Херој с трубом

Ахмед Адемовић припада плејади прослављених носилаца Карађорђеве звезде лесковачког краја. И данас живи легенда о његовом ратном подвигу.

У Првом балканском рату у српској војци био је трубач и храбар борац. У јеку Кумановске битке ушуњао се на турску страну и одсвирао знаке за одступање турске војске. С друге стране узвишице, српској војци засвирао је знаке за јуриш. Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара. Управо за тај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. После Кумановске битке, Турци су коначно протерани са Балкана.

Ахмед се поносио овим одличјем које није скидао до краја живота. Лесковац је поштовао његово херојство и указивао му велику пажњу.

За време Другог светског рата, Немци су стрељали двојицу његових синова – Реџу и Раму. Лесковчани су им подигли споменик у Араповој долини, у подножју Хисара, где су Немци 3. децембра 1941. године стрељали 400 до 500 Рома. Последње године живота Ахмед је провео у кућерку свог унука Фадила. Умро је децембра 1965. године у 92. години.

Иначе, поред Ахмеда Адемовића, златну Карађорђеву звезду са мачевима добила су још двојица трубача – Рома из лесковачког краја: каплар Амет Иде Аметовић, бомбаш српске војске из Лесковца и Рустем Сејдић из Бојника, прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.

Српски ратни заробљеници у Холандији, Први светски рат

Остаци српских ратних заробљеника који су умрли у Холандији пронађени после 75 година

ХАГ/БЕОГРАД – Недавно истраживање је показало да се остаци 89 српских ратних заробљеника, који су умрли у Холандији 1919. године, налазе у српском маузолеју у Јиндриховицама близу Карлових Вари у Чешкој Републици.

Већина ових 89 српских ратних заробљеника који су стигли на тло Холандије 1919. године из разних логора умрло је од последица Шпанског грипа. Привремено су ту смештени, а затим је требало да се после Првог светског рата врате у домовину путем луке у Ротердаму. Неки од њих су успели да дођу на тло неутралне Холандије пре краја рата. Укупно се више од 4000 Срба вратило у домовину преко Холандије. Дошли су из концентарционих логора у којима су били заточени као ратни заробљеници у Немачкој.

Укупно је 92 српских војника преминуло у Холандији између 1917. и 1919. године и сви они су били сахрањени на 9 гробаља. После рата, влада у Београду је одлучила да концентрише своје жртве рата на ограниченом броју места у Европи. Остаци би били ексхумирани, стављани у ковчеге и пребацивани у маузолеје. На исти овај начин, направљен је и план за 89 српских ратних гробова, који су требали да се ексхумирају и транспортују из Холандије. До недавно се траг остацима ових српских ратних заробљеника губио у Вилеру, близу Најмегена, где су лимени ковчези били предати немачким властима 18. маја 1938. године, са намером да даље буду пребачени у тадашњу Чекословачку.

Крајем априла ове године у Архиву Југославије је пронађен допис из одељења Министарства правде Краљевине Југославије који се тиче буџета за 1940/41 . У овом допису стоји да су остаци 89 српских војника транспортовани у маузолеј, који је саграђен близу тадашњег аустријског логора Хајнрихсгрин у Чешкој 1924. године. У овом логору су већином били српски и руски ратни заробљеници, који су били задужени за ископавање руде. Такође, на хиљаде их је било убијено.

Маузолеј, које је сада познат под називом Јиндриховице се налази у Чешкој Републици, рестауриран је 1996. године и доступан је јавности, али само након захтева. До 1940. године овде су смештени остаци 7470 Срба и 189 Руса.

Сваке прве суботе у октобру се одржава помен српским ратним заробљеницима на Кратсхоф гробљу у Гардерену, Холандији, где се налази споменик српским војницима. Пре Другог светског рата на овом месту је постојао споменик српским ратним заробљеницима који су умрли у логору близу Милигена.

Потрага за рођацима

Лоцирали смо неке од породица српских војника из Првог Светског рата, али за већину њих још увек нисмо успели да пронађемо породице.
С обзиром да смо пронашли место порекла за 36 војника, надамо се да ће у будућности бити лакше да ступимо у контакт са њиховим потомцима, као са потомцима војника које још увек нисмо пронашли. Уколико имате неке информације, молимо да нас  контактирате преко следећег линка http://www.secanje.nl/sr/novosti/

Истраживање

Године 2001. појавио се чланак у историјској књизи о Гардерену. Чланак, који је написао Дик Велтхојзен описује споменик, који је подигнут у знак сећања на Србе који су ту били сахрањени 1919., као и на историју о томе како су они доспели тамо, зашто су умрли и како су транспортовани у Чекословачку 1938.

Почевши од 2007. започето је са обнављањем првобитног споменика у Гардерену, на коме су се налазила 29 имена српских војника ’’који су умрли за српску домовину’’. У годинама које су долазиле, додата су имена и других жртава, 14 њих који су умрли у Еншедеу и Уселоу, а који су сахрањени у Лонекеру, као и имена Срба који су сахрањени у Најмегену.

Нел ван Ас је 2001. године објавила други чланак онлине (Смрт у касарнама), у коме се налазило више детаља о жртвама у Еншедеу и Гардерену.

На основу ових извора, а уз помоћ људи, који су били укључени у раније публикације, почели смо наше истраживање. Било је доступно много информација у новинским чланцима, који су датирали од 1917. до 1919. и од 1938., а који су доступни онлине у Холандској Краљевској библиотеци у Хагу и у Регионалној архиви у Најмегену. Из ових чланака утврђено је да је 1938. укупно 89 мртвачких сандука ексхумирано, затим довезено на исто место у Најмегену са циљем да се даље транспортују у Немачку. Ексхумација је извршена у Барневелду (Гардерену: 30), Најмегену (21), Лонекеру (Еншедеу: 17), Дордрехту (15), Хенгелоу (3), Ротердаму (1), Боргеру (1) и Амерсфорту (1).

На основу ових информација, детаљно смо истражили архиве места, која су поменута и пронађена на умрлицама српских жртава у: Апелдорну (30), Најмегену (21), Дордрехту (15), Лонекеру (Усселоу: 10), Еншедеу (7), Хенгелоу (3), Ротердаму (2), Боргеру (2) и Амерсфорту (1). Ово значи да је што се Гардерена тиче пронађено једно име више, него на споменику, а да је у Еншедеу пронађено укупно три имена. У Ротердаму и Боргеру пронађена је још једна жртва више, него што је било ексхумирано 1938. Још један чланак из 1918. нас је довео до умрлице непознатог српског војника у Берти, што је укупно чинило 92 српска војника, који су умрли у Холандији између 1917. и 1919.

Иако је у новинским чланцима из 1938. поменуто да су остаци 89 српских војника враћени у домовину, у званичним документима из тог периода се помиње Чекословачка као крајња дестинација.

