијем столећу. Био је то први пут, у 50 година постојања НАТО, да је он кренуо у рат. Први пут да је једна коалиција земаља напала неки режим, како би га "брутално окончала", што су поручивали шефови Алијансе, изговарајући се да спречавају "хуманитарну катастрофу албанске националне мањине".

Бомбардовање Србије и Црне Горе завршено је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан раније, представници Војске Југославије и НАТО у Куманову су потписали Војнотехнички споразум. Овим документом утаначено је повлачење снаге Војске Југославије са Косова и Метохије и улазак у покрајину међународних трупа - Кфор.

Ове снаге, у чијем саставу је било 37.200 војника, из 36 земаља, имале су задатак да "обезбеде мир за све националне заједнице на Косову". Како су у томе успеле, најречитији је одговор у данима који су уследили - са Косова и Метохије протерано је 280.000 Срба. Киднаповано је око 1.500 неалбанаца. У јужну српску покрајину, готово истовремено, ушло је око 800.000 Албанаца, од тога трећина која никада на Косову није живела.

Четрнаест година после бомбардовања, на Косову и Метохији Срба готово да и нема. Пре девет година, 17. марта, нови погром. На мети Албанаца су Срби, њихова имовина, светиње. У фебруару, 2008, Приштина је, уз подршку дела међународне заједнице, прогласила независност. У таквим околностима повратак Срба на вековна огњишта, готово је заустављен. Да ли ће нови преговори између Београда и Приштине, започети овог марта у Бриселу, донети више наде Србима? Време ће бити најбољи сведок.

КОСИ ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ

ПОСЛЕДИЦЕ НАТО бомбардовања пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом погубне су по хиљаде људи, посебно у подручјима југа Србије и Косова и Метохије, где је према признању учесника у агресији, изручена највећа количина ове разорне муниције. Осиромашени уранијум, сматрају стручњаци, још дуго ће бити присутан и узимати данак у новим жртвама. Овим проблемом се ипак најозбиљније позабавила Италија, после велике смртности од рака њених војника, стационираних на КиМ. Парламентарна комисија покренула је истрагу. Резултати су поражавајући.

АЛЕКСИНАЦ: ТРОЈЕ У ТРЕНУ

ЗА трен ока, смртоносним пројектилима баченим из авиона,"милосрдни анђео" убио ми је оба родитеља, оца Драгомира (67) мајку Драгицу (63) и сестру Снежану (40). То се не заборавља, то боли и тешко ко може и да опрости.
Овако, сећајући се страдања својих најмилијих, говори др Гаја Миладиновић, начелник Службе трансфузије у Здравственом центру.

Авионске бомбе сејале су 5. априла смрт у центру града на Моравици. Једна од њих погодила је породичну кућу др Миладиновића који је био на терену са својом јединицом. У подруму шесторо преосталих укућана. Отац Драгомир и сестра Снежана погинули су на лицу места, а мајка, тешко повређена, преминула је касније у Клиничком центру. Супруга Вукица, учитељица у Нишу, иако и сама повређена, као лавица се борила и успела да кроз крш извуче двоје своје деце, тада петнаестогодишњу ћерку Дијану и сина Марка (11).

Тог дана у Алексинцу је погинулих 11 цивила, 52 је лакше и теже повређено. Жртве овог градића - 24!

КРУШЕВАЦ: ОСМЕХ И ЗА ТЕШКЕ РАНЕ

ДА ли сам могла још нешто да урадим, и да спасем своје дете на путу до Крушевца? Да ли су могли нешто више да ураде лекари у болници? Можда је требало да је спречим да иде на сабор у Варварин? Моје дете је било пуно живота, није веровало да нам се може догодити оно најгоре. Храбрила је и нас старије, убеђивала нас да не треба да напуштамо Србију, јер смо и о томе размишљали. Кобног дана моја Сања је пошла са још две другарице да купи шналице за косу - тегобно је и болно сведочење Весне Шпан, мајке шеснаестогодишње ученице београдске Математичке гимназије Сање Миленковић из Доњег Катуна.
На Свету тројицу, сат и пет минута иза поднева, у два налета, НАТО агресор је изручио смртоносне товаре на Варварински мост, и у црно завио десет породица, оставио 27 тешких инвалида.

