Танаско Рајић ,Карађорђев барјактар - српски јунак из Страгара
Један од најистакнутијих устаничких српских јунака Атанаско (Танаско) Рајић је рођен у селу Страгари под Рудником 1754. године. Његови најближи потомци тврде да је рођен 31. јануара по старом, односно 11. фебруара по новом календару, на Светог Атанасија зимског по коме је добио име Атанаско (Танаско).
Пре почетка устанка друговао је са својим земљаком Јанићијем Ђурићем, касније Карађорђевим секретаром. Са њиме се и ородио оженивши једног од својих синова са Перуником, млађом Ђурићевом сестром.Након пропасти Кочине крајине и повлачења Аустријанаца и српских добровољаца преко Саве и Дунава 1789. године, Аустрија прикупи нову војску и са српским добровољцима опет нагрну преко Саве и Дунава. Српске добровољце у Поморављу и Јасеници сада почеше да окупљају Радич Петровић и Карађорђе Петровић, који се појави и у Страгарима.
Ту се Карађорђе распита за Танасковог оца који је био један од добровољаца у претходним ратовањима, па чувши да је он умро, упита Танаска да ли би он заменио оца. Танаско се двоумио, био је већ ожењен, имао децу, а и летина је била добро понела, али чувши да се и његов добар друг из детињства Милован Ђурић определио за добровољце, одлучи се да и он пође. Окупљени добровољци на челу са Карађорђем убрзо су освојили Рудник и Чачак.
Са Карађорђем и другим шумадијским хајдуцима учествовао је у многим обрачунима са Турцима. У његовом крају по свирепости је био познат Турчин Сали-ага. Танаско Рајић се удружује са својим пријатељима у намери да потуче Сали-агу. Био је упућен на договарање која су вођена међу истакнутим Србима за подизање устанка. Вече уочи Сретења 1804. године приспео је Танаско у Орашац заједно са Карађорђем, Станојем Главашем, Јанићијем Ђурићем и још шездесесетак наоружаних Шумадинаца. Сутрадан, на орашком збору бирао се предводитељ српски. Танаско је са својим Шумадинцима углас повикао: "Ђорђија за вођу!" Карађорђе је црвено-белу заставу предао Танаску Рајићу. Тим чином Танаско је постао барјактар устаничке Србије.
По избијању устанка, Танаско је отишао у своје родно село и тамо прикупљао и организовао људе за опсаду Рудника која је уследила. Танаско је био огорчен на Сали-агу и обећао је да ће га лично убити и спасти Рудник зулума. Устаничка војска са Танаском на челу је 2. марта 1804. опколила град и затражила предају Сали-аге. Турци су ово одбили, припремајући се за борбу, очекујући помоћ Кучук-Алије из Београда. Танаско Рајић командује напад. У међувремену Турцима су стигла појачања из Чачка, па се развио јак бој на прилазима граду. Танаско Рајић је тада рањен у руку, Турци су били поражени, а њихови коњи и наоружање заплењени.
У стварању првих државних власти Танаско није учествовао. Све време остао је само војник и то веома храбар. Када су му Шумадинци испоручили Сали-агу, Танаско је исукао своју сабљу пред клечећим Турчином и рекао да ће испунити своје завештање. Сали-ага је посечен. У даљим војевањима Карађорђа, Танаско Рајић учествује против Алије Гушанца на Морави када је са својом војском утврдио Црни врх код Јагодине и сачекао Гушанца. Гушанац је побегао из боја, а његова војска је разоружана. Поред Танаска Рајића у овом боју се истакао и Јован Курсула. Након ових успеха, долази до трвљења између Танаска и Карађорђа. Узроци су били политичке природе, јер устаницима није одговарао Карађорђев централизам. Танаско Рајић одлази у своје село. Ту је остао све до 1813. године. Када је Србија допала тешкоћа, Танаско је пружио Карађорђу руку помирења и отишао у његов штаб у Јагодини, како би му помогао да брани Србију. После пропасти устанка, Танаско Рајић се поново вратио у своје село и својим очима гледао турску освету.
Иако је био тада већ у годинама, Танаско Рајић је одмах подржао Милошев Други српски устанак и кренуо опет да се бори. Као главни командант устаничких снага, Танаско Рајић је кренуо да протера Турке из Чачанске нахије. До пресудног боја је дошло на брду Љубићу, 6. јуна 1815. године. Турски заповедник Имшир-паша је кренуо да разбије српске положаје недалеко од Чачка. Спремајући се за одсудну борбу, српски устаници су у журби утврђивали шанчеве на Љубићу, око километар и по северно од Чачка, где се Имшир-паша сместио.
Борба је започета у јутарњим часовима препадом Турака на српске положаје, а устаници су се на почетку боја држали храбро. Танаско Рајић је командовао батеријом топова на оближњем брдашцу. Пред почетак битке, Танаско Рајић је постао капетан у војсци Милоша Обреновића. Вешто је руковао топовима. На самом почетку боја, Танаско Рајић је прецизно тукао турске положаје, па су Турци опколили његов положај. Ситуација је постала тешка, али се Танаско није ниједног тренутка одвајао од својих топова. Кад су Турци сасвим продрли у шанчеве где се Танаско Рајић налазио, престао је да командује паљбом, извадио кубуру, попео се на један топ и почео да пуца у Турке. Турци су га опколили и у бесу исекли на комаде по речима очевидаца. У овој бици је погинуо и заповедник турске војске Имшир паша, а српска војска се после Танаскове погибије консолидовала и успешно добила бој, након чега су се Турци повули у Чачак.