Последња фаза истраживања нас је довела до Београда, до Архива Југославије, где смо проучили различита документа који потичу из периода од 1920. до 1940. године, а припадају различитим министарствима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији, и то: Министарству Спољних послова, Министарству правде (задуженом за војне гробове), Министарству вера и Легацијама Краљевине у Паризу и Бриселу. Овде смо пронашли два круцијална документа: један, који се тиче ексхумација и други који се тиче војних гробова. На тај начин смо сазнали да су посмртни остаци 89 од 92 српска војника, који су умрли у Холандији, заправо смештена у маузолеју у Јиндриховицама.

Српски ратни заробљеници у Холандији http://www.secanje.nl/sr/novosti/

Ратни ветерани најављују штрајк глађу до краја

Ваљево: Штрајк глађу до краја

Резервисти најављују серију митинга и протест у Београду због неисплаћених дневница. Љубомир Брадић: Над резервистима почињена дискриминација.

ВАЉЕВО - Нас тридесетак, који предводимо Савез удружења бораца од 1990. до 1999. године Републике Србије, одлучили смо да пред зградом Владе у Београду отпочнемо штрајк глађу, све док резервистима не буду исплаћене ратне дневнице. Ићи ћемо у штрајку глађу до краја, како бисмо доказали да је над нама и осталим резервистима почињена дискриминација, да су само мамини и татини синови, судије и политичари у овој земљи могли да наплате ратне дневнице.

Ово је најавио Љубомир Брадић из Ваљева, генерални секретар Удружења бораца од 1990. до 1999. Републике Србије и истиче да се и даље у пет судова исплаћују радне дневнице. Наводи да је око 70 резервиста из Куршумлије и других градова за учешће у рату 1999. године наплатило више од 28 милиона динара из буџета ове општине.

- Још толико тужби поднето је суду у Крагујевцу, којима се од општине Куршумлија тражи да исплати ратне дневнице - каже Брадић. - У питању су ветерани који су учествовали у рату за време НАТО бомбардовања 1999. године и уопште нису становници Куршумлије, већина их је са Косова. Од седамдесетак бораца којима су исплаћене ратне дневнице, само шесторо су становници Куршумлије. Они туже општину за исплату дневница по разним основама, јер су за време ратних дешавања били распоређени на територији те општине. Очигледно, на делу је дискриминација, јер део грађана своја права не може да оствари, а Куршумлија и остала места својим грађанима исплатили су ратне дневнице, то чине и данас, док за остале резервисте из Србије то не важи.

Брадић подсећа да је први штрајк бораца био у Нишу 12. новембра, наредни је у Ивањици, Лесковцу, Пироту, Чачку, Краљеву и Ваљеву. Централно протестно окупљање планирано је у Београду.

ДОСТА ЛАЖНИХ ОБЕЋАЊА

- ПУНИХ шест година даноноћно покушавамо да докажемо да имамо иста права као остали грађани Србије, али очигледно да нас нико не чује - каже Брадић. - Нико борачку организацију више неће преварити лажним обећањима пре избора.

Новости

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

МОЈ КОМЕНТАР:

Нису само дневнице у питању. Преварени смо и издани, а то је највећа неправда. Новац је само мала утеха. Потроши се и шта после радити са "празним" џеповима? Требало би више да се потрудимо када причамо о уједињењу, без кога нам стварно нема бољитка. Овако разједињени, по ко зна колико удружења а све због нечије и некакве политике, ми нисмо "способни" да учинимо нешто више и боље за нас саме. Због таквог стања ми и јесмо ту где смо, а то је НИГДЕ... Без уједињења нема нам спасења, без икаквих политика наравно... Живели браћо...

http://dan-veterana.blogspot.com/p/blog-page_30.html

РАТНИ ВЕТЕРАНИ, БРАЋО ПО ОРУЖЈУ – ВРЕМЕ ЈЕ!!!!

РАТНИ ВЕТЕРАНИ, БРАЋО ПО ОРУЖЈУ – ВРЕМЕ ЈЕ!!!!

Упућујем овај запис свим ратним ветеранима, браћи по оружју.
Такође упућујем овај запис и свим удружењима ратних ветерана и сличним борачким организацијама.
Упућујем свима једноставну поруку и кажем: ВРЕМЕ ЈЕ!

ВРЕМЕ ЈЕ да схватимо да нам без уједињења нема спасења, и да „морамо“ СВИ радити на томе да до уједињења коначно и дође.

ВРЕМЕ ЈЕ да се престане са поделама и да се окренемо једни другима.

ВРЕМЕ ЈЕ да се ујединимо око ове идеје за Дан Ветерана на Видовдан, која је наша и заједничка, која припада свима нама, а не појединцима или појединима.

ВРЕМЕ ЈЕ да се у Србији на Видовдан обележава Дан Ветерана, званично сваке године.

ВРЕМЕ ЈЕ да се у Србији МРТВИХ СЕЋАЈУ, А ЖИВЕ ДА ПОШТУЈУ.

ВРЕМЕ ЈЕ да се организујемо по питању нашег људског достојанства, без политике и предрасуда, већ сложно и братски.

ВРЕМЕ ЈЕ за припремање и организовање обележавања Дана Ветерана на Видовдан.

После свих ових несрећних ратова од 1990 до 1999, у Србији има преко 500 000 ветерана који су и даље на разним маргинама друштва и данашњице у нашој држави, који и сами доживљавају и преживљавају „раздељеност“ кроз разне организације, удружења, покрете, партије и странке.

Ветеранима не требају титуле, похвале, одликовања и захвалнице, већ да не буду заборављени и одбачени, треба им МИР. (Како заборавити и одбацити преко 500 000 људи?)

Mи ветерани нисмо свесни да имамо снагу да одлучујемо сами о својим правима, али исто тако нисмо свесни да је то могуће само ако се ујединимо, јер смо, и то опет морам да поновим, подељени и разбијени на комаде, по странкама, удружењима, покретима, партијама и тд...
Али још једне ствари нисмо свесни, а то је, да смо ми колико нас има (преко 500 000),велика КОНКУРЕНЦИЈА политичарима, и позицији и опозицији, а да су они тога свесни и то добро.

Ми многима не требамо, можда опет мало политичарима, да се "огребу" за неколико гласова. Сад нас као подржавају, а после "ко вам је крив, што сте ратовали"
Као да смо ми рат измислили.

Није спорно то уопште, нека се бави политиком ко год хоће, али за ову ствар и ову идеју,није нам потребна никаква и ничија политика да би се ујединили и тражили Дан Ветерана на Видовдан.

Многи у Србији постављају питање разноразних људских права, ваљда је то данас у моди, али мало ко или нико не поставља питање људских права ратних ветерана. Ако можда неко то питање и постави, одговора нема. Могуће је да за "неке" људи више и нисмо, па нас „остали“ као људе не могу препознати, барем не онако на први поглед. Ја само постављам једно питање: Где су људска права ратних ветерана?

Једноставно је и просто, десетковани смо као ратници, деградирани као људи. За многе изгледа да људи и нисмо.

