Споменко Гостић: рат, сиромаштво и младалачки сан

То су кукавице, издајници. Ја сам се јавио као добровољац да помогнем свом народу да се ослободи – тако је у једином сачуваном снимку говорио о младим људима који су решили да остану у позадини 14-годишњи српски момак Споменко Гостић.



Како је то било! Како се подударило – Рат, сиромаштво, младалачки сан – ови редови истакнутог совјетског песника фронташа Давида Самојлова најбоље одговарају да се опише Споменков живот. Син пука, деца рата, рођен је 1978. године у Добоју. А 1992. године Босну је већ раздирао рат: и те године изгубио је мајку, оца није имао, ускоро је од гранате погинула његова вољена бака. Али до тада дечак је већ нашао уточиште код бораца војске Републике Српске, у којој је био курир и запрегом је возио војницима провизију, у сваком тренутку ризикујући да постане мета снајпера.



Чувени српски фотограф Томислав Петернек, аутор најпознатијег снимка Споменка Гостића, сећа се да је он једноставно био један од оних чије детињство је прошло у рату и који је хтео да помогне одраслима.

Један мали је седео тако у једном јарку. Имао је само војничку кабаницу на себи, иначе, цивилно обучен. Румен у образима, сав прљав од прашине, и пушио је цигарету. Али онако, баш је вукао дим по дим, онако, мушки. И ја сам га фотографисао и сад ови борци су рекли: „Ево, Споменко, сликао те Тома, ући ћеш у историју.“ А он је на то рекао: „А, ј..о ти историју, кад сам ја данас остао жив.“ А шта се десило? Даље мало од њега била су запрежна кола на којима је задњи точак страдао, јер је он тог дана наишао задњим точком на мину. Он је толико био храбар да је једини стално возио храну на прву линију борцима. И тако је тог дана, возећи јутарњи оброк, наишао на ту мину. И ту се сад одмарао кад сам ја наишао.

Шта се још зна о Споменку Гостићу? Нажалост, не тако много. На пример, то да је бранио земљу раме уз раме са својим школским учитељем Лазом Миловановићем. Да је хтео да га усвоји један Србин који живи у Паризу који је специјално дошао по дечка у Босну и Херцеговину, и Споменко је чак пристао, али пошто се заврши рат. А још је планирао да у мирнодопско време својом запрегом зарађује кору хлеба.

Ја сам се касније интересовао о њему и кад сам дошао поново сам тражио Споменка. Они су ми рекли: „Наш Бошко Буха је погинуо.“ Питам, какав Бошко Буха? А мени кажу да је и у Другом светском рату био чувени Бошко Буха, а „ево и у овом рату ми имамо Бошка Буха“. И онда су ме одвели до његовог гроба у шуми, покривеног са снегом,и тај крст, и ја сам то снимио.

Партизан Бошко Буха је погинуо са 17 година, Споменко Гостић са 14: он је заједно са другим борцима био смртно рањен на планини Висићи. Само у част Бошка Бухе су назване школе, позориште, постоји меморијални комплекс, снимљен је филм. О Споменку нема ни једног сећања, осим групе на Фејсбуку, неколико чланака у медијима и стихова аутора Василије од Семберије који се завршавају овако:

Имао је четрнаест лета,
волео је земљу којом шета.
Решио за српство да погине,
нека ти је лака земља сине.

Рат је такав да се заборављају многе ствари али ја мислим да је он неправедно заборављен и да је требало заиста бар да негде дају име улици по њему и да га прогласе херојем.

Двадесетог марта навршава се тачно 20 година од погибије Споменка Гостића.