9. део
Кад тенк помаже
падобранцу је најтеже
Јутро, сунце је већ почело да се појављује кад сам се пробудио. Питам колегу, што ме ниси будио да те мало заменим. Каже нисам хтео, било ме је жао.
- Лези сад спавај, ја сам будан и нећу спавати више, рекао сам му.
Био сам заменик командира вода и командир првог одељења, можда ме зато није хтео будити.
Међутим није се много наспавао, добили смо наређење да се преместимо којих стотину метара у десно. Да се раширимо. Било нас је нешто мање него кад смо пошли и требало је покрити широку линију. Имали смо рањене, а замене није још било. Док смо мењали положај припуцали су на нас али смо им брзо дали до знања да са нама нема шале. Одмах након тога уследила је минобацачка паљба са њихове стране и опет нам двојицу ранише, погодише их гелери. Још два мање, јб-га.
Нас тројица се сместисмо у један од оних њихових бункера. Пребацисмо балване на супротну страну код грудобрана. Седимо и чекамо. Понека граната долети али ништа. Заглушујућа експлозија нам само даје до знања да је близу пала, засује нас мало земљом и поломљеним гранама али без последица. Касније у разговору са једним од официра сазнам да смо распоређени у облику благе потковице и да ће моја десна страна кренути у напад, додуше доста су далеко од нас. Наше је да не дозволимо ни по коју цену да се шиптари спусте са брда на нашу страну, кад их наши потисну. Значи имали су само једну могућност да се повуку и то према Албанији.
Колега лево од мене прича:
" Дан је леп и после хладне ноћи прија нам сунце. Да нисмо сами подсећа нас повремено албанско гранатирање, надлетање нато авиона и беспилотне летелице. Долази група наших инжењераца. Задатак им је да поставе минско поље десетак метара испред нас и потока како би смо се обезбедили од напада.
Голобраде момке предводи млади поручник. Тек су два-три месеца у војсци а обученији су у свом послу боље од неких који су цели војни рок провели у касарни. Дајемо им наше панцире, они немају своје. Сад се сигурније осећају. Сигурност им повећава и наш подофицир који заједно са њима поставља мине. Задатак нам је да им пружимо подршку у случају напада на њих. При постављању мина на једном делу који је очигледно прегледан за УЋК-е , терористи су припуцали на њих. Момци су се повукли и наставили постављање мина на другом делу терена, десно од нас. Опет су се вратили на овај део који је остао неизминиран. Нико није пуцао по њима па су мирно радили. У једном тренутку су их шиптари приметили и запуцали по њима. Том приликом је у главу рањен њихов поручник. Ми смо узвратили ватру из свих оружја не би ли помогли повлачење минера који су били на тој чистини. Један падобранац је са заплењеним ПКТ-ом на постољу шарао по положајима шиптара без престанка. Добро да је пре борбе повезао неколико десетина реденика са по 50 метака. Проблем је био што тај митраљез није могао да престане а пуца кад једном крене, био је нешто покварен. Цев митраљеза је мењала боју због температурних промена и непрестаног пуцања.
Наш подофицир је позивао у помоћ некога са завојем да превију поручника јер је овај добро био обливен крвљу. Један падобранац је искочио из заклона, потрчао преко потока ка подофициру и рањеном поручнику, не схватајући да је улетео у минско поље који су минери поставили неки сат пре тога. Само га је Бог сачувао те није нагазио на неку мину. Сва тројица су се скупила иза једне дебеле букве и зауставили колико-толико крварење док су им куршуми летели изнад глава. Ситно грање и лишће са крошње је свуда око њих. Минери, млади војници нису до сада учествовали у оваквом окршају те су само унезверено и уплашено стајали шћућурени, како се где ко задесио у неком колико толико природном заклону. Ово им је први пут да постављају минско поље а да се шиптари налазе буквално двадесетак метара испред њих. Извукли смо са тог брисаног простора и рањеног поручника и остале војнике минере без већих последица. Момци су нам до неба захваљивали. Један рече:
Сада су ми јасне све прице о падобранцима.