- Пред људе излазим са осмехом, кријем се иза маске. Од бола и туге се браним успоменама на све лепе тренутке, које сам са Сањом проживела, и које живе у мом срцу.

НОВИ ПАЗАР: МАРКО СТРАДАО У ОЧЕВОМ НАРУЧЈУ

У НОВОМ Пазару, 31. маја 1999. године, око 13.45,

На стамбену-пословну зграду у Улици Стефана Немање, у центру града, бачена је разорна бомба, тешка више стотина килограма.
"У трену", убила је једанаест и лакше и теже ранила још 20 недужних Новопазараца. У продавници "ВМ-комерца" погинуло је четворо људи, међу њима и двогодишњи Марко Симић, који је страдао у наручју свог оца Владана.

- Убили су ми три блиска рођака и једног човека који се ту случајно нашао. Још пуно мојих познаника и пријатеља је погинуло или је повређено. И данас се често питам: зашто су убили мог унука Марка који је имао само две године? - каже Веселин Весо Симић, стриц Владана Симића и деда малог Марка Симића. - Погинулима смо подигли споменик на месту злочина око кога се сваке године окупљамо, да се подсетимо овог стравичног догађаја, запалимо свеће и помолимо се за страдале. Увек кажемо да праштати морамо, али да заборавити не смемо, генерације које долазе треба да знају за овај злочин и да из свега што се догодило извуку поуке.

НИШ: ЉИЉАНА ЧЕКАЛА БЕБУ

ЈЕДНА од најтрагичнијих жртава касетних бомби у Србији, Љиљана Спасић (26), студент четврте године медицине, страдала је у седмом месецу трудноће у самом центру Ниша, 7. маја 1999. године. Са свекрвом Симеонком пошла је на пијацу, не слутећи да ће авиони бомбама засути цивиле.
- Ишле смо руку подруку, јер се због трудноће Љиља придржавала за мене - прича Симеонка Спасић, која је у несрећном догађају заувек остала инвалид, без ноге. - Само је ођедном грунуло! Срушиле смо се. Када је дошла хитна помоћ све ми се замрачило и једва сам од болова успела да изговорим: "Пустите мене, спасите ми снају". Пробудила сам се у болници. За њу је одмах све било касно. Погођена је једним гелером, који је био фаталан и за њу и за бебу у стомаку.

Тај 7. мај 1999. био је један од најтрагичијих дана у историји Ниша. Град је бомбардован у 11.30, а контејнери "жутих убица" бачени су на пијацу, градску четврт код Универзитета, и на Клиничко-болнички центар. Погинуло је 15 људи, а више десетина било је теже и лакше рањено.

МЕРДАРЕ: БОМБА ЗАТВОРИЛА ВРАТА

- НА Ускрс сам остала без мужа и једанаестомесечне кћерке -једино је што о својој трагедији може да каже Марије Тошовић, из Мердара која је у једном трену остала без своје Бојане и супруга Божине (29)...

Тог ускршњег јутра, авиони НАТО бацали су контејнере касетних бомби на мало село Мердаре, надомак "административне линије" са Косметом. Тошовићи су кренули из куће у подрум. Марија, у осмом месецу трудноће, ишла је иза супруга који је носио у наручју њихову девојчицу. Надали су се да ће спас пронаћи у подруму мале сеоске куће. Нису успели. Бомба је погодила улазна врата на која су се Тошовићи запутили. Иако је Божина у наручју стискао девојчицу, није било помоћи ни њему ни детету. Марија, са тешким повредама и још тежим ранама, наставила је да пркоси бомбама. Успела је да се избори са рушевинама, али са ранама у души још није. Зато, својој једанаестогодишњој Анђелки, која је месец дана после трагедије дошла на свет, прича да никада не заборави да је некада имала сестру и оца и да су убијени, а да никоме ништа нису скривили...