Један од најистакнутијих устаничких српских јунака Атанаско (Танаско) Рајић је рођен у селу Страгари под Рудником 1754. године. Његови најближи потомци тврде да је рођен 31. јануара по старом, односно 11. фебруара по новом календару, на Светог Атанасија зимског по коме је добио име Атанаско (Танаско).
Пре почетка устанка друговао је са својим земљаком Јанићијем Ђурићем, касније Карађорђевим секретаром. Са њиме се и ородио оженивши једног од својих синова са Перуником, млађом Ђурићевом сестром.Након пропасти Кочине крајине и повлачења Аустријанаца и српских добровољаца преко Саве и Дунава 1789. године, Аустрија прикупи нову војску и са српским добровољцима опет нагрну преко Саве и Дунава. Српске добровољце у Поморављу и Јасеници сада почеше да окупљају Радич Петровић и Карађорђе Петровић, који се појави и у Страгарима.
Ту се Карађорђе распита за Танасковог оца који је био један од добровољаца у претходним ратовањима, па чувши да је он умро, упита Танаска да ли би он заменио оца. Танаско се двоумио, био је већ ожењен, имао децу, а и летина је била добро понела, али чувши да се и његов добар друг из детињства Милован Ђурић определио за добровољце, одлучи се да и он пође. Окупљени добровољци на челу са Карађорђем убрзо су освојили Рудник и Чачак.
Са Карађорђем и другим шумадијским хајдуцима учествовао је у многим обрачунима са Турцима. У његовом крају по свирепости је био познат Турчин Сали-ага. Танаско Рајић се удружује са својим пријатељима у намери да потуче Сали-агу. Био је упућен на договарање која су вођена међу истакнутим Србима за подизање устанка. Вече уочи Сретења 1804. године приспео је Танаско у Орашац заједно са Карађорђем, Станојем Главашем, Јанићијем Ђурићем и још шездесесетак наоружаних Шумадинаца. Сутрадан, на орашком збору бирао се предводитељ српски. Танаско је са својим Шумадинцима углас повикао: "Ђорђија за вођу!" Карађорђе је црвено-белу заставу предао Танаску Рајићу. Тим чином Танаско је постао барјактар устаничке Србије.
По избијању устанка, Танаско је отишао у своје родно село и тамо прикупљао и организовао људе за опсаду Рудника која је уследила. Танаско је био огорчен на Сали-агу и обећао је да ће га лично убити и спасти Рудник зулума. Устаничка војска са Танаском на челу је 2. марта 1804. опколила град и затражила предају Сали-аге. Турци су ово одбили, припремајући се за борбу, очекујући помоћ Кучук-Алије из Београда. Танаско Рајић командује напад. У међувремену Турцима су стигла појачања из Чачка, па се развио јак бој на прилазима граду. Танаско Рајић је тада рањен у руку, Турци су били поражени, а њихови коњи и наоружање заплењени.
У стварању првих државних власти Танаско није учествовао. Све време остао је само војник и то веома храбар. Када су му Шумадинци испоручили Сали-агу, Танаско је исукао своју сабљу пред клечећим Турчином и рекао да ће испунити своје завештање. Сали-ага је посечен. У даљим војевањима Карађорђа, Танаско Рајић учествује против Алије Гушанца на Морави када је са својом војском утврдио Црни врх код Јагодине и сачекао Гушанца. Гушанац је побегао из боја, а његова војска је разоружана. Поред Танаска Рајића у овом боју се истакао и Јован Курсула. Након ових успеха, долази до трвљења између Танаска и Карађорђа. Узроци су били политичке природе, јер устаницима није одговарао Карађорђев централизам. Танаско Рајић одлази у своје село. Ту је остао све до 1813. године. Када је Србија допала тешкоћа, Танаско је пружио Карађорђу руку помирења и отишао у његов штаб у Јагодини, како би му помогао да брани Србију. После пропасти устанка, Танаско Рајић се поново вратио у своје село и својим очима гледао турску освету.
Иако је био тада већ у годинама, Танаско Рајић је одмах подржао Милошев Други српски устанак и кренуо опет да се бори. Као главни командант устаничких снага, Танаско Рајић је кренуо да протера Турке из Чачанске нахије. До пресудног боја је дошло на брду Љубићу, 6. јуна 1815. године. Турски заповедник Имшир-паша је кренуо да разбије српске положаје недалеко од Чачка. Спремајући се за одсудну борбу, српски устаници су у журби утврђивали шанчеве на Љубићу, око километар и по северно од Чачка, где се Имшир-паша сместио.
Борба је започета у јутарњим часовима препадом Турака на српске положаје, а устаници су се на почетку боја држали храбро. Танаско Рајић је командовао батеријом топова на оближњем брдашцу. Пред почетак битке, Танаско Рајић је постао капетан у војсци Милоша Обреновића. Вешто је руковао топовима. На самом почетку боја, Танаско Рајић је прецизно тукао турске положаје, па су Турци опколили његов положај. Ситуација је постала тешка, али се Танаско није ниједног тренутка одвајао од својих топова. Кад су Турци сасвим продрли у шанчеве где се Танаско Рајић налазио, престао је да командује паљбом, извадио кубуру, попео се на један топ и почео да пуца у Турке. Турци су га опколили и у бесу исекли на комаде по речима очевидаца. У овој бици је погинуо и заповедник турске војске Имшир паша, а српска војска се после Танаскове погибије консолидовала и успешно добила бој, након чега су се Турци повули у Чачак.
Нема коментара:
Постави коментар