За тих десетак минута колико је трајала борба потрошено је око 2 до 3 сандука са муницијом, рачунајући и ПКТ. Ни шиптари нису били штедљиви. Гађали су нас и противавионским митраљезом Бровинг, калибра 12,7 мм. Сви около су се узбунили мислећи да је кренуо општи напад шиптара на нас, на нашу страну.
Убрзо је почео напад са десне стране. Шта се тамо дешавало:
" Мувамо се около и чекамо, одједном неколико рафала, пуцњава и чујем познати грлати глас. Подофицир који се са групом јуче није вратио, жив је. Притрчавам са јос једним војником, подржимо их ватром и они се пребацише на нашу страну потока. Хвала Богу. Сазнајем да су били приковани и целу ноћ нису смели да мрдну да не падну у ватру између нас и непријатеља. Кажу нису смели ни да мрдну, целу ноћ су слушали шиптарске гласове и причу, наравно ништа нису могли разумети. Каже подофицир, ‘бем му, морам почети да учим шиптарски.
Командири одоше позади на договор где и шта даље. Стигла је одлука, Раса мора да се узме да би парирали Кошарама. Добисмо за подршку два тенка. Поче напад. Таман смо изашли на Расу, испред нас искрчена шума са високим пањевима. Са друге стране видимо непријатеља и бункер од дебала, кад чусмо повик од једног нашег да смо у минском пољу. Назад нема само напред до путића који није миниран. Један тенк десно од мене један лево и на њему командир Поручник. Командује, крећемо напред, газимо пропланак. Тада поче да гори небо и земља. Топови, минобацачи, ракете, зоље, све што су имали испалили су у нас . Чујем јауке око мене, осећам да нисам на земљи и ударац. Испред мене кад се разиђе прашина само небо. Да ли сам стао на мину или ме погодила мина или сам се саплео или...... Ништа ме не боли сем кичме. Устајем, добро је. Гледам око себе има рањених. Лакше рањени ми говоре, не шаљи никог са мном држите се , сам ћу до санитета. Као по договору рањени су долазили да ми се јаве да сами напуштају положај. Нико није хтео да га неко прати и сви су викали, теби овде људи више требају. Невероватни момци. Оне теже рањене људи су евакусили и одмах се враћали на прву линију. Тенкови пуцају, чини ми се не тако вешто. Напредујемо полако и тад чујем командира што је био на тенку, јавља се промуклим гласом преко везе: Рањен сам, морам назад није страшно али морам, преузми команду и верујем да знаш шта треба, верујем у тебе.
Видим тенк и један и други у рикверц, остављају нас. Не знам зашто. Нема времена за рамишљање, него напред. Брзим погледом оценим да пропланак префорсирати не могу. Са жаљењем гледам тих тридесетак метара које не могу да освојим, само да не одоше тенкови.... и одлучим. Сви назад на врх брда, распоредите се пребаците се један по један строго путем да не би упали у минско поље... Опет граната и опет небо испред мене. Већ по навици брзи преглед, мрднем се, устајем, опет ми није ништа. Хвала ти Свети Краљу. Падоше ми мисли и осетих мир и спокој као никад до тад. Испратио сам све док су се људи извукли и кренем задњи . Видим пар шиптара како ме опкољавају устанем лагано, опалим пар метака у њиховом правцу и полако почнем да се извлачим из минског поља. То извлачење је трајало пола сата скоро. Престаје канонада, престаје пуцњава, чујем испред нас из једног бункера плач и јаук. Усред ничије земље између два балвана плаче заборављени војник неке тамо јединице и у крилу му лежи крвав друг у хропцу. Подигох се на колена, видим примичу им се шиптари. Потрчао сам према њима и викнуо за мном децо. Брзо двојица помозите им. Два падобранца су одмах кенула. Утрчао см на руб минског поља са још пар момака, отворисмо ватру на шиптаре. Поред нас протрчаше најближа двојица, отворише шаторско крило, убацише рањеника и помогоше војнику који је остао уз њега да се извуку. Нема из чега нас нису гађали тог дана.
