Српска војска у Бизерти

Српска војска у Бизерти подразумева делове српске војске из Првог светског рата који су боравили у француској бази у Бизерти у Тунису.

Након повлачења српске војске кроз Албанију 1915/16. године поједини контигенти су упућени у Бизерту, као и у друге француске базе у северној Африци док је највећи део евакуисан на острво Крф. Српске трупе и малобројни цивили су у мањем или већем броју током целог рата боравили у Бизерти. Срби су у Бизерту долазили у три наврата: први пут након повлачења кроз Албанију и евакуације почетком 1916. године, затим након првих великих окршаја на Солунском фронту исте године и на крају од почетка 1917. године када су пристизали контигенти добровољаца. Транспорти су у више наврата током целог рата превозили српске војнике из Бизерте на Солунски фронт, а рањене и болесне у Бизерту. У Бизерти су такође организоване обуке добровољаца, реедуакција инвалида и различити културни садржаји. Посебан део искуства српских војника у Бизерти био је однос француских војника, службеника и грађана према њима, обележен предусретљивошћу која је често превазилазила уобичајне односе између савезничких војски, а међу српским војницима посебно је био цењен француски вицеадмирал и гувернер Бизерте Емил Гепрат. Последњи контигенти Срба напустили су Бизерту током 1919. године.

Историјска позадина

Тројна инвазија и повлачење српске војске

Српски војници ишчекују укрцавање на савезничке бродове на албанској обали.

Након успеха српске војске у борби против аустроугарских снага у ратној 1914. години уследило је више месеци затишја. Овај период затишја био је на српској страни обележен низом проблема: епидемија пегавог тифуса, несташица основних животних потрепштина и изузетно отежано снабдевање војске. У септембру 1915. године снаге централних сила су се организовале да изведу одлучујућу инвазију против Србије.[1] Септембра 1915. године у Срему и североисточној Босни концентрисала се аустроугарска Трећа армија, немачка 11. армија у Банату, а у западној Бугарској бугарске Прва и Друга армија. Процењује се да су ове снаге имале укупно 800.000 војника док је српска војска могла непријатељу да супростави око 300.000 војника.[2] Немачке и аустроугарске снаге отпочеле су 6. октобра напад артиљеријском припремом и десантним акцијама док је главни напад уследио сутрадан 7. октобра. Главну улогу у офанзиви имала је немачка 11. армија чије је тежиште офанзиве било источно од Београда са циљем да се пробије у долину Велике Мораве. Првих дана офанзиве најжешће борбе вођене су за Београд где су српске снаге пружиле жесток отпор.[3] Операције на свим секторима фронта карактерисало је споро напредовање офанзивних снага и постепено одступање српских снага. Након две недеље борби трупе фелдмаршала Мекензена продрле су у дубину српске територије свега око 30 км. Дана 14. октобра 1915. своја офанзивна дејства против српске војске отпочеле су и бугарске трупе. Ситуацију у српским трупама карактерисао је хроничан недостатак артиљеријске муниције, тешко снабдевање и проблеми са транспортом јер су железнички капацитети били врло ограничени, а путеви су били закрчени великим бројем избеглица које су се заједно са војском повлачиле ка југу Србије. Посебне тешкоће наступиле су када Брегалничка дивизија првог позива није успела да заустави наступање бугарских снага након чега је Србији одсечена веза са Егејским морем.¹ Српска врховна команда рачунала је на ангажовање савезничких снага које су се налазиле код Солуна па је у складу са тим планирала дејства српске војске али су се ови планови због слабости савезничких трупа углавном изјаловили.² Суочена са тешком војном ситуацијом српска влада је на седници којом је председавао регент Александар Карађорђевић у Крушевцу 29. октобра 1915. године одлучила да ће држава истрајати на досадашњем политичком курсу. Након што српске трупе нису успеле да се пробију према Скопљу и да се затим споје са савезничким трупама на југу, Влада и Врховна команда одлучиле су се на повлачење на албанску обалу одакле би српска војска била евакуисана. Наредба за повлачење издата је 25. новембра 1915. године.[4]

Повлачење српских снага вршено је у три правца:Пећ—Андријевица—Подгорица—Скадар, Призрен—Љум Кула—Спис—Флети Пука—Скадар—Љеш и Призрен—Љум Кула—Пишкопеја—Дебар—Елбасан. Српске трупе повлачиле су се под изразито тешким условима, а проблем су представљали оскудица хране, зимске временске прилике, планински терен и бројни напади Арнаута.³ Прве српске избеглице почеле су да пристижу у Скадар током прве половине децембра, појединачно и у мањим групама.[5] Тачан број српских војника и избеглица који су пристигли на албанску обалу није могуће утврдити.⁴ Тежак положај српске војске и избеглица није био окончан доласком на албанску обалу јер је ту нису чекале припремљене залихе хране. Извесне количине хране благовремено су допремљене само у Драч.⁵ Ипак савезничка помоћ је временом повећавана. Француска влада на челу са Аристидом Бријаном је већ 29. новембра одлучила да предузме све мере како би се спасила српска војска. Припреме за евакуацију српске војске отпочеле су 29. децембра 1915. године.⁶

Евакуација српске војске

Лука у Бизерти у Тунису.

