8. део
Један дан, једна конзерва
зар треба више,
падобранцу ионако не треба више…
Покривен шаторским крилом и колико толико заштићен, бар од ветра, пред саму зору успео сам да задремам. Иако је целе ноћи умела да долети по нека минобацачка граната, ја сам ипак утонуо у сан. У једном моменту те ноћи сам толико био попиздео, ваљда су живци прорадили, да сам помишљао и да устанем и пођем назад, да се вратим. Један од Поручника је био одмах поред мене, склупчан и савијен, покривен делом мог шаторског крла. Те ноћи смо делили то крило заједно. Он није био у мом воду али је непосредно пред мрак долазио до нас, да нам пренесе неке инструкције и наређења, станице смо ноћу обично искључивали. Затекао га је мрак и више се није могао вратити. По ноћи је било немогуће ићи, преопасно и погибљено. Чује се сваки корак а не види се ко иде, те се лако могло догодити да припуца и неко од наших. Ниси смео и на срање да одеш. Не дај Боже. Скинеш гаће и у мраку се види несто бело, мислим дупе и ето белаја, помисле наши шиптарско кеће и .....
Почелоје да свиће, осетим поручника како се мрда, мрмља нешто и псује, стење, сав се укочио од хладноће, нога му утрнула и он уз болну гримасу покушава да је исправи. Хоћу да се нашалим,
-ппооруучччничеее, шшшта би, чу се из мојих уста испрекидан глас, тресу ми се вилице од хладноће, не могу да саставим нормално реч.
-Шта ти је, шта се десило, пита поручник нормалним гласом али ипак мало дрхтавим
- нннишшшта
Погледа ме само,
-морамо издржати, пази се, идем код мојих, сигурно се целе ноћи мисле где сам, јавио сам заменику да је све уреду али....
Само сам климно главом. Устајем полако, видим неки већ поустајали, гледају наоколо, меркају околину. Дрхтавим рукама палим цигарету. Полазим тешком муком неколико корака напред, да видим где је митраљезац са 84. Налазим га на истом месту где је и синоћ био, кад је сасеко шиптара испред себе. Прилазим му, нисам тих, гранчице се ломе под мојим ногама. Он се не океће, миран је. Десна рука му је на рукохвату 84. прст на обарачу, глава клонула у страну. Шта, није ваљда, прилазим, претрнуо сам, савијам се и полако га додирујем по рамену. Ођедаред је скочио, замало да саспе рафал. И он је зардемао мало, сад пред свитање, није могао више. Посматрам га, Боже, па он се није ни помакао од синоћ са места. Без заклона и шаторског крила, целе ноћи на хладној земљи је лежао и пазио очима и ушима упртих преко потока. Јао животе, колико се само намучио он те ноћи, једноставно је најебао, како се то обично каже.
Иако смо били на опасном месту и шиптари релативно близу, запалио сам малу ватру. Милина је била осетити топлину пламена. Људи који су били најближе наизменично су се грејали. Активности није било, преко потока је све било мирно. Неколико наших је отишло преко у извидницу, шиптара није било близу, но то није значило да можда неће да наиђу. Били смо ипак опрезни. Сиђох до потока, тек сада видим колико је шиптар близу пришао митраљесцу, на два метра је био до њега. Поред убијеног шиптара видим и бомба коју је држао, није стигао да извади осигурач, само до пола. Прилази ми другар и каже:
-Видео сам га, спремао се да баци бомбу на нас, није ни видео митраљез испред себе, гледао је у десно у нас.
- 84. нас је спасила, не би нам било спаса
-ми нисмо имали појма да је ту, нисмо га ни видели, пуцао сам преко, тек кад је 84. распалила видео сам крајичком ока како пада и гледа у нас са бомбом у рукама.
Време је пролазило полако, сунце је почело да се рађа и пробија кроз крошње дрвећа. Стидљиво али упорно да нас бар мало обасја после мркле и ледене ноћи. Померам се лево десно небили ухватио више зрака сунца. Не стиже никакво наређење за напад. Чудно, обично нападамо раном зором да изненадимо кад су уморни и неиспавани. Касније чујем остајемо ту то даљњег, чувамо тај пролаз по сваку цену, је р очекује се да шиптари туда крену. Утврђивали смо се.
А лево од мене:
" Следећег јутра док смо чекали даља наређења, прегледали смо погинуле терористе и узели њихово наоружање, опрему и документа које смо предали на даљу обавештајну обраду. Обазриво смо померали опрему која је свуда била разбацана мислећи да није којим случајем минирана. Закључили смо, по свему судећи да су се УЋК-е опасно уплашиле и оставиле све за собом бежећи главом без обзира. Било је доста сандука са муницијом за аутоматску пушку да нисмо морали до краја рата трошити нашу. Били су дарежљиви те су нам поред кинеских ручних бацача, граната и бомби оставили и један ПКТ- митраљез на постољу (трофеј који се данас налази у меморијалној соби 63. Падобранске бригаде). Било је и нешто конзерви са храном, „Данхил“ цигарета, куран који је на једној страни штампан на албанском језику а на другој на арапском писму, смрдљивих врећа за спавање – кинеских јер су све биле мале као да су прављене за одред извиђача полетараца. Униформе разних армија као на сајму војне опреме ( највише кинеске и немачке) и цивилна одећа са документима које су биле свуда разбацане. Све је указивало на то да су под нападом панике и страха „дезертирали“ из њихових редова.
