Заборављени српски хероји: Кошаре су била прва линија одбране отаџбине

(magacin.org)

Неколико месеци трају разговори са човеком који је са својим саборцима већ историја о којој се ћути. Он и његови другови, Пакао Кошара носе у себи јер су вековима удаљени од наслова наших таблоидних строго контролисаних медија. У себи носе саборце, који су остали на првој линији одбране. Гробна тишина се надвила над Oтаџбином, која им је и данас вреднија од живота.

Теже од ћутања о њиховим заслугама за неуспех два копнена напада НАТО-а је етикета злочинаца којом су обележени. Добили су је сви кад су њихове комаданте оптужили и испоручили у Хаг. То је нови Пакао Кошара завијен у обланду ЕУропске демократије. То је со коју им додајемо на ране задобијене у Косовском боју који су водили на крају 20. века.

Мало њих зна да је један од оних који су преживели Пакао Кошара после ’99. стигао до места на коме је време стало. Ризик није био ништа мањи од онога кад су држали прву линију одбране. Витез се у име преживелих другова и своје поклонио граничарима карауле Кошаре: „Нека вам је вечна слава – јунаци најкрвавије битке за педаљ српске земље!“

Почетком 20. века Европа ослобођена страха од Османлија није нам дала предах. Генерал-фелдмаршал Аугуст фон Макензен шаље своје војнике на Србију речима: „Ви полазите на српски фронт и на Србију, a Срби су народ који воли слободу и који ce бори и жртвује до последњег“.

Српска војска је препешачила 3000 километара, а о њеном повратку у домовини у свом дневнику записао је маршал Франше д’Епере: “Српска пешадија на Солунском фронту брже напредује од француске коњице”.

На крају 20. века Северно-атлантски споразумни савез (НАТО) након деценије сатанизовања Срба одлучује се на Агресију. Војна сила 19. моћних држава уз подршку Албаније и терориста ОВК није пробила прву линију одбране на Кошарама.

Борци са прве линије одбране Отаџбине су повезали векове од првог 28. јуна од када изговарамо Видовдан, а мислимо Косовски завет. Не зна се час заветовања – Видовдан је у нама пре памћења.

Витезови са Кошара могу мирно пред Милоша – они су заокружили 20. век и очували част непобедиве српске војске.

- Наш саговорник неће да се његово име издвоји јер му дани теку у живим сећањима као да се све недавно догађало јер се о Кошарама и мисли у множини. На уводни текст који је утисак вишемесечних разговора каже:

- Сад овако … гледајући историјска догађања, Европа се увек трудила да нас уништи. Од Цара Душана па до данас. У свакој буни, устанку или рату, гурали су нас да што више изгинемо… увек су нам упућивали протесне ноте и мешали се у унутарњу политику. Данас је најгоре што те убијају за твоје добро …

- Ви сте веома критични према Европи, то је много више од Евроскептицизма. Шта је било пресудно за такв однос, који није карактеристичан за младе – за Вашу генерацију. Да ли је разлог томе рат и искуство Кошара?

- Не никако. То је пре свега Косовски завет. Мушка деца треба да се на рођењу поздрављају са „добро дошао осветниче Косова“. Aко следиш светиња коју браниш је изнад живота. Ја дајем три Београда за Пећку Патријаршију.

- Београђани могу бти погођени Вашом изјавом. Београд су већ почели називати антисрпским градом због инертности грађана управо на српска страдања. Да ли и Ви примећујете недостатк емпатије према страдањима Срба?

- Пратим то и морам се сложити да инертност постоји. Међутим, Београд је огроман град који трпи највећи пропагандни притисак специјалних облика рата, који као што видите даје резултате. При том ја имам право да то кажем јер сам шеста генерација рођених Београђана.

- У нашим дугим разговорима помињали сте разне догађаје из Српске историје па се могао стећи утисак да бисте били срећнији да сте рођени у неко лепше време. Да ли је то само утисак или бисте могли издвојити неко време у којем бисте били срећнији?