Укрцавање српске војске вршено је у сан Ђованију, Драчу и Валони.[6] Превоз српских трупа вршили су највећим делом француски, а делимично и италијански бродови. Прва јединица која је предвиђена за евакуацију у северну Африку био је Комбиновани пук Трупа Одбране Београда. Дана 5. јануара 1916. године први брод са српским војницима приспео је у пристаниште у Бизерти. Приспели српски војници су били углавном у тешком здравственом стању, физички исцрпљени па су умирали и након евакуације. Француска је првобитно намеравала да целокупну српску војску пребаци у Бизерту али се углавном на инсистирање српских власти од таквог плана одустало.⁷ Пред евакуацију бројно стање српске војске износило је 145.000 људи. У Бизерту су пребачене српске трупе које су се налазиле у Медови и Драчу и ту су остале све до краја реорганизације српске војске, а затим су транспортоване на полуострво Халкидик крај Солуна. Укрцавање у Драчу је текло споро због малих бродских капацитета због чега је Србија у више наврата протестовала код италијанских представника.⁸Евакуација српских трупа настављена је до 28. јануара када се у Бизерти налазило око 10.000 српских официра и војника.⁹ Превезен је већи број рањеника и исцрпљених војника који су требали да се након опоравка у различитим северноафричким болницама концентришу у Бизерти ради распоређивања у одговарајуће јединице.[7]

Након што би војници били пребачени у Бизерту прегледала их је српска лекарска комисија¹⁰ иако је француска Санитарна комисија прегледала српске војнике још током транспорта. Војници који су се налазили у јако тешком стању, а посебно они оштећеног слуха и вида одмах су одвајани и упућивани у болнице Сиди-Абдалах. Остали војници упућивани су у касарну Фар где су проводили петодневни карантин.[7] У Бизерти се са првим транспортима српских војника појавио проблем смештајних капацитета, јер су и болнице и касарне биле премале да приме све српске војнике. Французи су ипак успевали да у релативно кратком року подигну импровизоване болнице за смештај српских војника. Британски Serbian Relief Fund(Српски потпорни фонд) основао је дом за тешко рањене и неизлечиве болеснике. Српски рањеници нису распоређивани само у болнице у Бизерти већ и у друге болнице и лечилишта у северној Африци. Поред српског и француског болничког особља велику помоћ пружиле су различите, претежно британске и француске, добротворне организације.

Српске трупе у Бизерти

Реорганизација српске војске

Једна француска војна комисија одредила је да се у утврђењу Нандор формира логор за обуку српских војника. Према плану српске Врховне команде усвојеном 27. фебруара 1916. године сви здрави војници који нису били припадници резервних трупа требало је да се из Бизерте пребаце на Крф где би били распоређени по јединицама српске војске. С друге стране сви регрути требало је да се упуте за Бизерту где је планирано да се упућују и добровољци из Америке. Још 26. фебруара Врховна команда је наредила да се оформе регрутне комисије које би извршиле ревизију свих случајева који су до тада проглашени за неспособне за регрутацију и да регрутује све способне српске држављане одговарајућих годишта који су се налазили у избеглиштву.¹¹ Првобитна идеја да се војници одмах по оздрављењу пребацују у Солун донекле је промењена одлуком да се формира пук у Бизерти, а да се тек затим војници припадници овог пука упућују на фронт.[8] Прва група српских регрута у Бизерти положила је заклетву 24. фебруара 1916. године, а укупно бројно стање Резервних трупа и Подофицирских школа износило је 9.729 људи. Посвећен рад српских регрута и Команде Српских трупа у Бизерти на обуци брзо је уродио плодом па је адмирал Емил Гепрат, војни гувернер Бизерте, већ 15. марта 1916. извршио прву смотру. Један број болесних војника био је пребачен у болнице у Алжиру јер у Бизерти није било довољно места, а они су након оздрављења упућивани у Десети комбиновани пук.[9] Српске трупе првобитно евакуисане у Бизерти распоређиване су у резервне пукове, а затим су упућиване на Солунски фронт.

Од 17. августа до 14. септембра 1916. извођене су припреме за веће ратне активности на Солунском фронту. Губици које је трпела српска војска током августа и септембра 1916. године били су знатни па је велики број рањеника био пребачен у Бизерту и распоређен у тамошњим болницама. Овом приликом у Бизерту је укупно пребачено 6.370 болесних и рањених војника и официра. Губици које је трпела српска војска били су зантни у односу на борбене ефективе којима је располагала па су ради попуне 13. октобра 1916. сви здрави српски војници пребачени из Бизерте у Солун. Други знатнији контингент из Бизерте за Солун упућен је 3. новембра 1916. када је пребачено нешто преко 800 људи.[10] Српска Врховна команда стално је настојала да, услед великих губитака, смањи број војника који би били евакуисани у Бизерту, односно да омогући њихово лечење у самој позадини фронта или Солуну, а да оне који су завршили лечење у Бизерти што пре укључи у оперативне јединице. Због сталног премештања војника тешко је проценити број војника који су се налазили у Бизерти у појединим периодима рата већ је могуће само дати пресеке за оне тренутке када је утврђивано бројно стање. Тако је забележено да је 31. децембра 1917. године у Бизерти било укупно 5.140 српских војника. Приликом припрема за пробој Солунског фронта 1918. године предвиђено је да највећи део бриге о рањенима преузму пуковски санитети али су најтежи рањеници и болесници морали бити евакуисани у Бизерту где је 15. јуна 1918. пребачено 737 тешко рањених официра и војника и 125 контузованих војника. Упућивање тешких рањеника у Бизерту практично је трајало све до краја борби на Солунском фронту.