ВЛАДИЧИН ХАН: ЉУБАВ УБИЈЕНА НА МОСТУ

НА мосту преко Јужне Мораве у Владичином Хану, 31. маја НАТО бомбе усмртиле су седамнаестогодишњу Гордану Николић и годину дана старијег Милана Игњатовића, двоје заљубљених гимназијалаца. За њихове родитеље време као да није прошло.

- Време пролази, али ране остају. Често смо на Гогином гробу у Прекодолцу или код спомен-чесме на мосту, подигнуте њој и Милану у част. Често се виђам са Гогином мајком Зорицом, чини нам се да нам је заједно лакше, али ништа не помаже.

Готово исте речи понавља и Зорица, Горданина мајка, која је три године након ћеркине смрти остала и без супруга Момчила.

- Осећања су иста као и пре 14 година. Душа боли и то ће увек бити тако - плачним гласом говори Зорица.

Новости

Хероина Слађана Станковић добила улицу у родном граду

Прва жена добровољац, Слађана Станковић добила улицу у родном граду

Прва жена добровољац у српској војсци погинула је на Косову 5. јуна 1999, помажући рањеним саборцима. Четрнаест година касније Ниш се одужио једној од најхрабријих становница

Једна од улица у Нишу убудуће ће носити име Слађане Станковић (34), која је као добровољац отишла у рат на Косово, где је погинула 5. јуна 1999. године. На овај начин Слађани се одужио њен град, а отаџбина коју је бранила постхумно јој је доделила орден заслуга у области одбране и безбедности.

Слађанина животна прича, како каже њена сестра Весна, сведочанство је о љубави, храбрости и хуманости какву умеју да покажу само ретки људи, јер се ова девојка латила пушке првог дана рата, док су се многе Нишлије скривале, страхујући од мобилизације.


АЛБАНСКИ ЛЕКАР НИЈЕ ХТЕО ДА ЈЕ ПРИМИ

- Станковићи су у сваки рат слали неког свога, али Слађана је била прва девојка која је узела оружје у руке. Нико није слутио шта јој је у глави док 24. марта у кућу није ушла у униформи и казала: "Идем у рат". Отац је покушао да је одврати, рекао јој је: "Слађана, знаш ли ти шта је рат, то није кафић, тамо се гине", али је то није поколебао. Први пут се јавила после месец дана, казала да има радосне вести, венчала се с руским добровољцем Јуријем Осиповским, и то у манастиру Светих Архангела у Призрену. Кум јој је био њен старешина Божидар Делић – каже за Телеграф Слађанина сестра Весна Станковић, па наставља:

- Обећала је да ће с мужем доћи кући 2. јуна, али сам касније сазнала да се с неким борцем заменила, па је он уместо ње тада отишао на одсуство. Тог 5. јуна санитетским возилом извлачила је рањенике код села Планеја, када их је погодила минобацачка граната с територије Албаније. Како сам касније чула, била је тешко рањена, али жива. Руси су је на рукама донели до болнице у Призрену, а прича се да неки доктор Албанац није хтео ни да је прими. Можда би остала жива да је на време стигла до лекара, да је хеликоптером упућена у болницу, али није имала шансу.

Породица ове јунакиње није била обавештена о погибији, већ је за њену смрт сазнала случајно.

- Телефоном нас је позвала једна њена пријатељица да нас пита када ћемо је сахранити. Шокирали смо се, одмах смо отишли у Дом војске да питамо шта је с њом. Казали су нам да је грешка, да идемо кући, да ће нас обавестити о томе где је она. Још нисмо ни дошли до стана када су нас сустигли и казали да су је дотерали у Војну болницу и да идемо да је препознамо – присећа се Весна Слађанине смрти.
Како каже, најтеже јој је било када је видела три пара одбачених војничких цокула у дворишту, од којих су једне биле Слађанине.