- Утисак који се стекли није ни нетачан нити је сасвим тачан. И сам често имам супротстављена осећања. Нисам ја „претерано“ млад. Рану младост сам провео под санкцијама, младост у рату, а зрело доба живим под окупацијом. Међутим, ако бих могао да бирам време у којем бих волео да живим и да имам ове године, то би била 1804. или 1914. година. То је било време у којем су част и јунаштво били друштвено вредновани, а није било дилеме око тога да ли Отаџбину треба бранити или не. Некада помислим шта ме даље чека: природна катастрофа, ерупција вулкана, најезда скакаваца … Истовремено се борим и покушавам да учиним нешто да та лепша времена заиста дођу за будуће генерације.

- Истина је да нисте како Ви кажете „претерано“ млади, али сте млади. Колико се сећам Ви сте 1978. годиште. Не бих коментарисала борбу, али ме занима зашто се у Вашим годинама већ борите за будуће генерације? Да ли зато што јунаци и ратовање нису у моди, а мода дезертера и капитуланата је и медијски подржана?

- Па искрено, осећам се као да имам 100 год – старац Фочо од стотину љета. Мислим да и војска и рат значајно утичу на зрелост мушкарца, а оне који подлежу медијској подршци и антипропаганди и не сматрам мушкарцима. Треба да се стиде пред женама које су ратовале – праве хероине. Имао сам 18. година када сам отишао у војску, са 19. сам као добровољац отишао у рат и све време био на Кошарама. Три пута сам рањаван и данас сам РВИ. Остале су ране, сећање, туга, понос… Немам прави одговор за осећање старости. Можда су то управо ратна искуства која човеку доносе такво осећање, али ништа не тврдим, осим да је осећање ту и да нисам изузетак.

- Разговарали смо све ове месеце о разним темама, а најмање о Кошарама, заправо о том паклу у којем сте били, који је препун емоција које трају и данас. Шта је разлог да углавном говорите о ратним друговима, пријатељствима која су неупоредива са оним мирнодопским? Зашто избегавате да говорите о страхотама Кошара?

- Па све ове године након рата у свим личним кризама схватио сам да никога не занима и не жели да слуша било шта о рату. Није то ни пријтно ни лепо нити је неко спреман да слуша. Ратници ни у бољем окружењу не причају о томе шта су преживели, а ми смо дошли дотле да је злочин бранити Отаџбину.

- По то нико није порицао, али се сећам једног разговора у којем сте бурно реаговали на моје исказано дивљење и прилично оштру реакцију при мом изједначавњу Вашег херојства са Обилићем. Захтевали сте доста енергично да не говорим тако о Вама јер ви нисте неки јунак, да је било много храбријих и бољих од Вас, да сте просечан човек који је само одуживао дуг Отаџбини. Сећате ли се тога ?

- Сећам се и остајем при томе јер Ви нисте упознали јунаке који су прошли сва ратишта. Неможете ни предпоставити шта су они преживели. Морате једно схватити. Нису нама потребна признања јер је то наш дуг Отаџбини, али боли неправда, боли сазнање да су друштвено прихватљивији дезертери и они који су бежали и на разноразне начине избегавали рат. Боли што се вреднује оно што би морала бити срамота и стид. Не тражимо признања, али зашто нас извргавају руглу и подсмеху – то је оно што није моуће прихватити. Ми не можемо да се изборимо да Видовдан буде проглашен за ДАН ВЕТЕРАНА.

- Нисте избегавали да кажете да сте три пута били рањени, па ни то да сте се непотпуно опорављени са штакама вратили на фронт. Међутим никако нисте помињали како су Вас другови дочекали, јер је сигурно да Вам нико не би замерио и да се нисте вратили, а многи не би ни помислили да се врате. За мене сте Ви два пута добровољно отишли у рат – добровољно сте се вратили у пакао.

