3. део...
Падобранац никад гладан није
јер у ранцу еуроблок крије...
Дани су се лагано низали један за другим. Поједине групице падобранаца сачињене од десетак или мање људи су повремено ишле на задатке извиђања или лакших и брзо изводљивих акција. Додуше и те акције су биле веома ризичне али то је падобранцима вец била рутина. Брзо су их завршавали по оном њиховом старом и добро увежбаном обичају. Дођи тихо, удари јако, заврши посао жестоко и брзо се изгуби. Често су и више група у истом дану ишле на различите задатке, по позиву других јединица или по наређењу главне команде, свеједно. То ником и није било важно.
Седим на камену поред главног асфалтног пута. Пушим и размишљам. Какви смо ми то људи. На ничијем лицу се не види страх, неодлучност, брига. Сваки дан се могло погинути, остати инвалид. То једноставно никоме није било важно, нити је било ко спомињао такву могућност. Повремено се чуло како људи планирају неке ствари кад се рат заврши. Али нису сви успели да остваре своје планове, нисмо се сви вратили живи.
Нека је лака земља нашим погинулим друговима.
Заборавити вас никада нећемо
Посматрам групицу војника што се окупила поред једне дрвене ограде. Њих 5 или 6. Видим код једног од њих бомбу у рукама, обратим пажњу шта раде, шта ће са њом. Мало ми је чудно, падобранци нису имали обичај да се играју са оружјем и у руке га узимају, сем кад треба да га користе и наравно када га чисте и одржавају. Видим један од старијих и искуснијих војника објашњава осталима како да сигурно поставе бомбу уместо мине, да осигурају по ноћи своју позицију у мрачним планинама. Како да појачају бомбу пластичним експлозивом. Насмешио сам се, увек се нешто ради. Пошао сам до провизорне кухиње, до магацина где је било нешто хране. Јело ми се нешто слатко, да питам имају ли нешто. Ја у суштини веома волим слатке ствари и то ми је највише недостајало. Пролазим кроз двориште и видим опет њих неколико. Бацају ножеве у неку даску, нацртали круг и центар у средини. Такмиче се у прецизности. Ко буде најгори ради сто склекова.
- Где си брате, откуд ти да свратиш, пита ме наш симпатицни и добри кувар,
- Ево, да видим шта радите
Кувар ме гледа љубопитљивим погледом. Није навикао да свраћамо често код њега, ретко смо кад шта тражили више од онога него што добијемо за оброк.
-Шта има ново, упитах
- Нема ништа, све по старом, хехее насмејао се
-Хајде реци шта ти треба
-Имаш ли нешто слатко можда
- Слатко, погледа ме зачуђено кувар и развуче лице у осмех
-Аха, слатко, можда чоколаду или нешто слично
- Хахахаааа, не могу да верујем
- Стварно те питам, не церекај се
-Има брате, наравно да има, добили смо еуроблокове за војску и сокиће
-Па дај, брзо сам рекао
-Донео је један
Узео сам еуроблок, онај мањи то беше али за мене у том моменту огроман. Осећао сам се као мало дете, обожавао сам кувара. Пођох без речи напоље у двотиште. Не гледам где идем већ пажљиво отварам, цепам омот и пазим да случајно не откинем комадић који би ми можда пао доле на земљу. Ма и да падне сигурно бих га узео и појео, нема везе, обрисао бих га од прашине.
- Оооо, еуроблок, одакле ти , зачух глас поред себе.
Погледах око себе скупили се око мене они што бацаше ножеве. И од мог омиљеног еуроблока појео сам само једно мало парченце. Поделили смо тај мали еуроблокчић. За срце ми се залепио тај комадић чоколаде. Од тог дана војска је добијала те лепе и слатке еуроблокове али није то баш дуго трајало.
Облизивали смо се као мачори после обилног оброка. Наравно тренутно актуелна тема је била чоколада, ко коју воли и сл. Ођедном су се сви ућутали, начуљли су уши и почели да ослушкују. Погледи су били упрти у ваздух, гледали смо негде горе у небеско плаветнило. Из далека се чуло тихо брујање авиона, убрзо смо препознали тај звук који смо скоро свакога дана по неколико пута слушали. Био је то звук НАТО авиона. Тај авион који је могао у тренутку убити неколико десетина па и више људи се приближавао. Био је то А-10, амерички авион убојитог дејстава, врло опасан. Није био много брз али је зато веома бучан, поготову кад почне да пуца из свог митраљеза. Могао је да лансира ракете које су биле у стању да возило претвори у гомилу растопљеног гвожђа. Једног Пинца нам је већ растопио. Момци који су били у њему су срећом били опрезни, чули су авион, видели га на време и искочили коју секунду пре но што се све претворило у безобличну масу. Та ракета је ишла директно на мотор, ваљда су биле тремовизијски навођене.
Брзо смо се склонили са чистог простора, никада се није знало хоће ли запуцати. Није ни тог дана. Завртели смо главама. Да, било је ту мало и спомињања фамилије али суштина је била да смо жалили што не дођу мало доле да се дружимо. Нажалост никада нису ни дошли доле, нити било ко од тих хабрих и одважних нато војника!!!
Пошао сам у собу где сам спавао. Гледам људе раскомотили се, неко лежи,неко чисти и подмазује оружје. Видим један броји муницију, нешто му није јасно. Бацим поглед на чизме сложене у ходнику, све чисте и изгланцане. Хехее, помислих се, е баш смо враголани, да лепо изледамо по сваку цену и било где па и ту у тим планинамам из којих нисмо знали да ли ћемо увек изаћи са цизмама на ногама. Сетих се строфе оне наше падобранске песме.
- падобранац никад тужан није
- јер око себе лепе цуре вије....
Нешто касније сам добио информацију да се спремим за сутра ујутру, идемо у извиђање у планине. Горе, где се није знало из ког ће се жбуна запуцати а могло је из сваког. Био је то део планине где је војска била измешана са шиптарима, било их је свуда у малим групицама.
наставиће се.....
Падос
Нема коментара:
Постави коментар