Командна организација српских трупа у Бизерти

Вицеадмирал Емил Гепрат одликује српскогпуковника Михаила Ђорђевића 7. маја 1916.

Непосредно након пребацивања првих контингената у Бизерту формирана је Команда српских трупа у Тунису. Пуковници Михаило Ђорђевић, Драгутин Милутиновић и Карло Михел налазили су се на челу Команде резервних трупа и Подофицирских школа.¹² Током боравка на Крфу јула 1916. године пуковника Миленковића замењивао је потпуковник Јован Ивковић.[11] Врховна команда је 19. фебруара 1916. године донела план за реорганизацију дивизија српске војске према којој за трупе у Бизерти није предвиђена никаква реорганизација. Како би се обука регрута успешно изводила Оперативни одсек Врховне команде донео је План и програм за извођење обуке у пешадији 20. фебруара 1916. године којим је предвиђена двомесечна обука, а посебан нагласак стављен је на психолошку и моралну спрему војника.[12] Ради груписања обуке сви регрути су прекомандовани у 5. пук резервних трупа. За њихове старешине постављени су нераспоређени официри ранијих пукова. Прездравели војници из болница у северној Африци упућивани су у Десети кадровски комбиновани пук.

Десети кадровски комбиновани пук

Десети кадровски пук другог позива био је искрцан у Бизерти 18. јануара 1916. године. Команда Резервних трупа и Подофицирских школа формирала је од делова четири пука¹³ Десети пешадијски комбиновани пук. У његов састав ушли су и преостали припадници Граничних трупа, војници ранијих оперативних пукова, и војници који су били на лечењу у Бизерти или Алжиру, а који су одмах по оздрављењу упућивани у ову јединицу. Бројно стање пука 19. марта 1916. године када је јављено да је спреман за покрет износило је укупно 2.311 људи. Командант пука био је пуковник Војислав Поповић, а батаљона који су ушли у његов састав мајори Драгутин Гавриловић, Милош Цветић, Михаило Милићевић и Душан Јовановић. Дана 11. маја 1916. године Врховна команда српске војске наредила је да се Десети комбиновани пук расформира и да заједно са људством других јединица које су се налазиле у Бизерти попуни Моравску дивизију.[13] У овој групи било је много војника који су раније служили у митраљеским одељењима својих пукова, а за оваквим војницима се осећала оскудица у српској војсци на Солунском фронту.[14] Пук је престао да функционише 18. јуна. Проблем у комуникацији између Врховне команде и Команде Резервних трупа и Подофицирских школа настао је отуда што је команди српске војске у Бизерти било раније наређено (29. априла 1916) да четири официра и 750 војника упути у Марсеј где би преузели коње који су требали да буду транспортовани из депоа у Марсеју у Солун. Пошто је у Марсеју задржано 100 војника који су чекали други контингент коња Врховна команда је у више наврата тражила њихово упућивање на Солунски фронт.[15]

Добровољачки пук

Пошто је након повлачења са државне територије остала одвојена од својих људских резерви, прикупљање добровољаца је постао веома важан начин за попуну српске војске.[16] На конференцији која је 25. новембра 1916. одржана у Врховној команди француске војске одлучено је да се сви српски добровољци сакупљају у Бизерти где би пролазили војну обуку након које би били распоређивани у јединице српске војске и упућивани у Солун.[17] Ради организованог прикупљања добровољаца српска влада је формирала депое у Марсеју, Авру и Бордоу, а начин поступања према добровољцима прописан је у Упуту за пријем добровољаца Југословена у Српску војску: услови, одредбе, решења и наређења који је издао генерал Михаило Рашић.[18] Упут је садржао оквирно саопштене ратне циљеве српске војске где је нагласак стављен на уједињење троименог народа(Срба, Хрвата и Словенаца) у јединствену државу, а затим су изнете напомене о добровољном приступању у српску војску, стицању грађанских права¹⁴ и обавезама добровољаца. До 3. јула 1918. године бројно стање добровољаца у Бизерти износило је укупно 4.573 људи. Из САД је у Бизерту укупно пристигло 5.026 добровољаца. Добровољци су махом били Срби и то највећим делом исељеници из Северне Америке, а само мањи део чинили су представници других југословенских народа.[19] Врховна команда српске војске процењивала је да добровољце треба упућивати из Бизерте у Солун тек као оформљене војнике. Дана 10. фебруара 1917. српско Министарство војно је донело Упут за обуку добровољаца Југо-Словена из Америке. Упут је прописивао да се добровољци срдачно прихвате и да се са њима остваре што приснији контакти. План обуке предвиђао је регрутну обуку у трајању од 35—45 дана и четну обуку која је трајала између 10 и 15 дана. Ради извођења обуке формиран је Први српско-хрватско-словеначки пук. Постојање великог броја добровољаца распоређених у једну овакву јединицу поставио је пред српску Врховну команду питање на који начин укључивати добровољце у састав српске војске на Солунском фронту, као засебне јединице (чете, батаљоне па и пукове) или их распоређивати у већ постојеће јединице. Генерал Петар Бојовић, начелник генералштаба, сматрао је да од добровољаца не треба формирати засебне јединице већ их помешати са српским војницима. Генерал Божидар Терзић је у упуту од 21. фебруара 1917. истакао да се слање добровољаца из Бизерте у Солун врши по четама и да је Добровољачки пук оформљен само ради извођења обуке.¹⁵

