Кошаре 1998: ЛЕГЕНДАРНА 63. ПАДОБРАНСКА БРИГАДА

СРНА

У лето 1998.године, на борбеном задатку у рејону карауле Кошаре и Јуничке планине са јединицом се налазио и капетан прве класе "Срна". Био је то део легендарне 63. падобранске бригаде.

Задатак им је био спречавање преласка терориста из Албаније преко Проклетија. Наступајући као организована и ефикасна сила, припадници Војске Југославије су успешно заустављали колоне терориста са наоружањем и неисцрпан регрутни контигент терориста који су преносили наоружање. Тај део границе је изузетно тежак, неприступачан и пружа терористима, који одлично познају ове стазе, предност у односу на граничаре.

"Срна" се 21. јула спремао да пође у заседу. Налазио се у својој бази око 700м од села Ђоцај, поред Јуника, у коме је тада била команда шиптарских терористичких снага. У том подручју је било око 10000 терориста. Требало је да постави заседу на месту које је одређено посредством обавештајних органа. Пада вече. Њих десет сакривени су код места Жар Колиба. Наредни задатак је да извиде брдо Гуновац иза Ђоцаја, с кога се виде Јасић, Ђоцај и Јуник.

Дан пре, "Срна" и сада покојни мајор Остојић, мој стари знанац чија ће херојска дела ући у историју ратовања 63. падобранске бригаде, у улози извиђача су изашли на Гуновац одакле су осматрали терористе. "Срна" и Остојић су са војницима изашли на брдо дању. Иду водосливницом потока који је пресушио а која је сакривена великим жбуновима и густом шумом. Ходају изузетно опрезно, јер им лишће и гране испод ногу пуцају што их може одати терористима, ногу пред ногу. Осматрају, крећу се, треба им десетак минута да пређу само један метар. Свуда око њих су терористи. Борцима су лица премазана бојама и прекривена маскирним мрежама. У рукама имају аутоматске пушке Р-4 /"кикаш"/. Чују гласове терориста на око 30 м. али их још увек не виде. Остојић наређује војницима да сачекају у водосливници маскирани, а он са официрима "Змијом" и "Срном" излази на врх брда кроз шуму. Наилазе на макадамски пут који треба да пређу, а не знају да ли су терористи са друге стране пута. Иако су на врху не виде село. Остојић наређује да се попну на дрво. "Срна" се полако, крајње опрезно, пење да не би пукла која сува грана и седа на грану. Ставља пушку преко ногу, види тројицу терориста на 20-30 м. од дрвета на коме седи. Терористи седе у заклону, пуше и причају. На десет корака десно од њих један терориста корача и осматра. "Срна" силази са дрвета. Остојић жели да пређу на задњи нагиб брда, да осмотре Јуник, Ђоцај и Јасић. Пролазе користећи природне препреке - камење, стене, камене ограде. Иду један иза другог. Пузе преко ситних камечића и траве. "Срна" обезбеђује правац из села а Остојић и "Змија" од терориста на врху брда. Пузећи педесетак метара изузетно споро, јер су им терористи стално на 20-30 м, обилазе терористе и врх брда. Код камене ограде се заустављају и осматрају. Терориста који је стражарио на врху брда могао је за 3-4 секунде да сиђе, попне се на камену ограду и види их.

Остојић, "Срна" и "Змија" су спремни, свакоме је метак у цеви, бомбе припремљене. Алке од осигурача на бомбама су намештене, тако да бомба може да се активира на најмањи потез. Остојић и "Змија" ослушкују терористе, држе бомбе у рукама, док "Срна" црта ватрене тачке терориста у Јунику, њихово кретање, траншеје и стражаре. Успешно осматрање и уцртавање положаја терориста трајало је око сат времена. Враћају се истим путем, пузе педесетак метара. Тада уочавају десет терориста који иду ка врху брда. Остају да леже на десетак корака од терориста који их не уочавају. Терористи галаме, дижу пушке увис, нешто нишане. Међу њима има и старијих и млађих. Када су дошли до брда, на врху су чули гласове четири терориста али их нису видели. Очито је да су терористи тамо имали подземно склониште. Борци настављају даље и долазе до осталих војника из групе са којом, водосливницом долазе до Жар Колибе. На основу урађене скице Остојић је планирао сутрашњи напад на терористе у Гуновцу.

