Први се сумрак спуштао низ обронке Романије и собом носио благи повјетарац да разгали душе овдашњих горштака послије тешког и спарног дана. Са првим сумраком пожурили момци на састанке, негдје иза угла чекале их љубави – прве, друге или ко зна које, оне сањане и недосањане.
Срђан Божић (1974-2005) - Смрт је била бржа
Срђан Божић био је сан многих дјевојака. Плавокос, скроман и лијеп, подсјећао је на јунаке из Беверли Хилса који су одушевљавали своје вршњаке. У августу 1995.године на врата подстанарске собе стигла је депеша. Срђан је примљен на високу школу. Које ли радости, а и крај рата мирисао је у ваздуху загађеном барутом и смрћу. Када је мајка Бранка стигла у овдашњу Станицу јавне безбједности, са жељом да прослиједи депешу до вољеног сина који је био на ратишту и одрађивао смјену за друга, настао је мук. Колеге су ћутале. Чудно. То ћутање ју је збунило. Знали су истину. Негдје на Набожићу са беживотним тијелом младића борио се његов вољени пас Астор. Вукао је оштрим зубима опасач војника, кога је смрт задесила у тренутку када је депеша стигла. Вукао је и довукао до његових сабораца, али спаса није било.
У први сумрак, 3.августа, мајка Бранка прича најтужнију страницу живота. Тихо, без суза, престалих у протеклим годинама.
Када нисам у кући онда сам овдје. Знају то сви, и муж и кћерка, па ме често траже. Лакше ми је души кад дођем, као да се испричам. Дођем кад год пожелим, у било које доба дана, па нека је то и сумрак. У рату сам, долазила у радио, честитала му рођендане и доносила колаче. Више вас не слушам. Не укључујем радио од 1995.године и ко зна када ћу опет...
Мени, у тишини гробљанској, мувају се стихови генерација давних: „О, гробље, гробље, ти башто шарена, по теб се сеју семена најлепша“. Ваљда је то било одувијек, у свим ратовима, који су зло само по себи.
На другом гробу мајка Стојанка је, нијема од бола, уз свог сина и мужа чекала сумрак. Превише туге и бола у једном сату и тужном поподневу. Које ли симболике. Четвртог августа 2000.године, на петогодишњицу смрти Срђанове била је Блажена Марија. Помози му, Света Маријо, да ране преболи, помози оцу Драгиши и сестри Сандри да тугу лаше носе. Тога дана његови другови су дошли на гробље.
- Сјете се и без позива дођу. То ме радује, каже мајка Бранка.
Сањате ли га, Бранка, упитак кад смо се растали.
- Сањам, вели. Ево, о томе причам Драгишиној сестри, која је дошла чак из Марибора да са нама подијели тугу.
Ноћ тијана све гушћа је била и скривала грч на још увијек лијепом лицу Бранке. И у болу усправна, попут романијске јеле, за којом је смрт стигла њеног Срђана. Остала је Сандра да се њеној срећи радују она и супруг Драгиша. Срђанов пас Астор тужно зацвили. Жали господара. Како и не би кад бољег није имао.
Аутор: Сузана Обрадовић
Извор: Соколачке информативне новине број 72 (новембар 2000.)
Извор: Соколачке информативне новине број 72 (новембар 2000.)
(www.opstinasokolac.net)
Нема коментара:
Постави коментар