Битка за Возућу - Возућка епопеја 1995.

Одломак из књиге Н. Цвјетковића Битка за Возућу 1992.-1995. године

ЗАТИШЈЕ ПРЕД БУРУ

Возућа је у последњој ратној години постала главни џокер у политичким играма територијалног разграничења како би се рат привео крају. Поли­тички представници Срба и војни аналитичари су сматрали да без Возуће српска страна не губи пуно, колико друга страна са њом добија. Губљење контроле над комуникацијом у средњем току ријеке Криваје могао би зна­чити и крај рата, била је једна од гласина које су вјешто убациване на овај ровити простор. Трампити се, увјеравали су, може само оно што није из­ губљено.

Задовољство успјешном одбраном током 1994. године помућено је не­ повољним развојем ситуације западно од Олова, на Нишићкој висоравни, чиме су шансе за пробој коридора долином ријеке Криваје и одвајања тузланске области од централних дијелова, сведене на минимум. Наиме, у другој половини 1994. године 1. Корпус АРБиХ под командом Вахида Ка­равелића је успио на том дијелу ратишта преузети стратешку иницијативу и заузети тридесетак километара територије, села Бргуле, Округлицу, и ов­ладати планином Звијезда. Једномјесечне борбе на Чемерској планини и српска офанзива „Бргуле 94“, од 7. септембра до 11. октобра, улиле су нову наду да би комуникација из средње Босне ка сјеверу могла бити пресје­чена. Међутим 7. новембра муслиманске јединице су заузеле комплетну Нишићку висораван и на тај начин додатно удаљиле српску војску Сарајев­ско-романијског корпуса од Возуће.

Према званичним изворима АРБиХ, из Првог корпуса у јесењим борбама на поменутим подручјима погинуло је 113 а рањено 275 и заробљено пет муслиманских војника, што говори о ин­тензитету операција. Приближни су били и губици ВРС.
Изласком муслиманских војника на планину Звијезда, и потискивањем српске војске за двадесетак километара ка истоку, до комуникације Олово-Средње, изгубљена је добра позиција за војне операције у долини Криваје.

Возућа је тиме изгубила значај потенцијалне пријетње дијељења мусли­ манске територије и могућност да се управо на том простору ријеши судби­ на и питање побједника рата у БиХ. Војска Републике Српске је, то тврде и амерички војни аналитичари, прокоцкала „кеца из рукава“.

Истовремено, 1. јануара 1995. ОГ „Босна“ је трансформисана у 35. ди­визију КоВ А РБиХ са сједиштем у Завидовићима и ИКМ на Клеку, са три бригаде и три маневарска батаљона, са укупно 11. 970 официра и војни­ка. За команданта 35. дивизије постављен је пуковник Фадил Хасанагић, Крајишник из Бихаћа.

Зато су браниоци Возуће у 1995. ушли са дубоком зебњом, иако су на иницијативу западних сила зараћене стране потписале примирје, 13. пореду, односно Споразум о потпуном четворомјесечном прекиду неприја­тељстава, који је ступио на снагу 1. јануара. Муслиманске оружане сна­ге, по обичају, нису поштовале примирје, већ су повремено провокативно дејствовали пјешадијским оружјем и минобацачима доводећи у опасност животе цивила и бораца. Браниоци углавном нису узвраћали на провока­ције. Њима је овај мир добро дошао како би се залијечиле ране и санирали проблеми настали као посљедица тешких борбених дејстава у претходној години. Људство је било изморено вишемјесечним боравком у рововима, нестало је муниције одређених калибара, погонско гориво се сипало „на кашичицу“... Због високог снијега, дотур муниције и хране на предњи крај је био отежан.

Неки браниоци Возуће су искористили прилику смањене борбене гото­вости и отишли за породицама према Дрини или Сави, али је борбено јез­гро и даље чврсто бранило положаје, надајући се да ће јединице послате у помоћ ојачати фронт и одржати све значајнији Паљеник и Подсјелово.

Постигнути договор да ратни војни инвалиди покушају привређивити, како би се обезбиједило додатно горивo представља примјер добре сарадње цивилне власти са ВРС. Ваља напоменути да је хронични недостатак погон­ског горива ограничавао покретност санитета и комплетне бригаде, па су кориштени коњи гдје год су прилике дозвољавале.
На Бадњи дан ово ратиште је посјетио и осоколио браниоце министар одбране Републике Српске Милан Нинковић, а половином марта Његово преосвештенство владика Зворничко-тузлански Василије Качавенда, који је код манастирске цркве „Света Тројица“ обавио колективни причест. Владику није дочекао нико од свештенства, пошто је парох хршки Миодраг Ми­лидраг напустио Стог када су муслиманске гранате уништиле Парохијски дом, а једна погодила колијевку са одојчетом, и није експлодирала. Мана­стирска црква Света Тројица на Возућици је такође остала без свештеника

Милоша Шаренца, који је отишао у избјеглиштво, а свештеник Голуб Мит­ровић је прогнан из Завидовића. Због тога се за сахрану погинулог борца или освећење славског кољива ишло до Тумара. У таквој ситуацији сваки долазак владике Василија Качавенде, а долазио је и доносио ријечи утјехе и материјалну помоћ неколико пута у Возућу, без обзира што је овај терито­риј организацијски припадао Дабробосанској Епархији, уносио је радост у ратничке душе и наду да нису остављени.

Половином јануара, приликом посјете прогнаној породици, жени и двоје дјеце, у привременом дому у Оџаку, на неутврђен начин изгубио је живот полицајац Брано (Драге) Стакић (1959) са Пециловина, припадник МУП РС. Брано је завршио Полицијску академију на Врацама (Сарајево) и специјали­ зирао криминалистику.

Крајем јануара ратни хроничари Возуће су забиљежили до тада нешто немогуће: пуних једанаест дана заредом Муслимани су поштовали прими­ рје и на линијама раздвајања десио се мир! Током фебруара оружје је ми­ ровало сваког другог дана.

Дио избјеглог возућког становништва вратио се на своја огњишта из Ко­торског (код Добоја), гдје нису нашли адекватан смјештај, што је изискива­ло веће ангажовање цивилне власти. Инжињери Раденко Лукић, предсјед­ник Извршног одбора Српске општине Завидовићи са сједиштем у Возућој, и предсједник СО Стојко Благојевић, показују умијеће, потежу везе, и ула­жу велике напоре на два фронта; да би се снабдјело и прехранило поврат­ничко цивилно становништво, а збринуло исељено. Због одласка већине дјеце у прошлогодишњем јунском егзодусу, школска година није почиња­ла, а у области здравства изражен је недостатак адекватних теренских воз­ила за превоз рањених војника и цивила, које је лијечио једини преостали доктор Вјекослав Сорак, начелник санитетске службе 4. Олпбр.

Свјесни да долази тешко вријеме, челници цивилне власти су у неко­лико наврата настојали код Председника Републике Српске др Радована Караџића издејствовати да ВРС у долини ријеке Криваје уради нешто кон­кретно што би повратило морал и пољуљано самопоуздање код народа.

Слично писмо упутуо је и Обрен Петровић, народни повјереник из Добоја.
Медијска покривеност возућког ратишта била је потпуна захваљујући екипи референата за информисање Првог Крајишког корпуса: Милка То­ шић, Ацо Летина, Драган Стегић, Љубо Паљевић, Лидија Жарић... Они су редовно долазили, снимали борбена дејства и са лица мјеста слали новин­ ске и телевизијске извјештаје.

Чувари Возуће и долине Криваје...Борци 4. озренске лпбр ВРС

Прва три мјесеца протекла су под снијегом, у повременим оружаним провокацијама из пјешадијског и противавионског наоружања. Био је то предах, вријеме ни рата ни мира кога је муслиманска команда користила за темељиту припрему новог ратног плана за овладавање долина Криваје и Турије и додатно стезања обруча око опсједнуте Возуће. Чести прелети Нато-авиона и хеликоптера указивали су да се спрема нешто опасно. . .

Начелник Четврте озренске бригаде, поручник Зоран Благојевић-Зока записао је у својим Ратним биљешкама:
„...У жељи да се претпостављена команда одреди према нашој зони одговорности Горан Божичковић- Џибра и ја, након договора у команди, одлазимо ни мање ни више већ у Главни штаб ВРС у Црној Ријеци, код генерала Младића. Није вриједило тражити одговор у ТГ Озрен, ОГ Добој, а ни од 1. КК.
Испратио нас је командант Новослав Николић, врло частан старјешина који се саживио са нашим простором. Војнички врло одговоран, одлучан, прецизан, повјерљив... Као да је рођени Возућанин.
Одлазимо, детаљно припремљени, али са чудним осјећајем у души. По оној народној, нека свога и у гори вука, у Хан Пијеску смо се обратили официру Драгану Божичковићу, нашем земљаку, да нас најави.
Договорено, сутра у 08, 00 прима нас Начелник штаба, генерал Манојло Миловановић. Страховао сам пошто су у војним структурама Благојевићи били на лошем гласу, а Стојко неоправдано окривљен да жели иселити народ, а у ствари је настојао да спријечи масовну изгибију. . .
Осам сати. Генерал Манојло Миловановић ме у старту сасијече питањем:
-Господине начелниче, знаш ли правило службе? Зашто си необријан?
-Не могу да се бријем јер сам инвалид у руку-снашао сам се.
-Извини! Али, како се можете удаљити из јединице?-слиједио је нови пријекор.
-Каква је то јединица која не може бити 48 сати без начелника штаба?-не дамо се ни ми.
Пошто је атмосфера мало опуштена раширисмо карту уз строго војничко реферисање о стању у јединици и зони одговорности. Наглашавамо да од МТС-а Четврта озренска посједује само 40 коња који носе храну, а сви коњовоци су стари преко 65 година. Али, и поред тога спремни очекујемо нову офанзиву на Возућу.
Одговор је био суров и штур: - Господине начелниче, о Озрену и Возући ми водимо рачуна !!!
Ова реченица одјекну болно у мојим грудима. Тамо је мој народ, и знамо шта нас чека. Паде суза, мушка, војничка. Мотам карту. Горан и генерал тупо гледају.
-Господине генерале, очекивали смо да ћете нам предложити нешто конкретно? Плашимо се да не паднемо у окружење!? Бојимо се трагичног исхода!? Али, даће Бог да се ми сретнемо поново!
Није било свеједно генералу Миловановићу. Гутао је пљувачку. Послије ћутања говорио је како је на Бихаћу бацио шапку. Генерал о Бихаћу, а мене боли судбина моје Возуће...“
(Са генералом Манојлом Миловановићем Зоран Благојевић се срео 1997. год. у Добоју. На питање да ли га се сјећа, слиједио је мрачан и резигни­ ран одговор: „Сјећам, па шта сада?!?” Оп. а)
Да би ојачали лијеву страну „коридора спаса“ за Возућу, у фебруару је у рејон Подсјелова прекомандована Прњаворска пјешадијска бригада ВРС. Током мартовског „примирја“ животе губе припадници њеног Првог ба­ таљона: Живојин (Стојана) Љубојевић (1957) из Црквене, Ненад (Раде) Јеринић (1972) из Станара, Здравко (Ивана) Березовски (1962) из Околи­це, и из Трећег батаљона Слободан (Ранка) Дворанчић из Орашја коме је претходно у пожару изгорјело двоје дјеце.
У том периоду уочљиво је довлачење и прегруписавање нових мусли­ манских снага и борбене технике, укопавање артиљерије, уређење поло­ жаја и интензивније извиђање предњег краја одбране. Откривене су и раз­ бијене четири извиђачко-диверзантске групе. Очекивале су нова офанзиву, уз наду да ће она бити поново самоубилачки поход.
Почетком марта делегација Међународног комитета Црвеног крста на челу које је Бертранд Леврат довози 50 тона хране, обуће и одјеће, а по­ том Књижевни клуб “Трудбеник“ из Добоја са просвјетним радницима из Србије организује књижевно вече за браниоце „јужне капије РС“. Делега­ција МЗ Кузмин код Сремске Митровице коју чине Зоран Пањковић, Ђорђе Цвјетичанин, Милојко Брезовац, Вељко Васиљевић и Данило Божић такође користи примирје и по трећи пут током рата довози у Возућу хуманитарну помоћ у храни. Ово су били гестови добре воље племенитих људи који су били огорчени увођењем економских и информативних санкција СР Југо­славије према Републици Српској. Лијепо је било видјети и доживјети када учесници битке за Возућу у пасуљу добију парче сланине или кобасице.
Потом делегација цивилне власти и војног руководства Возуће одлази у узвратну посјету Кузмину, гдје су дочекани као хероји.
Половином марта оружане провокације прерастају у јача борбена дејст­ ва уз честу употребу снајпера. На десном крилу рањени су Славко Стојако­ вић из Подновља, Славко Петковић и Зоран Кабларевић из Лозне.
Општом офанзивом на Влашић и Маје­вицу (20. марта) муслиманска страна једнострано прекида Споразум о прими­рју који је требао да траје до 1. маја. У Цвијановићима, 29. марта, од испаљене тенковске гранате са Вијенца погину­ли су: отац три кћерке Мирко (Ратка) Мићић (1950) и Младен (Милана) Ђурановић (1955) оба из Бријеснице и оба радници лукавачке „Коксаре“, посмртно одликовани Медаљом заслуга за народ.
Варљив мир у долини Криваје наговјештавао је нову офанзиву. Тотално неповољан војно-тактички положај, у ваздуху титра осјећај неодговорности надређених, а команда и борци Четврте озренске чврсто опредијељени за одбрану. Старјешински кадар не мирује и не посустаје; обилази борце, бодри, додатно утврђује поједине дијелове линије. Даје снагу случајним по­сјетиоцима и новопристиглим борцима који су долазећи из мирних унутра­шњих дијелова Републике Српске добијали утисак да силазе право у пакао.
Блиједо лица су коментарисали: „Ови су луди! Зашто се не повуку?“
Како се, поред толиких жртава повући и оставити своје имање? И то је војнички, заузети бољи тактички положај! Како оставити гробове предака и погинулих сабораца? Према уредно вођеној војној евиденцији, до 18. 4. 1995. године у бици за Возућу из домицилне возућке бригаде (4. Олпбр) погинуло је 150 а рањено 419 бораца.
Али, нека вријеме и историја суде!

