Цар Душан Силни

Цар Стефан Душан Немањић 
Цар Стефан Душан Немањић био је цар Срба.
По лику и делу остао је упамћен под надимком – Силни.
Оправдано! Стварно је био – Силни.

Шта рећи о владару који је за непуних двадесет и нешто година (1331-1355) издигао српску државу до мере велике и поштоване силе у Европи. Његова моћ се огледала и у томе да је самподигао прву српску патријаршиу и сам себе прогласио царем. Можда због тог чина, истина, није успео да уђе у ред светаца, али ће засигурно у српским главама остати упамћен!
Владавина Стевана Душана почиње 1331.године и као краљ он влада до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар – највећи војнополитички успон Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопље је 16. априла 1346. године, Стеван Душан свечано крунисан за „ЦАРА СРБА И ГРКА“ уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира.

Државни сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио „ДУШАНОВ ЗАКОНИК“ који је допуњен, такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу изузетак.

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326.год. после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани су добили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана.1333 године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане „Српски поп да поје“,јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.
У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, „у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена“ пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

Ремек-дело „Женидба цара Душана” Паје Јовановића

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера.

Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча, који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао уТурцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V.

Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо, док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдом. Турци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне, задихане српске витезове, сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Српска војска је освојила град Сер , 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Увидевши да је Bизантијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Bизантије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу.Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ  даровао првом хришћанском цару, Константину Bеликом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: Bољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).
Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори за месалијанство (односно богумилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.

Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Склањајући се од куге, повео је са собом своју жену, дете и своју свиту. Bођен мишљу да је Света Гора  једино тле које молитвом може да се „одбрани“ од куге, одлучио је да тамо борави неко време. И стварно, у то време док је куга харала Балканом, Света Гора је била једино место до којег та опака болест није могла да допре.

Не треба губити из вида да су Света гора, па и Хиландар, од 1342. до 1371. године биле у саставу српске државе – Душановог царства, и да је можда та околност, а можда и пребогати дарови свим манастирима, били од утицаја код доношења одлуке да се царици Јелени одобри да ступи на тле Свете Горе и на њој остане за све време боравка цара Душана на Светој Гори. Цар Душан је њен долазак правдао тиме да она на Свету Гору не долази као жена него као царица.

Хиландар је био предмет посебне бриге и пажње свих Немањића, али од свих њих, после светог Симеона и Светог Саве Хиландар је од Немањића (поред, можда, Стевана Првовенчаног) посетио само цар Душан, који је у њему и на Светој Гори боравио од 1. сепрембра 1347. до јуна 1348. – читавих девет месеци и то са царицом Јеленом.

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана,Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Одлазећи са Хиландара Душан Силни је у знак захвалности, даривао све манастире на Светој гори. Наравно највише је дариван Хиландар. Тамо је и саградио малу цркву, задужбину, оставио је такозвану хашу, свилени покривач за коње, које специјално рађен у Bенецији, ловачки тоболац са стрелама, неколико повеља. Битно је да се каже да је за цара Душана, Света гора је била матица православља.

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканоном светога Саве и Синтагми Матије Властара. Од 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.

Слика „Долазак цара Душана у Дубровник” тренутно је у поступку сложених конзерваторских радова који трају већ неколико година и обављају се у радионици Народног музеја у Београду.

На месту сусрета цара Душана са братственицима, подигнут је „Крст Цара Душана“, а у близини је цар Душан засадио маслину. Приликом те посете цар Душан је богато даривао све манастире на Светој Гори, а новчано је помогао Хиландару да изврши обједињавање свога поседа на Светој Гори. Од тада до данас хиландарски посед на самој Светој Гори није увећаван, а најновија војна мерења показују да Хиландар на Светој Гори поседује 10 хиљада хектара земљишта, што је највећи земљишни посед једног манастира на Светој Гори – који чини приближно једну трећину читаве Свете Горе, при чему Лавра има посед по величини приближно раван хиландарском, па излази да осталих 18 манастира деле једну трећину Свете Горе.
Цару Душану се приписује изградња параклиса Светих Арханђела (непосредно испод пирга Светог Саве, северно од олтара Саборног храма).

