Репортери „Новости“ путевима страдања и славе српске војске (7): Острво Видо: У маузолеју 1.289 српских војника. У Плавој гробници вечни мир за десет хиљада изнемоглих јунака.
Брод у тишини, плови под грчком и српском заставом. После двадесетак минута вожње од Крфа, спушта сидро на Видо. Мало пристаниште сачувало је аутентичност из времена када су довде, сваки час, пристизале лађе са изнемоглим српским војницима. И отискивале се, одавде, према пучини одвозећи умрле.
Нема сирене, ни једне једине речи која би нарушила вечни мир јунака. А брод, пун. Путници само подижу камере. Сваки жели да понесе слику острва смрти.
Пред нама неми сведок српског страдања и славе. Шта би све могле да испричају столетни маслињаци, да којим случајем могу да говоре?
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
На обали је бели мермерни споменик, представља анђела који крилом дочекује и испраћа бродове. И велики, мермерни крст, симбол вере страдалих. Десно, уском стазом између маслињака и четинара, долазимо до маузолеја. У камену је, изнад улаза, исписано: “Српским јунацима – Југославија”. Маузолеј је подигао краљ Александар Карађорђевић Ујединитељ, 1923. године.
Млади песник, Јелисије Андрић, на Крфу бележи потресне стихове о трагедији јунака са Вида:
“Нећете чути и нећете знати.
Али мајке ваше?
Шта ћемо им рећи, кад нам их време с домовином врати?
Ко ће им смети бол да зада већи, ко ће им од вас задњи поздрав дати?
Ко ће им рећи где сте закопати”?
А Милутин Бојић, својом чувеном “Плавом гробницом” подигао је поетски споменик страдалницима.
“Нећете чути и нећете знати.
Али мајке ваше?
Шта ћемо им рећи, кад нам их време с домовином врати?
Ко ће им смети бол да зада већи, ко ће им од вас задњи поздрав дати?
Ко ће им рећи где сте закопати”?
А Милутин Бојић, својом чувеном “Плавом гробницом” подигао је поетски споменик страдалницима.
И сам је са српском војском прошао голготу Албаније. Иако тешко оболео, после операције у Скадру, није хтео да оде на опоравак док и последњи српски војник није укрцан на брод за Крф.
Враћамо сећање, које је у Монографији о Александру Карађорђевићу записао Бранислав Глигоријевић:
- Као и већина његових војника, регент Александар је на путу кроз Албанију преживео велике физичке патње. Био је упоран, баш као и они, и последњим делићима снаге настављао је да хода…
Црногорски краљ Никола га је у Скадру, после тешке операције, молио и наговарао да пође с њим у Италију. Да је боље за његово здравље да је тамо, где би му италијански краљ ставио на располагање један од својих замкова на мору. А доцније, кад буде потребно, може се придружити својој војсци. Александар му је шкрто одговорио: “Ђедо, хвала теби и италијанском краљу. Али се ја од својих војника не могу раставити. Судбина њихова је и моја судбина”.
Видо. Само се тишина чује. Иза тешких камених зидова маузолеја почива 1.289 српских јунака. Ходници костурнице, налик су на уске улице. Читав град мртвих! Свака касета са костима, једна је судбина. Сатрто огњиште, тамо, у отаџбини. А они, овде, у далекој земљи нису стигли ни да осете њену лепоту. Цвет лимуна био им је венац, уместо модре завичајне шљиве.
Читамо имена са касета: Милош Илић, редов, Драгутин Рељић, каплар, Јефтимије Стевановић… Васа Шајковић… Мирко Аћимовић, редов 8. пука, Глибовац код Смедеревске Паланке.
Имена… Имена, у белом мермеру. Свако име сложено ћириличним редом.
фото: Игор Милинковић
Хладно је у овим ходницима костурнице кроз које, на тренутке промичу сенке. Тако нам се, у тренутку, учине људи који тумарају, тражећи неког свог у дубини. Пружају руке, као да желе да их додирну.
- Кога тражиш? – пита Данијел Мачетић.
- Презиме Јовановић – стиже одговор.
- То ти је у једанаестом квадрату – допире глас.
- Је ли неко твој?
- Није… Обећао сам другу да ћу му потражити деду… И донесем му фотографију плоче са именом – каже Данило Вујичић из Београда.
У једној лађи, са Вида, умрле је испраћао и митрополит Димитрије.
Над морем је одржао помен.
Прелио је, вином воду.
Личио је, у том тренутку, на свеца.
Говорио је: “Острво Видо је српски Јерусалим.
Нека оно буде збориште потомака ових мученика.
А, ви, који сте преживели, казујте да су им гробови ови, морски вали.”
Над морем је одржао помен.
Прелио је, вином воду.
Личио је, у том тренутку, на свеца.
Говорио је: “Острво Видо је српски Јерусалим.
Нека оно буде збориште потомака ових мученика.
А, ви, који сте преживели, казујте да су им гробови ови, морски вали.”
У дну, на самом крају једног од ходника, на каменој полици, остављене свеће. Нису паљене. Босиљак и дрвени резбарени крстићи. У пластичним кутијицама остављено и грумење родне груде. “Брате, донела ти сестра комадић отаџбине за којом си чезнуо”. У потпису: Цвета (нечитко презиме), Јошаничка Бања. На другој страни, цигарете. Наслагане за читаву чету. Они који су их, овде, оставили ваљда су мислили да су их умрли били жељни у мукама.
У делу Маузолеја из ког се ходници рачвају у дубину, испод мозаика Христовог распећа, иконице и везени пешкири. Ко их је оставио? Нема потписа, али је вез очигледно настајао под прстима некога веома блиског. Сестре? Кћерке?
Неко је исплео и венац од кадифа, онакав, какав се ставља око иконе, уочи крсне славе. Неко, у флашици донео воду са завичајног извора. Мислио је, вероватно, да су умирали жедни.
У сећању доктора Владимира Станојевића, лекара српске војске, санитетског ђенерала, који је на Виду видао ране умирућих, остало је забележено:
- Овде су стизали они којима није било спаса. Ни воду, ни храну, нису могли да примају. Довезени су, само да овде умру… Стотину и више умирало је у једном дану. Гомила људских лешева, наслаганих као метарска дрва. У висини више од човечијег раста. А у дужини пружала се на десетину метара и више.
Сахрањивани су плитко, а кад ни у земљи више није било места, француска лађа их је, у зору, носила на југ острва и тамо их спуштала у море. Сваког дана долазила је лађа са гробарима да их потоваре и пренесу у Плаву гробницу, на чијем је дну вечни мир нашло најмање десет хиљада душа.
Излазимо из дома мртвих душа и, таман да се запитамо како то да овде, осим посетилаца, никог живог нема, пред нас је изашла девојка, која је управо очистила стазу од пристаништа. Сваки листић, сваку осушену иглицу четинара је покупила.
Ја сам Василика Петровић – пружила је руку.
- Петровић? Јесмо ли добро чули?
- Да, Петровић. Мој деда је Србин. Дошао је на Крф са војском. Оженио се мојом баком, Гркињом. Ја сам њихова најмлађа унука.
- А, из ког краја Србије је твој деда?
- Живота! Шумадинац! Само ја никада нисам била тамо – говори Василика више на грчком. – Поверено ми је да се старам о Маузолеју. Вероватно је то и због деде.
Девојка прича да нема дана да, током летњих месеци, овде, неко из Србије не дође. Још бисмо с њом причали, али је већ време за договорени пут на пучину. Тамо, где су лађе одвозиле умрле.
Вечерње новости - Србин.инфо
Нема коментара:
Постави коментар