Возућке бијеле беретке 1992. године

Тридесет првог марта Одред „Ел муџахид“ је по наређењу Трећег корпу­ са директно претпочињен 35. дивизији КОВ, са сједиштем у Завидовићима, са првенственим циљем заузимања објекта Подсјелово. Блиски однос са домаћом 328. бригадом огледао се у заједничкој седмодневној обуци група војника у муџахединском кампу у Чардаку (Гостовић).
Истовремено, које ли коинциденције, по наређењу пуковника Новака Ђукића, команданта Тактичке групе Озрен ВРС, батаљон „Гостовић“ је по­ вучен са линије према Бановићима и прекомандован на линију Шујанац-Љуљ, на Подсјелову.
Према смјерницама Главног штаба АРБиХ, које је потписао генерал Расим Делић, приоритетни задаци муслиманских оружаних снага у наредном периоду били су: заузимање Возуће, деблокада Сарајева и освајање тери­ торија у области Жепе и Сребренице.
Шестог и седмог априла, одбрана најјужнијег дијела Возуће, укопана од Оштрића до Крста, суочила се са жестоким нападом 700 припадника 35. дивизије А РБиХ под командом пуковникаа Фадила Хасанагића, вођеним као операција „Сабур-95“. Здружени напад Одреда „Ел муџахид“, два самостална маневарска батаљона (Трећег и Четвртог), и извиђачког дијела какањске 329. брдске бригаде из правца Вележа на објекте Локва (тт 959), Каменичка Премет, Љесковац (тт 1018), Градац, и Градић (тт 862) дисципли­новано и ефикасно је одбијен, а упади диверзантско-терористичких група неутралисани. Међу српским браниоцима није било жртава, док су нападачи имали једног мртвог и четири теже рањена борца.
Дводневни напад је извршен уз масовну употребу тенковских и артиље­ријских пројектила од којих су у унутрашњости слободне територије рањени цивили Јелена Благојевић (60) и Илија Лазић (5).
На осталим дијелови­ма ратишта су рањени: Иван Д. Стакић, Анђелко Н. Марковић, Маринко Д.
Грабовичкић, Драго Ј. Крсмановић и Ненад Б. Симић. НАТО авиони су ниско надлијетали терен.
Након ове неуспјешне операције генерал Расим Делић је посјетио команду 35. дивизије КоВ.
Ни у периоду релативног затишја, између двије операције, браниоци се нису опуштали. Свакодневне провокације и покушаји пробијања одбране од стране мањих диверзантских група, захтијевали су пуну будност, борбе­ну готовост и ангажованост бораца. У циљу елиминисања било каквог изненађења, пажљиво је праћено стање на и испред предње линије одбране.

Начелник Четврте озренске бригаде, поручник Зоран Благојевић-Зока, у том периоду записао је у својим Ратним биљешкама:
„...Захваљујући „извору“ и „потоку“ (прислушни уређаји, оп. а), које су у залеђу непријатеља инсталирали браћа Ђурић, Драго и Душко, уживо пратимо планове, припреме и покрете муслиманских снага, транспорт људства, наоружања, муниције и погонског горива оба муслиманска корпуса. Информације „из прве руке“ прослеђујемо вишој команди. Муџахедине такође слушамо. Они комуницирају на арапском, снимимо их, па нам то преводи Добринка Дабић рођена Пејић, Возућанка, свршени студентарапског језика. Браћа Ђурићи су, тако се прича, толико вјешти да могу голим рукама ухватити живу лисицу!
Дана 19. 4. 1995. конвој са муницијом чекао је у Рибници ноћ да прође
за Тузлу. Питамо једног старјешину ТГ Озрен шта да радимо. Одговорио је да није ту ! На исто питање командант Николић одговара: “Без мене!“.
Издајем наређење ватреним положајима МБ 82 мм Јаворик, МБ 120 мм Мисарађа, Папратањ ЗИС 76 мм : заузети координате и на команду дејствовати по војном објекту!
У спектакуларној експлозији конвој са десетак камиона натоварених муницијом је уништен, а након пар дана стигао је телеграм-похвала из 1. КК. Читам телеграм, а у ушима одзвања : „О Озрену и Возући ми водимо рачуна“ !.
Уништење конвоја даје нам наду да се можемо бранити. Жарко Трипуновић-Жара, прецизни нишанџија ЗИС-а са Папратња награђен је маскирном униформом!. . . “

Возућки хероји...
Борци ив "Црвене беретке", ударног батаљона...

На јужном дијелу ратишта, 27. априла, приликом бор­беног извиђања у рејону Крста (тт. 1044) гине изванредан и храбар борац, Винко (Слободана) Поповић (1962) из Јелчића. Винко је један од оних који се, практично преко ноћи, од безазленог и непримјетног младића преобразио у јунака без мане и страха, на коге се у сваком тренутку могло рачунати.Другог маја погинуо је Душко (Ненада) Милотић (1970) из Бара.

БОРБЕ ЗА ПОДСЈЕЛОВО

Мајски егзодус Срба из Западне Славоније и августовски изгон 250. 000 Срба из Републике Српске Крајине наговјештавају нове крупне догађаје и планирана политичка рјешења на балканском ратишту, што је свакако ути­ цало на трагичан расплет Возуће-симбола српског отпора, опасане са свих страна непријатељским снагама из два армијска Корпуса.
Као што се и очекивало, у другој половини 1995. године тежиште својих акција муслиманска војна команда поново усмјерава на Возућу. Запосје­дањем „Мале Москве“ како су је нападачи звали, физички би спојили два муслиманска корпуса, двије привредне регије, и створили претпоставку за офанзивна дејства према сјеверу, Добоју и ријеци Сави. Због тога је за коначно овладавање тог подручја сарајевски политички врх формирао посе­бан Фонд одакле се давала награда за заробљену српску главу, оружје или оруђе.

Бомбардери НАТО коалиције трећи пут од почетка рата изводе ваздушне ударе на српске положаје и логистичке центре, настојећи да избалансирају однос снага, а потом створе премоћ за Муслимане. Дејство УНПРОФОР-а из правца Рибнице показује да у овом сукобу нема неутралних страна.

У првој половини маја поново су активиране борбене линије раздвајања према Рибници и Гостовићу, насеље Возућу потресло више десетина дето­ нација, док је у долини Свињашнице и на Подсјелову владало затишје пред буру. Командант Одреда „Ел муџахид“ Абделкадир Мохтари (Абу Мали) 15. маја упућује приједлог 35. дивизији о учешћу његове јединице у пред­стојећој акцији. Мада благовремено упозорени од старјешина, браниоце Прњаворске бригаде су у неколико наврата успјели изненадити муџахеди­ни, приликом насилног извиђања извођеног средином дана. Непостојање војничке етике огледало су у њиховом суровом обрачуну са српским заро­бљеницима. Браниоци Четврте озренске су цијело вријеме били опрезни и будни, тако да се до краја рата није догодило ни један случај да су их муџахедини нашли на спавању.
Тринаестог маја непријатељ је открио и уклонио прислушни уређај „по­ ток“. Постоји сумња да је то учињено након дојаве некога са српске стра­ не, након што је виша команда ВРС захтијевала да јој се доставе коорди­ нате гдје се налазе прислушни уређаји. Достављене су тачне координате „потока“ и лажне координате „извора“.
Након ућуткивања „потока“, команда Четрте озренске бригаде остала је на једном извору директног информисања кога су шифровано звали „извор“. Али, и то је било довољно да се старјешине Прњаворске бригаде благовремено обавијесте о предстојећем нападу муџахедина. У њиховом сусједству, у рејону Кестена, у врло значајној зони одговорности, за ко­манданта ПЈП-а (полиције) постављен је Јевто Благојевић- Гусар из Возуће, активно војно лице. Јевто се са јединицом налазио за браниоце Возуће на врло значајном мјесту, гдје су два муслиманска корпуса била најближа је­ дан другоме.

Операција Трећег курпуса, односно 35. дивизије под тајним називом „Прољеће-95“, са циљем освајања греде Подсјелова („капија Озрена“) и одсијецања Возуће, међу иностраним муџахединима шифрованог назива «Fethul-mubin» - «јасна побједа» почела је у зору 27. маја, на Спасовдан, и трајала до 30. маја. У њој је учешће узело 1. 500 муслиманских војника.
Операцији је претходило вишемјесечно извиђање и снимање српских поло­жаја и минских поља, те фиктивни напад у рејону Медића изведен седмицу раније.
У Одлуци за напад команданта 35. дивизије није назначен његов по­ четак, а у касети коју су снимили сниматељи „Ел муџахида“ приликом при­ према за операцију фиксиран је 25. мај. Закашњење од два дана упућује на закључак да се унапријед чекао неки крупан догађај, како би операција добила разлог, пуну медијку подршку и оправдање.
Удари здружених снага извиђачких дијелова 328. бригаде (завидо­вићке), и 329. бригаде (какањске) под командом Фехима Шкуља, Одред „Ел муџахид“ са око 500 војника (270 енсарија-странаца из 40 држава, и 230 домаћих сљедбеника), Трећи маневарски батаљон, и Четврти маневарски батаљон били су усмјерени ка положајима Прњаворске бригаде ВРС, батаљона Гостовић, и дијела Србачке бригаде, на линији дужине 18. киломе­тара. Други маневарски батаљон је био у резерви у Криваји.

Борци 1. прњаворске лпбр ВРС
на Подсјелову, прољеће 1995. године

Брутални, јутарњи напад десетак комбинованих пробојних диверзант­ских група, без претходне артиљеријске припреме, из правца Ливада и Туњика на чијем челу су се налазили инострани и домаћи муџахедини, на­ тјерао је браниоце да се повуку из добро утврђених упоришта и земуница са већег дијела Подсјелова. Изгубљене су четири значајне коте, 715 код Шујанца, 726 (Хумка), 702, и 706 код села Горњани, тако да су се заузи­ мањем ове последње коте Муслимани дубоку уклинили у Озрен, створивши тако добру претпоставку за даље напредовање према Кврги и Плаветном брду. Групу ка коти 702 предводио је Јеменац. Преживјели борци ВРС, пам­ те налете вјерских фанатика према коти Хумка, које је водио Абу Абдулах из Либије, тенкиста звани «Планински лав», ветеран из рата у Авганистану, са трогодишњим ратним искуством из Босне. Погођен је директно у чело. Он је свој живот „даровао Алаху“ у овој четвородневној акцији, са десетак идентификованих афро-азијаца: Абу Зејд из Катара (стар 27 година, Abu Zayd, al Qatari), Абдулах Шејбани из Саудијске Арабије (Abdullah Shaybani, 19 година), Абу Муслим из Јемена, Абу Бекир из Либије, Египћанин Муха­мед Бадави (Muhammed Badawi), Убеј, Зубеир, Хурејра из Туниса, Алула, Сејфудин и Дифае из Јемена, и Санџаклија Ахмед са мјестом боравишта у Турској, као и домаћи муџахедини: Фикрет Муртић (1972) из Жељезног Поља, Сенид ефендија Хајдаревић (1974) из Рајчића код Високог.

