Муслимански сведок у Хагу: Гледао сам како Србима секу главе и пеку их на ражњу
Бивши муслимански војник, сведок у Хагу, тврдио је и да је, у мају 1992, био присутан када су околини Братунца двојици Срба одсечене главе, док је „један полицајац на ражњу испечен“.
Сведочећи скривеног лика и електронски измењеног гласа, заштићени сведок КW-12 изјавио је да је при пробоју Армије БиХ из Сребренице ка Тузли, у јулу 1995. у шуми страдало „1.500 до 1.700″ особа, које нису биле покопане.
Осим у заседама Војске Републике Српске, они су страдали и у међусобним окршајима.
Сведок је – током дугог и, на моменте, конфузног исказа, који је било тешко пратити – оспоравао и број Муслимана убијених у селу Кравица, у првој од масовних ликвидација после пада Сребренице у јулу, као и одговорност српских полицајаца који су осуђени за тај злочин.
Караџић (68), који је тада био председник Републике Српске и врховни командант њених оружаних снага, оптужен је за геноцид над око 7.000 Муслимана из Сребренице у данима након што је Војска РС, 11. јула 1995, заузела ту енклаву која је била под заштитом УН.
Побијајући ту оптужбу, Караџић тврди је да је у масовним гробницама око Зворника, из којих су тела убијених била ексхумирана, биле покопане и жртве пале при пробоју колоне АБиХ из обруча око Сребренице ка Тузли.
Сведок КW-12 тврдио је да је, током пробоја, од 11. до 13. јула 1995. „могао видети 1.500 до 1.700 – 2.000 мртвих“. Неки су, по његовим речима, страдали у три заседе ВРС, али је било и међусобних убистава. „Наиђе неко… нема документа, не зна бисмиле, није обрезан, одмах се убија“.
Након што је заробљен, 13. јула, сведок је, како је изјавио, био пребачен у земљорадничку задругу у Кравици, где су били други муслимански заробљеници.
У „првој просторији било је око 80 људи, није могло стати ни 100, ни 200 људи“. Након што га је стражар, пријатељ упутио у другу просторију, КW-12 је „чуо кратак рафал“ и „кроз прозор излетео и побегао“.
Према оптужници и ранијим пресудама Трибунала, српске снаге су у кравичком складишту тога дана убиле око 1.000 муслиманских заробљеника, а за тај злочин пред судом БиХ осуђено је неколико припадника специјалне полиције РС.
КW-12 тврдио је, међутим, да осуђени нису били у Кравици у време масакра, него у оближњим Сандићима и да их је он видео док су га, после заробљавања, српски војници туда спроводили. Тврдио је да је о томе после рата обавестио и тужилаштво у Сарајеву и агенцију СИПА, после чега су му тражили да потпише да „никада није био у Сребреници“. Из његовог исказа произлази да је сведок био у затвору после рата у БиХ.
Сведок је тврдио и да је код једног од погинулих у заседама при пробоју колоне АБиХ из Сребренице пронашао „100.000 марака“ које је, са другима, „попушио“, завијајући у њих дуван. „То нам је био папир дувански“.
Пре доласка у Сребреницу, по исказу сведока, припадници његове „16 муслиманске источне бригаде“ убили су, у околини Зворника, српске цивиле, али и муслиманске избеглице које су то виделе.
Тврдио је и да је, у мају 1992, био присутан када су околини Братунца двојици Срба одсечене главе, док је „један полицајац на ражњу испечен“.
После тога и убиства српског судије Горана Зекића, српске снаге су сведока, његовог оца „и све комшије Муслимане извеле из кућа и одвеле на стадион у Братунцу“. Убрзо су били пребачени у школу, где су их „шешељевци“ и „бели орлови“ мучили, тукли и убијали.
Описујући како је, потом, био међу 450 Муслимана који су били пребачени на Пале, а потом у Високо „на размену“, сведок је заплакао. „Не могу ништа лоше рећи о боравку на Палама, могу само да се захвалим полицајцима… Дошао сам у веома лошем стању, био сам сав исечен“, казао је, потврђујући да му је пружена медицинска помоћ.
Према оптужници која Караџића терети за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, који је у седам општина имао размере геноцида, Муслимани из Братунца су преко Пала били протерани.