. Нисмо више напредовали али се нисмо ни повлачили. Шиптари су покушавали да се врате на своје првобитне положаје али им ми јаком паљбом то нисмо дозвољавали. Дан се полако ближио крају.
Почиње да пада четврта ноћ коју нећемо спавати. Распоредио сам војску и погледах пар метара од места где сам одлучио да ћу да будем, у заклону лежи Капетан. Бледог лица, уморан, видим униформа поцепана, нешто га је закачило изгледа али није страшно. Пришао сам и рекао хвала Богу нисам сам. Попричасмо мало, шта даље, како сутра. Касније погледах низ линију коју сам заузео пребројах. 20 бораца од 46 колико нас је пошло. Паде ноћ. Схватисмо да данима нисмо ништа јели, воду смо пили из потока. Замолих капетана да позове и тражи бар храну ако немају људи. Не добисмо ништа. Тражили смо од других јединица које су ту у близини биле, не знам можда ни оне нису имале. Поделисмо шта имамо. Беше опет око поноћи, ватромет на небу. Гледам, чини ми се баш изнад нас. Светло детонација, прашина, камење пршти па тишина и опет мрак. Гађали су место где смо се тукли, а сад су тамо шиптари , смејемо се. Опет ватромет и опет по њима . Добро је и њих да докаче мало, па макар и случајно. Прошло је неких сат времена и ...... светлост, ватра, грмљавина, ударци, тишина, мрак, немам ваздуха. Отварам очи и дубок уздах, опет светлот, ватра грмљавина ударци, тишина, мрак. Чујем јаук, погодили су и нас. Све ме боли, гурнем човека до себе. Погледа ме разрогачено и уплашено. Лупих га по шлему и рекох, за мном неко кука горе, полази. Кренуо сам по звуку и гласно позвао да ми се јаве именом сви. Дођох до места одакле сам чуо јаук. Двојица падобранаца. Погледах једног нога му се расцветала, узимам први завој спајам комаде колико год могу и мотам преко униформе. Затежем јако, зовем остале да дођу, погледам другог и видим расцветала се чизма. Питао ме, је ли све ту. Одговарам, ма наравно не брини ништа. Тражи да скинем чизму али ја већ спајам чизму завојем, враћам прсте унутра и кажем, само ти цепај овако биће то добро, још ћеш ти бити добар конобар. Однесоше их. Остадох са мало људи. Поново распоредих људе. Прилазим капетану а њему изнад главе у дрво закуцан гелер величине секире. Избуљио се у мене. Дај прегледај ме, и почнем да се скидам ту на сред линије. Сва одећа на мени је била исцепана избушена, новчаник и све што ми је било у горњем десном џепу комбинезона. Капетан гледа, нема повреда, цео си каже. Захваљујем се у себи Богу, вадим из другог џепа онај мали дрвени крстић што за сина купих у Манастиру. Гледам га и пољубих га нежно."
Ми смо доле чули да се води велика борба. Нетремице смо осматрали преко потока и чекали. Испред нас је сада било минско поље. У неколико наврата су покушали да се пробију, потиснути нашим падобранцима са десне стране. Није баш то могло, поклопимо их јаком паљбом и натерамо у бег. Мртве нису носили са собом. Наши снајперисти су били више него успешни а и 84.-ке са једним заплењеним шиптарским ПКТ-ом су недвосмислено давали до знања ко је газда шуме. Падобранци су опет као И увек сихронизовано радили свој посао. Долазила је још једна ноћ, још једна дугачка и хладна, више не знам ни која преду. Све ми се нешто помешало, постало ми је све свеједно. Ту сам и шта, то ми је што ми је, мени као и свим мојим падобранцима.
