Сергеј Сухарев, руски добровољац: Све српско је и моје!

Српски херој, истински православац и породичан човек. Све ово је Сухарев Сергеј Викторович, потомак руских племића, који је почетком грађанског рата у Југославији дошао да се бори као српски добровољац, заволео наш народ, овде се и оженио ии одлучио да се трајно настани у братској држави.

Редакција “Србин.инфо” је зато направила интервју са овим изузетним човеком, који ћемо објавити из два дела, с обзиром на то да наш саговорник планира да обнови и једну цркву у посвети се духовном животу.

Шта сте знали о Србији пре него што сте први пут посетили нашу земљу?

- Веома мало. Први пут сам био овде 1989. године као туриста пред сам рат. Ја сам племићког порекла, па сам због тога имао неспоразуме са тадашњом совјетском влашћу. Из СССР-а кренуо сам за Грчку. Тако сам се некако обрео и у Србију. Одмах сам видео да у Србији живе наши људи, блиски и по менталитету и по срцу са Русима. И уместо да се задржим дан-два, остао сам месец дана. Тада нисам дефинитивно остао у Србији, јер је још на власти био комунистички режим, те сам продужио за грчку, на Крф – започиње причу за наш портал,  Србин.инфо, Сухарев Сергеј.                    .

Сергеј је на Крфу живео све до поечетка грађанског рата у Југославији.

- На Крфу ми је било добро, имао сам свој посао, а Грци су као и ми православни, отвореног срца и добри људи. Када сам видео да су у Сарајеву убили српског свата, само зато што је био Србин, одлучио сам да се пријавим да браним српски народ. Јер, без обзира на то што на први поглед постоје неке видљиве разлике између Срба и Руса, када погледате наше душе, схватите да су то братске душе, да је то један народ.

Сухарев је убрзо стигао у Београд, а затим се прикључио једном хуманитарном конвоју у Херцеговини.

- Пошто сам у совјетској војсци одслужио војни рок као диверзант, убрзо сам се прикључујо регуларној Армији Републике Српске. Највећи део ратовања провео сам у јединици Гојка Ненадова Меџика који је пре рата био члан 63 падобранске бригаде. Био сам углавном на херцеговачком ратишту код Коњица, где су у почетку Хрвати и Муслимани ратовали против нас Срба.

Нама је зато био циљ, да их разјединимо. Смислили смо психолошку диверзију – пустили смо глас Хрватима да је стигао цео батаљон Руса. И успео сам, путем радио станице да их убедим да пређу на нашу страну против Муслимана, јер су се уплашили од руског појачања. Одали су нам муслиманске положаје и чак су с нама заједнички ударили на Муслимане. Заузврат смо им помогли да извуку своје цивиле преко наше територије.  

Иако је и изгубио и горњу половину прстију на левој шаци, Сергеј је остао да брани српски народ у БиХ до краја рата. У рату је нашао и своју данашњу супругу тако да је сада Сергеј, како сам каже руски Србин.

- Срео сам многе сјајне људе током рата. Али један српски територијалац ми је остао урезан у срцу и памћењу за сва времена. Због своје храбрости и оданости српском народу. Не желим да му кажем име и презиме, јер не знам да ли би због тога могао да има проблема. Тај човек који је био више пута рањаван, ишао је у борбе још неопорављен, увек први, без колебања… У њему сам видео обично српско сељачко велико срце које било скроз испуњено родољубљем, без имало личног интереса.

Он је за мене у многим случајевима био покретач. Када сам ја губио вољу, због издајстава, кукавичлука и похлепа, нажалост наших Срба, који су завршавали послове са непријатељем, не либећи да жртвују и свој народ, његов пример и његово присуство ме је одржало, подигло и дало ми снаге у духу да наставим да се борим. Колико је био храбар, још више био је човек, са етичким нормама које никада није губио. Хвала Богу тај српски ратник и сада је жив, ради поштен посао и лепо живи. И даље је остао велики човек какав је био у борби.

Како се држава Србија брине о својим ветеранима?

- Никако. Ту нема никакве бриге. То се све свело на Јудину идеологију: издај брата свога за тридесет сребрњака. Ми сами ветерани морамо да се покренемо, сами себе да помогнемо.

Шта Вам се највише свиђа у Србији и код Срба, а шта бисте волели да поправимо у Србији и нама самима?

- Овде сам све примио као своје. Иако нешто не разумем, све то филозофски доживљавам. Све је српско моје, све то доживљавам као своје. А све лоше особине које имају Срби имају и Руси.