- Њено тело нам је предато у металном ковчегу. На сахрану је дошао супруг Јуриј и не знам колико Руса, читаво двориште је било пуно њихових возила. Јуриј је био потпуно скрхан, отишао је до града и купио јој венчаницу розе боје, коју је обожавала и венчић за косу. Све је то ставио у њен ковчег. Био је с нама док јој нисмо одржали шестомесечни помен, а онда је отишао, чула сам да сада ради при некој међународној организацији на Косову – каже ожалошћена сестра.

Коментаришући одлуку да се једна улица у Нишу назове именом њене сестре, Весна истиче да је због тога поносна, али да је она заслужила више.

- Предлог да се то уради потекао је од Удружења бораца, али за Слађану је могло да се уради и више. Три године смо скупљали новац да јој подигнемо споменик, и то смо урадили без ичије помоћи. Слађана је дала за ову земљу највредније што је имала и није заслужила да је само ми памтимо. Требало би да је се сећају сви који су овде остали док се она за њих борила – каже Весна.

ПРЕДОСЕЋАЛА СВОЈУ СМРТ

Након Слађанине смрти, породица је пронашла њен дневник у којем је написала да зна да се с Косова неће жива вратити.

- Предосећала је своју смрт, али је то није поколебало у одлуци да оде. Њени другови су нам причали да је била неустрашива, да би и у време највећих борби успела да се пробије и да борцима донесе храну и лекове. Тако је и страдала, пробијајући се до рањеника – прича Слађанина сестра.

Од туге за ћерком Слађанин отац је убрзо преминуо. Успомену на њу осим Весне чува још само њена мајка која живи у селу Прва Кутина, у кући из које је Слађана кренула у рат.

- Мајка одбија да се врати у Ниш. Окружила се Слађаниним сликама и њеним стварима, јер без обзира на четрнаест година од њене смрти, никако не може да је прежали – каже Весна.

Телеграф.рс

У паклу Кошара – неиспричана ратна прича

У паклу Кошара – неиспричана ратна прича

Сведочења припадника Војске Југославије о вишенедељном одбијању напада бораца ОВК, потпомогнутих војском Албаније и НАТО авијацијом

Најтеже је било на Кошарама. То је реченица која се може чути од ветерана који су се током рата НАТО-а и СР Југославије борили на Косову и Метохији, то је податак који је познат сваком грађанину иоле заинтересованом за та збивања. Ове борбе помињу се чак и у популарној серији „Мој рођак са села” у којој глумац Војин Ћетковић игра пуковника Миломира Вранића, ветерана с Кошара. Али у стварности, о најтежим борбама у рату 1999. године мало се зна.

Кошаре су назив карауле на југословенско-албанској граници на Јуничким планинама, које се надовезују на Проклетије. Надморска висина на том подручју достиже 2.000 метара, предео је шумовит. Према подацима пензионисаног генерал-потпуковника Љубише Стојимировића, који је у време рата био начелник Штаба Треће армије Војске Југославије (ВЈ), жестоке борбе на Кошарама обухватају период од 9. априла па до средине маја 1999. године и вођене су на фронту ширине четири километра.

– Почетком априла говорило се о такозваном ускршњем примирју, обустављању борбених дејстава и давању шансе преговорима. Међутим, 9. априла, баш на Велики петак, ОВК уз подршку НАТО-а и регуларне војске Албаније покреће напад да би продро у дубину простора Косова и Метохије, с намером да се пресече комуникација Пећ–Ђаковица–Призрен, раздвоје наше снаге и споји с групом Рамуша Харадинаја на подручју Јабланице. Напад је почео снажном артиљеријском припремом, гранатирањем карауле Морина. То је требало да буде варка, да помислимо да ће ту уследити пешадијски напад. До напада пешадије је дошло, али на подручју суседне карауле Кошаре. У дубину наше територије нису ушли више од 500 метара. Наше снаге су биле на нижим положајима, што је веома тешка ситуација за одбрану. У тешко проходном окружењу нисмо могли да користимо борбену технику. Имали смо логистичке проблеме, није било једноставно снабдевати војску на положају високо у планинама. Непријатељским снагама је у том смислу било лакше, одмах преко границе налази се подручје града Тропоја – објашњава Стојимировић.