Падос
Крај
Кад тенк помаже
падобранцу је најтеже
Јутро, сунце је већ почело да се појављује кад сам се пробудио. Питам колегу, што ме ниси будио да те мало заменим. Каже нисам хтео, било ме је жао.
- Лези сад спавај, ја сам будан и нећу спавати више, рекао сам му.
Међутим није се много наспавао, добили смо наређење да се преместимо којих стотину метара у десно. Да се раширимо. Било нас је нешто мање него кад смо пошли и требало је покрити широку линију. Имали смо рањене, а замене није још било. Док смо мењали положај припуцали су на нас али смо им брзо дали до знања да са нама нема шале. Одмах након тога уследила је минобацачка паљба са њихове стране и опет нам двојицу ранише, погодише их гелери. Још два мање, јб-га.
Нас тројица се сместисмо у један од оних њихових бункера. Пребацисмо балване на супротну страну код грудобрана. Седимо и чекамо. Понека граната долети али ништа. Заглушујућа експлозија нам само даје до знања да је близу пала, засује нас мало земљом и поломљеним гранама али без последица. Касније у разговору са једним од официра сазнам да смо распоређени у облику благе потковице и да ће моја десна страна кренути у напад, додуше доста су далеко од нас. Наше је да не дозволимо ни по коју цену да се шиптари спусте са брда на нашу страну, кад их наши потисну. Значи имали су само једну могућност да се повуку и то према Албанији.
Колега лево од мене прича:
" Дан је леп и после хладне ноћи прија нам сунце. Да нисмо сами подсећа нас повремено албанско гранатирање, надлетање нато авиона и беспилотне летелице. Долази група наших инжењераца. Задатак им је да поставе минско поље десетак метара испред нас и потока како би смо се обезбедили од напада.
Голобраде момке предводи млади поручник. Тек су два-три месеца у војсци а обученији су у свом послу боље од неких који су цели војни рок провели у касарни. Дајемо им наше панцире, они немају своје. Сад се сигурније осећају. Сигурност им повећава и наш подофицир који заједно са њима поставља мине. Задатак нам је да им пружимо подршку у случају напада на њих. При постављању мина на једном делу који је очигледно прегледан за УЋК-е , терористи су припуцали на њих. Момци су се повукли и наставили постављање мина на другом делу терена, десно од нас. Опет су се вратили на овај део који је остао неизминиран. Нико није пуцао по њима па су мирно радили. У једном тренутку су их шиптари приметили и запуцали по њима. Том приликом је у главу рањен њихов поручник. Ми смо узвратили ватру из свих оружја не би ли помогли повлачење минера који су били на тој чистини. Један падобранац је са заплењеним ПКТ-ом на постољу шарао по положајима шиптара без престанка. Добро да је пре борбе повезао неколико десетина реденика са по 50 метака. Проблем је био што тај митраљез није могао да престане а пуца кад једном крене, био је нешто покварен. Цев митраљеза је мењала боју због температурних промена и непрестаног пуцања.
Наш подофицир је позивао у помоћ некога са завојем да превију поручника јер је овај добро био обливен крвљу. Један падобранац је искочио из заклона, потрчао преко потока ка подофициру и рањеном поручнику, не схватајући да је улетео у минско поље који су минери поставили неки сат пре тога. Само га је Бог сачувао те није нагазио на неку мину. Сва тројица су се скупила иза једне дебеле букве и зауставили колико-толико крварење док су им куршуми летели изнад глава. Ситно грање и лишће са крошње је свуда око њих. Минери, млади војници нису до сада учествовали у оваквом окршају те су само унезверено и уплашено стајали шћућурени, како се где ко задесио у неком колико толико природном заклону. Ово им је први пут да постављају минско поље а да се шиптари налазе буквално двадесетак метара испред њих. Извукли смо са тог брисаног простора и рањеног поручника и остале војнике минере без већих последица. Момци су нам до неба захваљивали. Један рече:
Сада су ми јасне све прице о падобранцима.