Подофицирске школе

У Бизерти је такође вршена војна настава за неколико генерација питомаца из Скопске подофицирске школе, потом питомце изабране међу српским ђацима избеглицама и међу младићима који су стасали за регрутацију. Последња генерација питомаца није упућена на Солунски фронт већ се планирало да настави своје војно школовање у Србији након окончања рата.[20] Врховна команда је прво окупила питомце подофицирских школа распоређене у различитим јединицама, а затим су упућени у Бизерту. Шатори за смештај питомаца уређени су у логору Лазуаз. После тридесетак дана питомци су пребачени из шатора у касарне где је настављена обука. Питомци двадесетшесте класе, која је названа бизертска класа, произведени су у чин поднаредника 15. маја 1917. године након чега је уследила још сложенија борбена обука. Како је ова класа и пре обуке имала борбена искуства током 1915. године и искуство повлачења кроз Албанију крајем 1915. и почетком 1916. године сматра се да је она по својим војним квалитетима превазилазила раније класе подофицира.[21] Питомци бизертске класе са још неким резервним јединицама укрцани су 26. јула 1918. на француски брод Полинезија који је био торпедован недалеко од Малте али је највећи део новопроизведених питомаца био спашен. По доласку на фронт они су били распоређени у различите јединице српске војске ради попуне.

Војна музичка школа, основана при Моравској дивизијској области фебруара 1915, била је из Валоне евакуисани у Бизерту. Велики део питомаца ове школе је одмах упућен у бизертске болнице¹⁶, а касније су распоређивани у различитим јединицама за наставу подофицира. При Подофицирским школама у Бизерти обављана је и специјална обука за официре и подофицире на основу Пројекта устројства Пешадиске школе. Циљ ове школе био је да официри и подофицири добију шира теоријска и практична знања из разних области војне вештине да би се доцније у оквиру истих курсева обучили у појединим специјалностима. Ове специјалности подразумевале су углавном ратне технике и искуства која је доносио текући рат: руковање француским артиљеријским оруђима каквима српска војска није раније располагала, обука за митраљесце и пушкомитраљесце, обука јуришних трупа и обучавање за реаговање у случају напада бојним отровима. И поред широких замисли школа је одржала само један специјалистички курс. Скопска подофицирска школа је 26. новембра 1918. године транспортована у Скопље где је наставила свој рад.

Транспорт трупа из Бизерте у Солун

Транспорти српских војника из Бизерте у Солун отпочели су четири месеца након евакуације српске војске. Први транспорт пребачен је на Солунски фронт 14. маја 1916, други 21. јуна, а трећи 14. јула у част француског националног празника. Августа 1916. из Бизерте је у Русију пребачена група официра која је потом оформила штаб Српске добровољачке дивизије. И наредне две ратне године упућено је неколико контигената војника из Бизерте на Солунски фронт, углавном рањеника и болесника који су успешно излечени, као и регрута и добровољаца који су завршили обуку.

Одлазак српских војника из Северне Африке

Током 1918. трупе из Бизерте су константно пребациване на Солунски фронт, нарочито од тренутка када су припреме за пробој ушле у завршну фазу. Статус мањег броја српских војника који су и даље остали у Бизерти регулисан је образовањем Срспког депоа у Бизерти 16. априла 1919. године. Истим указом укинута је Команда резервних трупа и подофицирских школа. Српски депо у Бизерти старао се за око 1.000 припадника српске војске који су били реконвалесценти у бизертским болницама и српским војним инвалидима. Командант Депоа био је мајор Димитрије Кузмановић. Транспортом мањих група реконвалесцената завршен је готово трогодишњи боравак српске војске у Бизерти. Лист Напред од 29. децембра 1918. забележио је поводом напуштања Бизерте:

Наш народ припада оним ретким народима у историји, којима је она доделила, да у свом развијању преживи и оно доба у коме се живи од успомена на Oтаџбину и на своје…На овом тешком путу искушења, где га је за сву некадашњу прошлост везивала једина нада будућности, потребно је било много грчевитих напора, свести и проницљивости у неизвесност пред којом се стајало, како би се очувало непоколебљиво уверење у праведност наше ствари, која изискује велике жртве, да би се дошло до остварења највећих народних светиња…Историја нашег бављења на афричком копну представља време од пуне три године. То је нежељен и неочекиван период времена, који ће остати у вечитој успомени Афричких Срба.[22]

Српски инвалиди у Бизерти

Ратна дејства током Првог светског рата су на обема зараћеним странама довеле до појаве великог, до тада незабележеног, броја рањеника и ратних инвалида. Још током рата Врховне команде Савезничких држава посвећивале су велику пажњу овом питању настојећи да пронађу решења за послератно укључивање инвалида у уобичајне друштвене токове.¹⁷ Српска влада је формирала одељења српске војске у Солуну, на Крфу и у Тулону (Француска) и Инвалидски одред у Бизерти. За команданта одреде постављен је капетан Милош Миленковић.[23] Команда српских резервних трупа и подофицирских школа имала је у својој надлежности велики број болесника и рањеника који су као рековаленсценти упућивани у војнички логор Нандор и ту обучавани у различитим занатима за које су били физички способни. О инвалидима су се старали Министарство војно, преко Команде резервних трупа и британски Serbian Relief Fund.¹⁸