Поштовање? Нема га уопште. Никаква је држава која не поштује своје ратнике. Никаква и јадна, и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду. Не поштујући ратне ветеране, држава не поштује ни свој народ, а самим тим ништа и никога.

БОГУ И ВОЈНИКУ СЕ МОЛИМО ОНДА КАДА НАС НЕВОЉЕ ПРИТИСНУ!
...КАД НЕВОЉЕ ПРОЂУ БОГ СЕ ЗАБОРАВИ А ВОЈНИК НЕ ПОШТУЈЕ...

ХОЋЕМО ДА НЕ БУДЕ ТАКО!!!

Само сами себи можемо помоћи. Како? Ако се ујединимо, без политике и предрасуда, без подела и личних интереса, ПОШТУЈУЋИ једни друге као што смо се некада у ратовима поштовали.

Да не дужим више ову причу, већ да видимо шта нам је чинити, а и ВРЕМЕ ЈЕ !

На Видовдан треба изаћи јавно и рећи данас је Дан Ветерана, данас се мртвих сећамо, данас живе поштујемо... Сви као један ратни ветерани, сва ветеранска удружења, сва удружења ратних војних инвалида и породица палих бораца, на Видовдан треба да дођу код споменика погинулих ратника и да им одају пошту и помен. Тај дан да изађу на тргове и улице свих градова Србије и да кажу данас је Видовдан, Дан Ветерана... Тражити да се Дан Ветерана обележава званично сваке године. То је наше људско право и слобода!!!

ВРЕМЕ ЈЕ да сачувамо људско достојанство и покажемо да имамо снаге и воље да будемо јединствени када је то потребно. Ако не можемо барем тада на Видовдан, не знам када можемо икада...

Без уједињења нема нам спасења!

Завршићу ово моје писаније цитирајући Светог Јована Златоустог: „Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''.

Живи били браћо ветерани!

За Дан Ветерана – Видовдан, ваш брат по оружју Ненад Станић.

Херој Гаврилин Валериј Дмитријевић – руски добровољац

Гаврилин Валериј Дмитријевић – руски добровољац

     
     Гаврилин Валериј Дмитријевић
    
     Рођен је 1960. године у околини града Гродно (Белорусија). У последње време живео је у Санкт-Петербургу, где је завршио економски факултет Лењинградског државног универзитета, после чега је упућен на катедру у Великије Луки, а затим извесно време радио као економиста у једном научно-истраживачком институту града Гродно, па је уписао постдипломске студије у Москви, али их није завршио, већ се упутио у Придњестровље.
    
     У Републици Српској је од новембра 1992. године. Ратовао је у саставу 2. РДО (Вишеград), 2. ОРДО (Горажде) и 3. РДО (Јеврејско гробље – Српско Сарајево) и краће време у бригади «Пантери» (Бијељина).
    
     Учесник је боја на узвишици Заглавак 12. априла 1993. године. Учествовао је у операцији Главног штаба ВРС «Орловац» на заузимању Трнова јула 1993. године. Учествовао је у диверзантској операцији 3. РДО на дизању у ваздух једног погона фабрике «Победа» у Горажду априла 1994. године. Укупно је у првим редовима провео око 2,5 године.
    
     Био је један од најпознатијих и најиздржљивијих добровољаца, увек ведар и расположен, проналазио излаз из сваке ситуације, због чега је добио надимак Крендељ (промућуран), без страха је ишао под мецима.
    
     Погинуо је 5. априла 1995. године од снајперске ватре на Грбавици – Српско Сарајево. Сахрањен је на војничком гробљу у селу Доњи Миљевићи у Српском Сарајеву.
     
    
     Валериј Гаврилин је у средини
    
     
    
     Олег Валецки, Валериј Гаврилин и официр руског батаљона
    
     
     Валериј Гаврилин отвара ватру из минобацача на Игману
    
     
     После упада у фабрику «Победа», Валериј Гаврилин је први слева у доњем реду

Српска.ру

СРПСКОГ ПОЛИЦАЈЦА КАСАПИЛИ МОТОРНОМ ТЕСТЕРОМ

ПРИШТИНА, /СРНА/ - Заштићени свједок "Ц" је у свом исказу поводом оптужнице против 15 бивших припадника такозване Ослободилачке војске Косова /ОВК/, познатих као "Дреничка група", оптужених за злочине над цивилима 1998. и 1999. године на Косову, навео да је Сабит Геци моторном тестером одрубио главу српском полицајцу, пише лист "Трибуна".

 
Свједок тужилаштва испричао је да је у јуну 1998. године, док је преко Ликовца ишао за Србицу, видио Сахита Јашарија, који је са осталим припадницима ОВК водио Ивана Булатовића, команданта српске полиције у Глоговцу, на трг села Ликовац.

Он је у свом свједочењу навео да је Булатовић био у полусвјесном стању због малтретирања, те да му се у једном тренутку приближио Сабит Геци и рекао: "Види сада шта ми радимо издајницима".

Према исказу заштићеног свједока, Геци је српском полицајцу одсјекао главу моторном тестером, коју му је донио један саборац из ОВК.

Он је навео да је Геци моторном тестером унаказио рамена и ноге Булатовићу, те да је овом свједоку запријетио ријечима: "Ово је требало и теби да радимо, а сада марш кући".

Свједок је истакао да су тиме њега окарактерисали као блиског са Булатовићем.

Тужилац Еулекса Маурицио Салустро је почетком новембра подигао оптужницу против такозване "Дреничке групе" због ратног злочина над цивилима, укључујући тортуру, злостављања затвореника и убиство.

Међу оптуженима су и чланови Демократске партије Косова Хашима Тачија, Сами Љуштаку, који је тренутно градоначелник Србице, и некадашњи командант ОВК Сулејман Сељими, актуелни амбасадор самопроглашеног Косова у Албанији, као и један Тачијев тјелохранитељ.

"Деветоро осумњичених је у притвору, а шест је још на слободи уз забрану напуштања Косова", рекао је портпарол мисије Еулекса.

Извор: 

Капетан Драган: Издао ме Дачић

"Већ седам година сам у затвору у Аустралији због лажне оптужбе Хрватске да сам ратни злочинац. Разочаран сам у државу која ми до сада није пружила никакву помоћ. Гинуо сам за Србију, али су ме сви заборавили. Борим се сам да ме не изруче Загребу. Лежим невин и трунем у затвору, иако ми није ни суђено ни пресуђено".

Овим речима своју исповест почиње Драган Васиљковић (59), познатији као Капетан Драган, из затвора "Силвервотер" код Сиднеја. Капетан Драган каже да ге посебно боли неиспуњено обећање премијера Србије Ивице Дачића.