Где је ту оно што је мало познато Србима?
Поред свих ствари које је Душан оставио, остала је и једна винска купа, од сребра позлаћена изнутра и споља. Та купа је имала, за разлику од осталих које су биле од 2,5 децилитара, запремину од 2,5 литара. То је била мера Цара Душана!

Bолео је да попије, али не и да се напије. Није био пијанац.
Шта казује та толика винска купа?

Та винска купа нам говори да је Душан био стасит човек. Мало ко зна да је Цар Душан, био висок скоро 2,14 метара. По налогу Синода Српске православне цркве, владика Атанасије Јефтић са комисијом, отишао је у цркву Светог Марка у Београду и отворио кивот у коме лежи Душаново тело. После мерења дошли су до сазнања да је Цар Душан био огроман човек. Интересанто је рећи да је Душан био велик и турнирски борац. Није пропуштао витешке двобоје и увек је побеђивао.
Помиње се нека Душанова гарда џинова?
Душан је имао личну гарду састављену од ратника из целе Европе, од којих је сваки био висок преко два метра. Гарду је сачињавао 101 човек и сви су били преко два метра, што сведоче многи историјски документи. Само је један од њих био је виши од свих.
Ко је смео да буде виши и од Душана Силног?
- Душанов барјактар! Највеће изненађење је ратни барјак, који је такође остављен на Хиландару. Барјак је троугаоног облика димензија три метара са 4,5, од осам слојева тешке свиле, на врху је велики крст тежак четири и по килограма. Замислите сад, такав барјак треба носити у левој руци, док у десној треба носити мач и бранити заставу!

Око те Душанове џиновске гарде има помало и епског заплета…
- Ту постоји једна лепа прича. Историјски поткована. По повратку цара са Хиландара, диже се цела Албанија у жељи да изађе из царства. Пошто је престоница била у Скопљу, цар подиже своју гарду, и за 28 дана обиђе целу Албанију. Испред скоро сваког града, пред којим би се појавио Душан са својом гардом, град би отворио врата и истакао белу заставу. Било је само неколиком мањих окршаја у којима су непријатељи били потучени до ногу.
У саставу његове гарде, било је људи разних националности?
- Да. Од Шведана, тевтонских Немаца, Талијана из Албаније, наших херцеговаца и других. Само један услов је морао да буде испуњен. Сви су морали бити виши од два метра!?

СРЦЕ ИЛИ ТРОВАЊЕ?
Наводно, доживео је срчани удар. Али треба имати на уму да је Душан био атлета, да не постоје докази, нити какав папир, који би указивао на погоршано здравствено стање цара! Зато, можда би требало урадити анализу скелета, и утврдити о чему је реч?! Такође важно је напоменути, да је наш народ и црква направила велики грех што није желела да Душана прогласи за свеца.

Да ли је један тако стасит и моћан владар умро или је убијен, још увек је непознато. Истина, има прича да је био отрован, али до данашњих дана, осим појединих текстова у новинама, даље од могућности да је отрован, ништа историјски и чињенично није доказано.
Оно што јесте познато и што је чињеница је да је Душан Силни био велика сметња католичкој цркви, али и тадашњој Византији. Постоји прича, да је Душан по повратку из Албаније, на прослави победе, дао једну неопрезну изјаву, да му је следећи корак, смиривање Фрањеваца и других католика који малтретирају српско становништво у Далмацији. Десет дана после те изјаве, 20. децембра 1355. године, он је изненада преминуо.

Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је Царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Hије тешко проверити да ли је Душан стварно био отрован. Његове кости се налазе у Цркви Cв. Марка у Београду. Могу се узети узорци и дати на ВМА на анализу, као што је то учињено са костима св. Превлачких мученика. На крају су на ВМА потврдили да је у костима присутна концентрација арсена, што је и потврдило причу стару око 1000 година да је око 80 мученика Превлачких било отровано од стране једног католичког плаћеника.

,, БОЈТЕ СЕ, ЈА НИСАМ ЧОВЕК, ЈА САМ ВУК…“ ( Душан Силни )