На коти 551 изнад Сјенокоса, коју су српске снаге успјеле одбранити, између осталих, гину: Сеад Бећировић (1960) из Стиповића и Рамиз Спахић (1973) из Завидовића.
-Пут џихада захтијева чисту крв коју Алах дарује као енергију онима који остају. Погинуло је 19 муџахедина од чега 14 енсарија. Сматрамо их шехидима! Сва захвалност припада Алаху, а побједа вјерницима!- написао је Абу Мали командант Одреда „Ел муџахид“ у свом допису и електронски послао у Сан Дијего једном од спонзора који се звао Абу Мохамед (Kifah Wael Jayyousi). Овај податак је приближан губицима домаћих извора који говоре о 50 рањених (15 теже), и 20 погинулих, од чега 13 од посљедица гранатирања.

Садејствујући, Трећи маневарски батаљон А РБИХ имао је седам поги­нулих и 20 рањених, док су губици осталих муслиманских јединица које су учествовале у операцији „Прољеће-95“, били: девет погинулих и 48 рање­ них.

На српској страни велики губици, преко 53 погинулих и несталих из Прњаворске бригаде, међу којима: Ново (Уроша) Сопренић (1949) из села Штрпци, Спасоје (Драгутина) Батинић (1953) из Грабик Илове пао на коти Хумка, Петар (Наталија) Шлапак (1947), Томислав (Радована) Тошић (1955), Горан (Мирослава) Стојковић (1974), Драгомир (Стјепана) Сарић (1955)...
Погинули борци чија тијела нису пронађена: Зоран (Миленка) Аулић (1963) из Мравице, Слободан (Ратка) Васић (1962) из Горње Мравице, Ранко (Живка) Вујасиновић (1954) из села Шаринци, Жељко (Јанка) Вукомановић (1972) из Дренове, Славко (Обрада) Девић (1955) из Црквене, Петар (Јосипа) Блаж (1944), Добринко (Радивоја) Добранчић (1967) из Орашја код Прњавора, Ненад (Милована) Ђурић из Кокора, Ђуро (Николе) Ђурђевић (1966, рођен у Беочину), Михајло (Владе) Хладун (1971) из Прњавора, Јосип (Јуре) Мачинковић (1974) из Дренове, Анђелко (Љубомира) Милановић (1952) из Просјека, Петар (Ивана) Стефанишин (1967), Ненад (Недјељка) Зарић (1954)...

Тих дана нестао је и Радомир (Костадина) Сандић (1958) из Црквене код Прњавора, отац кћерке Радијане, једне од 12 беба које су мјесеца маја 1992. године умрле у бањалучком породилишту због недостатка кисеоника, који није могао бити допремљен копненим путем због блокаде Бањалуке а ни ваздушним због одлуке Савјета безбједности УН о забрани летења из­ над БиХ. Радомирово тијело такође није пронађено.

Непосредно након завршетка битке за Подсјелово, за потребе својих спонзора, муџахедини су начинили видеозапис бруталног разрачунавања са заробљеним и рањеним српским борцима.
Из Четврте озренске бригаде крајем маја погинули су Ђуро (Борке) Јовановић (1964) и Драган (Саве) Спасојевић (1968) Спаски, из Панића код Возуће, који је страдао од испаљене гранате у Добоју. Био је неожењен, а по за­нимању монтер централног гријања. Сахрањен је у Модри­чи. У Чеваљуши је граната усмртила цивила, пензиониса­ног радника „Криваје“ Алексу (Бранка) Макрића (1924), док је на Локви пао пословођа Миленко (Миладина) Симић (1959) са Липовца.

Планирани контраудар српске војске којим би се врати­ли изгубљени положаји на стратешком Подсјелову спри­јечен је нападом Другог муслиманског корпуса на другој страни Озрена, у рејону Борица и Милина Села, под тајним називом „Кремен 95“. Тако су освајачи Подсјелова добили вријеме да укопају новоосвојену линију. Шан­ се за опстанак Возуће сведене су на минимум. Црне слутње су се увукле међу браниоце долине Криваје, који поред неповољног развоја догађаја и могућности њиховог потпуног одсијецања показују висок степен борбеног морала и одлучности да остану на бранику.

У нападнутом рову Прњаворске бригаде 8. јуна заклани су борци: Живковић и Владо (Саве) Попадић, рођен 1953. у мјесту Штрпци. Њихова тијела без глава су пронађена. Тог врелог мјесеца као припадници Србачке бригаде живот су изгубила два борца: Мирослав Калаба из Лакташа и Раденко Драгојевић (1961).
Десетог јуна пуковник Фадил Хасанагић наређује Одреду “Ел муџахид“ „извиђање непријатељских положаја“ и одређује пет задатака. Командант Одреда Абделкадир Мохтари (Абу Мали), потоњи високи оперативац „Ал Каиде“, био је чест гост на реферисању у његовој команди, а видеоснимак са обуке муџахедина у кампу Гостовић потврдио је и овјековјечио њихово чврсто пријатељство.
Седамнаестог јуна, у рејону Чеваљуше, недалеко од Шујанца, обез­ глављен је батаљон Гостовић ВРС, погибијом двојице челника при покушају да консолидују нове одбрамбене линије. Помоћник команданта за безбјед­ност Недељко (Милорада) Којић (1949) остао је на мјесту мртав, док је тешко рањени командант Мирко (Владе) Лазић звани Бакара (1953), шумарски ин­жињер, преминуо сутрадан у добојској болници. Сахрањени су у Модричи. Мир­ков допринос у бици за Возућу је велики.
У свакој одбрамбеној акцији несебично је залагао себе. Прве ратне године са батаљоном је ратовао на лијевом крилу возућке одбране, током 1994. године насјевероисточном дијелу, у рејону Вуковина, а последње године штитио је лијеву страну „коридора спаса“ према Озрену.
У тешким тренуцима команду над батаљоном Гостовић преузима дота­дашњи помоћник за морал и командир извиђача Ненад (Данила) Никић (1965), такође шумарски инжињер, али и он гине након што је на тој од­говорној дужности био само један дан. Млади Ненад Никић, након повла­чења из Гостовића са својим извиђачким водом учествовао је у више акција заустављања непријатеља на југоисточном дијелу ратишта.
Сва тројица су посмртно одликовани Медаљом за храброст.
Мјесец касније на истом ратишту пао је Мирко (Лазара) Стојановић (1945) из Жиока.
Крајем јуна, група иностраних муџахедина извиђача напала је положаје Србачке бригаде ВРС у рејону Паљеника, којом приликом је погинуо Еги­пћанин Небил Ал Масри. Припадници чете Војне полиције Србачке брига­де ВРС, Момир (Вида) Вукашиновић (1952), аутомеханичар из Повелића код Српца, и Веселин (Вида) Церовац (1965), водоинсталатер из србачких Кукуља, заробљени су приликом испомоћи нападнутој Прњаворској брига­ди у рејону Николиног брда. Њихова унакажена тијела, обезглављена, са тешким убодним повредама, размијењена су накнадно и допремљена у до­бојску патолошку службу.
Приликом одбијања напада, на јужном дијелу возућког фронта, почет­ ком јула гине командир чете Мирко (Уроша) Благојевић (1953) са Стош­ нице, одликован Медаљом, а у долини Лозне Саво (Славка) Мијатовић (1955), чији је отац погинуо двије године раније.
Половином јула 1995. генерал Расим Делић наредио је 2. и 3. корпу­су АРБиХ да наставе борбене операције на потезу Возућа-Озрен, претход­но информисан да главну јединицу за тај задатак представља Одред „Ел муџахид“.
21. јула, почиње операција 35. дивизије (Трећи корпус АБиХ) названа „Прољеће 95- један“, са циљем овладавања гредом Малован и потиски­вања српске одбране са преосталог дијела Подсјелова. Изведена је са два дана закашњења јер је у Одлуци за напад коју је потписао пуковник Фадил Хасанагић требало да почне 19. јула, али су припадници злогласног Одреда “Ел муџахид“ чекали да им се на небу „отвори страница Курана“ како би имали успјешан напад. Операција је обухватила узак нападни простор од шест километара, између српских села Коса и Чеваљуша, како би се одба­цила предња линија одбране, са коте 673 код Околаца и к. 685 код Волујаче, к. 551 изнад Сјенокоса, к. 557 и к. 571 на греди Малован, овладало територијом села Крчевине, Горњани и Боровац, избило на објекат Кврга и пресјекла једина преостала комуникација од Возуће за Озрен. Посебно је на нишану био објекат 551 које се дубоко уклинио у муслиманску линију.
Поред већ поменутог Одреда фанатизованих арапа и њихових домаћих сљедбеника, у операцији узимају учешће Четврти маневарски батаљон из Завидовића, „Зелене беретке“ из Жељезног Поља, јединица “Асим Ча­мџић“, ИДЧ двије брдске бригаде, 228. и 229., извиђачи 327. витешке бри­гаде из Маглаја, те Пети маневарски батаљон из Маглаја под командом ка­петана Амира (Ибрахима) Сировице. Капетан Сировица се раније налазио на функцији замјеника команданта Четвртог батаљона 201. бригаде (ма­глајске).
Почетни удар „уклињавања“ у српску одбрану, кога је планирао опера­тивац „Ал Каиде“ Билах Муатез под шифром «El-Kerama» („Битка поноса“) поново је извео Одред „Ел муџахид“ из рејона Подсјелова према одбрани Трећег батаљона Прњаворске бригаде ВРС. Претходило му је темељно из­виђање.
Користећи изненада указану шансу, мада то операцијом није било планирано, Четврти муслимански маневарски батаљон је на лијевом кри­лу одбране, у продору према Прокопу избио на коту 529 изнад села Коса, пресјекао комуникације и ставио браниоце стратешки важног Паљеника у полуокружење. О томе је опширно писао лист „Љиљан“ у репортажи од 9. августа 1995.
Пале су нове жртве на обије стране, уз помјерање одбрамбене српске линије за два километра ка дубини Озрена. Браниоци на Вису изнад Сје­нокоса, Скрадиној коси, и већ поменутим котама, ојачани људством и оклопним борбеним средствима, били су свједоци «лудила брадатих који су јуришали на метке», ријешени да буквално прегазе одбрану. У бли­ским окршајима по добро укопаним траншејама погинуло је 30 припадни­ка Одреда „Ел муџахид“ и 20 бораца из других извиђачко-диверзантских група. Кувајтски дневник «Ал Ватан» 23, јула, пише о погибији командира Адила Ал Ганема (28, алиас Абу Муаза), сина високог државног функционе­ра из Кувајта, са једногодишњим босанским ратним искуством, додајући да је у сукобу погинуло 15 иностраних муџахедина. Половина је идентифико­вана: Абу Муслим из Уједињених Арапских Емирата, Ибн Велид из Египта, Абу Омар Ал Харби из Саудијске Арабије, Тунижанин Салман Ал Фарси по­знат као «човјек са сабљом», Абдул Мунзир, Тарик и Хатиб из Јемена, као и њихов земљак Ал Батар, који је противтенковску обуку завршио на Куби.
У овој акцији погинуло је или теже рањено свих дванаест вођа пробојних група А РБИХ, од којих Ремзо Чорбег из Новог Травника, Емир М. Плања из Рогатице, Шаћир Табаковић из Зенице, малољетни борац Кемал Бечић (17) из Жепча. Групе су имале по двадесетак људи, наоружаних ватреним и хладним оружјем, и најсавременијим нитроглицеринским пушкама, које су испаљивале бомбе и стварале панику међу браниоцима.
На српској страни велики губици. У блиским борбама, од дејства ар­тиљерије, или приликом покушаја враћања ровова из Прњаворске бригаде ВРС гину: Андрија (Младена) Ардалић, Небојша (Бошка) Буковица (1972) из Грабик Илове, Славко (Страхиње) Будак (1972) из села Штрпци, Митар (Тарас) Букало (1960) из Лишње, Слободан (Живка) Васић, Миле (Душана) Вукадиновић (1955), Видомир (Бранка) Вукадиновић (1967) оба из По­ повића, Зоран (Остоја) Вученовић (1970), Дејан (Радивоја) Ђурић, Чедо (Томе) Ђерман, Млађан (Душана) Марковић, Миланко (Милована) Митрић који се вратио из Словеније, Живко (Микајла) Грујић (1967), Борислав (Милутина) Зечевић (1969), Ранко (Душана) Лазић, Станимир (Милорада) Крајишник, Мирослав (Крсте) Кнежевић (1963, тијело није пронађено), Зоран (Грује) Сувајац из села Околица, Веселинко (Јевте) Тешић, Раденко (Новака) Топић, Грујо (Петра) Радоњић...