Он процењује да је у борбама на Кошарама ангажовано око 15.000 припадника ОВК, уз подршку авијације НАТО и регуларне војске Албаније, пре свега артиљерије калибра 105 и 155 милиметара. Границу СР Југославије бранили су припадници 125. моторизоване бригаде и делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде.
– Када је почео снажан напад из Албаније у рејону Кошара, један наш водник, по ранијем договору, при повлачењу је минирао и запалио караулу. Наше снаге повукле су се само неколико стотина метара ниже и ту успоставиле одбрану. Напад је сломљен и та линија се минимално померала напред-назад. НАТО авијација је стално нападала наше снаге, једном приликом 42 пројектила пала су на простор дужине два километра и том приликом погинуло је 12 наших сабораца – објашњава пензионисани генерал-мајор Драган Живановић, ратни командант 125. моторизоване бригаде.

Ова јединица после мобилизације имала је око 7.000 војника, била је наоружана тенковима Т-55 и артиљеријом калибра 122 и 90 милиметара. Уз војнике на редовном одслужењу војног рока, у њој су били резервисти с подручја Космета, Краљева, Врњачке бање и Трстеника.  (Овде треба напоменути и велики број добровољаца из свих крајева Србије.)
У рату су погинула 62 припадника ове јединице.

– Поврх свега, све до маја у планинама је било снега. Уз сву опасност од непријатеља, нашим војницима је претило и смрзавање. А било је оних који су положај у снегу држали и по 48 сати – истиче Живановић.

Пуковник у пензији Видоје Ковачевић, у време рата мајор на дужности начелника Штаба 63. падобранске бригаде, непосредни је учесник борбених дејстава на Кошарама.
– Наше и њихове линије су биле тако близу, испреплетане у шуми, чак и на свега десет метара – каже Ковачевић који је и тешко рањен у овим борбама.

Било је то 19. априла, приликом напада специјалаца из „шездесет треће”. Наишли су на жесток отпор.

– Развила се борба. Истина је оно што су причали борци из Првог и Другог светског рата, није опасан метак који чујеш, тај је већ прошао, већ онај којег не чујеш. Усред борбе одједном сам осетио резак бол, глава и лева страна тела били су ми обливени крвљу. Сећам се да сам рекао саборцу „Чувај ми децу...”. Затим је наступио чудан осећај, као да тонем, нестајем. Губио сам свест, али сам опет долазио к себи – прича Ковачевић.

Саборци су му прискочили у помоћ. Војник Предраг Дегент га је превијао и у том тренутку је погођен – задобио је прострелну рану у пределу груди од које ће се касније опоравити, имао је панцир, али је погођен с бока.

– Иако сам био тешко рањен, био сам свестан жестине борбе која се водила. Та канонада, та киша метака, оставила је на мене тако снажан утисак, то је нешто што је тешко описати – истиче Ковачевић.

Његови саборци су дали све од себе да га спасу. Носили су га километрима, а евакуација рањеника на рукама, каже Ковачевић, једна је од најтежих ситуација за војника у рату, психофизички исцрпљујућа. Вукли су га низ планину у шаторском крилу, носили на импровизованим носилима. Стигли су до болнице у Ђаковици, а одатле је Ковачевић превезен у болницу у Приштини.

– У Приштини је била дежурна екипа кардиоваскуларних хирурга из Београда, оперисао ме је др Горан Вучуровић. Затим су ме превезли у Ниш, па у Београд, на ВМА – објашњава Ковачевић који је у борби на Кошарама остао без левог ока и изгубио је осећај у левој руци, а с болничког лечења отпуштен 29. новембра 1999. године.