Средином јуна 1917. године покренута је школа за неписмене инвалиде, а како су пристизала средства организована је занатска обука у радионицама. За покретање рада ових радионица најзаслужнији су били Морис Вилсон, британски вицеконзул, и др Брине, управник болнице у Сиону.[24] Производи српских инвалида излагани су на више продајних изложби где су прикупљана средства за даљу производњу и обуку.[25] Други важан аспект рада са инвалидима била је њихова реедукација за пољопривредне радове. У околини болнице у Сиди-Абдалаху основана је својеврсна пољопривредна станица где су инвалиди обучавани за рад под сталним лекарским надзором. Од октобра 1917. године оним инвалидима који су се осећали здрави дозвољено је да раде на великим пољопривредним газдинствима. Лакши инвалиди су се тако запошљавали на пољопривредним поседима, а за тај рад су добијали финансијску надокнаду.[26] Рад инвалида није служио само за обуку за будућа занимања већ и као физичка терапија.[27] Тешки инвалиди нису могли да се укључе у ове активности, а двеста најтежих случајева је због тешке депресије било подвргнуто психијатријском лечењу.

Француски капетан Албер Ороф заједно са српским научником и универзитетским професором Веселином Чајкановићем радио је на покретању Штампарије српских инвалида и обезбеђивању средстава за издавачку делатност. У граду Тунис основан је Српски дом, намењен за смештај и исхрану Срба који су радили у Тунису.¹⁹

У касарни Ламберт смештани су тешки инвалиди, међу њима и они којима је тешко оштећен или који су изгубили вид или слух. Сви српски слепи и глуви инвалиди прикупљени су у Бизерти ради реедукације. Бригу за слепе војнике обележио је предан рад Вељка Рамадановића.²⁰ На његову молбу Команда резервних трупа је 29. децембра 1917. године дозволила издвајање тројице слепих инвалида у посебну групу што се узима као почетак рада Школе за слепе и глувонеме Србе у Бизерти. Рамадановић је обучавао слепе читању Брајевим системом, а глуве комуницирању читањем са усана. Рамадановић је самостално израђивао сва неопходна учила. Од 13. јуна 1918. Врховна команда је изричито наредила да се сви слепи шаљу у школу у Бизерту. Током 1917. године школу је похађало укупно 13 слепих војника. Средства за школу су обезбеђивана прилозима британских и француских добротворних друштвава и организовањем лутрија.

Српски војници и инвалиди растали су се од особља болнице Сиди-Абдалах 16. фебруара 1919. године. Брод Црвеног крста који је транспортовао особље и полазнике Школе за слепе и глуве упловио је у дубровачку луку Груж 19. априла 1919. године. Одатле су пребачени у село Кијево код Београда, након неколико месеци у Топчидер и коначно августа 1919. у Земун, у адаптиране касарне аустроугарске војске.

Верски и културни живот српских војника

Верски празници

Први православни Божић у Бизерти српски војници су прославили 1916. године. Ова и касније сличне прославе биле су обележене предусретљивошћу француских власти али и личним залагањем болничарки и чланова и чланица различитих добротворних друштава, које су често биле супруге или кћерке француских чиновника у Тунису, и које су настојале да ови празници протекну што свечаније.²¹ И други српски верски празници су прослављани, ипак знатно скромније. Војници и официри прослављали су своје крсне славе. Прославе верских празника пратиле су и друге јавне свечаности. Француски и српски војници су се међусобно посећивали приликом верских празника што је допринело позитивном развијању односа међу војницима две државе савезнице. У Лазуазу је била подигнута српска црква, а при болницама и војним логорима су подигнуте капеле као и на српском гробљу у Бизерти.

Позориште, концерти и изложбе

Културни живот српских војника у Бизерти био је обогаћен различитим манифестацијама и свечаностима. Посебно су свечано прослављани Српски дани у Бизерти, 28. јун и 12. јул (Видовдан и Петровдан), Дан независности САД 4. јул, Словенски дан 12. септембар, Француски дан 14. јул и Светковина слободних народа први пут прослављена 21. јуна 1918. поводом уласка САД у рат. Духовне гимнастичке утакмице одржаване су 27. и 28. маја за време римокатоличког празника Духови и на њима су учествовали и српски такмичари.[29]

У логору Нандор представе је изводило Српско војничко логорско позориште. Позориште су основали официри и глумац Димитрије Генић-чика Гина. Позориште је првобитно могло да прими 1.200 посетилаца, а због великог интересовања капацитети су проширени на близу 3.000 посетилаца. Француско особље је такође било заинтересовано за рад српског позоришта, а адмирал Гепрат је у неколико наврата посетио представе. Приказивани су комади различитих жанрова, махом српских аутора и углавном комедије.²² Прве позоришне представе састојале су од више тачака у којима су преовлађивале рецитације, а касније су и већи комади извођени у интегралном облику. Окосницу позоришта чинио је рад Драгутина Гинића који је био главни редитељ, глумац, рецитатор, а текстове многих комада који су извођени реконструисао је по памћењу (нпр.Бој на Косову Јована Суботића). Сценографију која је симболично приказивала прелаз преко Албаније израдио је добровољац и академски сликар Јосиф Цар. Последња представа изведена је 5. новембра 1918. године.[30]

У Бизерти је била стационирана музика Коњичке дивизије која се старала о Подофицирској музичкој школи. Капетан Драгутин Покорни био је на челу ове јединице, а његови сарадници композитори мајор Пелисије Пал и капетан Вјенцеслав Рендл. Први наступ у Бизерти имала је 19. јуна 1916. године. У потоњем периоду музика Коњичке дивизије организовала је велики број концерата, а приходи су углавном одлазили у добротворне сврхе за српске болеснике и рањенике. Припадници музике Коњичке дивизије били су и музичари образовани на врхунским конзерваторијима. У програму извођења углавном су се налазила различита дела класичне музике. Концерти су одржавани и поводом успеха српске војске на фронту (нпр. поводом победе на Кајмакчалану септембра 1916. године). Од 31. октобра 1916. извођени су редовни концерти у болницама где су лечени српски војници и у војном логору Нандор. Током септембра и октобра 1916. одржана је велика турнеја по француским гарнизонима и већим градовима северне Африке.