Борци 1. србачке лпбр ВРС
на Паљенику 1994. године

Из Србачке бригаде живот су изгубили Синиша Савић (1975), Предраг Поповић и Боривоје Јеврић (1962). Рањени борци су збрињавани по бри­ гадним санитетима, пошто је комуникација ка Тумарама била под ударом непријатељске артиљерије, а потом и привремено прекинута.
Муџахедини су избили на Ђурића вис, голо узвишење без растиња и др­већа, што им је онемогућило брзо утврђивање. Србачка и Четврта озренска бригада су стављене у обруч. Требало је реаговати одмах, па је из борбе на Брадињу повучен дио Ударног батаљона, појачан водом војне полиције, и упућен на Ђурића вис. У огорченој вишесатној борби по великој врућини, на температури од 37 степени, потискујући са својим водом муџахедине са Ђурића виса, погинуо је командир ИДВ „Швабе“ 4. Олпбр Драган (Миленка) Трипуновић -Трипа (1972) из Медића. Погођен пушчаним метком пао је на грудобран траншеје, па је двојици његове браће и осталим сабор­цима требало доста времна да га извуку са бојишта. Није био ожењен, а одрастао је у вишечланој породици која је имала 11 дјеце. Био је храбар, поуздан и одмјерен.
Недалеко од Туњика, код свој родне куће пао је пјевач изворног мелоса Миле (Стојана) Божановић (1971). Остаће упамћен као борац који је из­ворном пјесмом подизао морал борцима у рововима. Прије рата радио је на Жељезници као чувар пруге. Није био ожењен. Посмртно је одликован Медаљом заслуга за народ. Са једним водом био је у испомоћи ПЈП (плав­цима) на чијем челу се налазио командант Јевто Благојевић-Гусар, који су нападнути 23. јула у јутарњим сатима. Захваљујући будности и упорној одбрани, линија „плаваца“ је остала непромијењена. У тој борби су по­ гинули полицајци: младић Горан (Мирка) Никић (1974) из Д. Бријеснице, Славко (Миленка) Вукотић (1961), припад­ник ЦЈБ Добој, Драган (Бранка) Николић (1957), припадник ЦЈБ Добој, Зденко (Његомира) Ристић (1959) из Костајнице код Добоја, припадник специјалног одреда полиције из До­боја.Миленко (Светозара) Благојевић (1962) из Ораховице, машиновођа Миодраг (Миланка) Драгичевић -Буџа (1966) из Осојнице, Мирко (Митра) Бајкановић (1953) из Крсног Поља, и Слободан (Здравка) Поповић (1972) из Мајевца код Подновља погинули су у ширем рејону греде Подсјелово, при последњем покушаја команде ТГ „Озрен“ да у контраудару преокрене ситуацију на овом дијелу ратишта. Тај покушај се завршио на враћању из­губљене коте 685.

Након мајске и јулске операције четрдест војника ВРС водило се «неста­лим», међу којима и санитет Прњаворске бригаде на челу са љекаром Бран­ком Шиканићем, заробљеним у селу Крчевине. Овај податак је потврдио билтен муслиманске војне Службе безвједности број 137, од 22. јула у коме је записано: „Заробљено 40 агресорских војника укључујући два доктора и једног медицинског техничара. Све заробљенике држе припадници Одреда „Ел муџахид“ и никоме не дозвољавају приступ заробљеницима.“
У Ливадама је након, окрутног поступања лишено живота најмање 29 заробљеника Прњаворске бригаде ВРС, међу којима: Владо (Петра) Симић (1962) из села Млинци, Милан (Средоја) Живковић (1957) из села Доња Мравица, Ђуро (Николе) Ђурђевић, Славко (Драгољуба) Вуковић, Љубиша (Вид) Пеулић (1969), Драгољуб (Здравка) Танасић (1958, пронађени посмртни остаци 2002), Богољуб (Спасоја) Топић (1967) из Горње Илове, Ранко (Чеде) Самац (1958) из Илове, Саша (Аце) Маринковић (1958, дије­лови тијела пронађени 2002), Љубомир (Митра) Јањић (1954) из Чорле, Винко (Милана) Сопренић (1966) из мјеста Штрпци, Миломир (Живка) Калабић (1975) из Поточана...
Прије смакнућа, Миладину (Данила) Шуману (1962) из села Хрваћани урезали су на челу полумјесец и звијезду. Милади­нови посмртни остаци су пронађени и идентификовани 2007. године у Букви­ку (село Крчевине).
Предраг (Остоје) Кнежевић (1960) из Илове и повратник из Швајцарске Момир (Неђе) Митровић (1961) из села Мравице из Првог батаљона Прњавор­ске бригаде ВРС, су као рањеници мучени, па подвргнути обредном клању.
Кнежевићево обезглављивање документовано је пред расправним вијећем Хашког трибунала приликом суђења генералу Расиму Делићу. Главе, убачене у картонску кутију служиле су као трофеји, али и за застрашивање заробље­ника смјештених у подруму недовршене куће у селу Ливаде. Њихови посмрт­ни остаци су ексхумирани у селу Божићима испод Подцјелова, 2006. године.
Једанаест заробљеника је у тешком психофизичком стању превезено у логор «Лавља јазбина» у долини рјечице Гостовић, дванаест километара источно од Завидовића. Ту су Душко Пејичић, Велибор Тошић, Крстан Ма­ринковић, Винко Аксентић, Петко Марић, Миодраг Самац, Владо Ћућић, Го­ран Стокановић, Гојко Вујичић, Игор Гуљеватељ и медицински техничар Ве­либор Тривичевић подвргнути различитом арсеналу злопаћења. Везивани су у ланце и жице, тучени жељезним шипкама, потапани у оближњу ријеку, излагани вишесатном гледању у сунце, струјним ударима, вјешани стрмо­главо на дрвеће... Теже рањеном Гојку (Ристе) Вујичићу (1955) из Доњих Вијачана муџахедини су одсјекли главу и присиљавали остале да је љубе.
Обећавали су им слободу под условом да се одрекну Христа и пријеђу на исламску вјеру. Крајем августа пребачени су у зенички затвор, одакле су размијењени.
Пошто су 20. јула под шифром „Брадињ 95“ припадници Другог корпуса извели напад на тај објекат, шести по реду од почетка рата, онемогућено је припадницима интервентног вода Четврте озренске да помогну у рејо­ ну Подсјелова. Том приликом гину два нападача „Живиничких оса“: Халил Фејзић (1971) рођен у Репуху, и Хасан Мердановић (1963).
Инспирисан стравичним призорима искасапљене српске војске на Под­сјелову, капетан ОГ Добој Борис Максимовић је тих дана у своју ратну биљежницу записао поему: “Ћеле куле опет“ посвећену борцима Прњавор­ске бригаде:

Алах-екбер опет вичу
Азијати сред Балкана
пробисвијети из Азије
из Ирана
Пакистана
Арабије
Малезије
из Африке
из Судана. . .
Изашли су из Курана
па уз дове
неке нове
хватају нас за вратове и сијеку
За дин свети
без милости
без памети
Каква је то вјера нова
што правила своја пише
нашом крвљу с Подсјелова У свитање љетне зоре
на травама капи крви као росе
а по жбуњу сакатоме наше косе
Гаврани нам
све разносе
Куд да идем ја без главе Мртвом мору
Дну Балкана На обале
Главе наше отиђоше
да на кољу броје дане
А како ћу ја без главе
на сахране
Куд без главе
да силазим у гробницу Према небу ја да кренем без очију
уз литицу
За опроштај ја не нудим хладно чело, младо лице Сагните се, пољубите тамо гдје је
мртво срце
Ми остасмо
као пркос
као понос
а без главе
поредани као откос мртве траве
Од лобања наших опет Азијати хоће нове
Ћеле куле да направе Можда ће их узидати у зидове минарета града Меке
у њиховој Арабији
и они ће тамо тако
да се кезе историји...

У Згради команде 35. дивизије у Завидовићима 2. августа, у присуст­ву пуковника Фадила Хасанагића, уприличен је састанак командног саста­ва („шуре) Одреда „Ел муџахид“ са политичким лидером Алијом Изетбе­говићем, који је честитао и изразио захвалност шејху Абу Абдел Рахман Ахмеду (Aнвар Шабан) и емиру Абделкадир Моктарију (Абу Ел Мали) на постигнутом војничком успјеху. На том сасатанку је разговарано о могућ­ности легализације статуса домаћих бораца који су самовољно напустили своје јединице и прикључили се све популарнијем Одреду.
Прњаворска бригада ВРС је убрзо повучена са возућког ратишта и упућена ка Новом Граду. За тијелима њених 25 бораца који су нестали то­ ком муслиманске мајске и јулске операције на подручју између Подсјелова и Паљеника још се трага. Преко 130 бораца из ове лаке пјешадијске брига­ де је погинуло у бици за Возућу, о чему свједочи и спомен плоча откривена након завршетка рата код цркве „Светог Ђорђа“ у Стогу.
Осокољени успјесима на Подсјелову, сломом Српске Крајине и изгоном Срба из Хрватске, Други корпус АРБиХ половином августа подузима на­пад у рејону Ораховице како би збрисао одбрану Друге Озренске бригаде и пресјекао сужени коридор који је као петељка јабуке спајао Возућу са Озреном. Том приликом гину: Сретко (Стевана) Глигић (1952) из Јаруша­ка, младић Драган (Лазара) Концулић (1960) из Бабица, и два борца из Ораховице: тесар Јово (Јанка) Благојевић (1946) и Зоран (Јове) Крсмановић (1966), који је одрастао у вишечланој породици са седморицом браће и четири сестре. У истом периоду у долини Криваје страдали су: Недељко (Николе) Тргић (1955) из Радојчића код Маглаја, Слободан (Милована) Сапоња (1970), Момо (Радмила) Савковић, припадник ЦЈБ Теслић, док је Милан Милинчић из Србачке бригаде теже рањен.
Крајем августа у последњем нападу на Брадињ положили су своје жи­ воте Раде (Владимира) Накрадић (1968) и Ратко (Ненада) Цетић (1968) из Миљевића, по занимању монтер централног гријања, који је посмртно одликован Медаљом заслуга за народ.
У периоду од 20. јула-20. августа 1995. избачено је из строја четрдесет бораца 4. Олпбр, од чега је осам погинуло, укључујући и радничку чету из Добоја.