Снабдевање храном и водом није било успостављено како треба, ваљда због нашег брзог напредовања. Тог дана пили смо воду из потока и јели храну коју су шиптари оставили. Умало нам двојица падобранаца не изгинуше због ранца са 5 кг алве коју смо у сласт појели УЋК-у у инат.
Дању је топлије, ваљда због сунца који се промаљао кроз облаке и маглу. Ноћ је хладна као у касну јесен иако је почетак маја. Добро су нам дошле оне смрдљиве кинеске вреће за спавање. Угурамо се до пола некако у њу. Битно је да нам се не смрзну ноге јер горе имамо панцир. Ђурђевдан је прошао пре неки дан и свако са својим мислима седи у шуми. Укључујемо транзистор који су УЋК-е у бежању оставили и тако се информишемо о бомбардовању НАТО снага по градовима Србије. Шиптари нас не остављају на миру. С времена на време у близини падне нека минобацачка граната. Срећа, непрецизни су."
Од колега са леве стране тог дана сам чуо да имамо рањене, збринути су на време и транспортовани у болницу. Наши људи су их сносили до подножја где их је преузимао санитет. Дан је полако пролазио, извиђачке групе су повремено одлазиле дубоко у шуму, ту И тамо се чуо по који рафал. Наилазили су на шиптаре по шуми јер њих је једноставно свуда око нас било. Тражили су најпогоднији начин за напад. Ближила се још једна ноћ. Појео сам тог дана још једну конзерву само. Једна конзерва, један дан. Обилан и хранљив оброк. Долазила је и трећа ноћ која је требало да се проведе у тој проклетој шуми на самом домаку циља, Раса Кошарес. Биће наша по сваку цену могло се чути мрмљање падобранаца у току дана. На лицима падобранаца се већ могао уочити умор, неиспаваност и исцрпљеност, непроспаване ноћи, хладноћа и мало хране чинили су своје. Воде већ одавно нисмо имали те смо пили воду из потока силазећи на чистину у поток и уједно једним оком пазили да не наиђу шиптари.
Дошла је још једна ноћ, не питајући је да ли је желимо. Покрила је падобранце. Људи са леве стране су поделили са нама пронађене кинеске вреће и остало што смо могли искористити. Ту сам ноћ мало више спавао у једној од оних смрдљивих кинеских вреца. Можда сам чак и нешто сањао.
наставиће се...
Падос
Један дан, једна конзерва
зар треба више,
падобранцу ионако не треба више…
Почелоје да свиће, осетим поручника како се мрда, мрмља нешто и псује, стење, сав се укочио од хладноће, нога му утрнула и он уз болну гримасу покушава да је исправи. Хоћу да се нашалим,
-ппооруучччничеее, шшшта би, чу се из мојих уста испрекидан глас, тресу ми се вилице од хладноће, не могу да саставим нормално реч.
-Шта ти је, шта се десило, пита поручник нормалним гласом али ипак мало дрхтавим
- нннишшшта
Погледа ме само,
-морамо издржати, пази се, идем код мојих, сигурно се целе ноћи мисле где сам, јавио сам заменику да је све уреду али....
Само сам климно главом. Устајем полако, видим неки већ поустајали, гледају наоколо, меркају околину. Дрхтавим рукама палим цигарету. Полазим тешком муком неколико корака напред, да видим где је митраљезац са 84. Налазим га на истом месту где је и синоћ био, кад је сасеко шиптара испред себе. Прилазим му, нисам тих, гранчице се ломе под мојим ногама. Он се не океће, миран је. Десна рука му је на рукохвату 84. прст на обарачу, глава клонула у страну. Шта, није ваљда, прилазим, претрнуо сам, савијам се и полако га додирујем по рамену. Ођедаред је скочио, замало да саспе рафал. И он је зардемао мало, сад пред свитање, није могао више. Посматрам га, Боже, па он се није ни помакао од синоћ са места. Без заклона и шаторског крила, целе ноћи на хладној земљи је лежао и пазио очима и ушима упртих преко потока. Јао животе, колико се само намучио он те ноћи, једноставно је најебао, како се то обично каже.