-------------------------------------------------------------------------

Погинули у француским униформама

Видоје Ковачевић каже да је на Кошарама лично видео два погинула Црнца који су се борили на страни ОВК. „Били су у маскирним униформама, на рукавима су имали француске ознаке”, сведочи Ковачевић.

-------------------------------------------------------------------------

Добровољци из Русије

На српској страни борили су се добровољци из иностранства, међу којима је највише било Руса. „Сећам се Станислава, некадашњег војног лекара, капетана совјетске армије. Током транзиције напустио је војску, али се 1999. јавио као добровољац. Послали су га на Кошаре. Хтео сам да ради у нашем санитету, али је он то одбио и остао на првој линији као обичан војник. Преживео је рат”, каже Драган Живановић.

Политика

"Милосрдно" бомбама на децу

Најтамнију страницу бомбардовања СРЈ представља страдање деце, а на том страшном списку је 89 убијених и 2.700 теже и лакше рањених малишана.

Прва жртва је био 17.годишњи Сенад Дацић из села Бресник код Рожаја, који је 25. марта, само дан пошто је НАТО кренуо у напад, нашао на касетну бомбу бачену из авиона и тешко повређен преминуо на путу до болнице.

Најмлађе жртве су безимена беба албанске националности, спаљена у наручју мајке у Кориши и 11- месечна девојчица српске националности Бојана Тошовић, убијена на степеницама породичне куће. 11. априла у селу Мердаре код Куршумлије, у наручју оца Божина.

Трогодишња Милица Ракић из Батајнице убијена је 19. априла док је седела на „ноши”, уочи поласка на спавање.

Милица Ракић, 3 године

Троје 18.годишњака, тек што су се опраштали од детињства, жртве су различитог убојитог оружја. Један од њих је Милан Игњатовића из Владичиног Хана који је покошен шрапнелом у предвечерје 11. маја, заједно са 16.годишњом Горданом Николић. Умрли су загрљени, у освит прве љубави.

Милена Малобабић, је бежећи од смрти из РСК у Хрватској, усмрћена у избегличком кампу приликом бомбардовања Сурдулице а, Копола Фљоринда је у смрт отишла са четворо браће и сестара када је НАТО гађао аутобус на мосту преко Лаба, у селу Лужане, код Подујева. Са списка убијених се не могу изоставити ни три нерођене бебе чије су мајке побијене у поодмаклој трудноћи: Ана Марковић из Лесковца, Љиљана Спасић из Ниша и Ђуље Зуљфури из Призрена.

Отац и син

У Новом Пазару, 31. маја око 13.45, на стамбену-пословну зграду у Улици Стефана Немање, у центру града, бачена је разорна бомба, тешка више стотина килограма.

"У трену", убила је једанаест и лакше и теже ранила још 20 недужних Новопазараца. У продавници "ВМ-комерца" погинуло је четворо људи, међу њима и двогодишњи Марко Симић, који је страдао у наручју свог оца Владана.

Марко Симић, 2 године

НАТО ракете и касетне бомбе су их покосиле у пролеће 1999. на улици и у дому, а требало је да нове животе подаре долазећег лета. Жртве бомбардовања су били и малишани Турци, Роми, Горанци, али највећи број страдалих је, сразмерно популацији, међу српском и албанском децом.

Потпуно невина, ова деца су често умирала у најтежим мукама:под громадама бетона и челика, као живе буктиње у спаљеним кућама, живи закопани у кратерима америчких томахавка; комадани тако да су делови њихових тела скупљани с ужасом на месту злочина.