Борци ударног батаљона 4. озренске лпбр ВРС

Фактор вријеме није ишао у корист браниоцима Возуће, чији је пад након љетног муслиманског успјеха на Подсјелову „висио у ваздуху“.
Губљење коте 715 изазвало је тешке посљедице на моралном пољу. Обруч се стезао, напади синхронизовани, а једини излаз према Озрену постао је узак, несигуран и ризичан за пролаз војске и МТС-а. Упозорења претпо­стављеној команди да се спрема нова муслиманска офанзива и да би тре­бало ојачати бокове Четврте озренске бригаде нису наилазила на разумије­вање. У Возућу су као појачање упућивани само војници по казни, што је свакако био још један знак да би „јужна бакља Озрена“ могла да се угаси.
Све више дезертера, рањених и погинулих, а све мање наде да ће из више команде бити нешто предузето на плану српске контраофанзиве слабило је морал бораца и преосталог становништва. Истовремено, добро опремље­ не Снаге за брза дејства УН, формиране са циљем заштите хуманитарних активности, нескривено су стале на муслиманску страну, од шпијунирања, логистичке подршке, па до учешћа њихових тенкова у борбеним дејствима.
У ратни билтен 4. Олпбр, 20. августа уписане су активности муслиман­ ских снага и припремање праваца за наредну офанзиву. „Извор“ јавља да се спрема убацивање извиђачко-терористичке гупе у дубину српске тери­ торије како би изазвали панику и уништавање МТС-а.
Стање муниције у магацину домицилне Четврте озренске бригаде (Возућке) било је забрињавајуће.
Дана 25. августа 1995. евидентирано је: 15 комада мина за МБ 60 мм, 40 комада мина за МБ 82 мм, 50 комада мина за МБ 120 мм, 10 комада метака 76 мм за Б-1, 27. 000 комада метака калибра 7. 62 мм за полуаутоматске и ауто­матске пушке, 500 комада метака калибра 12. 7 мм.
У том периоду долази до прегруписавања јединица ВРС, и измјене борбеног распореда бригада. Четрнаеста лака пјешадијска бригада, јединица привременог састава, под командом потпуковника Остоје Барашина, премјештена је из рејона Чеваљуше на лијеву страну ријеке Криваје, на раније положаје Првог и Трећег батаљона Србачке бри­гаде. Први батаљон је са положаја од Чукуре до села Ош­трић премјештен у рејон Чеваљуше, док је Трећи батаљон Србачке бригаде са положаја Оштрић-Каменичка Премет преузео некадашњу зону одговор­ ности Прњаворске, у рејону Бороваца. Команда Србачке бригаде премје­ штена је у Бријесницу.
Четрнаеста лпбр, вријеме ће показати, није била дорасла постављеном задатку, из неколико разлога: састављена од чета из више различитих бри­ гада, без тачне адресе и позадинског обезбјеђења, са израженим персо­ налним и проблемима руковођења и командовања. . .
Командант Четврте озренске бригаде, мајор Новослав Николић је ситуа­ цију пред дане расплета видио овако:
„Возућа је пала онда када су планови пробијања коридора од Олова, односно Нишићке висоравни, долином Криваје до Возуће спаковани у фиоке ВРС. Тиме је отпала опција цијепања муслиманске територије на два дијела, а значај Возуће од озбиљне и перманентне пријетње по цјеловитост муслиманске државе пао је и огледао се у држању путног правца између двије регије. Пад Вијенца средином 1994. године био је велики војнички и морални пораз не само за мајора Петричевића и његову бригаду, већ за борце и народ овог краја. Потом губитак Свињашнице и Подсјелова, са великим бројем људства и наоружања, негативно утиче на јединице са стране које су у то вријеме требало да одиграју одлучујућу улогу у очувању овог простора. Оштрица возућке одбране је временом отупљивана и разводњавана, а неке одлуке су оставиле негативан утицај на развој ситуације која је услиједила. Нормално мјесечно следовање горивом од пет тона смањено је на 600 литара што није било довољно ни за производњу хљеба. Недостатак мина за минобацаче, граната и муниције за десетак оклопних возила постао је хроничан. Умјесто нормалне и редовне попуне војницима и старјешинама наша јединица је у последње вријеме попуњавана окорјелим побјегуљама, шверцерима, људима без морала и достојанства. Они су само допринијели да се број дезертера 4. ОЛПБр увећа на цифру од 2. 711, док је дио одбрамбене линије од шест-седам клиометара цијело вријеме рата остао непокривен и непопуњен. Од потребних 40 професионалних старјешина колико формацијски следује, имали смо само тројицу!
Са основими циљем да „Србе баци на кољена“ крајем августа у рат се директно укључила авијација НАТО-пакта бомбардујући српске положаје, телекомуникациона постројења, опрему за командовање, систем против­ ваздушне одбране и логистичку инфраструктуру. Очигледно да политичка и материјална помоћ НАТО муслиманској страни није била довољна да се успостави равнотежа, па се адмирал Лејтон Смит, након трагичног догађаја на сарајевској пијаци „Маркале“, одлучио за директне војно уплитање. То је учињено из више разлога: да се уништи комуникациони систем РС, умањи њена борбена способност, да се српски државни грунт сведе на 49 посто, те да се Изетбеговићевој страни омогуће повољнији услови за на­ставак вођења рата и боља преговарачка позиција у будућим мировним на­ годбама. У операцији названој „Ослобађајућа снага“, која је трајало од 30 августа до 13. септембра, учествовало је 400 борбених авиона који су на на РС изручили десет хиљада тона убојитог експлозивног материјала. За двије седмице изведено је 3. 515 борбених летова и гађано 150 војних и цивилних циљева. Шестог септембра срушен је телекомуникациони чвор Краљица, симбол пркосног Озрена, а радио-станице су заћутале, што је код возућких бранилаца изазвало осјећај напуштености. Поред причиње­не велике материјалне штете, акција НАТО је усмртила 157 и ранила 273 лица. Синхронизовано са са акцијом из ваздуха, Снаге за брза дејства УН, артиљеријом највећих калибара жестоко дејствују по линијама раздвајања или по дубини српске територије.
Дванаестог септембра, у поподневним дејствима НАТО бомбардера пру­жена је директна подршка муслиманској пјешадији у операцијама на Озрену.

ПОЧЕТАК КРАЈА ВОЗУЋКЕ ЕПОПЕЈЕ СЕПТЕМБАР 1995. ГОДИНЕ

Суза за Возућом...
Последња ратна слика из долине Криваје,
септембар 1995. године

Небеске услуге својих доброчинитеља муслимаска страна максимално користи у септембарској операцији на Возућу у којој је учествовало укупно 13 бригада из два корпуса А РБИХ. У Другом корпусу на чијем челу је био генерал Сеад Делић ову операцију су тајно шифровали „Ураган-95”, а у Трећем под командом бригадног генерала Сакиба Махмуљина, „Фарз-95“ („Божија заповијест“). Одред „Ел муџахид“ је ову операцију интерно звао „Бадр ал Босна“.
Операцију „Фарз“ је планирао члан команде Трећег корпуса пуковник Хасан Рибо, уз употребу и правце напада здружених јединица 35. диви­зије, команданта Фадила Хасанагића. Те јединице су: Одред „Ел муџахид“ јачине 500 бораца, Пети батаљон 328. брдске бригаде из Завидовића под командом Ахмета Шехића, те три маневарска батаљона: Други, Четврти (завидовићки, командант мајор Харис Ћатић) и Пети (маглајски, командант Амир Сировица), који су имали просјечно по 350 бораца. Они су добили најтежи задатак: из правца Свињашнице напасти фронт десне обале Кри­ваје, на потезу Попово Осоје-Потпаљеник-Марковића Вис и овладати доми­нантним објектом Паљеник, а потом се спустити према ријеци и заузети комуникацију Стог-Каменица-Прокоп.
Припадници Првог маневарског батаљона и Батаљон војне полиције 3К су ударали на Локву, док је 375. ослободилачкој из Тешња (700 бораца) под командом Хусеина Дураковића и Седмој муслиманској бригади из Зе­нице (1. 120 бораца) повјерено освајање Каменичке Премети, Љесковца и Града. Трећи диверзантски одред Трећег корпуса под командом мајора Сеада Рекића, у садејству са пробојном четом 329. брдске бригаде из Какња и јединицом Арапа са око 200 иностраних муџахедина коју је предводио Абу Зубеир ал Хаили добили су задатак да из правца Гостовића заузму Градић, Оштрић, Столић и Чукуру. Трећи (какањски) маневарски батаљон, у чијем саставу је била и диверзантска група „Босна“ је нападао на потезу Подволујак-Равно Ивље. Поред набројаних, у операцији заузимања Возуће, из правца Завидовића и Гостовића, учествовали су: самосталне јединица „Асим Чамџић“ којом је командовао Ремзо Синановић, Трећа тенковска чета, Инжињеријски батаљон, као и дијелови ПВО-а, што је укупно износи­ло 14. 000 хиљада укључених војника Трећег корпуса АРБиХ.
Ангажована средства 3 МАП-а (Трећег мјешовитог артиљеријског пука 3К) била су импозантна: 1 ВБР 122/40, четири РЛР 107 мм, шест ЛРЛ 128 (РАК), 36 минобацача 120 мм, шест хаубица 105 мм, 13 хаубица 122 мм, четири хаубице 155 НОРА, два топа ТОН (100 мм)...
ИКМ 35. дивизије налазио се у ресторану „Бабилон“ у Криваји.
На другој страни, од Бановића, у операцији је учествовало пет хиљада војника сврстаних у три дивизије Другог (Тузланског) корпуса. Двадест прва дивизија са ослободилачким јединицама КОВ Сребреник и диверзант­ским батаљоном „Црни Вукови“ из Калесије нападала је са Подоштрића и Дугог брда ка Мрахоровићима, са задатком запосједања објеката тт 433 и Возник, а потом село Келемпећи и Сеону. Двадесет друга дивизија КОВ Гра­чаница, са јединицама је полазила са основице Папратница-Пиштала и уда­рала на правац Папратница-Гребен, са циљем заузимања објеката Борик, Гребен и коте 345, а потом спајања у рејону Пејановића са снагама Другог корпуса. Најбројнија Двадесет пета дивизија (2. 100 бораца) са јединицама КОВ Тузла и придодатим „Црним лабудовима“ је требала заузети Клупе (тт. 603 и 616), Кабловац (тт. 726) и Зечије брдо. На челу ове дивизије налазио се пуковник Рефик Лендо, познат одраније браниоцима Возуће као командант ОГ “Босна“.
У улози резерве у селу Трештеница стациониране су 24 дивизија и чета „Балте“. Артиљеријску подршку вршила је КАГ-2 са три хаубичка вода и одјељења ЛРВ 107 мм.
Припадници ХВО из Жепча су одбили муслиманску понуду да учествују у овој операцији.
Дана 30. августа у Каменици (Гостовић) одржан је састанак старјешина Трећег корпуса АРБиХ, на коме су командири и команданти јединица које су планиране да узму учешће у операцији детаљно упознати о предстојећој офанзиви на Возућу.
На састанку одржаном 3. септембра 1995. године на ИКМ Другог кор­пуса начелник 2К Сулејман Будаковић упознао је присутне старјешине оба корпуса са војним циљевима стратешки значајне операције. Објаснио је присутнима да корпуси требају “у истовременом садејству ослободити Возућу” и извршити “физичко пресијецање и стављање непријатеља у окру­жење до уништења”. Чишћење терена вршиће јединице МУП-а и Војне по­лиције, а из стимулативног фонда од 300 хиљада марака биће награђени најбољи појединци. Освојени тенк наградиће се са 10 до 20 хиљада марака, а заробљена пушка са 200 марака. Следећом ставком је наведено да ће успјешним окончањем акције бити обезбијеђена комуникација Тузла - Зеница, те да ће на тај простор бити насељени мухаџири (избјеглице, оп. а.) из Сребренице и Жепе.
Операција је требало да почне 6. септембра 1995., истовремено са бом­бардовањем НАТО авијације по одбрамбеним линијама и системима везе ВРС, што се види из писмене наредбе пуковника Ленде. Очигледно се ра­дило о координацији и садејству АРБиХ са НАТО алијансом, али су муслимански команданти сачекали четири дана да се увјере хоће ли НАТО одржати ријеч!
Тачно 1.176 припадника Четврте озренске бригаде састављене од три батаљона домаћих бораца са подручја Возуће, Свињашнице и Лозне контр­олисали су одбрану дугу 30 километара, на њеном сјевероисточном дије­лу. На положајима од Паљеника (кота 681) до Чукуре налазио се Други батаљон Србачке бригаде под командом капетана Зорана Ђукића, који је представљао оличење храбрости. Десно, према Боровцима, линију одбра­не су држали „плавци“ (Центар служби безбједности Добој) и Трећи батаљон Србачке бригаде. Распон од Чукуре до Каменичке Премети, дужине петнаестак километара, била је зона одговорности тек уведене комбиноване 14. Српске лаке пјешадијске бригаде ВРС, бројности око петсто бораца.
Сачињавали су је дијелови 16. крајишке, 2. крајишке, Теслићке и других крајишких јединица, који се међусобно нису познавали. Ова бригада није имала времена да упозна „ратну инфраструктуру“ и простор гдје је упуће­на.
Браниоци су благовремено, захваљујући инсталираном „извору“ и из­виђачким групама које су доносиле прецизне и употребљиве информације из дубине противничке територије, сазнали за операцију и бројност мусли­ манских оружаних снага. Од претпостављене команде су тражени савјет и материјална помоћ. Савјет није стигао, а од материјалне помоћи добили су 100 минобацачких граната и двије бачве нафте. Њихов приједлог над­ лежним војним структурама у Добоју да се муслиманске војне формације упусте у Возућу у припремљену „клопку“ а потом униште као претходне године у Свињашници, одбијен је као неозбиљан.

Дана 6. септембра 1995. године начелник штаба Четврте озренске бри­гаде, поручник Зоран Благојевић-Зока шаље телеграм команди ТГ „Озрен“ да муслиманске снаге врше последње припреме и да за који дан почиње офанзива на Возућу. Затражено је да се са овом информацијом упознају све јединице које су у контакту са Четвртом озренском бригадом (2. Олпбр, ПЈП, 14. Српска и Србачка бригада). Препоручено је ОГ Добој, да се из сва­ке бригаде повуку најмање по двије чете и упуте у Возућу, јер су практично све јединице из два муслиманска корпуса на том ратишту. Такође је тражена неопходна попуна МТС-а.
Команда Четврте озренске бригаде је у том периоду претпостављеној команди предложила следеће:

1. Да отпочну оружана дејства у рејону Добоја ради „одвлачење“ муслиманских снага.
2. Да пошаљу респективне војне снаге на простор Возуће како би се парирало АРБиХ.