- Како су ме дочекали… као духа да су видели… говорили ми да сам луд што сам се вратио… Али кад су ме угледали, сви су се постројили у строј и стали мирно да ме поздраве… После су ме уз псовке изљубили – то одушевљење уз псовке није могуће описати … За њих могу само једно да кажем… Драго ми је што сам се борио раме уз раме са јунацима као из бајки …

- Колико сам Вас упознала у ових неколико месеци, мислим да је пресудно за повратак било то што нисте хтели да оставите своје другове у том паклу у којем се сваки дан живота броји као добитак. Да ли сам у праву?

- Опција да се не вратим на Кошаре за мене није постојала. Не бих ни на лечење отишао да нисам био свестан да ћу умрети од искравављења. Ту нема рационалног објашњења. Можда је право објашњење тај дочек након повратка, тај ужас пакла и опојна лепота бајке.

- Не могу да не поменем генерала Лазаревића кога сте ми више пута спомињали, а он је управо парадигма трагедије наших бораца, који одговарају зато што су бранили Отаџбину. Истицали сте више пута да је долазио на прву линију одбране.

- Да, то јесте за истицање, јер који генерал обилази прву линију одбране, поготову што је био комадант Приштиског корпуса. И то није све, бринуо је за нас као за своју децу. Волео сам га, највише сам њега волео.

- Пакао Кошара не можемо уз сав труд ни да замислимо. Непрестано сте бомбардовани тако да и становнике Призрена обузима језа при спомену Кошара, пре свега због целоноћних светлости бомби којима су ваше положаје засипали авиони НАТО-а. Непрестани напади и временске непогоде су онемогућавале редовну допрему хране и одеће. Готово сваки дан је неко гинуо, а свакодневно више бораца рањавано. Шта је ипак било најтеже?

- Најтежи је био терен и то не само по томе што је био тежак за одбрану због изложености нападу већ што је то терен таквих стрмина да си морао имати козје вештине да савладаваш те успоне. Уз то још хладноћа и блато. То је било теже од самих борби.

- И на крају да завршимо прегледом битке о којој се толико ћути. Како бисте Ви у најкраћем описали битку на Кошарама и њен исход ?

- За саму битку се може рећи да генерално има два дела – копнени напад у реону карауле Кошаре. Напад је кренуо на велики петак убацивањем диверзантске једиице у позадину, а онда је авијацијом тучено шире подручје. Копнени напад, је трећи део покушаја пробоја за који је изабран пут и тако је нашим јединицама онемогућено коришћење оклопа и борбене технике. То је напад за пробој линије одбране који је НАТО назвао Стрела 1.

- Стрела 2 је копнени напад после пропасти Стреле 1. Напад је кренуо преко Паштрика и у њему је учествовала стратешка авијација, која је тепих бомбама засипала наше положаје. План копненог напада Стрела 2 обухватао је артиљериски напад и копнени јуриш мешовитим снагама. До краја, односно до пропасти овог копненог напада преко Паштрика ми нисмо уступили ни метар српске земље.

– На караули Кошаре први напад је сачекала регуларна војска, а на Паштрику прву линију одбране чинили су добровољци, ветерани и искусни официри. Сви учесници ове битке на Кошарама били су свесни да је цео тај терен био ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ.

ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ је остала непробојна, а славна српска војска непобедива. Њих се данас нико не сећа нити их помиње. Мејнстрим званичних медија већ ради на промени свести. Векови се више не смеју бројити Видовданима и зато Видовдан не може бити њихов дан – ДАН ВЕТЕРАНА.

Али они кажу да није крај.
Поносе се што су борци Кошара.
Њихови синови ће се рађати и бити прихватани речима:
„ДОБРОДОШАО ОСВЕТНИЧЕ КОСОВА“!

Након разговора са борцем који је преживео Пакао Кошара схватите да су сви они већ отишли у ЛЕГЕНДУ. Комаданти НАТО-а могу наредити тишину, али немају моћ да забране легенду. Зато се буде из кошмарних снова у којима их посећују момци који су им стали на црту и оставили их заглављене у балканском „живом песку“. Не разумеју они да се Видовдан не брише декретом јер декретом није ни донет. Он је изван и изнад војне и сваке друге моћи освајача. Видовдан је вечни симбол светиње која се овде брани.

Србин.инфо