За тих десетак минута колико је трајала борба потрошено је око 2 до 3 сандука са муницијом, рачунајући и ПКТ. Ни шиптари нису били штедљиви. Гађали су нас и противавионским митраљезом Бровинг, калибра 12,7 мм. Сви около су се узбунили мислећи да је кренуо општи напад шиптара на нас, на нашу страну.
" Мувамо се около и чекамо, одједном неколико рафала, пуцњава и чујем познати грлати глас. Подофицир који се са групом јуче није вратио, жив је. Притрчавам са јос једним војником, подржимо их ватром и они се пребацише на нашу страну потока. Хвала Богу. Сазнајем да су били приковани и целу ноћ нису смели да мрдну да не падну у ватру између нас и непријатеља. Кажу нису смели ни да мрдну, целу ноћ су слушали шиптарске гласове и причу, наравно ништа нису могли разумети. Каже подофицир, ‘бем му, морам почети да учим шиптарски.
Командири одоше позади на договор где и шта даље. Стигла је одлука, Раса мора да се узме да би парирали Кошарама. Добисмо за подршку два тенка. Поче напад. Таман смо изашли на Расу, испред нас искрчена шума са високим пањевима. Са друге стране видимо непријатеља и бункер од дебала, кад чусмо повик од једног нашег да смо у минском пољу. Назад нема само напред до путића који није миниран. Један тенк десно од мене један лево и на њему командир Поручник. Командује, крећемо напред, газимо пропланак. Тада поче да гори небо и земља. Топови, минобацачи, ракете, зоље, све што су имали испалили су у нас . Чујем јауке око мене, осећам да нисам на земљи и ударац. Испред мене кад се разиђе прашина само небо. Да ли сам стао на мину или ме погодила мина или сам се саплео или...... Ништа ме не боли сем кичме. Устајем, добро је. Гледам око себе има рањених. Лакше рањени ми говоре, не шаљи никог са мном држите се , сам ћу до санитета. Као по договору рањени су долазили да ми се јаве да сами напуштају положај. Нико није хтео да га неко прати и сви су викали, теби овде људи више требају. Невероватни момци. Оне теже рањене људи су евакусили и одмах се враћали на прву линију. Тенкови пуцају, чини ми се не тако вешто. Напредујемо полако и тад чујем командира што је био на тенку, јавља се промуклим гласом преко везе: Рањен сам, морам назад није страшно али морам, преузми команду и верујем да знаш шта треба, верујем у тебе.
Видим тенк и један и други у рикверц, остављају нас. Не знам зашто. Нема времена за рамишљање, него напред. Брзим погледом оценим да пропланак префорсирати не могу. Са жаљењем гледам тих тридесетак метара које не могу да освојим, само да не одоше тенкови.... и одлучим. Сви назад на врх брда, распоредите се пребаците се један по један строго путем да не би упали у минско поље... Опет граната и опет небо испред мене. Већ по навици брзи преглед, мрднем се, устајем, опет ми није ништа. Хвала ти Свети Краљу. Падоше ми мисли и осетих мир и спокој као никад до тад. Испратио сам све док су се људи извукли и кренем задњи . Видим пар шиптара како ме опкољавају устанем лагано, опалим пар метака у њиховом правцу и полако почнем да се извлачим из минског поља. То извлачење је трајало пола сата скоро. Престаје канонада, престаје пуцњава, чујем испред нас из једног бункера плач и јаук. Усред ничије земље између два балвана плаче заборављени војник неке тамо јединице и у крилу му лежи крвав друг у хропцу. Подигох се на колена, видим примичу им се шиптари. Потрчао сам према њима и викнуо за мном децо. Брзо двојица помозите им. Два падобранца су одмах кенула. Утрчао см на руб минског поља са још пар момака, отворисмо ватру на шиптаре. Поред нас протрчаше најближа двојица, отворише шаторско крило, убацише рањеника и помогоше војнику који је остао уз њега да се извуку. Нема из чега нас нису гађали тог дана.