Одговор на ове приједлоге никада није стигао.
Истовремено су у својој зони одговорности подузели низ мјера и активности:

1. Сви Р/О батаљона (предњи крај ) су додатно запријечени МЕС-а, а стари (постојећи) провјерени.
2. Извршена прерасподјела муниције по В/П.
3. Провјерене све тврде и радио везе.
4. Сви припадници 4. Олпбр враћени у З/О бригаде.
5. Одрећена резерва ИДГ, и употреба по правцима
6. Позадина направила списак оних који би се могли искористити за попуну линије.

Осмог септембра 1995. године одржан је састанак Команде Четврте озренске бригаде са командантима батаљона и приштапских јединица на коме се дуго и конструктивно расправљало о предстојећој судбоносној бици. Митска слика окупљених старјешина који су три и по године писали свијетле странице надприродног пожртвовања и храбрости. Творци једне величанствене епопеје у којој су и поред свих неприлика сачували људско достојанство и војничко витештво, што могу потврдити својим поклоњеним животом сви заробљени непријатељски војници.
Сада у ситуацији остављених од свих. Неки су говорили својим ћутањем. Свјесни тежине тренутка и одговорности за људске животе, на „во­зућкој кнежевој вечери“ доминирало је питање: “Отићи, или остати“? По­вући се (што је војнички), напустити огњишта прије борбе и оставити жиг срама и издаје које генерације не би могле сапрати ни окајати? Заузети резервни положај на греди Кабловац? Остати у неравноправном двобоју, без помоћи, доживјети трагедију, али сачувати понос и образ? Како неком сутра објаснити да је септембарски обруч око Возуће сачињавало тачно
онолико муслиманских војника колико је Четврта озренска бригада имала пушчаних метака?
Након дискусије донесена је одлука: „Остајемо да се бранимо!“. Знали су, какви буду тада-такви остају заувијек! Узмицање без борбе навукло би вијековно проклетство, а бесмртним се постаје умирући за ближњега.
Сви чланови команде и команданти батаљона су добили прецизне задатке. „Безбједњак“ 1. ПБ Раденко Ђурић упућен је на Локву. У рејон 3. ПБ отишли су Зоран Петковић из Косе и оперативац Младен Божичковић-Млађо, упоран и стабилног морала.
Командант Новослав Николић и начелник штаба Зоран Благојевић су ради директног праћења развоја ситуације отишли у центар везе. У бригадној команди су остали дежурни моралиста Предраг Поповић и Нинко Ђурић, са новинарима Прес центра 1. КК Лидијом Жарић и Александром Кнежевић.
Пошто је НАТО из ваздуха одрадио велики дио посла, у напад је крену­ла муслиманска пјешадија. Главни задатак операције „Фарз 95“, неутралисање утврђених ровова на доминантном Паљенику, повјерен је «Ел муџахиду„ и домаћим војницима потчињеним Одреду, мада су на фронту биле још двије афро-азијске јединице, и друге елитне јединице Трећег корпуса. За сваког заробљеног српског војника понуђена им је посебна новчана награда.
Рано ујутро 10. септембра 1995. године, у шест сати, почео је силовит пјешадијски и тенковски напад уз масовну артиљеријску подршку на поло­жаје Другог батаљона Србачке бригаде, полицијске чете ЦСБ Добој и једне чете 16. кмтбр.
Исламски фанатици из „Ел муџахида” су «послије дугог извиђања и молитви, подигли руке према небу молећи Алаха за побједу - «записао је емир (заповједник) Одреда Абделкадир Моктари (Абу Мали). По том извјештају, кога је објавила Америчка исламска група (АИГ) може се пратити ток операције на свињашничком дијелу фронта.
-„Око 300 муџахедина је устало и појурило у правцу српских линија узвикујући «Алаху акбар„, описао је тај напад један западни обавјештајац у лондонском «Сандеј Тајмсу„ (28. октобар 2001. ). « Било је то невјероватно. Могао си их видјети како погођени мецима падају, устају, и трче напријед као животиње. Срби су се морали повући„.
Нижи старјешина 16. Крајишке бригаде, који је претходне године боравио на возућком ратишту, а чија се јединица тада налазила на високој коти, западно од Теслића, у свој ратни дневник је записао:
“...Десети септембар никада нећу заборавити. Тог јутра сам био на коти Криж. Било је око шест ујутро. Утонуо сам у дубоке мисли док гледам како сунце почиње да се рађа. Палим цигару и ослушкујем топове који туку Возућу. Одјекују жестоке детонације, а у даљини се види и сијевање, пошто се није још разданило. Размишљам о Возући, јер ми се тамо налазе кум и пријатељ (сада ми је зет), и још неколико познаника. Тамо су и муџахедини, а они никоме не праштају. Размишљам о томе да ли ће наши издржати!? У ваздуху се осјећа да нешто није у реду. Увелико се причало о издајама и продајама... “

Борци Ударног батаљона 4. озренске лпбр ВРС

Објекат Паљеник (тт 681, тт 635) заузет је за десет минута, убијенo је 29 борaца Србачке лаке бригаде ВРС, а онда је тај дио линије почео да се осипа. Браниоцима нису помогла минска поља, ни дејство минобацача упуцаних да туку простор непосредно испред ровова. Изгинули су : возач Драгољуб (Милоша) Антонић (1958) из Повелића, Милован (Остоје) Тодоровић (1954) из Ситнеша, Зоран (Стојана) Думонић (1972) из Каоца, Драгомир (Момчила) Драгојевић (1973), Драган (Михајла) Давидовић (1974), Станко (Стојана) Николић (1950), Добривоје (Здравко) Николић (1971), Светозар (Раде) Новаковић (1954), Бошко (Дмитар) Лазић (1938), Душан (Владо) Станојевић (1957), пољопривредни произвођач Зоран (Рајка) Сувајац (1972) из села Сеферовци, Маријан (Недељка) Радовановић (1944), зидар Станко (Симеуна) Чолић (1953) из Српца, пољопривредни произ­вођач Богољуб (Бошка) Илић (1949) из села Нова Вес, Јован (Марка) Илић (1948), пољопривредни произвођач Славољуб (Гојка) Миладић (1960) из Илочана, Милан (Богољуба) Медаковић (1965) из села Косијерово, Ненад (Раде) Шипка (1959), Марко (Митра) Милашиновић (1962) из Инодола...
Размјена посмртних остатака горе наведених реализована је на прву годишњицу завршетка битке за Возућу. Стручним прегледом патолога обављеним у Бањалуци утврђено је да је већина лешева унакажена и обез­ глављена. Шест лешева је немогуће идентификовати јер су након убиства спаљени, и они су сахрањени у заједничку гробницу.
Судбина десеторице бораца из Српца погинулих 10. септембра на Паљенику остала је непозната. Њихова тијела нису пронађена, и они се воде несталим: Божо (Милоша) Бабић (1958) из Ситнеша, Саво (Стојана) Берић (1955) из Ситнеша, Драгољуб (Саве) Ђурђевић (1949) из Разбоја Љевчанског, Драган (Живка) Кљајчин (1971) из Српца, Живко (Владе) Мајсторовић (1966), Миломир (Рајка) Малић (1968) из Корова, Миле (Милана) Тихомировић (1950) из Корова, Гојко (Ратка) Топић (1972) из Ситнеша, Душан (Бошка) Савандић (1960), и Жељко (Драге) Драгичевић (1974) из Маглајана код Лакташа.
Преко 30 бораца Србачке бригаде је теже и лакше рањено, док је 15 заробљено, и они су касније размијењени. Једанаест бораца се, након не­ колико дана, успјело извући из окружења.
Првог дана, 10. септембра, из осталих једница ВРС су изгубили животе:
Вељко (Милана) Милановић (1955) из Десетника код Какња, Славко (Стеве) Тодоровић (1943), Никола (Владе) Лукић (1969) из Лијешћа код Брода, припадник СЈБ Вукосавље, Владо (Петра) Василић (1972), Миливоје (Николе) Игњатић (1961) из села Грк код Брода, припадник специјалног одреда полиције из Добоја, Илија (Алексе) Стајић (1971) из Лендића (тијело није пронађено), Владо (Васкрсије) Шипка (1945) из Драгочаја код Бањалуке (тијело није пронађено)...

Борци 4. озренске лпбр ВРС на Брадињу

Нападаче није поколебала погибија Абу Сабита Ал Мухаџира на Паљенику, активног официра египатске армије, са војничким искуством из авганистанског рата. Поред њега, тог дана отишло је „међу шехиде у џенетске баште“ најмање двадесет афро-азијских бојовника из Одреда „Ел муџахид“: Абу Талха Ел Шарки из Сирије, Лукман Ал Џазаири и Абу Раид из Алжира, Абу Ал Јуср, Капетан, и Абу Удеј из Египта, Абу Рида (Rewda), Сејфулах и Абу Абдулах из Туниса, Ал Саса из Џеде, Хамам Џенуби, Абу Кутбајба и Абу Ахсаи из Саудијске Арабије, Абу Муса Алмани из Њемачке, Метин из Турске, Јеменци Ибн Ал Аква, Шехид, Сеиф Ал Рахман и Абу Муџахид са енглеским пасошем... То потврђује чињеницу да су борци Другог батаљона Србачке бригаде херојски бранили своју зону одговорности.
Египћанин Абу Ел Харис са једанаест сабораца, погинуо је приликом продора ка Миљевићима код моста на Стошници у постављеног засједи. Сахрањени су на посебном мезарју у селу Ливаде испод Подсјелова, али је њихов прецизан идентитет тешко утврдити пошто на надгробним обиљежјима нису уписани лични подаци. Поред тога, сарајевски политички и војни врх је и за вријеме и послије рата енергично негирао учешће иностраног фактора у бици за Возућу, па је благовремено предузео све неопходне радње да изузме и прикрије документе о њима. Међутим њихови гробови, које је тешко сакрити, свједоче да су ратовали и изгинули.
Међу смртно страдалим, који су се „освједочили пред Алахом“, нала­ зило не неколико домаћих џихад-сљедбеника: Един Џело, Смајо Алић из Бугојна, и капетан Шефик Ишерић-Амиџа, рођен 1957. на Сокоцу, због чега је одликован „Златним љиљаном“.
На десетине Арапа је рањено; Јеменац Набил Али Хела (1977), Ал Муне­ вера из Саудијске Арабије, Абу Бешир из Јемена...
У Приједлогу за признања и стимулативне мјере Трећег корпуса Армије РБиХ послате на адресу Главног штаба А РБиХ 10. септембра 1995. године наводи се следеће. „У припреми и извођењу операције „ Фарз“ на возућком ратишту Одред „Ел Муџахид“ имао је једну од кључних улога. Њихово раније учешће у борбеним дејствима на овом ратишту на најтврђим објектима резултирало је успјесима и ликвидацијом десетина агресорских војника усљед чега је у редовима агресора посијана паника, страх и несигурност а међу цивилима покренут процес исељавања. Такво војно - политичко окружење, несигурност и напетост погодовали су темељитој и систематичној припреми операције у којој је ова јединица опет имала нај-деликатнији задатак, на изузетно тешком објекту Паљеник.“

Команда домицилне Четврте озренске бригаде (Возућке), након што је Брано Панић-Бранцола са лица мјеста јавио вијест о паду Паљеника, у том правцу упућује ИДВ „Црвене беретке“, ИДВ Ударног батаљона („Колачеви“), ИДВ 2. ПБ („Бурде“), и бригадну Војну полицију да би осигурали путну комуникацију од Стога до Прокопа.
Умјесто помоћи у МТС и људству, из команде ОГ Добој у Возућу стиже телеграм следеће садржине:

„Одсудна одбрана, НАРЕЂЕЊЕ.

На основу наређења команданта 1. КК ситуација на Возућком ратишту је врло тешка, и да су неке јединице изгубиле положаје, а у циљу одбране сваке стопе српске земље,

НАРЕЂУЈЕМ :
1. Спријечити повлачење јединица, односно бранити по сваку цијену све положаје, ПОВЛАЧЕЊА НЕМА.
2. Команде бригада личним ангажовањем и командовањем на лицу мјеста спријечити панику и дезертерство.
3. Одмах позвати све борце и командни кадар са одсуства по било ком основу јер се ради о пресудном тренутку
4. У вашим З/О ангажовати све материјалне и људске потенцијале.