Након те акције "Срна" је добио задатак да организује заседу код Жар Колибе. Те вечери, само сат и по од повратка са извиђања, "Срна", око 19.00 часова, почиње да се спрема за заседу. Док се припремао радио уређајем га позива Остојић. "Срна" се налази у вртачи у којој чује Остојића на прекиде, али овај њега не чује. Излази из вртаче да би чуо Остојића. База у којој је "Срна" обезбеђена је стражарима, има три објекта - вртачу и два објекта који су направљени на ивици шуме од грана зимзеленог дрвећа и уклапају се у амбијент. У једном објекту су четири, а у друга два по три војника. Били су тихи и добро маскирани, тако да чобан који је ту чувао стоку није успео ни да их види, ни да их чује, иако им је пришао на само неколико корака. "Срна" је изашао два корака из вртаче и успоставио везу с Остојићем који му каже: "Срна, вечерас радиш онај посао на оном месту". "Срна" одговара:"Разумео сам". Један војник је требало да остане у бази да успоставља везу са караулом Кошаре. "Срна" оставља "Буцу" и каже му: "Одавде ћеш успостављати везу". Разговор траје двадесетак секунди. "Срна" креће према вртачи која је на два корака. Баш када је подигао ногу да закорачи у вратачу терористи, који су се пришуњали, нападају их, пуцају на "Буцу" и "Срну" са двадесет корака с леђа. Један метак пролази "Срни" кроз подлактицу десне руке и погађа "Буцу" у леву надлактицу. Метак кида "Срни" 7цм руке и откида му толико парче кости које пада поред њега. Од силине ударца метка "Срни" који скаче у вртачу испада пушка. Каже самом себи да је добро, што је погођен у руку. На себи има мајицу, џемпер и панцир. На џемперу види две рупе - улазну и излазну. Заврће рукав испод кога излази деформисано ткиво. Рана је врућа па не осећа бол. "Буца" га брзо превија са два прва завоја, али се крварење не зауставља јер је пукла артерија. "Срна" преко ране обмотава кошуљу која за 2-3 минута постаје сва мокра од крви. Почињу болови.

Терористи дејствују чеоно на наша три објекта која су у полукругу пречника 50 м. Борци одговарају на напад, отварају ватру и почињу пребацивање из једног објекта до врзине на ивици пута која је између њих и терориста. До врзине је брисани простор. Из заклона излази први војник док га двојица обезбеђују. Паљба је непрестана. Први војник се пребацује у врзину а онда креће други док га претходник и трећи у заклону обезбеђују. Док претрчавају пуцају. Када су сва тројица изашли у врзину на исти начин се пребацује и друга група из које један војник остаје поред рањеног "Срне". Војници покушавају да направе обухват терориста који добро познају терен. Увидевши да ће бити окружени терористи беже. Војници остају на 100 м. од врзине напред, на нагибу, изнад места одакле су терористи дејствовали. Тада почиње борба за "Срну".

Мрак полако пада а договор је да нема кретања возилима ноћу. "Срна" рачуна да ће остати у вртачи целе ноћи. Теши га то што нема јаке болове и да неће умрети у мукама. Зна да због крварења неће дочекати зору. Почиње, можда, његова последња ноћ. Хвата га општа слабост. Да ли је смрт већ дошла по њега ? Радио-уређајем војници обавештавају Остојића да имају рањеног. Легендарни Остојић који је изнад свега ценио животе својих војника и официра, крши правило о некретењу возила ноћу и шаље појачање у базу где је рањени "Срна". Појачање стиже 45 минута после рањавања. Техничар додаје "Срни" удлагу да се не би померио лакат. Убацују га у возило и крећу пут карауле Кошаре. "Пинц" у коме је " Срна" иде веома брзо по рупетинама и стенама које вире. Минути одлучују хоће ли "Срну" отргнути од смрти. "Пинц" међутим наилази на заседу терориста који су на 4-5 м. изнад пута, на ивици шуме под јаким нагибом, отворили ватру на возило. Искусни ратници, из "пинца" у покрету, одговарају жестоко пушкомитраљезом и аутоматским пушкама. На срећу извлаче се из заседе неповређени. Стижу на караулу, дају морфијум "Срни" против болова и осам боца инфузије. Лекар сматра да "Срна" неће издржати до јутра, јер не може да заустави крварење. Али "Срну" не дају његови ратни другови већ настављају битку са временом, битку за живот храброг ратника.

Иако је ризик максималан, јер су терористи по околним шумама, крећу за Ђаковицу. На челу је БОВ са припадницима батаљона војне полиције, иза њега "пинц" са рањеним "Срном", па "пинц" са рањеним "Буцом". На зачељу је БОВ. Без борбе силазе на пут Јуник-Ђаковица и иду према Смоници, јаком упоришту терориста. Минобацачка мина погађа БОВ на зачељу у точак. Посада излази из возила, заузима заклоне и ту остаје до зоре, а остатак колоне наставља. У Ђаковици "Срну" уносе у болницу и стављају га на операциони сто. "Срна" се сећа разговора лекара: "Да сечемо ?" Други каже: "Немој, млад је, можда ћемо успети да сачувамо". И успели су да подвежу артерију и зауставе крварење. После преспаване ноћи, "Срна" се ујутру буди и пита да ли му је рука ту. Затим га хеликоптером пребацују у Београд на ВМА. Битка за живот "Срне" је добијена. Добили су је он и његови саборци који су ризиковали своје животе да би га спасили.