"Дачић ме је позвао телефоном кад је боравио у Аустралији прошле године. Разговарали смо 15 минута, обећао је да ће Србија учинити све за мене. Деловао ми је искрено. Рекао ми је: "Чим се вратим у Србију, видећу како можемо да ти помогнемо. Издржи, не може ово још дуго да траје". "То ми је дало наду" – каже Кеп, па наставља:

"Међутим, време пролази, помоћ од државе не стиже. Сад се питам за шта сам се борио?! Вратио сам се из иностранства да помогнем Србима. Имао сам каријеру, углед, богатсво, али сам ипак отишао да заштитим народ у Крајини. Држава је помогла хашке оптуженике, али не и мене. Хрватска је озбиљно ушла у ову причу и чини све да ме Аустралија испоручи. Србија ми је окренула леђа", категоричан је капетан Драган.

"Нажалост, за мене рат још траје! Једини сам политички затвореник у Аустралији. Овде сам у затвору с мафијашима и убицама. Две године сам био у самици. Здравље ми је озбиљно нарушено, у ћелији зна да буде и 45 степени! Ухапшен сам због потернице Хрватске о наводним ратним злочинима. Невероватно је да сам био сведок у Хагу, да у то време против мене није покренут никакав поступак", прича Васиљковић, па наставља с подсећањем:

"Кад сам се вратио, у Аустралији сам живео нормално. Онда се појавио текст у новинама како "Аустралијом слободно шета ратни злочинац". Убрзо је стигао и захтев из Хрватске. Иако Аустралија досад није изручивала своје држављане, ипак су донели одлуку да ме испоруче. Очигледно је да је проблем то што сам Србин и што сам унапред осуђен за ратни злочин" – сматра Драган.

Он указује да је Аустралија једна од ретких развијених земаља у којој не постоји декларација о људским правима.

"Овде је могуће да невин човек лежи у затвору седам година без оптужнице, без пресуде или веродостојних доказа. Ипак, не одустајем од борбе. Имам велику подршку моје супруге Наде, брата Киће, породице, пријатеља и српске заједнице у Аустралији. Читам, пишем и свирам гитару у ћелији. Смејем се бар 10 пута дневно"  каже, па додаје.

"Имам пријатеље чак и овде. Живим сваки дан као да је једини. Не носим сат, са зида сам већ одавно скинуо календар"!

"Свима је јасно да мој случај није личне природе и докле год се лично бавим њим, не могу да очекујем велике промене. Мој случај се мора решити на нивоу држава. Неће ваљда дуго, надам се да ћу доживети слободу. Чекам коначну одлуку Федералног суда о мојој судбини", поручује Капетан Драган, затвореник под бројем 396047.

Извор: Наше новине

Нове хрватске оптужнице против Срба

Осијек: Оптужница против осам држављана Србије за ратни злочин

Осијечко Жупанијско државно тужилаштво подигло је оптужницу против осморице држављана Србије, недоступних хрватском правосуђу, због кривичних дела ратног злочина против цивила и ратних заробљеника почињених 1991. године у Старој Градишки и Окучанима.

Оптужени, чија имена нису наведена, терете се да су од августа до децембра 1991. године у Казнено-поправном дому у Старој Градишки и станици милиције у Окучанима поступали противно одредбама међународног ратног и хуманитарног права.
Како је саопштило тужилаштво, они су злостављали 21 цивила и једног заробљеног припадника хрватске војске, а од последица мучења умрло је шест особа, пренела је Хина.

Оптужница терети првооптуженог (55) да је као командант затвора у просторијама бившег Казнено-поправног дома Старе Градишке знао да припадници милиције тзв. САО Крајине и војне полиције ЈНА, заједно са припадницима других паравојних јединица, хапсе и доводе у затвор цивиле хрватске националности и ратне заробљенике из Горње Вароши, Малог Струга, Старе Градишке и других околних места.

Он је оптужен да је знао да њему подређени чувари и друге особе свакодневно улазе у затвор и на различите начине психички и физички злостављају, муче и кажњавају затворенике, али није предузео ништа да се таква незаконита поступања спрече, а починитељи казне, него је допуштао да се такве радње наставе, у чему је и лично учествовао.

Другооптужени (61) се терети да је, као припадник војне полиције, незаконито лишавао слободе цивиле несрпске националности и одводио их у затвор у бившем Казнено-поправном дому Старој Градишки где их је и сам, заједно са осталим припадницима побуњеничких снага, физички и психички злостављао, преноси Хина.

Оптужница терети трећеоптуженог (59) као заповедника станице милиције у Окучанима и још четворицу оптужених као припаднике милиције тзв. САО Крајине у Окучанима, да су незаконито заробљене цивиле држали без хране, воде и основних хигијенских услова.

Наводи се да су их током свакодневних испитивања тукли гуменим и дрвеним палицама, рукама, ногама, електричним кабловима и кундацима, мучили електрошковима, присиљавали их да дижу ужарене предмете и једу со, као и да су их на друге начине психички и физички злостављали, повређивали и на смрт тукли.

Тањуг | 14. 11. 2013. - 21:33h

Сетили се: Реконструише се кућа војводе Степе Степановића

Родна кућа славног војсковође из Првог светског рата, која је већ петнаест година затворена за посетиоце, до Нове године биће санирана и наћи ће јој се права намена.

Кућа у којој се 1856. родио налази се у београдском насељу Кумодраж, а већ петнаест година она је затворена за посетиоце. Град Београд наручио је пројекат по коме се кућа славног војсковође санира и до Нове године радови би требало да буду завршени.

У својој основи кућа је правоугаона, димензија 10 са 8 метара, и има три собице. У дворишту, које сада подсећа на градилиште, налазе се два објекта који су се некада користила као шупе.

Пред кућом табла с натписом "Родна кућа војводе Степе Степановића". До овог здања и данас, век и по после градње, долази земљаним путићем.

Последња санација ове куће рађена је деведесетих година прошлог века. Лоше рађена, лоше и урађена – кажу садашњи пројектанти. Тада нису постављене "камене плоче" и кућа је после неколико година од санације почела да се урушава и да трули.

"Наша је срамота што смо пустили да толико времена овај значајни објекат нема намену", кажу радници који раде на санацији.

Родна кућа војводе Степе Степановића настала је у првој половини 19. века као мешавина моравског типа и косовског типа кућа. Прављена је дрвена конструкција са испуном од плетера и земље на каменим темељима. У њој је рођен војвода Степа Степановић и она је због својих историјских вредности, као и због својих архитектонских вредности, проглашена за споменик културе од великог значаја за Републику Србију", испричала је за портал Љиљана Конта из градског Завода за заштиту споменика.

Војвода Степа Степановић (1856–1929) био је српски и југословенски војвода. Чин војводе стекао је војничким вештинама које је исказао у ратовима од 1876. до 1918. године. Два пута био је и министар војске. Највећи војни успех војводе Степе био је пробој Солунског фронта, што га је уврстило у ред највећих војсковођа Првог светског рата.

Био је командант славне Друге српске армије, војсковођа и победник с Једрена, Цера, Колубаре, Пусте Реке и Солунског фронта. Годину дана по завршетку рата повукао се из активне службе и до смрти (27. април 1929. године) живео у Чачку, где је и сахрањен.