. Нисмо више напредовали али се нисмо ни повлачили. Шиптари су покушавали да се врате на своје првобитне положаје али им ми јаком паљбом то нисмо дозвољавали. Дан се полако ближио крају.
Почиње да пада четврта ноћ коју нећемо спавати. Распоредио сам војску и погледах пар метара од места где сам одлучио да ћу да будем, у заклону лежи Капетан. Бледог лица, уморан, видим униформа поцепана, нешто га је закачило изгледа али није страшно. Пришао сам и рекао хвала Богу нисам сам. Попричасмо мало, шта даље, како сутра. Касније погледах низ линију коју сам заузео пребројах. 20 бораца од 46 колико нас је пошло. Паде ноћ. Схватисмо да данима нисмо ништа јели, воду смо пили из потока. Замолих капетана да позове и тражи бар храну ако немају људи. Не добисмо ништа. Тражили смо од других јединица које су ту у близини биле, не знам можда ни оне нису имале. Поделисмо шта имамо. Беше опет око поноћи, ватромет на небу. Гледам, чини ми се баш изнад нас. Светло детонација, прашина, камење пршти па тишина и опет мрак. Гађали су место где смо се тукли, а сад су тамо шиптари , смејемо се. Опет ватромет и опет по њима . Добро је и њих да докаче мало, па макар и случајно. Прошло је неких сат времена и ...... светлост, ватра, грмљавина, ударци, тишина, мрак, немам ваздуха. Отварам очи и дубок уздах, опет светлот, ватра грмљавина ударци, тишина, мрак. Чујем јаук, погодили су и нас. Све ме боли, гурнем човека до себе. Погледа ме разрогачено и уплашено. Лупих га по шлему и рекох, за мном неко кука горе, полази. Кренуо сам по звуку и гласно позвао да ми се јаве именом сви. Дођох до места одакле сам чуо јаук. Двојица падобранаца. Погледах једног нога му се расцветала, узимам први завој спајам комаде колико год могу и мотам преко униформе. Затежем јако, зовем остале да дођу, погледам другог и видим расцветала се чизма. Питао ме, је ли све ту. Одговарам, ма наравно не брини ништа. Тражи да скинем чизму али ја већ спајам чизму завојем, враћам прсте унутра и кажем, само ти цепај овако биће то добро, још ћеш ти бити добар конобар. Однесоше их. Остадох са мало људи. Поново распоредих људе. Прилазим капетану а њему изнад главе у дрво закуцан гелер величине секире. Избуљио се у мене. Дај прегледај ме, и почнем да се скидам ту на сред линије. Сва одећа на мени је била исцепана избушена, новчаник и све што ми је било у горњем десном џепу комбинезона. Капетан гледа, нема повреда, цео си каже. Захваљујем се у себи Богу, вадим из другог џепа онај мали дрвени крстић што за сина купих у Манастиру. Гледам га и пољубих га нежно."
Ми смо доле чули да се води велика борба. Нетремице смо осматрали преко потока и чекали. Испред нас је сада било минско поље. У неколико наврата су покушали да се пробију, потиснути нашим падобранцима са десне стране. Није баш то могло, поклопимо их јаком паљбом и натерамо у бег. Мртве нису носили са собом. Наши снајперисти су били више него успешни а и 84.-ке са једним заплењеним шиптарским ПКТ-ом су недвосмислено давали до знања ко је газда шуме. Падобранци су опет као И увек сихронизовано радили свој посао. Долазила је још једна ноћ, још једна дугачка и хладна, више не знам ни која преду. Све ми се нешто помешало, постало ми је све свеједно. Ту сам и шта, то ми је што ми је, мени као и свим мојим падобранцима.
Падос
Крај
Нема коментара:
Постави коментар