У рату се живот, много више но у миру, цени и спашава по сваку цену. Када му је зарасла рука, "Срна" је, почетком агресије 1999, почео да ради. Могао је и скокове да изводи. За време агресије био је у служби трагања и спасавања наших пилота и трагања за НАТО пилотима. Када смо се јуна 2000. срели код команданта 63. падобранске бригаде, "Срна" је и даље на руци имао фиксаторе, али је и поред тога радио у елитној јединици Војске Југославије. Опоравак ће бити дуг али не сумњам да ће се такав борац успешно опоравити на радост своје породице и колега.

Те 1998, као и наредне године у време агресије на Кошарама је било изузетно тешко. Након погибије легендарног јунака мајора Остојића, дивног човека, хуманисте, врхунског старешине, искусног ратника, 28. јула 1998, потпуковник "Чарли", тада капетан прве класе, са групом добровољаца из јединице стигао је 1. августа у рејон Кошара. Код падобранаца постоји неписано правило које се чврсто поштује - када је јединица ангажована у борбеним дејствима онда се без позива јављају сви који су у резервном саставу. Између осталог, 63. падобранска бригада је и због тога легендарна. И сам сам био на одслужењу војног рока у падобранској бригади 1984/85.године.

Са "Чарлијем" је и "Змија". Извиђају терен. Преузимају , 3. августа, коту 502. на Раса Кошаресу, у пределу раскрснице шумских путева. Примају ту коту од групе извиђача. Тада пролази друга група извиђача која иде према Гурд нулу на 1310 м. Извиђачи с "пинцгауером" пролазе испод 501, али их нешто даље, на оштрој кривини, терористи погађају ракетом из ручног ракетног бацача. Иако не познаје терен на који је тек дошао, "Чарли" прискаче у помоћ нападнутим извиђачима. Креће са осам бораца који су се добровољно јавили, а међу њима су и два водника које су падобранци дошли да замене и који познају терен. Прилазе нападнутим извиђачима и виде терористе како беже у Албанију. Отварају ватру и убијају једног. Извиђачи имају једног погинулог и тројицу рањених. Терористи су их сачекали у заседи. Били су иза пањева одакле су испалили ракету, просули рафале из аутоматских пушака и побегли. Хеликоптер је убрзо стигао и одвезао рањене у болницу.

(одломак из књиге Милована Дрецуна "Други косовски бој" )

Бесмртни херој - Горан Остојић

Горан Остојић је рођен 1962. године у Бачком Добром Пољу (општина Врбас). У основну школу пошао је са пет година, када се са породицом преселио у Јагодину, са 17 година је као одличан ђак завршио гимназију. У основној школи привлачиле су га дисциплине које су постепено у њему обликовале будућег војника: био је радио аматер, аеро-моделар, завршио је курс прве помоћи, а са 13 година био је и добровољни давалац крви. У четрнаестој је измолио очеву сагласност, која је била обавезна, и постао најмлађи падобранац претходне Југославије у Аеро Клубу "Наша Крила", убрзо најмлађи пилот једриличар, затим је положио за моторну пилотажу. Волео је спортове који захтевају храброст и спремност да се прихвати изазов, па се уз кошарку и фудбал највише посвећивао каратеу.
Са сазревањем и завршетком гимназије као да је траса животног пута постајала све одређенија. Логичка последица ратничких корена и засипаног генетског кода, породичне традиције али и жеља да се у падобранству усаврши било је опредељење за војнички позив, упис на Војну академију и избор не код свих омиљеног смера-пешадије.
Као одличан питомац Војне академије, добио је елитни распоред: Ниш, 63. падобранска бригада. Војнички пут почео је од командира вода чете, до начелника оперативне службе и начелника штаба бригаде. Две године је командовао овом бригадом, био је најмлађи командант 63. падобранске бригаде и најмлађи командант бригаде у Војсци Југославије.

Горан Остојић, начелник штаба 63. Падобранске Бригаде,погинуо је на граници са Албанијом 28. јула 1998. код Јуника са пушком у руци како и доликује старешини његовог животног профила. Постхумно је унапређен у потпуковника (не знајући да је редовно предвиђен за тај чин, који му је требао бити додељен на дан јединице те године 14.10. ). Наступањем трагичног догађаја остали су без оца и мужа, син Богдан и супруга Марина , али је строј небеских ратника, хероја одбране наше дуге историје, добио хероја који ће га засигурно предводити једнако успешно и славно, као што је за живота предводио елитну јединицу земаљских ратника легендарне падобранске бригаде…

Носилац ордена за храброст. Основна школа у Јагодини носи његово име, као и меморијални падобрански куп.