Сведока одбране КW-12, сутра ће унакрсно испитивати тужиоци. Оптужница Караџића терети и за терор над цивилима у Сарајеву дуготрајним гранатирањем и снајперисањем и узимање за таоце припадника Унпрофора, 1992-95.
(Бета)
Бивши муслимански војник, сведок у Хагу, тврдио је и да је, у мају 1992, био присутан када су околини Братунца двојици Срба одсечене главе, док је „један полицајац на ражњу испечен“.
Осим у заседама Војске Републике Српске, они су страдали и у међусобним окршајима.
Сведок је – током дугог и, на моменте, конфузног исказа, који је било тешко пратити – оспоравао и број Муслимана убијених у селу Кравица, у првој од масовних ликвидација после пада Сребренице у јулу, као и одговорност српских полицајаца који су осуђени за тај злочин.
Караџић (68), који је тада био председник Републике Српске и врховни командант њених оружаних снага, оптужен је за геноцид над око 7.000 Муслимана из Сребренице у данима након што је Војска РС, 11. јула 1995, заузела ту енклаву која је била под заштитом УН.
Побијајући ту оптужбу, Караџић тврди је да је у масовним гробницама око Зворника, из којих су тела убијених била ексхумирана, биле покопане и жртве пале при пробоју колоне АБиХ из обруча око Сребренице ка Тузли.
Сведок КW-12 тврдио је да је, током пробоја, од 11. до 13. јула 1995. „могао видети 1.500 до 1.700 – 2.000 мртвих“. Неки су, по његовим речима, страдали у три заседе ВРС, али је било и међусобних убистава. „Наиђе неко… нема документа, не зна бисмиле, није обрезан, одмах се убија“.
Након што је заробљен, 13. јула, сведок је, како је изјавио, био пребачен у земљорадничку задругу у Кравици, где су били други муслимански заробљеници.
У „првој просторији било је око 80 људи, није могло стати ни 100, ни 200 људи“. Након што га је стражар, пријатељ упутио у другу просторију, КW-12 је „чуо кратак рафал“ и „кроз прозор излетео и побегао“.
Према оптужници и ранијим пресудама Трибунала, српске снаге су у кравичком складишту тога дана убиле око 1.000 муслиманских заробљеника, а за тај злочин пред судом БиХ осуђено је неколико припадника специјалне полиције РС.
КW-12 тврдио је, међутим, да осуђени нису били у Кравици у време масакра, него у оближњим Сандићима и да их је он видео док су га, после заробљавања, српски војници туда спроводили. Тврдио је да је о томе после рата обавестио и тужилаштво у Сарајеву и агенцију СИПА, после чега су му тражили да потпише да „никада није био у Сребреници“. Из његовог исказа произлази да је сведок био у затвору после рата у БиХ.
Сведок је тврдио и да је код једног од погинулих у заседама при пробоју колоне АБиХ из Сребренице пронашао „100.000 марака“ које је, са другима, „попушио“, завијајући у њих дуван. „То нам је био папир дувански“.
Пре доласка у Сребреницу, по исказу сведока, припадници његове „16 муслиманске источне бригаде“ убили су, у околини Зворника, српске цивиле, али и муслиманске избеглице које су то виделе.
Тврдио је и да је, у мају 1992, био присутан када су околини Братунца двојици Срба одсечене главе, док је „један полицајац на ражњу испечен“.
После тога и убиства српског судије Горана Зекића, српске снаге су сведока, његовог оца „и све комшије Муслимане извеле из кућа и одвеле на стадион у Братунцу“. Убрзо су били пребачени у школу, где су их „шешељевци“ и „бели орлови“ мучили, тукли и убијали.
Описујући како је, потом, био међу 450 Муслимана који су били пребачени на Пале, а потом у Високо „на размену“, сведок је заплакао. „Не могу ништа лоше рећи о боравку на Палама, могу само да се захвалим полицајцима… Дошао сам у веома лошем стању, био сам сав исечен“, казао је, потврђујући да му је пружена медицинска помоћ.
Према оптужници која Караџића терети за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, који је у седам општина имао размере геноцида, Муслимани из Братунца су преко Пала били протерани.
Сведока одбране КW-12, сутра ће унакрсно испитивати тужиоци. Оптужница Караџића терети и за терор над цивилима у Сарајеву дуготрајним гранатирањем и снајперисањем и узимање за таоце припадника Унпрофора, 1992-95.
(Бета)
Нема коментара:
Постави коментар