Телеграф

Прича о томе како су Срби јуначки одбранили Херцеговину на Митровдан 1992. године

СРПСКИ ЈУНАЦИ – Прича о томе како су Срби јуначки одбранили Херцеговину на Митровдан 1992. године

Повлачењем ЈНА са простора некадашње СР БиХ, српски народ једини није имао своју војску. У мају 1992. год. скупштина Српске Републике БиХ доноси одлуку о оснивању Војске српског народа у БиХ, званично 12. маја, која је недуго затим преименована у Војску Републике Српске. Врховни комадант био је председник Републике Српске др Радован Караџић а комадант ГШ генерал Ратко Младић.

Након повлачења ЈНА са простора Херцеговине, српски народ је стављен у јако неповољан положај. Без ослонца и заштите скоро одмах се формирају избјегличке колоне према бастиону српства и слободној територији, источној Херцеговини. Нажалост несрећним сплетом околности, усташе су то брзо искористиле и прилично лако овладале обалом Неретве која је била граница источне и западне Херцеговине.

Поучени искуством из Другог свјетског рата, када су јаме пуњене српском нејачи, многе породице затрте а избрисане успомене на многобројна села и манастире, ГШ ВРС доноси одлуку о формирању Херцеговачког корпуса ВРС. Искористивши почетно несналажење и можемо рећи бјекство првог комаданта корпуса за Београд, генерала Видоја Вујовића, који се задржао 72 часа на тој функцији, усташе су оваладале једном трећином требињске општине, бројним стратешким котама, скоро цијелим Мостаром, Подвележјем, долином Неретве (акција ХВ, ХВО и ХОС-а – Липањске зоре). Мора се рећи да је током 1992 нападе на положаје ВРС изводила регуларна хрватска војска у спрези са ХВО, ХОС- ом и АБиХ.

Зашто је ово значајно? Потписивањем вашингтонског споразума 1994. год. у које је заустављен рат између плода и цвијећа, муслиманска влада је дала право ХВ да уђе у БиХ да би јој помогла у обрачуну са Србима. Ако узмемо у обзир да је ово на неки начин легалан документ, иако је та влада заступала интересе само једног народа а пред свијетом имала маску пропалог братства и јединства, онда можемо рећи да је једини агресор на БиХ у суштини била Хрватска, која је више пута упадала у БиХ. Међутим, пошто је у рату против Срба све дозвољено, ова чињенциа се стално гура по тепих. Но, за другог комаданта и до краја рата неприкосновеног постављен је генерал Радован Грубач. Убрзо креће оснивање бригада ВРС на овом подручју. Команда корпуса је била у Билећи, краћи период у Ластви (источно од Требиња), а корпус су сачињавали:

1. Моторизована бригада (Требиње)

15. Пјешадијска бригада (Билећа)

18. Лака пјешадијска бригада (Гацко)

8. Моторизована бригада (Невесиње)

2. Лака пјешадијска бригада (Борци – Коњиц)

11. Пјешадијска бригада (Фоча)

14. Лака пјешадијска бригада (Чајниче)

89. Самостални мјешовити артиљеријски дивизон

284. Самостални оклопни батаљон

529. Самостални моторизовани батаљон

7. Батаљон војне полиције

7. Батаљон везе

7. Извиђачко-диверзантски одред

7. Мјешовити артиљеријски пук

7. Лаки артиљеријски пук ПВО

7. Инжињеријски пук

7. Мјешовити противоклопни артиљеријски пук

7. Санитетски батаљон

7. Аутотранспортни батаљон

Уз ове јединице корпусу је била повремено придружена и 1. гардијска моторизована бригада ГШ ВРС. Током рата у Босни покривао је фронт од тромеђе са Црном Гором и Хрватском изнад Превлаке преко Попова поља, Стоца, Мостара, Борачког језера, Трескавице па до Горажда, преко 300 километара фронта. Корпус је бројао 21.000 војника; током 1995. године корпус је имао 10.000 војника. Током рата укупно је погинуло око 2.000 бораца а тачан број рањених бораца није познат.

8.-хмтбр-6_487_322_90Требињска бригада је покривала подрупчје од Јаблан дола до раскрснице за Равно на путу Требиње-Љубиње. Састојала се од шест батаљона. Припадници Требињске бригаде били су углавном из Требињске општине, једино положаје изнад Конавала (Јаблан До) држали су Билећани. Бригада је имала 4.000-5.000 војника. Команданти бригаде су били пуковник Обрад Вичић, пуковник Радослав Зубац, пуковник Станић, пуковник Миладин Прстојевић и пуковник Богдан Ковач.

Билећка бригада од раскрснице за Равно до Шћепан Крста. Имала је три батаљона. Припадници ове бригаде су били из Билеће, Љубиња и Берковића. Бригада је бројала између 3.500 и 4.000 војника, а командант бригаде је био пуковник Обрад Вучковић.

Гатачка бригаду су чинили искључиво Гачани. У љето 1992. године учествује у чишћењу Тјентишта и Зеленгоре од муслиманских снага. После тога нису имали сталне положаје које су држали све до краја 1994. године када су ангажовани на планини Прењ и Борачком језеру. Бригада је бројала око 2.000 војника.

Друга лака пјешадијска бригада је држала положаје изнад Борачког језера према Коњицу и Главатичеву. Била је саствљена од бораца из Коњичке и Невесињске општине. Бројала је око 1.000-1.500 војника, а командант бригаде је био Боро Антељ.Дејтонским споразумом ово подручје је припало муслиманско-хрватској федерацији. Снаге Војске Републике Српске су се повукле у фебруару 1996. године.

Фочанска бригада је састављена од војника са територије Фочанске општине. После овладања Фочом у априлу 1992. године држали су положаје од Фоче према Горажду и према комуникацији која је Горажде повезивала са Бјелашницом и Игманом. После акције Лукавац 93 када је заузето Трново и планине Бјелашница и Игман, Горажде се нашло у окружењу па је бригада била ангажована на блокади Горажда. Бројала је око 4.000 војника.

Чајничка бригада је држала положаје источно од Горажда. Бројала је око 2.000 бораца.

Невесињска бригада је покривала терен од Шћепан Крста до падина планине Прењ на сјеверу. Састављена од војника из Невесиња и избјеглих Срба из долине Неретве, и неколико јединица из Билеће. Невесињска бригада имала је око 4.000 војника, а командант бригаде је био пуковник Новица Гушић до 1993, а од 1993. до краја рата мајор Зоран Пурковић.