Иако смо били на опасном месту и шиптари релативно близу, запалио сам малу ватру. Милина је била осетити топлину пламена. Људи који су били најближе наизменично су се грејали. Активности није било, преко потока је све било мирно. Неколико наших је отишло преко у извидницу, шиптара није било близу, но то није значило да можда неће да наиђу. Били смо ипак опрезни. Сиђох до потока, тек сада видим колико је шиптар близу пришао митраљесцу, на два метра је био до њега. Поред убијеног шиптара видим и бомба коју је држао, није стигао да извади осигурач, само до пола. Прилази ми другар и каже:
-Видео сам га, спремао се да баци бомбу на нас, није ни видео митраљез испред себе, гледао је у десно у нас.
- 84. нас је спасила, не би нам било спаса
-ми нисмо имали појма да је ту, нисмо га ни видели, пуцао сам преко, тек кад је 84. распалила видео сам крајичком ока како пада и гледа у нас са бомбом у рукама.
Време је пролазило полако, сунце је почело да се рађа и пробија кроз крошње дрвећа. Стидљиво али упорно да нас бар мало обасја после мркле и ледене ноћи. Померам се лево десно небили ухватио више зрака сунца. Не стиже никакво наређење за напад. Чудно, обично нападамо раном зором да изненадимо кад су уморни и неиспавани. Касније чујем остајемо ту то даљњег, чувамо тај пролаз по сваку цену, је р очекује се да шиптари туда крену. Утврђивали смо се.
А лево од мене:
" Следећег јутра док смо чекали даља наређења, прегледали смо погинуле терористе и узели њихово наоружање, опрему и документа које смо предали на даљу обавештајну обраду. Обазриво смо померали опрему која је свуда била разбацана мислећи да није којим случајем минирана. Закључили смо, по свему судећи да су се УЋК-е опасно уплашиле и оставиле све за собом бежећи главом без обзира. Било је доста сандука са муницијом за аутоматску пушку да нисмо морали до краја рата трошити нашу. Били су дарежљиви те су нам поред кинеских ручних бацача, граната и бомби оставили и један ПКТ- митраљез на постољу (трофеј који се данас налази у меморијалној соби 63. Падобранске бригаде). Било је и нешто конзерви са храном, „Данхил“ цигарета, куран који је на једној страни штампан на албанском језику а на другој на арапском писму, смрдљивих врећа за спавање – кинеских јер су све биле мале као да су прављене за одред извиђача полетараца. Униформе разних армија као на сајму војне опреме ( највише кинеске и немачке) и цивилна одећа са документима које су биле свуда разбацане. Све је указивало на то да су под нападом панике и страха „дезертирали“ из њихових редова.
Снабдевање храном и водом није било успостављено како треба, ваљда због нашег брзог напредовања. Тог дана пили смо воду из потока и јели храну коју су шиптари оставили. Умало нам двојица падобранаца не изгинуше због ранца са 5 кг алве коју смо у сласт појели УЋК-у у инат.
Дању је топлије, ваљда због сунца који се промаљао кроз облаке и маглу. Ноћ је хладна као у касну јесен иако је почетак маја. Добро су нам дошле оне смрдљиве кинеске вреће за спавање. Угурамо се до пола некако у њу. Битно је да нам се не смрзну ноге јер горе имамо панцир. Ђурђевдан је прошао пре неки дан и свако са својим мислима седи у шуми. Укључујемо транзистор који су УЋК-е у бежању оставили и тако се информишемо о бомбардовању НАТО снага по градовима Србије. Шиптари нас не остављају на миру. С времена на време у близини падне нека минобацачка граната. Срећа, непрецизни су."
Од колега са леве стране тог дана сам чуо да имамо рањене, збринути су на време и транспортовани у болницу. Наши људи су их сносили до подножја где их је преузимао санитет. Дан је полако пролазио, извиђачке групе су повремено одлазиле дубоко у шуму, ту И тамо се чуо по који рафал. Наилазили су на шиптаре по шуми јер њих је једноставно свуда око нас било. Тражили су најпогоднији начин за напад. Ближила се још једна ноћ. Појео сам тог дана још једну конзерву само. Једна конзерва, један дан. Обилан и хранљив оброк. Долазила је и трећа ноћ која је требало да се проведе у тој проклетој шуми на самом домаку циља, Раса Кошарес. Биће наша по сваку цену могло се чути мрмљање падобранаца у току дана. На лицима падобранаца се већ могао уочити умор, неиспаваност и исцрпљеност, непроспаване ноћи, хладноћа и мало хране чинили су своје. Воде већ одавно нисмо имали те смо пили воду из потока силазећи на чистину у поток и уједно једним оком пазили да не наиђу шиптари.
Дошла је још једна ноћ, не питајући је да ли је желимо. Покрила је падобранце. Људи са леве стране су поделили са нама пронађене кинеске вреће и остало што смо могли искористити. Ту сам ноћ мало више спавао у једној од оних смрдљивих кинеских вреца. Можда сам чак и нешто сањао.
наставиће се...
Падос
Нема коментара:
Постави коментар