Командант Генерал-мајор Арсић Владимир

Телеграм је стигао прекасно. Ситуација на западном дијелу возућког фронта је била изван контроле. Паљеник је заузет, батаљон Србачке бригаде изгинуо и израњаван, село Медићи у пламену.
Предсједник Извршног одбора Раденко Лукић-Тито је везом упознат са новонасталом ситуацијом и препоручено му је да цивилно становнишво обавијести и покрене преко Турчиновића за Кабловац. Раденко је ефикасно и организовано обавио тај дио посла. Олакшавајућа околност налазила се у чињеници да је већи дио цивила благовремено извучен из долине Криваје, половином јуна 1994.
Команда Четврте озренске бригаде, тешка срца наређује повлачење најудаљенијег Првог батаљона са Локве, и организовање одсудне одбране на Кабловцу. Ово наређење борци су прихватили тешка срца.
Начелник Четврте озренске бригаде, поручник Зоран Благојевић-Зока записао је у својим Ратним биљешкама:
„...Након што смо од команданта ТГ Озрен, пуковника Новака Ђукића, преко КЗ добили обавјештење да нам у помоћ може послати само један вод војника, предлажем команданту Николићу да почнемо прегруписавање јединице.
Одлука је донијета у 07. 15 сати. Међутим, чета с Локве одбија наредбу о повлачењу, јер они ни један ров нису изгубили. Јављају да су одбили два напада и десетковали елитни муслимански маневарски батаљон, који се повукао са бојишта. Дајем им пет минута да се одлуче, јер муслиманске снаге напредују са запaдне стране, са Паљеника према Стогу.
Сви В/П су добили прецизна упутства гдје да се крећу, као и команде Првог и Другог ПБ, и цијели Р/О оба батаљона. Намјера нам је да успоставимо нову З/О на линији Кабловац-Клупе. Сву технику извлачимо на Кабловац и намјеравамо у току ноћи пробити пут према Прокопу. Није то дуга дионица.
Младен Божичковић и Зоран Петковић, са лица мјеста, са Клупа, помоћу КЗ јављају да се нешто чудно дешава на Смрековачи и да се повлачи наша самохотка. Изгледа да су муслиманске снаге Другог корпуса пробиле линију одбране 2. Олпбр и да су стигле близу команде 3. ПБ-а. Пуковник Новак Ђукић демантује ове наводе, који су на жалост били тачни.
Вријеме муњевито пролази. Возућа гори, тресе се. Стегло у срцу…“
Шта би се догодило да је команда Четврте озренске бригаде испоштовала наређења претпостављених? Вјероватно нико жив не би изашао из обруча.
У девет сати муслиманске јединице су заузеле Љесковац, два сата кас­ није Локву. У борбама су погинули борци ВРС: Зоран (Љубомира) Петковић (1958), Мирко (Радослава) Слијепчевић (1963) и Рајко (Милоша) Звиздало (1950), чија су тијела након рата пронађена у заједничкој гробници на Каменичкој премети.
Мада је муслиманска претходница ушла у Стог у пола девет, крваве борбе у залеђу, на изолованим котама Чукури, Столићу и Граду које су бранили припадници 14. лаке и дијелови 16. крајишке бригаде трајале су до подне, којом приликом је рањен и „командант диверзаната“, мајор Сеад Рекић, бивши официр ЈНА, родом из Бихаћа. Ови објекти су нападани савременим топовима америчке производње. У тим борбама су, између осталих, погинули: Милан (Глигорија) Новаковић (1963) и Зоран (Милана) Стакић (1956) из Бања Луке, оба припадници 16. Крајишке бригаде, Душан (Бранка) Бајић (1955), Михајло Бабић (1958) из Градишке, Раде (Милана) Бабић (1963), Миленко (Раденка) Ђуђић (1969), и Лука (Ђуре) Костић (1954).
Сви су из Бања Луке. Четворица последњих су припадали 14. српској бригади ВРС и дијелови њихових посмртних остатака су пронађени на локалитету Оштрић након двије деценије.
На другој страни, српска одбрана у рејону Лозне пуна три сата је пру­ жала снажан отпор операцији „Ураган“, одбијајући све нападе оружаних снага Другог корпуса. Јединице 21. дивизије су у 9 и 30 пробиле одбрану у рејону Дуго брдо и ушле у Мрахоровиће.
У десет сати муслиманска механизована колона је долином Криваје прилазила Стогу, гдје је избила свађа Рекићевих специјалаца и муџахедина из Одреда око заплијењеног складишта наоружања и муниције. Рубна возућка насеља су паљена, а годинама стицана покретна и непокретна имовина пустошена и пљачкана.
Штитећи одступицу, браниоци на Клупама су се лавовски борили, одбили пет напада 22. дивизије и поклекли тек у 13. сати.
У то вријеме чланови команде Четврте озренске бригаде напуштају Цен­тар Везе смјештен у згради ОШ Возућа. Изоловани браниоци на Папратњу одолијевају до 14 сати, а пола сата касније центар Возуће је био под контролом А РБиХ.
Тако је срушен бастион пркоса и поноса, који је три и по године био изложен даноноћној пјешадијској опсади и артиљеријском дјеловању са четири стране, а комплетан живот, ако се то тако може назвати, одвијао практично надомак борбене линије. Био је то војнички крај Возуће и почетак агоније до тада несаломивих бораца и дијела цивила који су пали у окружење. Био је то и растанак са завичајем многих од њих. Заувијек.
Начелник Четврте озренске бригаде, поручник Зоран Благојевић-Зока записао је у својим Ратним биљешкама:
„...Када смо пребацили све борце са лијеве на десну страну ријеке Криваје и када се са Југовца (код бровинга) јавио командант 2. ПБ Младен Савић, а претходно уништио магацин и команду, када су из наше команде евакуисани документи, а старјешине на челу са безбједњаком Мелентом Јовановићем кренули ка Кабловацу, одлучујемо да напустимо Центар везе. Командант Николић, везисти и ја, праћени ударом граната напуштамо зграду ОШ Возућа тачно у 13. 00. Планирали смо се спојити на Клупама са командантом батаљона Младеном Савићем, међутим, Младен Божичковић јавља када смо били близу села Гаре да су муслиманске снаге овладале простором Клупа. Невјерица.
Мијењамо наређење. Прва резервна варијанта отпада. Током повлачења, у ходу, Раденку Лукићу, добром познаваоцу шумских терена, издајемо наређење да поведе цивиле према селу Боровци, а Меленту упућујемо на Кабловац да уништи МТС и архиву.
Маневре вршимо у ходу, а приликом изласка на греду Прокоп, схватили смо да смо у окружењу и да смо остављени. Муслиманске снаге су овладале Лозном, команда нашег 3. ПБ је већ у Боровцима, а муслиманске снаге су стигле и заузеле команду ПЈП-а (полиције), а линија се још држи.
Предстоји нам пробој!!! Још само то нисмо пробали ! Ево прилике. Ниџо, ко иде у пробој, ти или ја?
Са групом бораца крећемо у правцу команде „плаваца“ и спајамо се код спаљеног голфа (према Кестену ) са замјеником команданта ПЈП Новаком Благојевићем. Покушавам оставити бокове, али нема шансе. Сви борци инстинктивно желе да иду напријед. Неће нико да остане!
Крећемо према Ђурићима. Стоп! Они који су самоиницијативно отишли у том правцу изгинули су! Идемо линијом Србачке бригаде. Мој вјерни везиста Саво Живковић тражи секунд да предахнемо. Тешко му на леђима носити уређај са крипто заштитом. Нема ни секунд одмора, ако муслиманске снаге заузму Ђурића вис поново смо у обручу!
Потресан запис о тим догађајима оставио је ратни извјештач, а објавило добојско ‘’Свитање’’ у броју 1898. Ево дијела новинарског свједочења.
‘’Јутро десетог септембра као да никад није ни свануло. Гурнуле су га назад у ноћ хиљаде граната и суморне облачине дима. Црна поплава је грунула на малу, пркосну долину. Паљеник је горио, борци Интервентног су пројурили цестом пјевајући. Цијели хоризонт је ригао ватру која је преоравала земљу. Кренули смо камионом уз Кабловац, прелазећи потоке, прескачући балване преко којих ни коза не би прошла. Долина је остајала иза нас, у диму, ватри и паклу... На Лаништима смо одморили, када су нам рекли да морамо што прије до Лозне, да не бисмо били одсјечени. Умјесто да битка јењава, грмљавина се сливала у непрекидни хук, а са брегова преко пута чуло се све јасније халакање. Гледам у војничка лица, пуна невјерице, искривљена страхом. Масе унезвијерених хрлиле су из дубине шуме са погледом прогоњене звијери... У Лозној нови пакао. Гранате, крв, дјеца. Голим оком гледамо како се цестом приближава непријатељски тенк. На изобличеним лицима људи око нас, бијес, очај, страх. Иза нас су остале двије бригаде, чији су се припадници пробијали као вукови истјерани из својих јазбина’’
Физички спој два корпуса АРБиХ остварен је у рејону Прокопа у 16 сати и 16 минута, чиме је териториј Возуће потпуно одсјечен. Два часа касније „Црни лабудови“ су запосјели објекат Кабловац, уз једног погинулог. У 18 сати и 30 у ИКМ смјештеном ресторану „Бабилон“ састао се командант 35 КоВ са командантима три дивизије Тузланског корпуса. Предвече су мусли­манске јединице успоставиле привремену линију Модра стијена-Мрамор-Висић, и припремала се за нападна дејства ка дубини Озрена.
Али, и у таквој безизлазној ситуацији, уморни али присебни дијелови Четврте озренске бригаде, у садејству са дијеловима Србачке бригаде, и уз помоћ Никићевих полицајаца, Извиђачке чете ОГ „Добој“, „Бекшиних“ и “Цигиних“ ИДВ, чисте и запосједају Ђурића вис (тт 505) и постављају по­лукружну одбрану, да би током ноћи обезбиједили извлачење и прихват заосталих бораца и становника који су стизали из окружења.
Лакнуло им је када се након неколико сати на видику појавио коман­ дант Новослав Николић. Жив и неокрзнут. Дивили се када су угледали борца Бранка Трипуновића који је свога рањеног брата Рајка носио на леђима петнаестак километара и живог донио до Озрена. Обрадовали су се када је Владо Вученовић, позадинац из Србачке бригаде, кроз беспуће довезао камион пун рањеника, и када су сазнали да застава Четврте озренске бри­ гаде није пала у руке непријатељу.
Они који су успјели заобићи многобројне постављене засједе, усмјеравани су и прихваћани, све док Младен Божичковић није јавио да арапски муџахедини и муслиманске ИДГ опкољавају Ђурића вис па би поново могли пасти у окружење.
У само праскозорје, 11. септембра, на Усјековање главе Светог Јована Крститеља, библијска слика изазвала је дивљење уморних бранилаца Ђу­ рића виса. Одоздо, из пакла, из правца Лозне, спорог хода, појавила се жена у традиционалној возућкој народној ношњи. Са бијелом марамом на глави и бијелом кошуљом. Као шумска вила. Погрбљена и боса. Стварност или привиђење? Како је могла, сама, у тим годинама пријећи толики пут, измаћи толиким засједама, избјећи толике гранате? Без огреботине! Са њеног старачког лица избијао је пркос. Спасла је себе и одијело по коме се народ овог краја вијековима препознавао.
Била је то старица Јована Благојевић.
Током једанаестог септембра муслиманске снаге су избиле на објекте Вукадиново брдо, Кремен, Квргу и Плаветно брдо, тако да је српским дезорганизованим јединицама остала могућност да успоставе одбрану тек на Тумарском брду. У поподневним часовима Алија Изетбеговић се састао у центру Возуће са највишим официрима оба корпуса, генералима Сакибом Махмуљином, Сеадом Делићем, пуковником Фадилом Хасанагићем, Халилом Брзином, Хазимом Ранчићем, Изетом Хаџићем, Халидом Ченгићем, Енвером Делибеговићем, Бакиром Алиспахићем, емирима (командним ка­дром) „Ел муџахида“, шејхом Абу Абдел Рахманом (Анвар Шабаном) и Абу Малијем (Абделкадир Моктари), те представницима општина Завидовићи и Маглај. Приликом говора пред постројеним официрима и војницима Изет­беговић је истакао: „Ви сте на Возућој сломили кичму четничког непријатеља, ви сте показали пут којим ћемо наставити и дали сте урнек, модел борбе како се та кичма може и даље ломити да би се ослободила БиХ. Хвала вам војници у име нашег народа који неће заборавити шта сте учинили.“
У ресторану „Панорама“ на 4. километру пута Завидовићи-Олово, организовано је муслиманско славље.
На српској страни другачија слика. Туга, невјерица и чемер. На постројавању Четврте озренске бригаде ВРС у Тумарама, ујутро 11. септембра од 1.176 постројено је 630 преживјелих бораца, који су након краћег предаха, 22. септембра упућени у борбу за одбрану Добоја у рејону Борове Главе.
Мучну атмосферу преживјелих забиљежио је на Озрену ратни дописник Раденко Раковић:
‘’Почињу стизати у Тумаре и први војници. Забринути, тужни и изнурени вишесатним борбама, тупих погледа, носећи са собом горчину и понос, окупљају се око зграде Команде и око цркве, у оази спаса. Сабиру се разбијени хероји који су дуго одолијевали непријатељу. Чује се плач жена за несталим, непристиглим, за оним чија је судбина неизвјесна. Шапуће се да су многи остали у окружењу. Никоме није јасно шта се то десило са Возућом? Одиграва се незапамћена драма. У близини школе укочено стоји човјек са двије краве. Поред њега погрбљена жена са најлонском врећицом-то је све што им је од имовине остало. Чекају да виде шта и куда даље? Нека старица на приузи вуче козу. Један младић тражи брата, обилазећи групице бораца, који само слијежу раменима. Како вријеме одмиче, глас му постаје дрхтавији а корак несигурнији. Стиже и аутобус за евакуацију цивила према Добоју. Мајке, стари и нејач одлазе, али остају бриге шта ће бити са оним који су још у обручу? Десетине војника које су се извлачиле из живог пакла пристизале су наредне ноћи и следећег дана. Исцрпљени, са исусовским изразом лица“.
Наредних пет дана команда Четврте озренске бригаде са дијелом најхрабријих бораца, са посадама тенка Т-55 и ОТ, успоставља одбрамбену линију испод Малчића која је служила и као прихватна база, тј. „скраћени пут“ за оне који успију стићи до руба обруча. Радовали су се као мала дјеца када би се појавило неко познато лице саборца.
У сјенци муслиманског сеирења, арлаукања и напредовања ка дубини Озрена, одвијала се људска драма возућких мученика. Десетковани браниоци, разбијени у мање групе тражили су могућност да се пробију из обруча и домогну слободне територије, која је постајала све даља. За њима су трагали „Ел муџахид“, “Црни вукови“, “Балте“, ЦСБ Тузла и друге јединице усмјерене на чишћење и претрес заузете територије.
Избјегавајући постављене клопке, засипани гранатама, без технике, браниоци су се са лаким наоружањем, појединачно или у мањим групама, гладни, у грчу, данима извлачили из припремљене касапнице. Вођени искуством присебних појединаца, користећи последње атоме снаге, пробијали су се са своје дједовине, сада непријатељске територије, ка Озрену.
Пролазили су сати и дани, а један од најбољих српских бораца у бици за Возућу, Зоран Савић-Колач, са својим јунацима, није се пробио на слободну територију. Мук и невјерица. Зар они који су били ударна песница Ударног батаљона тако да скончају? Натово обарање предајника на Краљици, који је служио као добар орјентир, допринио је да многи српски борци залутају и страдају у озренским шумама. Колачеви су тражећи излаз набасали на напуштену кућу и у њој пронашли нешто хране и свеску ученице трећег разреда у којој је писала домаћи задатак на тему „Мој завичај“, и невје­штом руком нацртала положај куће, врх Краљицу, поток и пут за Пањик.Захваљујући дјечијој руци, Колачеви су након 12 дана стигли на слободу.
Група од 30 бораца, већином из 16. крајишке бригаде, покушала је уз долину ријеке Криваје да се пробије до Хан Пијеска, али је 14. септембра заробљена у рејону Олова.