Зато стручњаци Савезног комитета за ратне злочине нису могли идентификовати двадесет двоје албанске деце до 14 година старости, чија су тела угљенисана у нападу НАТО бомбардера на избегличку колону на путу код села Кориша, 13. маја и једно српско дете старости између девет и десет година раскомадано у нападу на Сурдулицу 27. априла. Међу оним најтеже повређеним су деца са опекотинама највишег степена, ампутираним екстремитетима, трајно оштећеним унутрашњим органима. Дечак стар свега четири године, избеглица из Крајине, Петар Илкић рањен у нападу на избегличко насеље „Мајино село” код Ђаковице 21. априла, тешко да ће икада поново прогледати. Нада Мартиновић стара 15 година, покошена је шрапнелом приликом ракетирања аутобуса на Савиним водома 3. маја код Плава у Црној Гори и тако јој је оштећена кичма да је остала непокретна.

Ученик четвртог разреда основне школе Данијел Ивић из Врбовца код Косовске Митровице 15. маја је понео оцу воду на њиву и наишао на касетну бомбу која му је разнела обе ноге. Задобио је повреде по целом телу и остао без дела носа.

Не постоји протеза која би могла да врати ноге њему или 7-годишњој Славици Јеленић, да их учини оним што су били до агресије НАТО - здравом децом.

Црном списку треба додати и убиство 17-годишњег Новице Јанићијевића којем је разнета глава у масакру 14. жетелаца у Селу Старо Грацко 23. јула, као и 6-месечну бебу која је 16. августа жива спаљена у кући, са мајком Лелом Димић, у центру Призрена.

Ове злочине починили су терористи ОВК пошто је 10. јуна прекинута војна интервенција НАТО и уведена привремена управа УН на Косову, а контролу у јужној српској покрајини преузеле међународне снаге. Поред тога, прве године после бомбардовања, на десетине деце на Косову је страдало од касетних бомби и постављених мина.

Истраживања спроведена само годину дана после бомбардовања показале су да 10 одсто деце у Србији пати од последица стреса које захтевају помоћ стручњака, што је директна последица претрпљеног страха, збегова и живота по подрумима и склоништима, уз стална оглашавања сирена за вадушну опасност. У оценама западних лидера у већини западних медија спомињање цивилних жртава и цивилних разарања се, међутим, избегава или уопште не помиње, тако да се и данас, 10. година после бомбрдовања НАТО, мало зна о страдању деце у акцији названој „Милосрдни анђео”. Списак убијених малишана и деце инвалида, теже и лакше повређене, није коначан, јер део медицинске и истражне документације о страдању цивила на Косову тамошње албанске власти, које западним савезницима изражавају бескрајну захвалност на бомбардовању Србије, не желе да обелодане.

Политика

Насловне стране српске штампе на годишњицу НАТО агресије

Данашње насловне стране неких "наших" новина.
О годишњици почетка рата и бомбардовања ни речи...

 

(НСПМ)

Слике НАТО злочина из 1999.

АГРЕСИЈА НАТО на Савезну Републику Југославију, под именом "Савезничка снага" (Милосрдни Анђео), почела је 24. марта 1999, а завршена 10 јуна.

У рату је на страни Алијансе учествовало 19 дражава чланица. Ако се урачунају и оне ван НАТО које су дале писте и другу помоћ, СРЈ је напало 26 држава.

Укупна материјална штета у СРЈ, или прецизније у Србији, процењена је на више од 100 милијарди долара.

НАТО је током агресије уништио или оштетио 1.026 цивилних објеката. Потпуно је разорио 7 индустријских и привредних објеката, 11 енергетских постројења, 38 мостова, 28 радио и ТВ-репетитора, 470 км путева и 595 км пруга. Оштећено је 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 основних и средњих школа, 29 манастира и 35 цркава.

Агресори су имали 743,8 милиона становника и државни буџет од 3.312 милијарди долара, а СРЈ 11,5 милиона становника и буџет од 3,85 милиона долара.

НАТО је агресију започео са 464 летелице, а завршио са 1.040. Оне су лансирале више од 400.000 пројектила, а СРЈ је гађана и са 1.000 крстарећих ракета. Укупна маса ових убојних средстава је око 22.000 тона.

Српске снаге су од 24. марта до 10. јуна имале 753 погинулих: 589 војника и 172 полицајца.

НАТО је убио око 2.000 и ранио око 10.000 цивила.