Крш је дао много јунака а један од њих је неустрашиви војвода Раде Радовић који је предводио и основао јединицу Билећки добровољци. Маскота цијелог корпуса била је јединица Ћићолина основана од прогнаних Срба из долине Неретве, западне Херцеговине и Мостара. Момци који су се смрти смијали у лице. На супротној страни били су им супротстављени : 4 корпус АБиХ (Мостар), дијелови 6. корпуса (Коњиц), муџахедини, Оперативна зона Југоисточна Херцеговина ХВО – 8 пјешадијских бригада, 4 самосталне пјешадијске чете и чета ВП, ХОС, 116 бр. ХВ, 4 гбр. Пауци, 2 гбр. Громови, 163.бр ХВ, 156. бр. ХВ, 141. бр. ХВ а по птреби су довлачене снаге широм Хрватске, Херцег-Босне и крње Босне.

Велики број усташа, муџахедина и плаћеника оставио је кости у Херцеговој земљи. Искористивши почетне успјехе и деблокаду Дубровника, непријатељи су се осоколили и почели су да врше константне притиске и нападе на српску Херцеговину. Међутим добро укопани, мотивисани и свјесни шта ће се десити ако непријатељ прође Херцеговци су издржавали све нападе. До ослобађања Трнова и Рогоја Херцеговина је била скоро потпуно изолована и сама. У Главном штабу ХВ под командом генерала Јанка Бобетка, некадашњег официра ЈНА који је пензионисан након Маспока, осмишљена је операција Бура. Циљ операције је био да се заузме Невесиње и уништи невесињска бригада, Мостар ослободи притиска, и да то буде даља основица ка заузимању Требиња, Билеће и цијеле Херцеговине.

Током септембра и октобра довлачене су и гомилане пјешадијске, оклопне и артиљеријске јединице. Процјењује се да је однос снаха био 10:1 у корист усташа, што значи да је на једног припадника Невесињске бригаде која је са 4500 хиљаде бораца држала сто километара фронта долазило 10 непријатељских војника. Специјално су довучене: јединица за специјалне намјене Лудвиг Павловић, јединица Анте Бушић, АТЈ широкобријешка кажњечичка чета, Црне Мамбе – Благај, Херцеговачка бригада и мостарске бригаде.

Нападом је лично руководио Јанко Бобетко. План је био да се после жестоке артиљеријске припреме убаце специјалне јединице у позадину, нападну линију снабдјевања и са леђа приђу браниоцима док би много јаче снаге напале фронтално. Напад је планиран на Миторвдан зато што се знало да ту славу слави велика већина становништва и да ће борбена готовост и будност бити смањена а линије слабије попуњене. Навикле су усташе да нападају на велике православне празнике и да чине велика злодјела српском народу. Занимљиво је извући логику коалиције муслимана и усташа јер током октобра и новембра већ су се кренули разрачунавати око Мостара, Стоца и долине Неретве а овамо су заједно кренули на српски нишан.

У раним часовима 8.11.1992. кренула је ураганска ватра из свих артиљеријских средстава. ВБР- ови, далекометни топови, хаубице, минобацачи од 60, 80 120 мм, као да је експлодирао вулкан. Артиљерија је дјеловала из правца Буне, аеродрома Мостар, Козице, Гораната и Благаја. Припрема је трајало више од 6 сати. Након артиљеријске припреме кренуо је пјешадијски напад фронтално и напад убачених диверзаната. Нападало се из неколико праваца Благај – Врањевићи – Камена, Благај – Рабина, Залик – Шиповац те Бијело поље – Земље. Св. Димитрије је сачувао своје Србе, јер током артиљеријсом напада већина бораца је била кући славећи његово име а и они што су били на првим линијама су били заштићеини и добро укопани.

Цијело Невесиње, цијела Херцеговина се дигла на ноге. Све што је могло да носи пушку или некако да помогне кренуло је на фронт. Друге линије и резервних положаја није било. Борба до смрти, до последњег јер се знало шта ће бити ако пукне линија и усташе и балије провале у Невесиње. Наставили би свој крвави пир који нису завршили њихови дједови. Најжешће борбе биле су на чувеној коти 690 – Шћепан Крст.Тај положај су држали Вукови, припадници невесињске бригаде на челу са мајором Ивковићем. На њих су кренули специјалци из јединице „Лудвиг Павловић“ комаданта Божана Шимовића који је и погинуо на овој коти тог дана налетјевши на мину. После неколико часова борбе повукли су се.Нису могли да се дуго опораве од погибије комаданта.

Положаје на селу Врањевци држао је војвода Раде Радовић са својим добровољцима. Пршти камење, рањена земља вришти од рана нанесених од граната али војвода и добровољци се нису помјерили. Такође у српској позадини погинуо је и комадант спец. јединице „Леопарди“, који су налетјели на српску кухињу. Једног од најбољих специјалаца ХВО – а убио је српски кувар из паповке. Тих преломних тренутака када су гинуле најозлоглашеније усташе, акција отупљује и постепено стаје.

Падале су мине на град и на болницу. Ионако сиромашна варош, имала је током 92. год. исто домицилних становника као и избјеглица. Дјеца и жене су пуниле вреће са пијеском, лакши рањеници су се дигли и узели пушке, старци су кренули на фронт. Једина мисао свих душа тада је да линија не смије да пукне. Сва 4 батаљона су брзо попуњена, заузели су своје положаје и кренули у битку. Праге, троцјевци, минобацачи су кренули да косе бојовнике и црнокошуљаше. Стиже помоћ из Билеће, Гацка и Љубиња. За један дан, офанзива је сломљена а борбе су трајале још 5-6 дана. Тог дана заувијек је очи склопило 40 јунака, који стоје са Обилићем раме уз раме.
Био је то тужан дан за цијелу српску Херцеговину.

Све је било завијено у црно, сви су плакали, али ти див јунаци су уткали своје кости у одбрану своје отаџбине. Нема веће љубави него дати живот за ближњег свог. Рањено је око 300 српских соколова и причињена је огромна материјална штета цивилним објектима. Усташки губици су били око 560 погинулих и преко 1200 рањених. Мада то никад нису признали, вјешто скривајући податке, дуго се ширио смрад распаднутих лешева које нису хтјели да покупе. Лично је генерал Младић долетио и одао признање цијелој Херцеговини на неустрашивој одбрани. Била је то, испоставиће се касније највећа офанзива на српску Херцеговину и једна од кључних битака за опстанак и останак српског народа у БиХ.

Србин.инфо

Злоупотреба ветерана: Министар позвао ветеране да бране државу гласањем

Позвао ветеране да опет бране државу

Министар без портфеља задужен за Косово и Метохију Александар Вулин позвао је ратне ветеране да буду уз своју државу тако што ће у недељу да гласају у другом кругу локалних избора на Косову.

Вулин испричао ветеранима
како се држава не брани само пушком

"Молим вас као војнике и као људе, Србе и грађане Косова и Метохије да будете уз своју државу и да никако не разочарате ону младост коју сте потрошили бранећи ову земљу", рекао је Вулин на скупу ветерана у Косовској Митровици.

Министар, који се до недавно на Косову појављивао у униформи, истакао је да је на ветеранима да се одазову позиву државе и да бране државу када она то тражи од њих, што не значи да се држава сваки пут брани пушком.