У операцији „Ураган 95“ Други корпус АРБИХ је имао следеће губитке: погинуло 104 војника, теже рањено 218 и лакше рањено 456. Највеће губит­ ке имала је 22. дивизија.
Губици Трећег корпуса нису познати, али свакако нису били мали. Као што је у јавности манипулисао са бројем српских заробљеника, овај Корпус је остао непоуздан и код приказивања својих губитака. Према оном што је јавно објелоданио, испада да је у операцији „Фарз“ из његове најбројније 35. дивизије КоВ погинуло 15 људи (!) и „нешто“ муџахедина! Као у кафан­ској тучи!
Истина је сасвим другачија. Осма муслиманска бригада или Одред стра­ них бораца „Ел муџахид“, као кључна од три арапске јединице, претрпио је знатне губитке. Између осталих, страдало је шест иностраних старјешина:
Абу Абдулах из Либије, Абу Муаз из Кувајта, Абу Умар из Саудијске Ара­бије, Абу Муслим из Уједињених Арапских Емирата, Абу Сабит из Египта, и последњи Билах Муатез. Једанаест арапских добровољаца је примило највеће војничко признање Армије БиХ „Златни љиљан“, девет „Сребрни штит“, а 22 посебне државне похвале и подручје подозренског села Бо­чиња као мјесто натурализације и њиховог трајног смјештаја. Изгинуло је
на десетине домаћих миџахедина: Мехо Бркић, Адил Боснић, Касим Челен­ка, Ибрахим Дарван, Адил Хусић, Ален Мемелаџија, Сулејман Имамовић,
Раиф Омеровић...
Међу живе носиоце „Златног љиљана“, што значи да су се истакли у борби против Срба, ваља поменути: Исмета Имамовића из Осјечана код Во­ зуће, Есада Полића из Бајвата, Азиза Бистрића из Лијевче (Гостовић), Хусу Гаранкића из Завидовића, Рефика Сарића-Мркелу из Гривице, те Нихада и Дервиша Икановића из Сеоне.
Премна подацима општинских борачких организација у операцијама „Фарз“ и „Ураган“, са подручја Тешња, из 375. бригаде, погинуло је шест бораца: Адил Ахмић (1961), Химзо Бедак (1964), Осман Буљубашић (1973), Муриз Дубравац (1976), Касим Дубравац (1967) и Јасмин Халиловић (1975).
Са подручја Завидовића погинуло је 58 бораца а рањено 320, из Зенице 19, са подручја Какња 12, из Бановића 15... Из Теочака Елвир Бешић (1976) и Зијах Хасановић (1971), из Маглаја Сулејман Авдић (1949) и Сенад Хускић (1971), Мирсад Аличехајић (1973) из Добоја, Ферид Мехић (1974) из Жепча...
Само са подручја муслиманских села која су припадала МЗ Возућа и Рибни­ца погинуло је десетак бораца: Мирзет Бјелић (1968), Михрет Ћебић (1962), Амир Јусуфовић (1974), Хамдо Имамовић (1962), Неџад Ковачевић (1966), Хајрудин Мујарић (1962), Расим Мујарић (1959), Нисвет Скејић (1963), Ибро Хускић (1944), Омер Селимовић (1947)... Дакле, губици су много већи него је то Трећи корпус званично представио.
Из операције се жив није вратио ни Екрем Кобилица (1971), командир ИДВ у Седмој муслиманској бригади, носилац „Златног љиљана“, чији брат Шемсо је раније изгубио живот на Возући.
Српској страни су нанесени такође велики губици у људству и мате­ријално-техничким средствима. Други корпус је, према званичној евиден­цији, заробио 163 припадника ВРС и значајан ратни плијен : 551 дуга цијев, 21 ПАМ, 15 ПАТ-ова, 32 МБ, 24 топа различитих калибара, три самохотке, један тенк Т-55... За разлику од губитака у људству који се крију од јавно­ сти, ратни плијен Трећег корпуса је објелодањен. Заробљено је 600 дугих цијеви, три тенка, 37 ПАМ, 7 ПАТ и 8 топова.
Према службеним подацима Кенцеларије за тражење несталих лица Ре­публике Српске, у обручу Возуће приликом извођења операција „Ураган“ и „Фарз“ остало је преко 670 војника ВРС и цивила, од којих је 210 преживје­ло, пошто су након завршетка рата, у прољеће 1996. године ослобођени из муслиманских затвора. Из Тузле је ослобођено 140 живих, из Зенице 40, а из Олова 30.

Бранећи возућке бедеме током троипогодишње опсаде погинуло је 1.008 бораца ВРС и 62 цивила. Укупно 1. 070 лица. Вјечна им слава. Гледа­но територијално- 470 бораца и цивила са подручја Возуће, Свињашнице, Лозне, Вијенца и Гостовића (Четврта озренска бригада, дио Друге озренске бригаде и батаљон Гостовић) и најмање 600 припадника других јединица Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске, од чега највише из оп­штина Прњавор, Србац, подручја Подновља, крњинских села добојске опш­тине, 15 из општине Брод, и четири са подручја општине Теслић.
То додатно илуструје жестину, тежину и значај овог јужног ратишта.

Гледано по годинама, људски губици на српској страни у бици за Возућу су следећи:
-1992. године погинуло 201, од чега 27 цивила
-1993. године погинуло 55, од чега 8 цивила
-1994. године погинуло око 200, од чега 7 цивила
-1995. године погинуло 614, од чега 20 цивила.

Половину губитака поднијеле су три бригаде: домицилна Четврта озренс­ка бригада (300 бораца), а потом слиједе Прњаворска бригада ВРС (130 бора­ца) и Крњинска бригада ВРС (64 борца). Слиједи Србачка бригада са укупно 45 погинулих бораца за 16 мјесеци колико је учествовала у бици за Возућу.
Највише погинулих припадника ВРС, 60 посто, је у последњој ратној години.
Укупни губици непријатеља у троипогодишњој опсади Возуће нису при­казани, али их није тешко процијенити. Износе најмање 1. 200 бораца. Ратна болница Завидовићи која је радила у приземљу хотела „Кристал“, у периоду љето 1993-октобар 1995, збринула је преко 3. 000 рањеника, из­ вршила 800 операција и сто ампутација. На спомен-обиљежју шехидима, погинулим борцима и цивилним жртвама рата у Завидовићима, уписано је 1.116 имена: од тога 518 бораца са подручја завидовићке општине и 459 из других крајева БиХ. Преосталих 138 су цивилне жртве рата. Сличне подат­ ке има Истраживачко-документациони центар из Сарајева.
Ако се од укупно 518 погинулих са завидовићке општине из три брдске бригаде (318., 320. и 329.) и 4. Маневарског батаљона, одузму погинули на ратишту према Близној (40 бораца) и они који су страдали у сукобу са ХВО (78 бораца), преостаје да је на возућком ратишту погинуло тачно 400 бораца.
Поред завидовићких јединица, у троипогодишњој бици за Возућу учест­ вовале су бригаде или мање јединице из 18 БиХ општина. Највише губита­ ка имале су три какањске бригаде (309., 311. и 329.). У рејону Крст, Локве, Крвавац, Чаушевац, Градић и Столић, током рата погинуло је укупно 128 бораца. Према званичним подацима борачке организације општине Какањ током грађанског рата 1992-95, 285 какањских бораца је изгубило живот, што значи на возућком скоро половина.
Бановићке муслиманске јединице, а прије свега 119. бригада, изгубиле су 163 борца (шест се води несталим). Из ове бригаде рањено је 880 бораца.
Зеничка 303. бригада имала је укупно 76 погинулих и 120 рањених, за осам мјесеци колико је била ангажована на Возући. Из осталих зеничких бригада (314, 330, 7. муслиманска, ЦСБ, ВП), укључујући и Жепче, погинула су 122 борца.
Из Тузланског корпуса само у завршној операцији „Ураган“ погинула су 104 муслиманска борца. Претходних година са подручја општине Живинице 25, а из осталих општина тузланског региона 33 борца (Зворник 7, Кладањ 6, Калесија 5, Теочак 3, Сребреник 3, Сапна 2... Губици, лукавачке 117. бри­ гаде која је држала зону одговорности и нападала у рејону Вијенца нису познати, али свакако да због жестине тог ратишта нису мањи од 50 бораца.
Према непотпуној евиденцији, у двије љетне и завршној операцији „Фарз“, 150 иностраних ратника-муџахедина из Одреда „Ел муџахид“ теже је или лакше рањено, док је 99 погинуло. Трећина, или прецизније 34 страдалих је из четири државе; Јемена, Египта, Туниса и Турске. Дио пре­ живјелих је напустио БиХ и активно се укључио у међународну терористич­ ку мрежу. Без претјеривања се може рећи да је војно крило „Ал Каиде“ настало у бици за Возућу.
Троипогодишња опсада Возуће нападача је коштала најмање 1. 200 људ­ских живота, 495 ратних војних инвалида, од чега је 30 са стопостотним инвалидитетом. Највише погинулих, А РБиХ је иамала на коти 715 на Под­сјелову, погинуло 110 бораца АРБиХ.

У бици за Возућу преко 20 бораца А РБиХ добило је највише војно при­знање „Златни љиљан“, док је пет српских бораца одликовано Орденом Милоша Обилића, а преко 250 другим војним одликовањимa.

"Дан Ветерана - Видовдан"