четвртак, 21. март 2013.

Дангићево писмо - 30. октобар 1941.

У азбуковачка села (Азбуковица је део Србије око Љубовије), долазило је све више избеглица из босанских подроманијских села. Доносиле су потресне вести о закланим сродницима, о масовним покољима и гробницама. Једна румена, млада, црнокоса жена, у босанској народној ношњи, са, као снег, белом блузом и сукњом, црним копораном и белом марамом, пуца од здравља и женствености; исприча нам како је видела, у околини Олова, један подрум са више великих буради и каца, препуних црвене српске крви.

Друга, усплахирена, надовеза да се у једном језеру на Романији појавила аждаја. Баба Зорка, бледа и проседа, дрхтећи као прут, као да открива неку тајну, показала је на стакло прозора: „Погледајте ове плаве шаре, то је божје упозорење!“. Сви су гледали у прозор, узбуђени и без речи. У групи избеглица је био и један замишљени младић, повисок и снажан, врло плаве разбарушене косе, која је скоро покрила ђердан људских очију, различите боје: црнох, плавих, а највише зелених. Поче да виче из свег гласа: „Све су ми поклали, пићу им крв, дијете у колевци ћу им заклати! “

Један други приђе мајци, и унесе јој се значајно у лице: „Знам ја ко је на превару спровео твога брата Вељу у Јасеновац, ђе су га убили маљем, на Светог Саву 1942. године, прије непун месец дана; пре тога су га натерали, да знадеш, да разбије лед на Сави и да се окупа. Све знам, мој брат Јово је побјего, и све видијо. Убише истом и твог ујака Ранка Беатовића“. Мајка је немоћно ћутала. Онда он узвикну: „Наша нада је Јездимир Дангић! Ево ко је Јездимир Дангић, он је наш понос!“, па пружи мами неко писмо, и рече да га је написао лично војвода. Узех од маме тај документ ставих га у Свезнање, између две стране.

Писмо мајора Јездимира С. Дангића:
Горски штаб босанских четничких одреда, 30. октобар 1941.
Операциона зона

КОМАНДАНТУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ, Зворник

Приликом доласка на Зворнички сектор, обавештен сам о детаљима разговора који су водили са Вама и Вашим официрима моји официри, старешине српских четника. Уверен да Вас појединци и јавност погрешно обавештавају о нашем устаничком покрету, да се износе разне неистине о нама, те сматрам за дужност да Вас о појединим стварима обавестим. Усташка држава ставила је ван закона око 3.000.000 Срба, и пожурила да нас, што пре, обезглави, а онда и уништи. То је злочин, нечувен у историји човечанства. На нашу љубав одговористе нам мржњом, за наше братско поштовање одговористе нам злочинима, каквим нема равна ни у мрачним временима старог и средњег века.

У прошлом рату провео сам три и по године на робији, као југословенски националиста. У својим књигама сам о томе писао, величао сам нашу братску љубав и слогу, прећутавши све лоше о нама. Али нада да ће све бити боље била је узалудна. Ви, које смо волели као рођену браћу, које смо мазили и протежирали, одликовали и унапређивали у сваком погледу, постадосте нам небраћа из првих дана прошлога рата. Истина је горка, нама и прегорка, и последице тога разочарања биће неминовне.

Напали сте на обезоружан и преплашен српски народ, на нашу невину дечицу, мајке и сестре, попалили сте домове наше и порушили светиње наше. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили или фотографисали моји четници и њихове вође: убијали сте нам беспомоћни народ, на најокрутнији начин. Наишли смо на непокопана тела мученика. Ноге и руке су им пребијене, очи ножем ископане, језик, уши, усне и нос одсечени, кроз главу им пробијене гвоздене шипке, поткивани су коњским потковицама и тестерисани живи, или им је живима срце извађено. Поливали су их кључалом водом, да им лакше кожу огуле, браде и бркови им почупани, прсти на рукама одсечени, да би ове мученике натерали да сами пију из рана своју крв. Многима је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорене; пресецали су им дојке и испод њих провлачили руке, са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена, стављене у посуду, и испечене у пећи. Изложене су, да их свет види, и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина, да служе као доказ свега што је до сада српски народ преживео. А да и не говорим о безброј наших домова, запаљених са укућанима.

Ми смо имали горких искустава са хрватском војском. И код мене живе стотине заробљених војника, као код своје куће. Бог ми је сведок да се исто осећају слободни, као људи који су били слепи, и прогледали. Ако желите, послаћу Вам и њихова имена, и писма која можете послати њиховим породицама. Да се већ свуда знаде, да ми не кољемо затворенике, као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом, и како ви усташе радите са нашим погинулим и рањеним друговима.

Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у Вашој средини налазе, и који Вам издају наређења шта да чините у циљу истребљења српскога народа. Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри, и прваци хрватског народа, преко ноћи се удружисте са чудним друштвом, са усташама, том новом аријевском врстом. У новинама ме називате вођом комунистичке и разбојничке банде. Да нисам никад био комуниста, то моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојничке банде, најбољи је доказ што се борим, са мојим храбрим четницима, против разбојника, злочинаца и крволока.

Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи на светло дана, уколико и преживите своју људску и националну срамоту. Од Вас самих, војничких старешина и војника зависи, да ли ћете у последњем часу почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати никада нећете, ни Ви, ни хиљаде будућих поколења, као ни језуитска, и од Хрвата отпадничка класа.

У покољу српског народа учествовало је најразноликије друштво у свештеничким орнатима, усташкој униформи, фесовима и дроњавим оделима. Удружише се крст и дин, поклоници Христа и Мухамеда, и безверници да нас сатру и униште. На нашој су страни Бог, правда и истина. Боримо се за најсветлије идеале човечанства, па ћемо и победити.

Мајор Јездимир С. Дангић



Нема коментара:

Постави коментар