Рад сликара није био организован али су рањеници, међу њима и академски сликари, имали прилике да сликају и излажу своје радове. ЛистНапред писао је о сликарским радовима филолога Велибора Јонића, који је радио углавном портрете истакнутих Француза у Бизерти. Сликари Мирослав Крстић и Јосиф Цар декорисали су позоришну сценографију. Француско друштво Братство морнара позвало је српске сликаре аматере да учествују на изложби Inter arma musae коју је иницирао свештеник француске флоте Галијен. Том приликом повољним критикама су оцењени радови академског сликара Добривоја Ђорђевића.

Лист Напред

Лист Напред покренут је 26. фебруара 1916. године. Идејни покретач листа био је командант српских трупа у Тунису пуковник Ђорђе Ђорђевић, а први сарадници су били Милан Костић и Никола Узуновић. Обележје листу дао је рад сталних сарадника Веселина Чајкановића, Чеде Марковића и Михаила Тодоровића. Лист је излазио свакога дана осим недељом, а недељна издања приређивана су изузетно ради извештавања о важним догађајима.²³ Главни део садржаја односио се на дешавања на фронтовима, живот српских војника у Африци, а штампани су и огласи, честитке поводом празника и говори званичника. У листу су објављивани и чланци преузети из српске, француске штампе у северној Африци и европске штампе. Посебни бројеви излазили су поводом обележавања значајних догађаја. Број 166 од 27. августа (6. септембра) 1916. био је посвећен адмиралу Гепрату, а 420. број био је посвећен Петру I Карађорђевићу. Недељни прилог Из старих ризница излазио је до маја 1916. године и то захваљујући углавном широкој ерудицији Веселина Чајкановића. У овом прилогу објављиване су црте из српске историје, дела из српске, посебно народне, и страних књижевности итд. Веселин Чајкановић покренуо је и библиотеку Напред у којој је издато 20 књига књижевне, историјске, популарно-научне и политичке садржине. Поводом 500. броја редакција је издала споменицу Српство у Африци где су прештампани изабрани прилози из претходних бројева. Књижевне радове у овим публикацијама објављивали су и српски војници. У августу 1918. Веселин Чајкановић је отишао на Крф где је постављен за управника Државне штампарије. Последњи 872. број листа изашао је 29. децембра 1918. године.

Политичка превирања у избеглиштву и трупе у Бизерти

Политичке трзавице у вези са Солунским процесом одразиле су се и међу српским трупама у северној Африци. Једна група официра која је пала у немилост интернирана је у северној Африци. У Бизерти је заточен и мајор Љубомир Вуловић. Он се опирао укрцавању у брод који је требало да га превезе из Солуна у Бизерту али је ипак насилно укрцан, а касније је ради суђења поново пребачен у Солун где је осуђен на смрт. Потпуковник Витомир Цветковић такође је пребачен у Бизерту где је умро као тежак срчани болесник.[32] У вези са процесом известан број војника је из Бизерте пребачен на Крф.

Француске власти и српски војници у Бизерти

Адмирал Емил Гепрат, један од команданата француске флоте у галипољској операцији и војни гувернер Бизерте.

Српске трупе у Бизерти, као уосталом и други делови српске војске, материјално су зависиле од савизничких, а пре свега француских средстава. Француска је у односу на српске трупе у Бизерти показала велику предусретљивост и настојала је да се потребе српске војске у што већој мери задовоље. У француским установама лечени су српски болесници и рањеници, а француска флота вршила је транспорт српских трупа. Неспоразуми су били ретки и углавном су брзо отклањани. Један такав неспоразум било је српско негодовање што су им даване пушке модела из 1874. али је овај неспоразум брзо отклоњен објашњењем да ове пушке у француској војсци служе искључиво за обуку. Други проблем представљао је често нередован транспорт или његова лоша организација.

Други аспект ових односа представљао је однос Француза у Бизерти према српским војницима. Српски војници у својим успоменама и сведочанствима редовно су истицали предусретљивост, па чак и пожртвованост француског болничког особља и хуманитарних радника. Међу српским војницима највећи углед је стекао гувернер Бизерте адмирал Емил Гепрат. Адмирал Гепрат је у великом броју случајева прекорачавао успостављене норме како би српским војницима омогућио боље услове: редовно је обилазио рањенике и болеснике у болницама, дочекивао је и испраћао транспорте, учестовао на свечасностима које су организовали српски војници, а као резултата његовог личног залагања српским војницима у Бизерти није смањивано дневно следовање хлеба иако је то била уобичајна пракса на савезничким фронтовима. Још током рата међу српским војницима је забележен већи број песама и анегдота посвећених адмиралу Гепрату. Композитор Рендл компоновао је Адмиралов марш. Адмирал Гепрат пензионисан је 21. августа 1918. године чиме је завршена његова војна каријера, а на месту гувернера Бизерте наследио га је вицеадмирал Дорије.[33]

Српска војничка гробља у Бизерти

Споменик на српском војничком гробљу у Бизерти, Тунис.