"Браните је сада тако што сте овде, што нећете отићи, што ћете послушати своју државу, Владу, немојте да престанете да будете поносни војници", рекао је Вулин борцима.

Он је позвао ветеране да не дозволе да у Косовској Митровици Срби псују и пљују друге Србе и да се не понове инциденти у том граду.

Вести-онлајн

А где смо то ми ратовали? Цицибан!!!

Заблистао реконструисани Споменик српским браниоцима

Удружење ветерана Борачке организације Републике Српске у Брчком завршило је реконструкцију Споменика српским браниоцима у центру града који је изграђен и освештан прије 15 година. Средства од око стотину хиљада марака обезбијеђена су из буџета дистрикта.

Четири године су на рачуну Удружења ветерана Борачке организације Републике Српске средства за коначан завршетак Споменика српским браниоцима, а дуже од тога, због неријешених имовинско-правних односа и пропуста надлежних код откупа плаца, трају и отпори да се ово српско светилиште у центру Брчког уреди како приличи.

Ипак, упорношћу Борачке и уз подршку српских партија у власти, реконструкција је ових дана коначно извршена.

''Имамо озбиљну опструкцију из разних нивао власти за завршетак споменика. Нисмо успјели да се на прави начин изборимо са њима, међутим, нашом упорношћу и захваљујући српским политичким партијама које су нам дале подршку, ми смо успјели то да реализујемо'', рекао је Живан Илић, предсједник Борачке организације Републике Српске у Брчком.

Обелиск и околина ће, упскос присутним опструкцијама Бошњака и Хрвата у Влади и Скупштини који су, подсјећамо, из истих извора градили споменике погинулим припадницима својих народа, ипак заблистати пуним сјајем званично сутра – на Митровдан - крсну славу Удружења српских ветерана.

Споменик српским браниоцима је симбол који чува успомену на 437 погинулих припадника Прве посавске бригаде с подручја брчанске општине у одбрамбено-отаџбинском рату од 1992. до 1995. године.

еБрчко

Сјећања на погинуле борце: Срђан Божић (1974-1995)

Први се сумрак спуштао низ обронке Романије и собом носио благи повјетарац да разгали душе овдашњих горштака послије тешког и спарног дана. Са првим сумраком пожурили момци на састанке, негдје иза угла чекале их љубави – прве, друге или ко зна које, оне сањане и недосањане.

Срђан Божић (1974-2005) - Смрт је била бржа

Срђан Божић био је сан многих дјевојака. Плавокос, скроман и лијеп, подсјећао је на јунаке из Беверли Хилса који су одушевљавали своје вршњаке. У августу 1995.године на врата подстанарске собе стигла је депеша. Срђан је примљен на високу школу. Које ли радости, а и крај рата мирисао је у ваздуху загађеном барутом и смрћу. Када је мајка Бранка стигла у овдашњу Станицу јавне безбједности, са жељом да прослиједи депешу до вољеног сина који је био на ратишту и одрађивао смјену за друга, настао је мук. Колеге су ћутале. Чудно. То ћутање ју је збунило. Знали су истину. Негдје на Набожићу са беживотним тијелом младића борио се његов вољени пас Астор. Вукао је оштрим зубима опасач војника, кога је смрт задесила у тренутку када је депеша стигла. Вукао је и довукао до његових сабораца, али спаса није било.

У први сумрак, 3.августа, мајка Бранка прича најтужнију страницу живота. Тихо, без суза, престалих у протеклим годинама.

Када нисам у кући онда сам овдје. Знају то сви, и муж и кћерка, па ме често траже. Лакше ми је души кад дођем, као да се испричам. Дођем кад год пожелим, у било које доба дана, па нека је то и сумрак. У рату сам, долазила у радио, честитала му рођендане и доносила колаче. Више вас не слушам. Не укључујем радио од 1995.године и ко зна када ћу опет...

Мени, у тишини гробљанској, мувају се стихови генерација давних: „О, гробље, гробље, ти башто шарена, по теб се сеју семена најлепша“. Ваљда је то било одувијек, у свим ратовима, који су зло само по себи.

На другом гробу мајка Стојанка је, нијема од бола, уз свог сина и мужа чекала сумрак. Превише туге и бола у једном сату и тужном поподневу. Које ли симболике. Четвртог августа 2000.године, на петогодишњицу смрти Срђанове била је Блажена Марија. Помози му, Света Маријо, да ране преболи, помози оцу Драгиши и сестри Сандри да тугу лаше носе. Тога дана његови другови су дошли на гробље.

- Сјете се и без позива дођу. То ме радује, каже мајка Бранка.

Сањате ли га, Бранка, упитак кад смо се растали.

- Сањам, вели. Ево, о томе причам Драгишиној сестри, која је дошла чак из Марибора да са нама подијели тугу.

Ноћ тијана све гушћа је била и скривала грч на још увијек лијепом лицу Бранке. И у болу усправна, попут романијске јеле, за којом је смрт стигла њеног Срђана. Остала је Сандра да се њеној срећи радују она и супруг Драгиша. Срђанов пас Астор тужно зацвили. Жали господара. Како и не би кад бољег није имао.

---

Аутор: Сузана Обрадовић 
Извор: Соколачке информативне новине број 72 (новембар 2000.)

(www.opstinasokolac.net)

ХАПСЕ СРПСКЕ БОРЦЕ, А ШИПТАРСКИМ ЗЛОЧИНЦИМА ПРАВЕ “ДРЖАВУ”

РЕЖИМСКА “ПРАВДА”- ХАПСЕ СРПСКЕ БОРЦЕ- А РАТНИМ ЗЛОЧИНЦИМА ИЗ УЧК ПРАВЕ “ДРЖАВУ”

Проширена оптужница за ратне злочине на Косову

Специјални суд у Београду проширио је оптужницу против Топлице Миладиновића, команданта 177. редовне јединице Војске Југославије (ВЈ), теретећи га да је издао наређење за два напада на села са циљем да се присилно измести албанско становништво са тог подручја.

Измењеном оптужницом, Тужилаштво за ратне злочине у Београду терети бившег команданта Војске Југославије Топлицу Миладиновића да је 1999. године издао наређење за нападе на четири села на Косову у којима је убијено најмање 100 албанских цивила.

У предмету против једанаесторице оптужних за убиство најмање 100 косовских Албанаца почињена у пролеће 1999. године у селима Захач, Павлан, Љубенић и Ћушка, Специјални суд у Београду проширио је оптужницу против Миладиновића, команданта 177. редовне јединице Војске Југославије (ВЈ), теретећи га да је издао наређење за два напада на села с циљем да се присилно измести албанско становништво с тог подручја.

- Прву наредбу издао је дана 1. априла 1999. за напад на цивилно становништво албанске националности које је живело у селу Љубенић, а другу издао дана 14. маја 1999. за напад на цивлино становништво албанске националности у селима Ћушка, Павлан и Захач, све у општини Пећ – наведено је у новој оптужници.