Највише ми смета што су људи превише почели да мисле о парама, о личној користи, а мање о својој души и о општој користи. То јесте проблем. Много је издаја око нас. Људи не издају само једни друге него и сами себе, издају и своје снове ради ситних користи који се на крају веома и брзо потроше. А због ситне добити често жртвују и свој образ, самопоштовање, блискост са другим људима. И код Руса и код Срба, је пуно Јуда и фолираната. И то ме боли – истиче наш саговорник.

(Србин.инфо)

петак, 22. април 2011.

(НЕ)ПРАВДА ЗА РУСКЕ ДОБРОВОЉЦЕ

Одломци из писма руског добровољца Сергеја Сухарева 06.05.2010.

…Многи руски добровољци су се борили овде, а многи су убијени… Срби су их сахранили часно.
Ја сам на многе ствари које је чинило српско руководство после рата затварао очи. Мислио сам, наравно, изгубили су рат…
Али према нама Русима, сада већ бившим добровољцима, однос је недопустив. Преостали руски момци нису били у могућности да нађу своје место у српском друштву. Имамо исте привилегије као и Срби, али не можемо да их користимо.

Једноставно блокирају сваки наш администраитвни корак. Нама су једноставно незванично после рата рекли – ми не знамо ко је вас добровољце звао овде, вратите се одакле сте и дошли, нама је било потребно руско оружје, а не ви… али нико нам то није рекао онда када је требало да се ратује.

Могли су и да нас не приме у своју војску. Неким руским добровољцима у форми регуларних, издали су фалш српска лична документа, што је њима после узроковало огромне проблеме.
А сада, кад Србија и Босна и Херцеговина имају оријентацију ка ЕУ и НАТО, започео је тријумф издаје, тираније и корупције.
Влада Републике Српске на неморалан начин је себи подигла плате, а свим другим запосленима који примају плате из буџета смањила колико год је то могла. Па овај случај је јасан – то је за банана републике као што смо ми.
Ствари су кренуле још горе, а то боли. Формирана је комисија која инвалидима мења степен инвалидитета. По мишљењу те комисије број ратних инвалида је волшебним начином почео да се повећава. Повећава се број оних са ампутираним рукама, ногама, повећава се број оних са оштећеним видом. Уопште, те комисије су вероватно пронашле ген за регенерацију људског меса.
Ја разумем да је криза и да је држава пред банкротом, али то није решење.
Српске власти су почеле да нас изједначавају са вехабијама. Иду на руку Американцима.
Руских добровољаца више нема у Босни, разишли се, остали су само мртви.
Одлучио сам да не идем нигде. Хоће и мени да смање инвалидитет са 2. на 4. групу.

Требам се одупрети свим легитимним средствима против одлуке те комисије. Испитаћу лекаре са светском репутацијом за дијагнозе и мишљење о томе којој групи инвалида припадам. Узећу и војног адвоката.
У тој комисији су користили неуро-лингвистичко програмирање, а то не само да је недозвољено, него је и кривично кажњиво. Ако сви само ћуте, ово безакоње ће се наставити.
Ја морам да победим у овом спору, због тога, да би показао нашој деци, која су напуштена – да је могуће супротставити се томе сагласно закону. На тој комисији, мени је председник комисије на своје прсте указао – рекли су да је за тебе у новинама написано да ти уопште немаш прстију, а код тебе су само нокти страдали. А у ствари код мене по две фаланге на четири прста недостају. Значи, код мене они расту само на једну фалангу. А оштећени вид их уопште не интересује. Нисам подлегао на ту провокацију. Мене је увредило да са њима треба трговати за то. Али ја нећу ни с ким трговати, али ни своје не дам. Ја ћу их тужити и тако ћу исправити своју грешку. Заиста, ја ниједно своје право нисам остварио, чак не уживам ни бесплатну медицинску негу и осигурање, а да не помињем друге бенефиције. Мислим да нисам заслужио такво понижење Срба – као фамозни раст прстију и све остало. Био сам лојалан грађанин Републике Српске, и то ми је хвала.

Ако Ви који ово читате, имате неки предлог – пишите ми. А ако има незадовољства пишите слободно председнику владе Републике Српске на e-mail: kabinet@vladars. или министру за рад и заштиту права ратних војних инвалида на: mpb@mpb.vladars.net.

Ако Ви њима напишете, тако им дајете до знања, оно што и у Русији знају, каква се самовоља у Републици Српској спроводи.
Како се односе Срби према нама, који смо жртвовали све своје за њих; како Ви онда мислите да ће они убудуће да се односе према свему руском(?) Вероватно ће да ишчупају споменике погинулим руским добровољцима. Тако да се не мешају када НАТО нападне на Русију…
Ја сам одговоран за своје речи и жао ми је што су са мном тако поступили. То је била њихова грешка и надам се да ће је иправити.

Са поштовањем и братском љубављу,
Сухарев Сергеј.

"Дан Ветерана - Видовдан"