Велики број тешко исцрпљених и болесних српских војника, и поред пожртвоване неге, умро је након искрцавања у Бизерти. Током прва три месеца након искрцавања умрло је у болници Сиди-Абдалах 507 српских војника и официра. Грађани Бизерте који су настојали да олакшају боравак српској војсци у овом граду покренули су иницијативу да се умрлим српским војницима подигне споменик.[34] Акција је наишла на повољан одјек па су јој се придружили музика Коњичке дивизије, српски официри лечени у бизертским болницама, председник Црвеног крста Д'Жантал, туниски беј и ректор Универзитета у Алжиру професор Ардојан. На Видовдан, 28. јуна 1916. године одржана је прва упокојна молитва српским војницима умрлим у Бизерти. Уређење српског војничког гробља у Бизерти одмах је отпочело па је 28. јуна 1918. положен камен темељац капеле посвећене умрлим српским војницима у Бизерти између 1916. и 1918. године. Српско војничко гробље налази се у Феривилу где су гробови обележени крстовима у облику мача са именом, средњим словом и презименом свих упокојених војника. Већи број комеморација одржан је током рата палим српским и француским војницима. Тако је 30. септембра 1917. одржан помен војницима настрадалим у торпедованом броду Галија, а српски војници присуствовали су и поменима које су организовали француски војници својим погинилим саборцима.

Напомене

1. Бугарске трупе избиле су на Вардар 19. октобра, 20. октобра су ушле у Куманово, Скопље је заузето 22. октобра, а 26. октобра стратешки значајна Качаничка клисура. Због овог продора бугарске војске генерал Петар Бојовић заменио је генерала Дамњана Поповића на челу трупа Нових области.

2. Након пропасти Дарданелске операције француске и британске снаге су евакуисане у Солун почев од 5. октобра 1915. године. Овде су формирале мостобран, а у високим командним круговима савезничких војски било је недоумица на који начин је могуће помоћи српској војсци. Војвода Радомир Путник, начелник српског генералштаба, очекивао је да савезничке трупе нападну и вежу за себе бугарске снаге док би се српска војска, уз побољшано снабдевање окренула борби против немачких и аустроугарских трупа. Поједине француске јединице наступале су ка северу па су замениле српске трупе на положајима код Струмице и Криволака где су имале неколико окршаја са бугарском војском. Савезничке снаге на Балкану су ипак биле малобројне, а њихове команде неодлучне па су се и ове снаге повукле на мостобран око Солуна.

3. Ситуација у самој Албанији била је веома нестабилна. Есад-паша тешко је контролисао државну територију, а власт над међусобно завађеним племенима није могла бити стална и стабилна. Нередовне албанске трупе и пљачкашке чете отежавале су повлачење српској војсци и њено евентуално снабдевање на албанској територији. Ипак трупе које су биле под командом Есад-паше пружиле су у сектору Драч—Тирана знатну помоћ српској војсци и избеглицама.

4. Српска Врховна команда је последњих дана децембра 1915. године проценила да се на албанској обали налази око 110.000 војника и 2.350 официра, али Андреј Митривић напомиње да се овај број може сматрати за исувише ниску процену. Процењивало се да је око 70.000 људи недостајало у односу на онај број који је крајем новембра отпочео повлачење. Велики број људи је погинуо али се сматра да је било и знатног расипања трупа од којих су касније многи били интернирани или су постали део отпора окупацији.

5. Српска влада је из Скадра слала низ телеграма Савезницима упозоравајући их да српској војсци прети потпуна пропаст уколико јој се не доставе довољне количине хране. Регент Александар Карађорђевић се посебним телеграмом обратио руском цару Николају тражећи од њега да апелује на савезнике. Никола Пашић, председник српске владе, је такође непрекидно тражио од српских посланика у иностранству да непрекидно раде на томе да се српској војсци испоруче одговарајуће залихе.

6. Француска и Велика Британија одлучиле су 8. јанура 1916. године да се српска војска евакуише на Крф па су се већ 11. јануара на ово острво искрцале француске снаге са задатком да изврше нужне припреме за прихватање српске војске. Притом није тражено одобрење грчке владе или краља Константина.

7. Прве српске јединице приспеле су на острво Крф 19. јануара 1916. године. У питању је било 4.500 регрута припадника Резервних трупа, а дан раније евакуисану су чланови српске Краљевске владе.

8. Код италијанских команданата протестовао је и главнокомандујући француских снага маршал Жозеф Жофр. Он је захтевао од Италијана да обезбеде више бродова за транспорт српских војника и избеглица. Француски генерал Мондензир критиковао је и рад српске Комисије за укрцавање у Драчу напомињући да је у Бизерти у првом наврату искрцано 620 официра и свега 84 војника.

9. У Бизерти су се налазили делови Шумадијске дивизије другог позива, делови Комбинованог одреда, Скопска подофицирска школа, Штаб резервних трупа и 1. пук резервних Нишких трупа.

10. Ову комисију чинили су др Петар Николић, др Никола Башевић, др Петар Зец, др Михајло Ђоковић.

11. Комисије су формиране у Француској (Париз, Тулон, Бизерта), Италији (Рим), Грчкој (Крф и Солун) и Русији (Одеса).

