5. део...
Падобранац све може и хоће
али у Манастир са оружјем неће...
После изигравања јетија по снегом покривеним планинама ваљало се мало одморити, очистити оружје, довести све у ред. Нисам хтео чекати следећи дан, још истог дана сам моју опрему довео у ред, пушку очистио и успут причао другарима како сам се хтео смрзнути. Било је ту смеха и зевзечења, наравно на мој рачун. Ту ноћ после извиђања спавао сам као јагњенце, ма могли су топови пуцати чини ми се, ја сам био у царству божанственог и жељеног сна. А и другари из спаваонице су пазили да не праве превише буке.
Доручак је био добар али мени некако мали, чинило ми се да могу још јести али било ме је срам да идем тражити још. А и кувар би вероватно помислио како сам велика гладница, није он знао да ја претходни дан нисам ништа јео.
Хоћеш са нама, упита ме један од колега.
Видим пушка му у рукама, опремио се, негде је пошао.
Где идеш, шта се дешава.
Ма, идемо нас двојица мало да се промувамо по околини. Можда се неко од ових белокапића приближио, можда се мува ту негде по кућама.
Непосредно у нашој близини се налазило напуштено село. Било је то јако упориште шиптара, велике су се борбе ту водиле. По кућама и околини су се јасно могли видети трагови жестоких борби. Са друге стране села чистина која је врло ретко контролисана и зато су наши момци решили да мало прочешљају тај терен. Није им то било наређење али и сами смо често водили рачуна о безбедности целе јединице. Било је потребно само да се јавимо кад пођемо и кад ћемо се вратити назад. Уосталом радио веза је увек била ту. Не знам додуше колико је било паметно да идемо у тако малим групама, могло се наићи на жестоку ватру у селу али... не би падобранци били падобранци да нису били такви какви јесу.
Не, нећу данас, остаћу овде
Ок, како хоћеш
Гледао сам их како одмичу прашњавим путем, разговарајући између себе смејући се због нечега. Одоше, помислих се.
Седео сам у трави сам и посматрао околину, нешто ми је пријало то излежавање, годило ми је сунце, лепо време. Чинило се као да рата и нема, као да је то све онако пролазно и да ће већ сутра све то некако нестати. Вадим из џепа еуро-блок, јутос сам га добио као данашње следовање. Чувао сам да имам за касније, много сам пазио на те чоколадице које сам обожавао. Грицкам полако и уживам, облизујем се. Видим долази један другар, ма сигурно видео еуро блок, мислим се.
Уживаш, јел
Него шта, кад ми се може
Ако, ако
Ма јуче сам све надрљао
Знам , чуо сам да кукаш цело јутро, хахааа
Ма не кукам бре, али стварно сам ....
Дај мало тај еуроблок
Што, и ти си јутрос добио...
Јесам али била нека деца ту код нас и дао сам им ....
Ћутке сам му пружио пола, знао сам да и он воли те слатке чоколадице.
Да ти причам шта је било јуче, ово брате мораш да чујеш,
Погледао сам га знатижељно, и он је почео:
" Јуче се мувам по команди, не знам шта бих са собом, досадно ми. Видим један од командира иде са пар другара, пошли негде. Супер помислих се, сад ћу и ја са њима
- Где ћете, упитах брзо
-Ајде хоћеш са нама
-Хоћу, чекајте, само опрему да узмем
- Не треба ти ништа, узми само пушку.
Погледах изненађено комадира али не питах ништа, отрчах по пушку и брзо се створих назад.
-Где идемо, упитах
-Идемо до манастира
-Манастир, који бре манастир
-А бре несрећо једна па знаш ваљда где смо
- Знам бре, беше ми криво сто ми тако каже, па сви смо знали где смо.
Ишли смо неко време и кад изађосмо иза једне кривине угледах Манастир у свој његовој лепоти и величини. Диван призор у тим суморним временима, незабораван.
-Дођосмо до улаза, рекоше нам да није добро са оружјем улазити, не ваља. Свети Краљ не дозвољава. Остависмо оружје испред. Некако сам се нелагодно осећао без пушке и пиштоља али...
-Осетио сам одједном неку страшну језу и страх, погледао сам иконе и фреске око мене, срце ми је заиграло, осетио сам необичан и неставрно леп мирис који ме је целог испунио. Рекох , ал’ мирише лепо овде овај тамјан, а на то ми је монах који је продавао иконице, крстиће, разгледнице и свеће рекао да није то тамјан него мошти Светог Краља. Био сам одушевљен. Разгледасмо то све неко време и неко нас позва, треба да се вратимо. Сви су изашли , а ја стадох код оног монаха. Реших дај да купим нешто за успомену.. Одабрах за сина један мали дрвени крстић у кутијици, монах рече остави колико хоћеш, овде ти није ништа на продају. Изашао сам напоље са дрвеним крстићем у рукама, нисам га стављао у џеп, стварно не знам зашто. Гледао сам у њега као опчињен, она мирноћа манастира, лепота и спкојство које зрачи из свакога дела тог прелепог духовног здања оставила је на мене упечатљив и незабораван утисак."
.jpg)
Завршио је своју причу мој другар и накратко се ућутао, погледом упртим негде у даљину.
-Да ли су ти рекли, сутра идемо горе, питао ме је одједном
- Сутра...
-Да, иде цела јединица, нападамо, треба освојити Раса Кошарес
Погледах другара паво у очи, знао сам шта то значи, биће белаја, великих борби, то је било место које су шиптари добро чували. Чак им је и Нато помагао да то доминантно место никако не изгубе. И ето сад ми то требамо освојити и заузети.
