Војни бескућници – привремено смештени већ 23 године

Одсечна војничка команда у касарни у Улици војводе Бојовића у Новом Саду не чује се више од две деценије. Заменио је плач малишана и тужни шапат стараца. У ову, и још шест касарни у Новом Саду и околини још 1991. године „привремено“ су смештени војни бескућници – подофицири и официри који су по наредби војног врха напустили станове у бившим републикама СФРЈ.

На исељење из тог „привременог“ смештаја, односно, из некадашњих спаваоница, учионица, канцеларија, стражарница или складишта, тренутно, према подацима новосадског одбора Удружења војних бескућника чека 330 породица војних лица са готово 1.000 чланова.

Највише њих смештено је управо у Улици војводе Бојовића, у некадашњој средњој војној санитетској школи. Карактереистични мирис касарне по ходницима, кроз коју нас води Ненад Кузмановић, један од станара, са дугогодишњим „стажом“ већ давно заменио је мирис кувања и запршке.

Широки ходници, преграђени трошним плакарима, постали су импровизоване кухиње, места за сушење веша и смештај непотребних ствари, а у собичцима преграђеним од некадашњих великих просторија смештај су нашле понекад и по три генерације бескућника.

- Сад имамо 82 породице у касарни, а било нас је 116 – прича наш „водич“.

ПЛАЋАЊЕ

Војне власти свим корисницима овог смештаја наплаћују боравак, а такође и утрошену енергију, а за сваки покушај противљења повећању цене, како наводи Кузмановић, прети им се избацивањем.

- Најмање њих, добило је станове, и решило је проблем. Неки су поумирали, а неки, једноставно, нису могли више да издрже, да деле тоалет, чучавац, са још две или три фамилије, али и неизвесност и претње исељењем… па су отишли у подстанаре.

Из неколико малих соба, на крају дугог ходника, чује се дечји плач. Породица Велисава Богдановића, који је у ову касарну још 1991. године стигао из Осијека, дочекала је трећу генрацију. Кћерка је недавно, родила тројке.

- Нису ми то први унуци – каже, поносно, Богдановић.

- Имам и од сина двоје унучади, а најстарија унука већ иде у пети разред. А кад смо стигли, довео сам двоје мале деце. Овде смо их поженили и поудавали, а како ствари стоје, и нас ће одавде сахранити…

Његова комшиница, Милена Љештак, која је међу првима, са супругом стигла из Љубљане, каже како се, нажалост, потврђују речи једног од министара одбране који је обишао бескућнике.

- Тада је рекао, како ће природа решити овај проблем, и, нажалост, био је у праву – каже Љештакова. – Муж ми је, пре четири године умро, и са њим проблем више немају.

Сличну судбину доживела је и бака Катица Војновић, која је стигла из Сарајева, 1992. године. Супруга је сахранила 2000. године и од тада живи сама. Неком решењу се више и не нада.

Милорад Ђукић, стигао је 1995. године из Книна, са породицом. Сместио се у некадашњем противпожарном спремишту. У адаптацију, односно, увођење воде и струје, од тада је уложио готово 7.000 марака.

- Није ми то много вредило, јер су зидови трошни, а и плафон, прављен од блата и трске, само што ми не падне на главу – каже Ђукић.

- Није да се нисам жалио, долазили су да сликају, али, изгледа да ћу се на крају и ја, као и моји комшије „моћи сликати“…

БРИНУЛИ О ЈЕДИНИЦАМА

У Удружењу војних бескућника напомињу како нико од људи који су смештени у касарнама није дошао „на своју руку“.

- Ми смо поштовали наредбе војних власти, и нисмо могли да бринемо о становима, али и о намештају у њима – кажу у Удржењу.

- Бринули смо о својим јединицама, младим војницима и питомцима, а државе, које су настале, после распада СФРЈ, те су станове преузеле, и ми немамо никакве могућности да до њих поново дођемо.

(Вечерње новости) Србин.инфо