У претходној верзији, Миладиновић није био оптужен за напад на Љубенић.

Предмет против бивших припадника 177. јединице ВЈ-а, Територијалне одбране и интервентне јединице такозваних “Шакала” тренутно је највеће суђење за ратне злочине које се води пред судом у Београду.

Тужилаштво за ратне злочине Србије сматра Миладиновића, Срећка Поповића, Славишу Кастратовића, Бобана Богићевића, Радослава Брновића, Вељка Корићанина, Абдулаха Сокића, Милојка Николића, Синишу Мишића, Дејана Булатовића и Ранка Момића одговорним за убиства, пљачке и протеривање већег броја Албанаца са подручја око Пећи током сукоба са Ослободилачком војском Косова (ОВК).

У проширеној оптужници Мишић је окривљен и за учешће у стрељању цивила у Љубенићу, где је убијено најмање 43 особе, и незаконито присвајање возила марке Тојота у селу Ћушка. Такође, Сокић је оптужен за убиство две особе у Ћушкој.

У новој оптужници помињу се имена још петоро људи – Ненада Лекића, Владана Крстовића, Лазара Павловића, Милана Ивановића и Предрага Вуковића – против којих Тужилаштво води истрагу под сумњом да су учествовали у нападима.

Крстовић, командант српске Жандармерије, ухапшен је у мају ове године под сумњом да је починио ратне злочине, али је пуштен дан касније. Лекић, Крстовић, Павловић и Ивановић, са изузетком Вуковића који је у бекству, биће позвани као сведоци на преосталим рочиштима.

Тужилаштво је одустало од оптужбе против Видоја Корићанина и Зорана Обрадовића.

Процес за злочине у селима Ћушка, Павлан, Захач и Љубенић траје већ три године, али се, према речима председавајућег судије Снежане Николић Гаротић, завршне речи очекују до краја ове године.

Суђење ће се наставити 25. новембра.

facebookreporter/Izvor: balkaninsight.com

Србијо... (домољубни председник Тома)

Србијо....

- Пре неки дан, наш дични председник државе, дочекујући, јако му драгог госта из усташке творевине, даде један интервју где помену и Борце Србије и упореди их са борцима некаквог домовинског рата у лијепој њиховој.

домољубни председник Тома
(Војна вежба Ресава 2013)

Елем, рече наш вајни председник, како је велика разлика између наших бораца и усташких, пардон домољубних. Они су се каже, борили срцем за своју државу, а Борци Србије запели дневнице, па дневнице. То рече а ни поцрвенео није.

- Питам, господине домољубни Председниче Србије, значи ли то да Борци Србије нису ишли срцем да бране своју државу? Значи ли то, да се ти стидиш оних које си слао у рат у Хрватску, Босну, Космет?

почасни поздрав за домољубног председника
(Војна вежба Ресава 2013)

- Питам господине домољубни председниче, рече ли ти твој колега из њихове лијепе, каква је и колика права он тамо дао тим својим домољубима? А ти? Шта си ти и колико права дао својим борцима?

Инвалиди нам умиру један за другим у беди, породице палих бораца немају ни за хлеб, борци нам се разбољевају од којекаквих болести, без права на, лечење, макар са умањеним трошковима. Користите Борце Србије само за политичке игре, играте се лажним обећањима, правите неравноправност међу нама.

домољубни председник енергично и војнички
(Војна вежба Ресава 2013)

_ Е, па вајни домољубни председниче Србије, не траже Борци Србије дневнице за учешће у рату, већ тражимо ЈЕДНАКОСТ ЗА СВЕ ! Ни по бабу ну по стричевима, ни по регионима ни по градовима, ни по партијама ни по коалицијама, већ ЈЕДНАКОСТ ЗА СВЕ.

и још једном за "крај"
наш домољубни председник Тома
(Војна вежба Ресава 2013)

- Када смо ишли у рат, нисмо гледали ко је од нас одакле, ко је у којој партији или коалициjи, ко има, а ко нема, ишли смо да бранимо светиње, да бранимо Србију.

Е, видиш, домољубни председниче Србије, то смо ми, то су ти Борци, којих се ти стидиш.

- Видевши какав си ти председник, могу само додати: ми се уствари тебе стидимо и твојих глупих изјава.

Написа Горан Јаковљевић

Приказ "бенефиција" у милионима евра за ветеране у земљама бивше СФРЈ.

(ако је и ово тачно)

На данашњи дан ослобођен Београд 1918.

На данашњи дан: Прва српска армија ослободила Београд 1918.

1. новембра 1918. - Прва српска армија под командом војводе Петра Бојовића у Првом светском рату ослободила је Београд, прешавши после пробоја Солунског фронта 500 километара под борбом за само 45 дана. Београд је под аустријском окупацијом био у периоду од 1. до 15. децембра 1914. године, а затим и од октобра 1915. до 1. новембра 1918. године.

У првој половини октобра 1918. главну улогу у наступању српских снага на север имала је Прва армија војводе Петра Бојовића. Друга армија војводе Степе Степановића, пак, по одлуци главног савезничког команданта генерала Франша д’Епереа, задржана је на бугарској граници као гарант да Бугарска мора извршити услове из Солунског примирја. Затим је упућена да ослободи Косово и Метохију, да тамо остави Југословенску дивизију, један пук („Јадранске трупе”) пошаље у Црну Гору и протера аустроугарске трупе које су се повлачиле из Албаније, а онда главнином снага наступи долином Западне Мораве према Босни.

Прва армија је, у свом продирању према Дунаву, за десет дана разбила све аустроугарске и немачке снаге у долини Јужне Мораве и избила пред Ниш. Немци су ту образовали нову линију фронта, са снагама знатно надмоћнијим у односу на Прву српску армију. Позната је депеша генерала д’Епереа војводи Мишићу да заустави Прву армију испред Ниша до пристизања осталих савезничких снага, истичући да та „армија срља у авантуру”. Војвода Мишић је проследио војводи Бојовићу депешу главног команданта, препуштајући му да у конкретном случају поступи према сопственој процени. Прва армија војводе Бојовића је наставила борбу и у дводневној бици поразила знатно надмоћније немачке снаге код Ниша, 12. октобра ослободила град и наставила немилосрдно гоњење немачких и аустроугарских снага према Дунаву. Напредовање српских армија према граничним рекама проузроковало је унутрашњи слом Аустро-Угарске Монархије и повлачење немачких снага из Србије.

Било је тачно 10 сати пре подне, 1. новембар 1918, када је командант Прве армије Српске војске војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије ступио у престони Београд.

Победоносни војвода Петар Бојовић дочекао је 27 година касније, 20. јануара 1945. године да га у његовој 87. године на смрт претуче група партизана, која је покушала да га исели из куће у Трнској улици 25. Његово тело на таљигама је пребачено на Новог гробље, где је сахрањен без присуства народа.