12. Команда резервних трупа и Подофицирских школа састојала се од Команде логора, Резервног пука, Добровољачког пука, Подофицирске школе, Интендантуре, Санитетског одељења, Судства, Реконвалесцентског одељења и Инвалидског одреда.

13. Четири пука која су се налазила у Бизерти били су Десети кадровски, 19. кадровски, Десети пешадијски другог позива и Допунски пук. Њихово бројно стање је према извештају Врховној команди износило укупно 3.178 људи.

14. Српска влада је донела одлуку да сваки добровољац који дође из Америке на Солунски фронт добија након окончања рата имање од пет хектара плодне земље, а ако погине то право би прелазило на законитог наследника или особу коју би добровољац одредио са тим да та особа мора да буде Србин, Хрват или Словенац.

15. Врховна команда је одредила да се добровољци укључују у српске трупе на Солунском фронту по четама. Војвода Степа степановић прикупио је мишљења од команданата дивизија Друге армије који се нису најповољније изразили о војничкој спреми и држању добровољачких чета. Други извештај од 30. септембра 1917. напомиње да су углавном у „питању добри Срби или Југословени“ али да им недостаје војничка спрема јер никада раније нису служили војску.

16. Број болесних процењује се и на преко 90% евакуисаних. Школа је пре почетка повлачења имала укупно 95 питомаца.

17. Савезничке владе састале су се на иницијативу Мешовитог француско-белгијског комитета у Паризу ид 8. до 12. маја 1917. године. Ова конференција бавила се питањем „стручне реедукације ратних инвалида“. Представници српске владе били су хирург и специјалиста за реедукацију инвалида др Војислав Суботић, министар народне привреде Велизар Јанковић и проректор Београдског универзитета проф. др Сава Урошевић. Значајан део конференције био је посвећен српским инвалидима јер је Србија имала велики број инвалида из Балканских ратова, дотадашњег тока Првог светског рата а очекивало се да ће се у земљи затећи и велики број цивилних инвалида по окончању рата. Конференција је дошла до закључка да одмах треба почети обавезну стручну реедукацију инвалида а разрађени су и планови према којима је требао да се одвија овај процес. Што се тиче српских инвалида процес реедуакције требало је започети међу српским инвалидима у Бизерти и Солуну.

18. Serbian Relief Fund (Српски потпорни фонд) је била организација која је имала своје средиште на Корзици, а састојала се од Френдовог комитета за помагање ратних невољника и Болнице шкотских жена у иностранству.

19. Штампарија је отпочела рад августа 1917. године када је обезбеђена сва неопходна опрема. У њој је у почетку радило двадесет инвалида, међу њима они који су већ имали искуства у штампарству али и они који су се тек обучавали за овај занат.

20. Вељко Рамадановић бавио се питањем едукације слепих још од краја 19. века (1889). Године 1896. израдио је српску азбуку за слепе према Брајевом систему, а творац је и првог српског буквара за слепе. Године 1896. организовао је школу за глувонеме у Пожаревцу која је 1898. премештена у Београд где је радила све до избијања Првог светског рата. Име Вељка Рамадановића носи Школа за ученике оштећеног вида у Земуну.

21. Тако су добротворке из Фаравила за прославу Божића 1916. обезбедиле српским рањеницима поклоне па су чак прибавиле дрво за Бадњак. За Божић 1917. истакли су се доктор Салијеж, управник болнице у Сиди-Фаталаху и жене из Удружења француских госпођа. Морис Вилсон се посебно старао да се српским војницима омогући да прослављају своје празнике, а због свог хуманитарног рата одликован је Орденом Светог Саве четвртог степена.

22. Играни су комади Јована Стерије Поповића, Косте Трифковића, Стевана Сремца, Бранисалва Нушића, затим комад с певањем „Ђидо“ Јанка Веселиновића, „Јазавац пред судом“ Петра Кочића, дела странаца о Србима попут „Српске душе“ Жозефа де Громена и Жоржа Монка, и „Заклетва“ Алисе и Клода Асију, али и дела Молијера и Гогоља.

23. Први недељни број издат је 2. септембра 1916. године где је штампан извештај о уласку српске војске у село Саровић и о успесима савезничких и српских трупа на Солунском и другим фронтовима.

Библиографија

Извори

Голгота и васкрс Србије 1916—1918, Београд 1971. (зборник сећања, више одељака се односи на евакуацију српске војске, Бизерту и адмирала Гепрата).

Литература

А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1984.

П. Пејчић, Српска војска у Бизерти (1916—1918), Београд 2008.

Референце

1. Митровић, Србија у Првом светском рату, 247.

2. Митровић, Србија у Првом светском рату, 248.

3. Митровић, Србија у Првом светском рату, 249-250.

4. Митровић, Србија у Првом светском рату, 256.

5. Митровић, Србија у Првом светском рату, 260.

6. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 9.

7. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 14.

8. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 26.

9. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 30.

10. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 42.

11. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 54.

12. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 56-57.

13. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 64.

14. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 65.

15. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 66.

16. Митровић, Србија у Првом светском рату, 285-288.

17. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 66-67.

18. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 67.

19. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 68.

20. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 79.

21. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 85.

22. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 181.

23. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 98.

24. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 99.

25. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 100.

26. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 102-103.

27. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 103-104.

28. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 107.

29. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 121-122.

30. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 134.

31. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 140.

32. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 160.

33. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 163-177.

34. Пејчић, Српска војска у Бизерти, 20.