-Па, добро, идемо и то да решимо, рекао сам
-У колико полазимо
Не знам још, ма рећи ће они само спремајте се, хахаа
Другар је отишао некуда а ја устадох са лепе и меке траве и одох да још једном проверим опрему, узмем из магацина још муниције, тромблоне и неке ситнице, за које сам сматрао да ће ми требати. Знао сам шта су Раса Кошарес али и нисам знао....
наставиће се...
Падос
Падобранац све може и хоће
али у Манастир са оружјем неће...
Доручак је био добар али мени некако мали, чинило ми се да могу још јести али било ме је срам да идем тражити још. А и кувар би вероватно помислио како сам велика гладница, није он знао да ја претходни дан нисам ништа јео.
Хоћеш са нама, упита ме један од колега.
Видим пушка му у рукама, опремио се, негде је пошао.
Где идеш, шта се дешава.
Ма, идемо нас двојица мало да се промувамо по околини. Можда се неко од ових белокапића приближио, можда се мува ту негде по кућама.
Непосредно у нашој близини се налазило напуштено село. Било је то јако упориште шиптара, велике су се борбе ту водиле. По кућама и околини су се јасно могли видети трагови жестоких борби. Са друге стране села чистина која је врло ретко контролисана и зато су наши момци решили да мало прочешљају тај терен. Није им то било наређење али и сами смо често водили рачуна о безбедности целе јединице. Било је потребно само да се јавимо кад пођемо и кад ћемо се вратити назад. Уосталом радио веза је увек била ту. Не знам додуше колико је било паметно да идемо у тако малим групама, могло се наићи на жестоку ватру у селу али... не би падобранци били падобранци да нису били такви какви јесу.
Не, нећу данас, остаћу овде
Ок, како хоћеш
Гледао сам их како одмичу прашњавим путем, разговарајући између себе смејући се због нечега. Одоше, помислих се.
Седео сам у трави сам и посматрао околину, нешто ми је пријало то излежавање, годило ми је сунце, лепо време. Чинило се као да рата и нема, као да је то све онако пролазно и да ће већ сутра све то некако нестати. Вадим из џепа еуро-блок, јутос сам га добио као данашње следовање. Чувао сам да имам за касније, много сам пазио на те чоколадице које сам обожавао. Грицкам полако и уживам, облизујем се. Видим долази један другар, ма сигурно видео еуро блок, мислим се.
Уживаш, јел
Него шта, кад ми се може
Ако, ако
Ма јуче сам све надрљао
Знам , чуо сам да кукаш цело јутро, хахааа
Ма не кукам бре, али стварно сам ....
Дај мало тај еуроблок
Што, и ти си јутрос добио...
Јесам али била нека деца ту код нас и дао сам им ....
Ћутке сам му пружио пола, знао сам да и он воли те слатке чоколадице.
Да ти причам шта је било јуче, ово брате мораш да чујеш,
Погледао сам га знатижељно, и он је почео:
" Јуче се мувам по команди, не знам шта бих са собом, досадно ми. Видим један од командира иде са пар другара, пошли негде. Супер помислих се, сад ћу и ја са њима
- Где ћете, упитах брзо
-Ајде хоћеш са нама
-Хоћу, чекајте, само опрему да узмем
- Не треба ти ништа, узми само пушку.
Погледах изненађено комадира али не питах ништа, отрчах по пушку и брзо се створих назад.
-Где идемо, упитах
-Идемо до манастира
-Манастир, који бре манастир
-А бре несрећо једна па знаш ваљда где смо
- Знам бре, беше ми криво сто ми тако каже, па сви смо знали где смо.
Ишли смо неко време и кад изађосмо иза једне кривине угледах Манастир у свој његовој лепоти и величини. Диван призор у тим суморним временима, незабораван.
-Дођосмо до улаза, рекоше нам да није добро са оружјем улазити, не ваља. Свети Краљ не дозвољава. Остависмо оружје испред. Некако сам се нелагодно осећао без пушке и пиштоља али...
-Осетио сам одједном неку страшну језу и страх, погледао сам иконе и фреске око мене, срце ми је заиграло, осетио сам необичан и неставрно леп мирис који ме је целог испунио. Рекох , ал’ мирише лепо овде овај тамјан, а на то ми је монах који је продавао иконице, крстиће, разгледнице и свеће рекао да није то тамјан него мошти Светог Краља. Био сам одушевљен. Разгледасмо то све неко време и неко нас позва, треба да се вратимо. Сви су изашли , а ја стадох код оног монаха. Реших дај да купим нешто за успомену.. Одабрах за сина један мали дрвени крстић у кутијици, монах рече остави колико хоћеш, овде ти није ништа на продају. Изашао сам напоље са дрвеним крстићем у рукама, нисам га стављао у џеп, стварно не знам зашто. Гледао сам у њега као опчињен, она мирноћа манастира, лепота и спкојство које зрачи из свакога дела тог прелепог духовног здања оставила је на мене упечатљив и незабораван утисак."
-Да ли су ти рекли, сутра идемо горе, питао ме је одједном
- Сутра...
-Да, иде цела јединица, нападамо, треба освојити Раса Кошарес
Погледах другара паво у очи, знао сам шта то значи, биће белаја, великих борби, то је било место које су шиптари добро чували. Чак им је и Нато помагао да то доминантно место никако не изгубе. И ето сад ми то требамо освојити и заузети.
-Па, добро, идемо и то да решимо, рекао сам
-У колико полазимо
Не знам још, ма рећи ће они само спремајте се, хахаа
Другар је отишао некуда а ја устадох са лепе и меке траве и одох да још једном проверим опрему, узмем из магацина још муниције, тромблоне и неке ситнице, за које сам сматрао да ће ми требати. Знао сам шта су Раса Кошарес али и нисам знао....
наставиће се...
Падос
Нема коментара:
Постави коментар